mr Kiza
Aktivan član
- Poruka
- 1.325
Priznacete da smo se od skidanja sportskih sankcija toliko puta radovali uspesima nasih sportista, o pobedama i podvizima se i dan danas prica, ali se pamte i neuspesi, kada se od nekih mnogo ocekivalo, a oni bi bas razocarali na nekom prvenstvu. Napravio sam kracu listu nekih neuspeha naseg sporta zbog kojih smo se opasno nervirali i inace dragim nam sportistima psovali sve po spisku... 
:
1) 8. mesto vaterpolista na OI u Atlanti 1996. godine - secam se koliko je bilo napaljivanja pred ovaj turnir, cak su i izdavane neke greb-greb srecke sa ciljem prikupljanja para za vaterpolo savez kako bi se u Atlanti osvojilo zlato (koje je u medijima bilo predstavljano maltene kao jedina moguca medalja). Sastav je bio sasvim solidan, spoj nadolazece mladosti (Sapic, Savic, Vujasinovic) i iskusnih igraca (Milanovic, Vicevic, Uskokovic, Sostar). Medjutim, na samom turniru usledilo je mucenje u svim utakmicama, Madjari su nas potopili u grupi, a Hrvati u cetvrtfinalu, na kraju totalni raspad i osmo mesto.
2) 9. mesto rukometasa na SP u Japanu 1997. godine - generacija koja je godinu dve ranije osvojila trece mesto na EP, tukla tadasnje svetske i olimpijske prvake, samo sticajem okolnosti nisu igrali na OI u Atlanti, na ovom SP sami Nemci su priznali da je to rukometni dream-team, izvukli su podatak da je to bio najskuplji sastav u istoriji svetskog rukometa do tada, a Stojanovic, Matic, Perunicic, Skrbic, Jovanovic, Butulija, Knezevic i drustvo su najpre ponizeni od Islanda u grupi, a zatim izgubili od Juzne Koreje na produzetke vec u osmini finala.
3) 6. mesto kosarkasa na OI u Sidneju 2000. godine - iako Djordjevic i Divac nisu igrali, selektirana je jaka ekipa, mastali smo o finalu u kome cemo konacno skinuti skalp i Amerikancima. Cetiri i po utakmice u grupi je sve islo po planu, a onda je Stiv Nes poceo da prangija, izgubili smo tu poslednju utakmicu, njome i prvo mesto u grupi, pa je sa Amerikancima trebalo da igramo vec u polufinalu. A da ne stignemo ni do polufinala postarali su se Litvanci koji su nas konacno pobedili u nekoj odlucujucoj utakmici i po prvi put od 1995. godine ostavili bez medalje. Litvanci su imali sut za pobedu protiv Amerikanaca, a Francuzi (od kojih smo tad bili za klasu bolji) su u celom finalu Karteru i kompaniji disali za vrat.
4) 4. mesto odbojkasa na SP u Argentini 2002. godine - odbojkaska reprezentacija je u tom momentu bila olimpijski pobednik i evropski prvak, svetsko zlato je trebalo da bude dokaz apsolutne dominacije svetom. Do polufinala smo dosli posle sedam - osam pobeda bez poraza u grupnoj fazi, sa svega dva izgubljena seta. A onda nas je u polufinalu docekao Brazil i pobedio 3-1, usledio je potpuni slom ekipe koja je zatim izgubila i mec za bronzu od Francuza. Po prvi put smo ostali bez medalje na velikom takmicenju, a velika generacija je polako pocela da prelazi svoj zenit.
5) 9-12. mesto kosarkasa na EP u Srbiji 2005. godine - ako smo u neverici gledali rasprodaju ugleda kosarkaske reprezentacije na prethodnim OI 2004, pravdajuci to nekakvim nedostatkom sportske srece, ovo prvenstvo nas je toliko brutalno prizemljilo da shvatimo da u ekipi vise nemamo borce, vec manekene, a da je Zeljko Obradovic vremenom izgubio sav svoj autoritet u reprezentaciji.
6) 32. mesto fudbalera na SP u Nemackoj 2006. godine – nisam zeleo da kao neuspehe kacim ostvarenja Santracevih i Boskovljevih izabranika na prethodnim turnirima, zbog proste cinjenice da su oni kako god da su igrali ipak bi prosli bar prvi krug takmicenja (a ruku na srce nisu imali ni srece). Medjutim, kada ista ekipa koja je kvalifikacije u svojoj grupi zavrsila bez poraza, ispred jedne Spanije, sa samo jednim primljenim golom na 10 meceva, na SP izgubi sva tri meca sa gol razlikom 2-10, uz ocajnu igru i stekne posprdni nadimak „Evropska Saudijska Arabija“, onda se to mora smatrati teskim debaklom.
