RAVNODUSNOST

Da li vam se desavalo da na svadbama niste dovoljno veseli, na sahranama dovoljno tuzni, da se ne odusevite dovoljno svakim detetom svojih rodjaka i prijatelja... Mozemo li da dozvolimo sebi da budemo prirodni i da ispoljavamo osecanja samo onda kada ih ima ali da ne moramo da se pretvaramo? Ima problema cak i ako smo previse veseli, tuzni... i onda ispada nekako sumnjivo ops: Koliko ste svoji u tim prilikama?

Ja sam u posljednje vrijeme svoja...prije sam se osjecala krivom...ne znam dal' sam ravnodusna ili sam flegman ali sam prije riiiiiiiiiiiiiijeeeeeetkoooooooooooo plakala...na sahranama nisam plakala, za propalom vezom nisam plakala...a i nisam se pretjerano veselila za neke stvari koje me bas i ne vesele....mislim, jesam spontana i ne "obuzdavam" se...

tema je postavljena kao ravnodušnost za druge jel tako??? --- mene skoro kritikovala drugarica ;;; kaže ;; "pa ti si odreagovala isto kada sam ti rekla da mi umrla tetka i kada sam ti se požalila da mi se polomio nokat"..... .. ono jeste --valjda je u pitanju sebičluk ,, mada nikada ne opterećujem ljude svojim glupostima tako da nisam pripremljena ni za tudja oduševljenja i razočarenja ....

gurmanci:

Da li vam se desavalo da na svadbama niste dovoljno veseli, na sahranama dovoljno tuzni, da se ne odusevite dovoljno svakim detetom svojih rodjaka i prijatelja... Mozemo li da dozvolimo sebi da budemo prirodni i da ispoljavamo osecanja samo onda kada ih ima ali da ne moramo da se pretvaramo? Ima problema cak i ako smo previse veseli, tuzni... i onda ispada nekako sumnjivo ops: Koliko ste svoji u tim prilikama?

Kliknite za proširenje...

Da baš si me našla, koliko sam se puta pitala tako nešto. U suštini znam da svako treba da bude svoj, i da se ponaša onako kako oseća u toj situaciji, ali npr. skoro je bila svadba naših super prijatelja, ja ih oboje volim ali jednostavno nisam nešto riknula od sreće što se venčavaju, smor mi je bila i ta svadba od jutra do mraka(ovo pričam samo vama jer me posle grize savesta da sam baksuz kad mogu tako da razmišljam ) ops:

gurmanci:

Da li vam se desavalo da na svadbama niste dovoljno veseli, - desilo se, na svadbama nikad nisam dovoljno vesela, mrzim svadbe. na sahranama dovoljno tuzni,- smrt me uvek rastuzi da se ne odusevite dovoljno svakim detetom svojih rodjaka i prijatelja...pa desi se, nisu sva deca ista, a ponasam se prema njima u skladu svojih trenutnih osecanja i raspolozenja, ali ja volim decu, tako da,.... :? Mozemo li da dozvolimo sebi da budemo prirodni i da ispoljavamo osecanja samo onda kada ih ima ali da ne moramo da se pretvaramo? Ima problema cak i ako smo previse veseli, tuzni... i onda ispada nekako sumnjivo ops: Koliko ste svoji u tim prilikama?

Kliknite za proširenje...

Ma ja ne umem da se pretvaram, i da krijem osecanja I onda me smara, kad svi krenu da zapitkuju sta je problem,.....pa poblem je u meni i osta'vte me na miru.

Moje misljenje je da je ravnodusnost,generalno kao problem nacije nastao upravo kao posledica pretrpljenih strahova,gladi,bolesti,ratova,gubitaka...Nekako smo se svi vec navikli na razne lose dogadjaje u zivotu pa sada i kad bi trebalo da se radujemo/rodjenju,svadbi.../nemamo snage cak ni da pokazemo ako osecamo bar malu dozu srece ili radosti.Napacen smo mi narod i zato je strasno tuzno sto smo izgubili interesovanje za sve oko sebe.Cini mi se da nas vise ni smrt najblizih ili razne neizlecive bolesti ne doticu kao nekad i to je strasno,najgore je kad covek u zivotu postane "ravnodusan".

A sto bi se mi uopste morali tako glasno radovati crkavati od srece ako se neko nama drag vjencava...
Ja samo kad pomislim na ono spremanje, jurenje odgovarajucih cipela, a sta da im kupim, ....i da se to sve zavrsava cjelodnevnom mozdanom masazom u kojoj treba da se veselis iako ti je vruce, i gladna si, i stezu te te nove cipele, i nerviraju te sve one "gospodje" koje su se utegle u iste takve tijesne cipele....kad bolje razmislim MRZIM SVADBE!

