Ego ili ja

Po vremenu nastanka, ego ili ja, je najmlađi deo naše duše, označava našu svesnost o sebi, nešto što je samo vezano za ljudsko biće. Preko ega primamo sve spoljašnje uslove u kojima živimo i radimo, što je dovelo i do zablude... ja sam ovo ili ono... pa čak, za pojedince koji su krenuli stranputicom, i da smo bog. Samim tim nestala je svest o spiritualnoj svesti, i o tome ko smo mi u stvari. Ego se ustoličio kao neprikosnoveni gospodar između materijalnog i duhovnog sveta, u korist materijalnog. Taj paradoks se objašnjava time što je ego najmlađi deo duše, na kome se mora spiritualno raditi u pravcu spiritualne svesti. Dakle, mi nismo bog, već smo samo slični sa božanskim duhovnim svetom iz koga smo nastali. Moralni, spiritualni impuls, koji je obavezujući za duhovni svet, dolazi do ega, i tu gubi jačinu, prelazi u neobavezujući impuls, odnosno slobodnu volju. Na taj način duhovni svet postaje u samom egu “nejasna predstava”, daleki odsjaj božanske mudrosti. Ego je preuzeo sve na sebe, pa čak i funkciju stvaraoca, i na taj način se udaljio od spiritualnog sveta. Bez obzira na prisutne negativnosti, jedino preko ega možemo ostvariti unutrašnje prosvetljenje i približavanje božanskoj mudrosti. Ali to znači da moramo menjati nas same, polako i uporno, deo po deo ljudskog bića, u pravcu duhovnog čoveka. Napominjem da se naša duša sastoji iz tri dela: osećajna duša, koja je vezana za astralno telo; ego, ili ja; i duša svesti, koja je vezana za duh. E, sad, zašto je ego preuzeo sve i okrenuo se materijalnom svetu - to je nejasno, i u tome je problem. Objašnjava se time da je to najmlađi deo duše i da je to razlog. Najčešće iluzorne ego-identifikacije su sa vašim stvarima, koje posedujete, sa poslom kojim se bavite, sa vašim društvenim statusom i priznanjima, sa vašim znanjem i obrazovanjem, sa vašim fizičkim izgledom, sa vašim posebnim sposobnostima, sa vašim ličnim vezama, sa vašom ličnom i porodičnom istorijom, sa vašim sistemom uverenja, i često i sa ostalim kolektivnim identifikacijama, kao što su političke, nacionalne, rasne, verske i druge... ništa od toga niste vi. Ovo je jako važno, jer dok to duboko ne shvatite ne može doći do buđenja. Srećan put svima...

Demijurg:

Ovo je jako važno, jer dok to duboko ne shvatite ne može doći do buđenja. Srećan put svima...

Kliknite za proširenje...

kad bi videli nekog ko se probudio, pa da ti i verujemo..

Kad bismo mogli videti. Probuđeni ne ostaju u gradovima, punim praznih ljudi, u betonu i asfaltu, već odlaze u osamu, u prirodu...

Demijurg:

Kad bismo mogli videti. Probuđeni ne ostaju u gradovima, punim praznih ljudi, u betonu i asfaltu, već odlaze u osamu, u prirodu...

Kliknite za proširenje...

da skupljaju samoniklo bilje..žalfiju, očajnicu i gorocvet?

