- Poruka
- 60.297
Postoje „Lekari bez granica“, ali postoji takođe i Bezobrazluk bez granica. Adresa „Lekara bez granica“ je 8, Rue Saint Sabin u Parizu. Adresa Bezobrazluka bez granica je Dečanska 12, Beograd, Srbija.
Beogradski Fond za humanitarno pravo nedavno se upustio u vrlo riskantnu avanturu kada je otvorio novi propagandni front sa optužbom protiv države Srbije za navodno zlostavljanje bošnjačkih izbeglica iz Podrinja kojima je 1995. godine pruženo utočište od ratnih dejstava u BiH i mogućnost da se iz Srbije isele u treće zemlje. Fond, koji je vezan za ime Nataše Kandić, i kojem je sada na čelu Sandra Orlović, ovo pitanje je formalno pokrenuo na konferenciji za novinare održanoj u Medija centru 12. juna 2013. kada je Orlovićeva predstavila Senada Jusufbegovića, navodnu žrtvu sabirnih centara za izbeglice u selu Šljivovica kod Valjeva i Mitrovom Polju, nedaleko od Aleksinca.
Fond za humanitarno pravo zahteva od Srbije da u mestu Šljivovica podigne spomenik logorašima i podržava pokušaj pojedinaca koji su 1995. i 1996. tu boravili da za navodne patnje dobiju materijalnu nadoknadu od države. Ova inicijativa već je delimično urodila plodom pred Osnovnim sudom u Beogradu koji je, prema izveštaju katarske agencije „Aldžazira“, bivšem izbeglici iz BiH Muji Vatreši dosudio obeštećenje u visini od 5.000 evra. Tu sumu će imati da isplate poreski obveznici Srbije ukoliko pravosnažnost presude bude potvrđena.
MUK OD DVE DECENIJE
U emisiji od 24. jula 2013, izveštač „Aldžazire“ Marko Subotić tvrdi da su bošnjačke izbeglice sa ratnog područja u BiH „spas potražili u Srbiji, ali su završili u logoru u Šljivovici…“
Ova konstatacija može da zvuči veoma zloslutno neobaveštenoj javnosti, i bez sumnje to jeste propagandni cilj „Aldžazire“ i Fonda za humanitarno pravo. Međutim, nužno se postavlja nekoliko fundamentalnih pitanja, čak i bez zalaženja u dublju činjeničnu pozadinu. Pre svega, ako se stvarno radi o ozbiljnom narušavanju ljudskih prava, šta objašnjava skoro dvodecenijsko zapostavljanje tih prekršaja od strane Fonda koji je prevashodno zadužen da o tome brine, da bi se stavili na dnevni red – tek sada? Zar dokazi i sećanje „žrtava“ nisu bili mnogo svežiji i ubedljiviji u periodu vremenski bližem događajima?
Drugo, priča o tajnim koncentracionim logorima za Bošnjake u Srbiji raspada se već ako pođemo od činjenica koje ni sami eksponenti tih optužbi ne poriču. Srpske vlasti nisu kidnapovale i dovele iz Bosne osobe koje su boravile u Šljivovici i Mitrovom Polju; one su prešle u Srbiju dobrovoljno, kao ratne izbeglice. U svom obraćanju javnosti u Medija centru Jusufbegović sam navodi da je već 4. avgusta 1995. Međunarodni Crveni krst popisao te izbeglice. Prema tome, njihovo mesto i uslovi boravka od početka nisu predstavljali nikakvu tajnu, a oni su bili posećivani redovno. Ako su okolnosti pod kojima su ih srpske vlasti internirale bile neuslovne, gde su izveštaji Međunarodnog Crvenog krsta koji to potvrđuju?
