Nikada ne ispadne suprotno, jer koliko god da sam optimista, gajim umerena nadanja.
Davno, davno su prošli periodi mojih potonuća i sagledavanja stvari iz mračnog ugla. I onda sam odrasla, i shvatila da je pesimizam filozofija koja koči i sa sobom donosi strah. Ne volim da se bojim.
Ne demorališu me izneverena očekivanja, zato što sam naučena da u svakom očekivanju postoji povelik procenat nerealnosti. Ali sam pristalica ideje da, ukoliko nešto veoma želimo - a realno je ostvarljivo, možemo to i da ostvarimo.
Kako pesimizam nije u mojoj prirodi ali saosećanje jeste ... a svet nije uvek vesela pojava - nabacam setne, prljave, zle i ružne misli na papir. Posle ga zafrljačim u đubre ili objavim knjigu - zavisno od mog sagledavanja iskrenosti onog što sam iz sebe izbacila. Misim, komplikovano je za objašnjavanje. Ali, stvaranje je izuzetno korisna terapija i vežba za jačanje duha.
Nosim i ja pastelne boje, ali kada sam najmanje optimistična.