Hm, po opisanom(ako sam pravilno razumeo) nekako... ispada da ono sto covek sam zeli ili ono cemu tezi, ili ono kako on sam sebe vidi to nije on. Ok, a sta je onda covek, da li je covek ono sto drugi oko njega misle da bi on trebalo da bude, ono sto u drugi u njemu vide(ili ne vide), ili nesto sasvim trece, cetvrto...? Zanimljivo je da su mnogi nesto protiv tog ega. Proglasavaju ga za najvecu negativnost, greh...itd Ispada da po svaku cenu treba sputavati ili cak ubiti svoje 'ja'. Jer kao onda se dostize 'veci duhovni nivo'. Ok, mozda za ljude koji zele da budu svetci(ili nesto slicno tome). Cesto se pitam Zasto bilo kome smeta necija 'ja'? Da li zato sto drugi nemaju njihovo 'ja', ili zato sto prosto ne vole iskazivanje necijeg 'ja'..ili su zapravo medjuljudski odnosi cesto sudari izmedju razlicitih ega(u smislu da necije 'ja' ne moze da dodje do izrazaja od necijeg drugog 'ja'), pa onda ljudi u sudarima svojih ega jedni druge iritiraju i prozivaju za 'egocentricnost', ili...? Dalje, cesto svi pricamo o samouverenosti, samopouzdanju...itd Kako da ljudi istovremeno imaju samouverenost, samopouzdanje ako suzbijaju svoje 'ja'. To mi nije bas najjasnije. Kako skromnost i krotkost i odsustvo namera, zelja, htenja, svakog ega moze da oformi samopouzdanje. Kako da kreiraju svoj sopstveni zivot ako ne definisu prvo svoje 'ja'. Dalje, ima tu jos jedna kontradikcija(barem po mom misljenju), cesto cujemo one savete tipa:"pokazi svoje 'ja', a onda cesto kada pokazemo svoje 'ja' stizu optuzbe za egoizam, egocentricnost...itd. I covek se onda neminvno zbunjen zapita...kako postupati.

ma svi ti astralci nisu preležali svoju smrtnost

Demijurg:

Po vremenu nastanka, ego ili ja, je najmlađi deo naše duše, označava našu svesnost o sebi, nešto što je samo vezano za ljudsko biće. Preko ega primamo sve spoljašnje uslove u kojima živimo i radimo, što je dovelo i do zablude... ja sam ovo ili ono... pa čak, za pojedince koji su krenuli stranputicom, i da smo bog. Samim tim nestala je svest o spiritualnoj svesti, i o tome ko smo mi u stvari. Ego se ustoličio kao neprikosnoveni gospodar između materijalnog i duhovnog sveta, u korist materijalnog. Taj paradoks se objašnjava time što je ego najmlađi deo duše, na kome se mora spiritualno raditi u pravcu spiritualne svesti. Dakle, mi nismo bog, već smo samo slični sa božanskim duhovnim svetom iz koga smo nastali. Moralni, spiritualni impuls, koji je obavezujući za duhovni svet, dolazi do ega, i tu gubi jačinu, prelazi u neobavezujući impuls, odnosno slobodnu volju. Na taj način duhovni svet postaje u samom egu “nejasna predstava”, daleki odsjaj božanske mudrosti. Ego je preuzeo sve na sebe, pa čak i funkciju stvaraoca, i na taj način se udaljio od spiritualnog sveta. Bez obzira na prisutne negativnosti, jedino preko ega možemo ostvariti unutrašnje prosvetljenje i približavanje božanskoj mudrosti. Ali to znači da moramo menjati nas same, polako i uporno, deo po deo ljudskog bića, u pravcu duhovnog čoveka. Napominjem da se naša duša sastoji iz tri dela: osećajna duša, koja je vezana za astralno telo; ego, ili ja; i duša svesti, koja je vezana za duh. E, sad, zašto je ego preuzeo sve i okrenuo se materijalnom svetu - to je nejasno, i u tome je problem. Objašnjava se time da je to najmlađi deo duše i da je to razlog. Najčešće iluzorne ego-identifikacije su sa vašim stvarima, koje posedujete, sa poslom kojim se bavite, sa vašim društvenim statusom i priznanjima, sa vašim znanjem i obrazovanjem, sa vašim fizičkim izgledom, sa vašim posebnim sposobnostima, sa vašim ličnim vezama, sa vašom ličnom i porodičnom istorijom, sa vašim sistemom uverenja, i često i sa ostalim kolektivnim identifikacijama, kao što su političke, nacionalne, rasne, verske i druge... ništa od toga niste vi. Ovo je jako važno, jer dok to duboko ne shvatite ne može doći do buđenja. Srećan put svima...

Kliknite za proširenje...

Sta je zapravo "duhovan covek"? Ponekad mi se cini da se radi o potpuno apstraktnom terminu, utopiji.

Ego nije preuzeo sve, ali jeste okrenut "materijalnom" (diskutabilan termin, ali o tome neki drugi put kad budem imala malo vise volje) svetu. Bez ega nema opstanka, niti napretka. Instikti i duhovnost ocigledno nisu bili dovoljni za ocuvanje civilizacije.
Ego nije uvek i samo negativan. Ego je i pokretac i spasilac.

GhostRider77:

Hm, po opisanom(ako sam pravilno razumeo) nekako... ispada da ono sto covek sam zeli ili ono cemu tezi, ili ono kako on sam sebe vidi to nije on. Ok, a sta je onda covek, da li je covek ono sto drugi oko njega misle da bi on trebalo da bude, ono sto u drugi u njemu vide(ili ne vide), ili nesto sasvim trece, cetvrto...? Zanimljivo je da su mnogi nesto protiv tog ega. Proglasavaju ga za najvecu negativnost, greh...itd Ispada da po svaku cenu treba sputavati ili cak ubiti svoje 'ja'. Jer kao onda se dostize 'veci duhovni nivo'. Ok, mozda za ljude koji zele da budu svetci(ili nesto slicno tome). Cesto se pitam Zasto bilo kome smeta necija 'ja'? Da li zato sto drugi nemaju njihovo 'ja', ili zato sto prosto ne vole iskazivanje necijeg 'ja'..ili su zapravo medjuljudski odnosi cesto sudari izmedju razlicitih ega(u smislu da necije 'ja' ne moze da dodje do izrazaja od necijeg drugog 'ja'), pa onda ljudi u sudarima svojih ega jedni druge iritiraju i prozivaju za 'egocentricnost', ili...? Dalje, cesto svi pricamo o samouverenosti, samopouzdanju...itd Kako da ljudi istovremeno imaju samouverenost, samopouzdanje ako suzbijaju svoje 'ja'. To mi nije bas najjasnije. Kako skromnost i krotkost i odsustvo namera, zelja, htenja, svakog ega moze da oformi samopouzdanje. Kako da kreiraju svoj sopstveni zivot ako ne definisu prvo svoje 'ja'. Dalje, ima tu jos jedna kontradikcija(barem po mom misljenju), cesto cujemo one savete tipa:"pokazi svoje 'ja', a onda cesto kada pokazemo svoje 'ja' stizu optuzbe za egoizam, egocentricnost...itd. I covek se onda neminvno zbunjen zapita...kako postupati.

Kliknite za proširenje...

E, baš u tome i jeste, da kažem zamka...biti samosvestan i siguran sa jedne strane, a sa druge strane skroman, uzdržan i pitom....
Ja sam jako nesigurna kada sam među ne poznatim ljudima i situacijama, sve manjkavosti i ne slaganja sa datom situacijom mi se vide na licu..ljudi u takvim situacijama...i lažu, i foliraju se, ne prestaju da pričaju o sebi u prvom licu, svaku rečenicu počinju sa JA...ogovaraju bez obzira....klimam se, davim se i ne znam kako da se postavim, jer mi sva ta laž ili kočoperenje i nadmetanje, a o ulizništvu da ne govorim, smeta.
Jer od svake novonastale situacije ja imam pozitvna očekivanja...to je već moj problem...kada mi stvari postanu kristalno jasne, da čak i neke buduće situacije mogu da predvidim, nisam vidovita....ja postajem opuštenija i sigurnija koliko toliko.....onda si i smeran i kul....i šta vidiš ne vidiš, šta čuješ ne čuješ....neki put bih ja to nazvala podmuklošću, jer neznam kako drugačije da to nazovem....a egocentrizam, prekidanje sagovornika u pola rečenice, hvalisanje, kurčenje...ne volem.....ćuti i broj mušice ako ih ima u okolini...