Najzad, Fond za humanitarno pravo trebalo bi dobro da razmisli da terajući lisicu ne istera medveda. Čak i vrlo konzervativna cifra od 600 do 700 bošnjačkih izbeglica iz Podrinja koji su posle 11. jula 1995. potražili utočište u Srbiji (a raspoloživi podaci govore da ih je bilo znatno više) ozbiljno ugrožava matematičku utemeljenost srebreničkog narativa. Pored toga što sugeriše da se određeni broj „nestalih“ bezbedno obreo u Srbiji i da se odatle iselio u treće zemlje, to dovodi u pitanje i logiku jedne od osnovnih teza gospođe Kandić i njenih jednomišljenika iz REKOM-a. Ako je Srbija agresor u ratu u BiH i ako u konačnici stoji iza genocida u Srebrenici, od čega su ove „žrtve“ bežale, Srbija bi bila poslednje mesto na svetu gde bi takve izbeglice tražile utočište ili „spas“ kako se izrazio saradnik „Aldžazire“ Marko Subotić.
Može li iko da zamisli Jevrejina, kome je pošlo za rukom da pobegne iz Aušvica, i koji zatim iz Poljske preplivava reku Odru da bi potražio „spas“ – u susednoj nacističkoj Nemačkoj?
„TOPOVSKO MESO“ – POLITIČKA VREDNOST
Kao što se moglo pretpostaviti, priča o ova dva prihvatna centra za bošnjačke izbeglice u Srbiji 1995. i 1996. godine nije ni približno tako jednostavna kako bi Fond za humanitarno pravo, uz pomoć svojih instruiranih „svedoka“, želeo da je prikaže.
Na prvom mestu, i ovde bi Fond trebalo da napravi pažljivu propagandnu „kost-benefit“ analizu pre nego što pođe dalje, želja kritične mase bošnjačkih zatočenika u enklavi Srebrenica pod kontrolom Alije Izetbegovića da je napuste po svaku cenu dramatično se ispoljila mnogo pre jula 1995. godine. U proleće 1993, u periodu pre uspostavljanja zaštićene i „demilitarizovane“ zone, UNPROFOR je uspešno evakuisao oko 15.000 stanovnika Srebrenice. Kada su sarajevske vlasti shvatile da neometan nastavak tog procesa preti da enklavu isprazni, one su zabranile dalji odliv stanovništva. Enklava Srebrenica bez topovskog mesa – ostala bi bez ikakve političke vrednosti.
Od tada, pokušaji stanovništva da preko srpske teritorije pobegnu, bilo u zonu pod kontrolom Sarajeva, bilo u SR Jugoslaviju, predstavljali su problem sa kojim su se lokalne vlasti u Srebrenici neprekidno suočavale. Kao što se vidi iz naređenja od 30. januara 1995. godine Nedžada Bektića, Orićevog komandanta za bezbednost, „u poslednje vrijeme su učestala ilegalna napuštanja z/o (zone odgovornosti) 28. divizije 8. OG Srebrenica… i odlasci u Srbiju, Crnu Goru i Makedoniju. U cilju sprečavanja istog odmah pristupiti i preduzimanju i provjeri mjera prema indiciranim slučajevima.“ (Naređenje organa bezbednosti 28. divizije, broj 13-05-12)
Pored ozbiljne prirode problema, iz ovoga se vidi i to da su učestali pokušaji bekstva iz enklave prema SR Jugoslaviji za lokalne vlasti bili alarmantni najmanje sedam meseci pre pada Srebrenice u julu 1995.
To potvrđuje i Šefko Hodžić u svojoj knjizi „Bosanski ratnici“ (Sarajevo, 1998) na stranama 227 i 228. U belešci za 23/ 2/1995. Hodžić piše: „Istina je: postoje tajni kanali preko Drine kojim Bošnjaci iz Srebrenice bježe u Srbiju, pa dalje u Makedoniju. Posljednje bjekstvo preko Drine oko 150 Srebreničana četnička sredstva informisanja, kao i sredstva informisanja iz tzv. Jugoslavije, maksimalno propagandno eksploatišu. Jer, eto, muslimani iz ‚Alijine države‘, među njima čak i poneki borac, spas traže preko – Srbije!“ Da, baš tako izgleda, kao što je istakao i beogradski saradnik „Aldžazire“, Marko Subotić.