7) 11. mesto odbojkasica na OI u Londonu 2012. godine – da i njih ne zaboravimo, iako su nase devojke i ranije na velikim takmicenjima ispadale pre borbi za medalje, nikada nisu prikazale takvu malokrvnost i odsustvo zelje za pobedom kao sto je to bilo prosle godine, a dosle su na turnir kao evropske sampionke (sto su postale upravo borbenoscu do samog kraja)
Slobodno dodajte dalje, namerno nisam ovde hteo da kacim neuspehe u pojedinacnim sportovima (koje ipak ne dozivljavamo toliko bolno kao ove u ekipnim) ili neuspehe Partizana/Zvezde/drugih klubova (u kojim slucajevima se ne nervira cela nacija)
:1) 8. mesto vaterpolista na OI u Atlanti 1996. godine - secam se koliko je bilo napaljivanja pred ovaj turnir, cak su i izdavane neke greb-greb srecke sa ciljem prikupljanja para za vaterpolo savez kako bi se u Atlanti osvojilo zlato (koje je u medijima bilo predstavljano maltene kao jedina moguca medalja). Sastav je bio sasvim solidan, spoj nadolazece mladosti (Sapic, Savic, Vujasinovic) i iskusnih igraca (Milanovic, Vicevic, Uskokovic, Sostar). Medjutim, na samom turniru usledilo je mucenje u svim utakmicama, Madjari su nas potopili u grupi, a Hrvati u cetvrtfinalu, na kraju totalni raspad i osmo mesto.
2) 9. mesto rukometasa na SP u Japanu 1997. godine - generacija koja je godinu dve ranije osvojila trece mesto na EP, tukla tadasnje svetske i olimpijske prvake, samo sticajem okolnosti nisu igrali na OI u Atlanti, na ovom SP sami Nemci su priznali da je to rukometni dream-team, izvukli su podatak da je to bio najskuplji sastav u istoriji svetskog rukometa do tada, a Stojanovic, Matic, Perunicic, Skrbic, Jovanovic, Butulija, Knezevic i drustvo su najpre ponizeni od Islanda u grupi, a zatim izgubili od Juzne Koreje na produzetke vec u osmini finala.
3) 6. mesto kosarkasa na OI u Sidneju 2000. godine - iako Djordjevic i Divac nisu igrali, selektirana je jaka ekipa, mastali smo o finalu u kome cemo konacno skinuti skalp i Amerikancima. Cetiri i po utakmice u grupi je sve islo po planu, a onda je Stiv Nes poceo da prangija, izgubili smo tu poslednju utakmicu, njome i prvo mesto u grupi, pa je sa Amerikancima trebalo da igramo vec u polufinalu. A da ne stignemo ni do polufinala postarali su se Litvanci koji su nas konacno pobedili u nekoj odlucujucoj utakmici i po prvi put od 1995. godine ostavili bez medalje. Litvanci su imali sut za pobedu protiv Amerikanaca, a Francuzi (od kojih smo tad bili za klasu bolji) su u celom finalu Karteru i kompaniji disali za vrat.
4) 4. mesto odbojkasa na SP u Argentini 2002. godine - odbojkaska reprezentacija je u tom momentu bila olimpijski pobednik i evropski prvak, svetsko zlato je trebalo da bude dokaz apsolutne dominacije svetom. Do polufinala smo dosli posle sedam - osam pobeda bez poraza u grupnoj fazi, sa svega dva izgubljena seta. A onda nas je u polufinalu docekao Brazil i pobedio 3-1, usledio je potpuni slom ekipe koja je zatim izgubila i mec za bronzu od Francuza. Po prvi put smo ostali bez medalje na velikom takmicenju, a velika generacija je polako pocela da prelazi svoj zenit.
5) 9-12. mesto kosarkasa na EP u Srbiji 2005. godine - ako smo u neverici gledali rasprodaju ugleda kosarkaske reprezentacije na prethodnim OI 2004, pravdajuci to nekakvim nedostatkom sportske srece, ovo prvenstvo nas je toliko brutalno prizemljilo da shvatimo da u ekipi vise nemamo borce, vec manekene, a da je Zeljko Obradovic vremenom izgubio sav svoj autoritet u reprezentaciji.
6) 32. mesto fudbalera na SP u Nemackoj 2006. godine – nisam zeleo da kao neuspehe kacim ostvarenja Santracevih i Boskovljevih izabranika na prethodnim turnirima, zbog proste cinjenice da su oni kako god da su igrali ipak bi prosli bar prvi krug takmicenja (a ruku na srce nisu imali ni srece). Medjutim, kada ista ekipa koja je kvalifikacije u svojoj grupi zavrsila bez poraza, ispred jedne Spanije, sa samo jednim primljenim golom na 10 meceva, na SP izgubi sva tri meca sa gol razlikom 2-10, uz ocajnu igru i stekne posprdni nadimak „Evropska Saudijska Arabija“, onda se to mora smatrati teskim debaklom.
7) 11. mesto odbojkasica na OI u Londonu 2012. godine – da i njih ne zaboravimo, iako su nase devojke i ranije na velikim takmicenjima ispadale pre borbi za medalje, nikada nisu prikazale takvu malokrvnost i odsustvo zelje za pobedom kao sto je to bilo prosle godine, a dosle su na turnir kao evropske sampionke (sto su postale upravo borbenoscu do samog kraja)
Slobodno dodajte dalje, namerno nisam ovde hteo da kacim neuspehe u pojedinacnim sportovima (koje ipak ne dozivljavamo toliko bolno kao ove u ekipnim) ili neuspehe Partizana/Zvezde/drugih klubova (u kojim slucajevima se ne nervira cela nacija)
Poslednja izmena:
