Ja sam sretna, što sam u životu volela nekoga, koga niko nije voleo, zbog njega, kao njega. I on i ja to znamo. Sa svima drugima je imao maske, maskice, i dan danas ih ima, ja to znam. Ja sam ga jednostavno (za) volela zbog onoga šta u sebi nosi. Šta jeste duhom. Karakterom. Umom. Moje sve ga je nezadrživo volelo. U meni je sve za njega bitisalo. Neko ga je čestito volela. Iskreno. Jednostavno, prepoznali smo se bili tada. Ja shvatila sam od samog početka, čega boji se. Šta ga raduje. On to nikada neće priznati, ali ja u duši znam, da i on to zna...samo sa mnom, je mogao da bude istinski šta jeste, kao čovek, a da se ne biji, da neko otići će. Da ga zato voleti neće.
U tome je njegova radost. A moja tragedija.
U tome je njegov poraz a moja pobeda.
Nije u sprezi uopšte s materijalnim, i nemam nameru da pišeš o čemu je reč, ali ja sam sretna što sam to doživela. Odživela. I jednog dana, umirem sretna kao čovek.
I svako ko je imao takvu ljubav, zna, da je imalo rašta se roditi. I živeti.
Poruka kao poruka, ne postoji...
Već samo kontatacija.
Savest se ugušiti ne može.
Duševni (ne) mir, takođe.
Ja želim svakome, da se rodi tako sretan/ a u životu, da u jednom momentu i periodu života, osetite tako nešto. Da vidite to. Da budete tako sretni. Da u jednom momentu nije ništa važno. Da staje sve. Da pamtiš sve. Da nikada ne zaboraviš.
Da vas tako neko voli.
Da vi tako nekoga volite.
Da u duši Njenoj On duševno ostaje Njen.
Da u duši Njegovoj ostajete Njegova duševno.
S kim god oboje bili kasnije kroz život.
Šta god radili.
Gde god Vas oboje život odveo.
Sastavio.
Ili rastavio.
Ja sam bila ta srećnica. Koja je to imala. Tim životom živela. Odživela. I beskrajno volela, celim svojim bićem duboko.
Ja sam neko ko jeste sretna bila .
I ostala.
Dokle god mislim. Živim. I postojim.