Za razliku od neobjašnjivog, skoro dvodecenijskog kašnjenja „Aldžazire“ i Fonda za humanitarno pravo da se pozabave patnjom ovih izbeglica, zapadna sredstva obaveštavanja su im posvetila dužnu pažnju još u periodu kada je to bilo aktuelno. Njihovo pisanje na ovu temu biće interesantno javnosti, ali vrlo neprijatno onima koji bezobrazno pokušavaju da bace prašinu u oči i nametnu kompleks krivice za gostoprimstvo koje je srpska država ukazala bošnjačkim izbeglicama.
ŠTA JE PISAO „GARDIJAN“
Već 19. jula 1995, a to je samo nekoliko dana posle događaja u Srebrenici, u tekstu „Tracking down the missing Muslims“ (U potrazi za nestalim muslimanima) Džonatan Stil se u londonskom „Gardijanu“ osvrće na prebege iz Podrinja u Srbiju: „Uhvatili smo desetak muslimana kada su preplivali ili prešli preko reke, izjavio mi je oficir Vojske Jugoslavije dok smo stajali na mostu u Malom Zvorniku. ‚Nosili su civilnu odeću i smatramo ih dezerterima zato što su vojno sposobnog godišta‘, dodao je. Upitan gde se nalaze sada, on je neodređen. ‚Poslati su u logore za izbeglice u unutrašnjosti‘, uzvratio je, pokazujući prstom preko brda… Srbija nije baš prijateljska teritorija“, dodaje Stil, „ali bar zvanično nije u ratu i nema kontrolnih punktova. Moguće je da su bosanski muslimani smatrali da će tamo biti neprimetniji.“
„Mančester Gardijan“ objavio je 17. januara 1996. poduži tekst o grupi bošnjačkih izbeglica iz Srebrenice i Žepe u logoru Šljivovica u Srbiji koji su dobili iseljenje u Irsku:
„Stotine zarobljenika bosanskih muslimana još uvek se nalaze u dva logora u susednoj Srbiji, po rečima jedne grupe muškaraca koje je Crveni krst iz jednog od tih logora, Šljivovice, evakuisao u bolnicu u Dablinu… Grupa od 24 muškarca pred Božić je doletela u Irsku. Međutim, oko 800 ostalo je pritvoreno u Šljivovici i Mitrovom Polju, i to samo tri dana pre datuma koji je po Dejtonskom ugovoru usaglašen za puštanje svih zadržanih osoba…Crveni krst u Beogradu već nekoliko nedelja pregovara sa ciljem da ovi muškarci budu pušteni i da im se omogući pribežište u trećim zemljama. Predstavnik Crvenog krsta je rekao da će se većina iseliti u SAD i Australiju, a da će jedan broj dobiti useljenje u Italiju, Belgiju, Švedsku, Francusku i Irsku… Od kraja avgusta Crveni krst obavlja petnaestodnevne posete iz svoje kancelarije u Beogradu…Timovi Međunarodnog tribunala za ratne zločine iz Haga bili su u Dablinu da razgovaraju sa ovim osobama i da od njih prikupe dokaze.“
Čak i na osnovu ovog prikaza, očigledno pisanog iz ugla koji je najnepovoljniji po Srbiju, proizlazi nekoliko logičnih pitanja i zaključaka. Zašto bi neko radio na tome da „ratnim zarobljenicima“, čija bi najnormalnija prva želja bila da se opet ujedine sa svojim porodicama, omogući iseljenje u Irsku (i druge zemlje)? I to u vreme kada je većina industrijskih zemalja svoje granice zatvarala izbeglicama. Da li su njihove porodice bile obaveštene o novoj destinaciji? Zatim, ako su predstavnici Haškog tribunala vodili informativne razgovore sa Bošnjacima pristiglim u Dablin iz „srpskih koncentracionih logora“, kakav je bio rezultat? Kakvi su sveži dokazi tada bili prikupljeni o navodnim torturama koje, uz pomoć montiranih svedoka, Fond za humanitarno pravo tek sada dramatizuje? Da li su ti dokazi rezultirali blagovremenim optužnicama za kršenje normi međunarodnog humanitarnog prava protiv nekog pojedinca ili ustanove u Srbiji? Gde su beleške istražitelja MKTBJ sa tih razgovora? Kao provereni saradnici Tribunala, Nataša Kandić i njen Fond ne bi trebalo da imaju poteškoće da ih pribave i prikažu javnosti.