Pa ne znam, krotkost i skromnost je za one koji su posveceni religijskom obliku duhovnosti(bar ja to tako tumacim). S obzirom da nisam religiozan, definisanje ega kao 'greh' ne smatram validnim tumacenjem. A cesto cujemo kako je ispolajvanje ega 'greh'. Nisam neki narocit ljubitelj ni krotkosti ni skromnosti. Prvo po prirodi sam dosta promenjivog temperamenta a drugo kao covek koji je odrastao kao jedinac prosto navikao sam da ostvarujem svoje zelje i ambiciji. Ok, to mozda jeste deo mog problema, nedovoljna asertivnost, ali to ne vidim kao nesto zbog cega ce 'propasti svet'. Niti kao neku 'mrznju prema drugima ljudima'. meni cesto znaju da kazu da sam egocentrik. U smislu da kao 'mnogo pametujem, filosofiram'. I da kao mnogo paznje poklanjam kao 'svojim zamislima i zeljama u zivotu'. Ok, ima toga, ali nije bas uvek. Al cak i da jeste... cesto se pitam a ko tim ljudima (koji mi zameraju) brani da i oni 'pametuju', 'filosofiraju'? Ko je njima kriv sto najcesce jedva da su vise od tri knjige procitali i sto ih ne zanima nista ili skoro nista intelektualno. Ne zanima ih ni istorija, ni politika, ni filosofija, ni knjizevnost, ni umetnost ni ovo ni ono. Samo sapunice i rijaliti show. I eventualno sport i ko ce koga da povali i na kojem ce splavu uvece da se djuska. Niti ih zanima da nesto postignu ostvare u svojim zivotima. Ko njima brani da se nekad necim i pohvale, nekim uspesima. I onda sam ja kao 'kriv' sto se oni kao navodno u mom drustvu kao osecaju navodno 'ugrozeni' i ja sam im kao 'egocentrican'. Mislim, ko je njima kriv sto oni u svoju skromnost i krotkost zavijaju svoj nedostatak ambicije i odsustvo svojih zelja. I cesto se pitam, zasto recimo trebam da uklonim svoj 'ego'(kako mi inace savetuju neki) da bi se drugi osecali bolje. Pa ko njima brani da i oni imaju njihov ego.

GhostRider77:

Pa ne znam, krotkost i skromnost je za one koji su posveceni religijskom obliku duhovnosti(bar ja to tako tumacim). Nisam neki narocit ljubitelj ni krotkosti ni skromnosti. Prvo po prirodi sam dosta promenjivog temperamenta a drugo kao covek koji je odrastao kao jjedinac prosto anvikao sam da ostvarujem svoje zelje i ambiciji. Ok, to mozda jeste deo mog problema, nedovoljna asertivnost, ali to ne vidim kao nesto zbog cega ce 'prpasti svet'. meni cesto znaju da kazu da sam egocentrik. U smislu da kao 'mnogo pametujem, filosofiram'. I da kao mnogo paznje poklanjam kao 'svojim zamislima i zeljama u zivotu'. Al ja se cesto pitam a ko tim ljudima (koji mi zameraju) brani da i oni 'pametuju', 'filosofiraju'? Ko je njima kriv sto najcesce jedva da su vise od tri knjige procitali i sto ih ne zanima nista ili skoro nista intelektualno. Ne zanima ih ni istorija, ni politika, ni filosofija, ni knjizevnost, ni umetnost ni ovo ni ono. Samo sapunice i rijaliti show. I eventualno sport i ko ce koga da povali i na kojem ce splavu uvece da se djuska. Niti ih zanima da nesto postignu ostvare u svojim zivotima. I onda sam ja kao 'kriv' sto se oni u mom drustvu kao osecaju navodno 'ugrozeni' i ja sam im kao 'egocentrican'. Mislim, ko je njima kriv sto oni u svoju skromnost i krotkost zavijaju svoj nedostatak ambicie i odsustvo svojih zelja.