Kad dobro razmislim, nekako iskrenije reagujem na tudju bol i patnju. Radujem se i tudjim uspesima narocito kada su to meni drage osobe, ali misljenja sam da srecu covek moze deliti sa bilo kim, cak i sa samim sobom dok bol i tugu.......

O ovome sam i ja skoro razmisljala. Meni je jako primitivno kada neko krene da kuka i narice na sahrani. Narocito neke tamo komsinice i daleke rodjake pokojnika. To mu dodje kao ukazuju postovanje pokojniku i njegovoj porodici. Oni kojma to stvarno tesko pada nakljukaju se tabletama i smireni su. I nebulozno mi je da neko zamera nekome sto nije pokazao "dovoljno tuge".
A sto se tice onih lepih stvari, normalno je da se obradujem kada se rodi neko dete i to uvek pokazem, mada se ponekad pitam i da li imam prava da davim tudje dete i pokazujem mu koliko ga volim.
U svakom slucaju najbitnije je biti prirodan i svoj.

Ja imam 'problem'da na sahranima,ili slicnim tuznim dogadjajima nikad,ali nikad ne mogu da zaplacem.Jednostavno,ako mi se place,ja placem u cetiri zida.Nije to tako zato sto ja to hocu nego sam jednostavno takva.Ponekad pomislim da to nije ok,da ljudi misle da sam isuvise hladna,ali u poslednje vreme me ne zanima tudje misljenje.Sto se tice lepih stvari,zavisi uvek se obradujem kad cujem neku dobru vest u vezi neke meni drage osobe,ali sad da bas urlam od srece......jednostavno drago mi je,ali ne preterujem u ispoljavanju emocija.Inace mislim da je glupo opterecivati se ovakivim stavrima jer bitno je da smo iskreni,znaci da nam je zaista drago zbog necije srece ili da nam je zaista krivo kad neko umre,ili mu se nesto lose desi.A to prenemaganje,gubljnje...nista ne vredi ako je lazno!

Mislim da je ključno to "ispoljavanje" emocija, odnosno koliko je ono zaista iskreno, a koliko potreba za konvencionalnim ponašanjem u odgovarajućim prilikama. Inače, često se iza te "ravnodušnosti" kriju dublja osećanja nego iza reagovnja kao što su: cmakanje, urlanje, vrištanje, uzdisaji, čuđenje, verbalno "radovanje" i "tugovanje"... Neki ljudi su jednostavno usvojili pravilo da se ponašaju tačno onako kako situacija propisuje, a sumnjam da uopšte i analiziraju šta u tim trenucima stvarno osećaju. Ljudske emocije su kompleksan fenomen...

Mislim da je ključno to "ispoljavanje" emocija, odnosno koliko je ono zaista iskreno, a koliko potreba za konvencionalnim ponašanjem u odgovarajućim prilikama. Inače, često se iza te "ravnodušnosti" kriju dublja osećanja nego iza reagovnja kao što su: cmakanje, urlanje, vrištanje, uzdisaji, čuđenje, verbalno "radovanje" i "tugovanje"... Neki ljudi su jednostavno usvojili pravilo da se ponašaju tačno onako kako situacija propisuje, a sumnjam da uopšte i analiziraju šta u tim trenucima stvarno osećaju. Ljudske emocije su kompleksan fenomen...

gurmanci:

Da li vam se desavalo da na svadbama niste dovoljno veseli, na sahranama dovoljno tuzni, da se ne odusevite dovoljno svakim detetom svojih rodjaka i prijatelja... Mozemo li da dozvolimo sebi da budemo prirodni i da ispoljavamo osecanja samo onda kada ih ima ali da ne moramo da se pretvaramo? Ima problema cak i ako smo previse veseli, tuzni... i onda ispada nekako sumnjivo ops: Koliko ste svoji u tim prilikama?

Kliknite za proširenje...

Zbog ljudske prirode uopste, tesko je ostati ravnodusan prema tudjim reakcijama i osecanjima, pa reci samo "boli me uvo ko sta misli ili sta ce reci..." jer svaki ziv covek ima odredjena ocekivanja od okoline ( pogotovo od onih njemu najdrazih ), pa ako se ta ocekivanja iz nekih razloga ne ispune, usledi razocaranje. S tim u vezi, ako nisam dovoljno vesela na necijoj svadbi ili se ne radujem preterano necijem detetu, ili ne placem na necijoj sahrani - ne krijem svoja osecanja. Ali kada to okolina primeti i postavi mi razumljivo pitanje "zasto sam takva?" odgovorim iskreno i sto jednostavnije pojasnim svoja osecanja u tom trenutku. Jer, ocekuje se od mene da objasnim svoje ponasanje ( za njih je nerazumljiva moja reakcija ).
E, sad, ako ne postoji neko opravdano i adekvatno objasnjenje... neka mi oproste, ako mogu, ili osude, ali to je vec njihov problem u koji se ja dalje ne upustam. Nemam osecaj krivice zbog svojih osecanja i njohovog ispoljavanja, ako sam se opravdala pred nekim, to je ono NAJVISE sto sam ja licno mogla da uradim. Ali, ako to neko nije mogao da prihvati, pa me osudjuje, onda je to vec njegov problem, ja tu vise ne mogu nista.
S toga, treba uvek biti prirodan, a potom sasvim iskren u "objasnjavanju" ako nekome nesto nije jasno, a od drugih zavisi da li ce to razumeti i prihvatiti ili ne, to vec vise nije u nasoj moci. Sve u svemu, nikada se ne treba STIDETI svojih osecanja. Prirodna su, u svakom slucaju.