Beogradski Fond za humanitarno pravo nedavno se upustio u vrlo riskantnu avanturu kada je otvorio novi propagandni front sa optužbom protiv države Srbije za navodno zlostavljanje bošnjačkih izbeglica iz Podrinja kojima je 1995. godine pruženo utočište od ratnih dejstava u BiH i mogućnost da se iz Srbije isele u treće zemlje. Fond, koji je vezan za ime Nataše Kandić, i kojem je sada na čelu Sandra Orlović, ovo pitanje je formalno pokrenuo na konferenciji za novinare održanoj u Medija centru 12. juna 2013. kada je Orlovićeva predstavila Senada Jusufbegovića, navodnu žrtvu sabirnih centara za izbeglice u selu Šljivovica kod Valjeva i Mitrovom Polju, nedaleko od Aleksinca.
Fond za humanitarno pravo zahteva od Srbije da u mestu Šljivovica podigne spomenik logorašima i podržava pokušaj pojedinaca koji su 1995. i 1996. tu boravili da za navodne patnje dobiju materijalnu nadoknadu od države. Ova inicijativa već je delimično urodila plodom pred Osnovnim sudom u Beogradu koji je, prema izveštaju katarske agencije „Aldžazira“, bivšem izbeglici iz BiH Muji Vatreši dosudio obeštećenje u visini od 5.000 evra. Tu sumu će imati da isplate poreski obveznici Srbije ukoliko pravosnažnost presude bude potvrđena.
MUK OD DVE DECENIJE
U emisiji od 24. jula 2013, izveštač „Aldžazire“ Marko Subotić tvrdi da su bošnjačke izbeglice sa ratnog područja u BiH „spas potražili u Srbiji, ali su završili u logoru u Šljivovici…“
Ova konstatacija može da zvuči veoma zloslutno neobaveštenoj javnosti, i bez sumnje to jeste propagandni cilj „Aldžazire“ i Fonda za humanitarno pravo. Međutim, nužno se postavlja nekoliko fundamentalnih pitanja, čak i bez zalaženja u dublju činjeničnu pozadinu. Pre svega, ako se stvarno radi o ozbiljnom narušavanju ljudskih prava, šta objašnjava skoro dvodecenijsko zapostavljanje tih prekršaja od strane Fonda koji je prevashodno zadužen da o tome brine, da bi se stavili na dnevni red – tek sada? Zar dokazi i sećanje „žrtava“ nisu bili mnogo svežiji i ubedljiviji u periodu vremenski bližem događajima?
Drugo, priča o tajnim koncentracionim logorima za Bošnjake u Srbiji raspada se već ako pođemo od činjenica koje ni sami eksponenti tih optužbi ne poriču. Srpske vlasti nisu kidnapovale i dovele iz Bosne osobe koje su boravile u Šljivovici i Mitrovom Polju; one su prešle u Srbiju dobrovoljno, kao ratne izbeglice. U svom obraćanju javnosti u Medija centru Jusufbegović sam navodi da je već 4. avgusta 1995. Međunarodni Crveni krst popisao te izbeglice. Prema tome, njihovo mesto i uslovi boravka od početka nisu predstavljali nikakvu tajnu, a oni su bili posećivani redovno. Ako su okolnosti pod kojima su ih srpske vlasti internirale bile neuslovne, gde su izveštaji Međunarodnog Crvenog krsta koji to potvrđuju?
Najzad, Fond za humanitarno pravo trebalo bi dobro da razmisli da terajući lisicu ne istera medveda. Čak i vrlo konzervativna cifra od 600 do 700 bošnjačkih izbeglica iz Podrinja koji su posle 11. jula 1995. potražili utočište u Srbiji (a raspoloživi podaci govore da ih je bilo znatno više) ozbiljno ugrožava matematičku utemeljenost srebreničkog narativa. Pored toga što sugeriše da se određeni broj „nestalih“ bezbedno obreo u Srbiji i da se odatle iselio u treće zemlje, to dovodi u pitanje i logiku jedne od osnovnih teza gospođe Kandić i njenih jednomišljenika iz REKOM-a. Ako je Srbija agresor u ratu u BiH i ako u konačnici stoji iza genocida u Srebrenici, od čega su ove „žrtve“ bežale, Srbija bi bila poslednje mesto na svetu gde bi takve izbeglice tražile utočište ili „spas“ kako se izrazio saradnik „Aldžazire“ Marko Subotić.