Kliknite za proširenje...

a je l' ti misliš da je to znanje koje si steko čitajući sve te knjige i obrazujući se tvoje znanje?

GhostRider77:

Pa ne znam, krotkost i skromnost je za one koji su posveceni religijskom obliku duhovnosti(bar ja to tako tumacim). Nisam neki narocit ljubitelj ni krotkosti ni skromnosti. Prvo po prirodi sam dosta promenjivog temperamenta a drugo kao covek koji je odrastao kao jjedinac prosto anvikao sam da ostvarujem svoje zelje i ambiciji. Ok, to mozda jeste deo mog problema, nedovoljna asertivnost, ali to ne vidim kao nesto zbog cega ce 'prpasti svet'. meni cesto znaju da kazu da sam egocentrik. U smislu da kao 'mnogo pametujem, filosofiram'. I da kao mnogo paznje poklanjam kao 'svojim zamislima i zeljama u zivotu'. Al ja se cesto pitam a ko tim ljudima (koji mi zameraju) brani da i oni 'pametuju', 'filosofiraju'? Ko je njima kriv sto najcesce jedva da su vise od tri knjige procitali i sto ih ne zanima nista ili skoro nista intelektualno. Ne zanima ih ni istorija, ni politika, ni filosofija, ni knjizevnost, ni umetnost ni ovo ni ono. Samo sapunice i rijaliti show. I eventualno sport i ko ce koga da povali i na kojem ce splavu uvece da se djuska. Niti ih zanima da nesto postignu ostvare u svojim zivotima. I onda sam ja kao 'kriv' sto se oni u mom drustvu kao osecaju navodno 'ugrozeni' i ja sam im kao 'egocentrican'. Mislim, ko je njima kriv sto oni u svoju skromnost i krotkost zavijaju svoj nedostatak ambicie i odsustvo svojih zelja.

Kliknite za proširenje...

Nije tačno da ljudi koji gledaju Farmu ili Grand su pitomi i krotki, naprotiv...egocentrika i samoživaca ima u svim obrazovnim strukturama....koliko sam tebe ja razumela, ti nisi egocentrik, već neguješ prave vrednosti i pokušavaš to među polu svetom da proguraš, alo to ti je skupljanje perja bačenog sa vrha solitera.....pa deluješ ne skromno..moraš naći ljude kojim ćeš predstaviti svoju obrazovanost...pa čak i ovaj forum je bolji nego, farmeri i grandovci...

coco bill:

a je l' ti misliš da je to znanje koje si steko čitajući sve te knjige i obrazujući se tvoje znanje?

Kliknite za proširenje...

Pa vidi, u struci kojom se recimo bavim obrazovanje koje sam stekao je citav niz znanja koje su pre mene stekli drugi pa ostavili napismeno. Kao i u svacijoj struci. Ako to steceno usvojeno znanje prosirujemo i bavimo se unosenjem novih saznanja i inovacija, onda ta nadgradnja znanja postaje i nase licno znanje. Koje ce opet neko drugi ili treci sutra nadograditi svojim novim saznanjima. U drugim oblastima koje nisu moja struka a koje volim da proucavam to znanje je usvojeno, ali opet je znanje. Spoznaja neceg vrednog, zanimljivog. I ovo ne vazi samo u mom slucaju, nego u slucaju svih ljudi koji se bave necim. Ali mislim da u osnovi i nije vazno toliko cije je znanje, svako ima pravo da znanje i saznanje(bilo usvojeno ili svoje) plasira. Ili da pozeli da podeli sa drugima. Ne kazem da treba da smara ljude, ali ne treba ni da se sputava u izrazavanju samo da bi oni drugi kao imali 'bolji osecaj'. Mada mozda je jednostavnije promeniti krug ljudi oko sebe. Nego stalno mozgati sta kome smeta u nasem egu, i da li smeta. Slicni se slicnima raduju.