ja sam za pokazivanje emocija, na umeren nacin. sto se tice sahrana izbegavam ih, smrt je prelazna bolest sto bi rekli maratonci, a i uvek nadjem razlog da se zacenim od smeha, a svadbe ne volim jer se rasplacem. lol. da li sam ja ravnodusna ili nekako obrnuta?

Svako emocije ispoljava drugacije i nisu svi uvek raspolozeni za dogadjeje koji ih zadese,ali mi smo generalno postali nacija puna bola i bez obzira koliko se trudili uvek imamo poteskoce da se emotivno izrazimo.Zato nam i svadbe i sahrane lice na imitaciju zivota ,a u sustini mislim da nas sve duboko pogadja i tuga i radost,ali ne mozemo to da propratimo reakcijom koju okolina ocekuje od nas.

nekada sam bila mnogo ranjivija.
sada sam ko stena.
ne padam ni na šta,jer je to u redu,moralno ili šta već.
ako me ne interesuje,takoi ostane..
jedino me gane dečija bolest.jako.kao i svaki atak na decu.
to me raznese.dečija nesreća ili tuga.

gurmanci:

Ne znam da li sam pravilno shvacena ja NISAM RAVNODUSNA ni na radost ni na tugu samo nekako mislim da se previse ocekuje da se POKAZUJU emocije. Npr obradujem se sto se neko vencava ali ne padnem u trans od ushicenja na svabi i ne padam u nesvest na sahranama.

Kliknite za proširenje...

to su neke glupe društvene norme....i izgleda kao da si neprilagođena tj. očekuje se ekstremno radovanje ili ekstremna tuga - kao da se ne podrazumeva da je svima drago na svadbi, ili svima žao na sahrani....A izgleda da se ne podrazumeva :shock:
Mene jednom bilo malo blam što ne orcam uz narodnjake uprabo zato što su ostali mislili da se NE RADUJEM udaji koleginice,
ali: to više govori o njima nego o meni. Svejedno, bilo mi je neprijatno tih pola sata dok nisu popadali i vratili se za sto.
Ja se npr. ne obradujem gostima nezvanim i nenajavljenim. Nikada. I tačka. Ne volim iznenađenja te vrste.

A zvanim?! :shock: (Mislim da znam kad se pozovem! )

hehehe...nema toga - ni mama se ne poziva sama
A i inače više volim da se viđam negde napolju nego po kućama...

Pa - samo kad nije ovako vroooce! Ovo je nepodnosljivo! :?

Sad nije vruće
Moram da cvilim preko telefona za taxi, kišovito je
Ili, ko u amamu: dve najlon kese na noge pa na putešestvije 8)

Ravnodušnost....pada mi na pamet: ako si već takav tip, zar nije bolje naći posao na kome će taj talenat da ti se plaća?

Koji na primer? Prikivanje gornjeg dela cipele na djon?? :shock:

Ne znam šta to tačno znači, ali svaki posao sa ljudima, ako imaš tu osobinu da se ne uzrujavaš preterano, neće ti pasti teško. Npr. prosvetari, pa psiholozi, pa novinari (pao avion, poginulo 115 ljudi, so what?), pa sigurno ima još ohoho...
Naplatiš što si neemotivna, što da ne.

A je l' i mi spadamo u tu kategoriju, mislim - psihijatri?! Racujnam, kad vec mogu psiholozi i novnari, pa i prosvetari sto mi da budemo najlosija od sve dece???

WithdrawnWater:

A je l' i mi spadamo u tu kategoriju, mislim - psihijatri?! Racujnam, kad vec mogu psiholozi i novnari, pa i prosvetari sto mi da budemo najlosija od sve dece???

Kliknite za proširenje...

nemoj mene izostaviti, molim te - mi smo poznati ne samo kao neosetljivi, nego i skloni sadizmu, verbalnim izivljavanjima, neotesanom ponasanju, alkoholizmu, i svemu slicnom . mislim - kad je bal...