Može li iko da zamisli Jevrejina, kome je pošlo za rukom da pobegne iz Aušvica, i koji zatim iz Poljske preplivava reku Odru da bi potražio „spas“ – u susednoj nacističkoj Nemačkoj?
„TOPOVSKO MESO“ – POLITIČKA VREDNOST
Kao što se moglo pretpostaviti, priča o ova dva prihvatna centra za bošnjačke izbeglice u Srbiji 1995. i 1996. godine nije ni približno tako jednostavna kako bi Fond za humanitarno pravo, uz pomoć svojih instruiranih „svedoka“, želeo da je prikaže.
Na prvom mestu, i ovde bi Fond trebalo da napravi pažljivu propagandnu „kost-benefit“ analizu pre nego što pođe dalje, želja kritične mase bošnjačkih zatočenika u enklavi Srebrenica pod kontrolom Alije Izetbegovića da je napuste po svaku cenu dramatično se ispoljila mnogo pre jula 1995. godine. U proleće 1993, u periodu pre uspostavljanja zaštićene i „demilitarizovane“ zone, UNPROFOR je uspešno evakuisao oko 15.000 stanovnika Srebrenice. Kada su sarajevske vlasti shvatile da neometan nastavak tog procesa preti da enklavu isprazni, one su zabranile dalji odliv stanovništva. Enklava Srebrenica bez topovskog mesa – ostala bi bez ikakve političke vrednosti.
Od tada, pokušaji stanovništva da preko srpske teritorije pobegnu, bilo u zonu pod kontrolom Sarajeva, bilo u SR Jugoslaviju, predstavljali su problem sa kojim su se lokalne vlasti u Srebrenici neprekidno suočavale. Kao što se vidi iz naređenja od 30. januara 1995. godine Nedžada Bektića, Orićevog komandanta za bezbednost, „u poslednje vrijeme su učestala ilegalna napuštanja z/o (zone odgovornosti) 28. divizije 8. OG Srebrenica… i odlasci u Srbiju, Crnu Goru i Makedoniju. U cilju sprečavanja istog odmah pristupiti i preduzimanju i provjeri mjera prema indiciranim slučajevima.“ (Naređenje organa bezbednosti 28. divizije, broj 13-05-12)
Pored ozbiljne prirode problema, iz ovoga se vidi i to da su učestali pokušaji bekstva iz enklave prema SR Jugoslaviji za lokalne vlasti bili alarmantni najmanje sedam meseci pre pada Srebrenice u julu 1995.
To potvrđuje i Šefko Hodžić u svojoj knjizi „Bosanski ratnici“ (Sarajevo, 1998) na stranama 227 i 228. U belešci za 23/ 2/1995. Hodžić piše: „Istina je: postoje tajni kanali preko Drine kojim Bošnjaci iz Srebrenice bježe u Srbiju, pa dalje u Makedoniju. Posljednje bjekstvo preko Drine oko 150 Srebreničana četnička sredstva informisanja, kao i sredstva informisanja iz tzv. Jugoslavije, maksimalno propagandno eksploatišu. Jer, eto, muslimani iz ‚Alijine države‘, među njima čak i poneki borac, spas traže preko – Srbije!“ Da, baš tako izgleda, kao što je istakao i beogradski saradnik „Aldžazire“, Marko Subotić.
Za razliku od neobjašnjivog, skoro dvodecenijskog kašnjenja „Aldžazire“ i Fonda za humanitarno pravo da se pozabave patnjom ovih izbeglica, zapadna sredstva obaveštavanja su im posvetila dužnu pažnju još u periodu kada je to bilo aktuelno. Njihovo pisanje na ovu temu biće interesantno javnosti, ali vrlo neprijatno onima koji bezobrazno pokušavaju da bace prašinu u oči i nametnu kompleks krivice za gostoprimstvo koje je srpska država ukazala bošnjačkim izbeglicama.
ŠTA JE PISAO „GARDIJAN“
Već 19. jula 1995, a to je samo nekoliko dana posle događaja u Srebrenici, u tekstu „Tracking down the missing Muslims“ (U potrazi za nestalim muslimanima) Džonatan Stil se u londonskom „Gardijanu“ osvrće na prebege iz Podrinja u Srbiju: „Uhvatili smo desetak muslimana kada su preplivali ili prešli preko reke, izjavio mi je oficir Vojske Jugoslavije dok smo stajali na mostu u Malom Zvorniku. ‚Nosili su civilnu odeću i smatramo ih dezerterima zato što su vojno sposobnog godišta‘, dodao je. Upitan gde se nalaze sada, on je neodređen. ‚Poslati su u logore za izbeglice u unutrašnjosti‘, uzvratio je, pokazujući prstom preko brda… Srbija nije baš prijateljska teritorija“, dodaje Stil, „ali bar zvanično nije u ratu i nema kontrolnih punktova. Moguće je da su bosanski muslimani smatrali da će tamo biti neprimetniji.“
„Mančester Gardijan“ objavio je 17. januara 1996. poduži tekst o grupi bošnjačkih izbeglica iz Srebrenice i Žepe u logoru Šljivovica u Srbiji koji su dobili iseljenje u Irsku:
„Stotine zarobljenika bosanskih muslimana još uvek se nalaze u dva logora u susednoj Srbiji, po rečima jedne grupe muškaraca koje je Crveni krst iz jednog od tih logora, Šljivovice, evakuisao u bolnicu u Dablinu… Grupa od 24 muškarca pred Božić je doletela u Irsku. Međutim, oko 800 ostalo je pritvoreno u Šljivovici i Mitrovom Polju, i to samo tri dana pre datuma koji je po Dejtonskom ugovoru usaglašen za puštanje svih zadržanih osoba…Crveni krst u Beogradu već nekoliko nedelja pregovara sa ciljem da ovi muškarci budu pušteni i da im se omogući pribežište u trećim zemljama. Predstavnik Crvenog krsta je rekao da će se većina iseliti u SAD i Australiju, a da će jedan broj dobiti useljenje u Italiju, Belgiju, Švedsku, Francusku i Irsku… Od kraja avgusta Crveni krst obavlja petnaestodnevne posete iz svoje kancelarije u Beogradu…Timovi Međunarodnog tribunala za ratne zločine iz Haga bili su u Dablinu da razgovaraju sa ovim osobama i da od njih prikupe dokaze.“
Čak i na osnovu ovog prikaza, očigledno pisanog iz ugla koji je najnepovoljniji po Srbiju, proizlazi nekoliko logičnih pitanja i zaključaka. Zašto bi neko radio na tome da „ratnim zarobljenicima“, čija bi najnormalnija prva želja bila da se opet ujedine sa svojim porodicama, omogući iseljenje u Irsku (i druge zemlje)? I to u vreme kada je većina industrijskih zemalja svoje granice zatvarala izbeglicama. Da li su njihove porodice bile obaveštene o novoj destinaciji? Zatim, ako su predstavnici Haškog tribunala vodili informativne razgovore sa Bošnjacima pristiglim u Dablin iz „srpskih koncentracionih logora“, kakav je bio rezultat? Kakvi su sveži dokazi tada bili prikupljeni o navodnim torturama koje, uz pomoć montiranih svedoka, Fond za humanitarno pravo tek sada dramatizuje? Da li su ti dokazi rezultirali blagovremenim optužnicama za kršenje normi međunarodnog humanitarnog prava protiv nekog pojedinca ili ustanove u Srbiji? Gde su beleške istražitelja MKTBJ sa tih razgovora? Kao provereni saradnici Tribunala, Nataša Kandić i njen Fond ne bi trebalo da imaju poteškoće da ih pribave i prikažu javnosti.