GhostRider77:

Pa vidi, u struci kojom se recimo bavim obrazovanje koje sam stekao je citav niz znanja koje su pre mene stekli drugi pa ostavili napismeno. Kao i u svacijoj struci. Ako to steceno usvojeno znanje prosirujemo i bavimo se unosenjem novih saznanja i inovacija, onda ta nadgradnja znanja postaje i nase licno znanje. Koje ce opet neko drugi ili treci sutra nadograditi svojim novim saznanjima. U drugim oblastima koje nisu moja struka a koje volim da proucavam to znanje je usvojeno, ali opet je znanje. Spoznaja neceg vrednog, zanimljivog. I ovo ne vazi samo u mom slucaju, nego u slucaju svih ljudi koji se bave necim. Ali mislim da u osnovi i nije vazno toliko cije je znanje, svako ima pravo da znanje i saznanje(bilo usvojeno ili svoje) plasira. Ili da pozeli da podeli sa drugima. Ne kazem da treba da smara ljude, ali ne treba ni da se sputava u izrazavanju samo da bi oni drugi kao imali 'bolji osecaj'. Mada mozda je jednostavnije promeniti krug ljudi oko sebe. Nego stalno mozgati sta kome smeta u nasem egu, i da li smeta. Slicni se slicnima raduju.

Kliknite za proširenje...

vidiš, problem je u tome što se ljudi identifikuju sa znanjem koje su stekli prihvatajući ga kao svoje.
ili, spominješ, recimo, posao kojim se baviš i širenje znanja na druge kao deo tog posla. sve to može da se uradi i bez lične identifikacije sa tim što si stekao, što u suštini i nisi ti. tvoje znanje je jedino ono koje je došlo direktno od tebe u vidu neke kreacije i sl.
o tome se i radi kod ega...taj ego koji se identifikuje sa vanjskim stvarima ili utiscima, nije tvoje pravo Ja, nego Ja stečeno iz tvog odnosa sa životom, a koji je učestvovao u kreiranju tvoje ličnosti. takvih Ja imaš bezbroj i svaki je deo tvoje identifikacije sa spoljašnjim svetom...počevši od tvog imena koji su ti dali roditelji, a ti ga prihvatio kao deo sebe, pa do znanja koje si stekao kroz obrazovanje.
ono tvoje pravo, suštinsko Ja se retko ispoljava baš zbog blokade koji mu je napravio lažni ego, a koji ga sprečava da se razvije u svoj svojoj potenciji.
da bi se razvilo moraš sva svoja lažna Ja da dovedeš u pasivan položaj i tada će se on javiti u vidu nekog talenta ili neke kreacije, ili, ako je u pitanju emocionalna manifestacija, u vidu saosećanja ili ljubavi.
tako ti stoje stvari kod lažnih Ja i suštinskog Ja. aktivni su Ja ličnosti, odnosno lažna JA nastala kroz identifikaciju i to je manje više izraženo kod svih ljudi, a pravo naše Ja je pasivno i dok god se uloge ne zamene nećeš ni biti svestan postojanja svog suštinskog Ja. to ne znači da treba da se rešiš znanja i sl., nego da pasivizuješ identifikaciju sa tim znanjem.
narodski rečeno, treba da se prestanemo kititi tuđim perjem.

Ok, psihologija uopste nije moj teren, tako da ono sto ovde pisem nadam se da nece biti shvaceno drugacije nego samo kao 'laicki' pokusaj tumacenja(da se tako izrazim). Ne znam, takvo definisano 'ja' mislim da poseduje vrlo mali procenat ljudi na planeti. To 'ja' koje potice samo i iskljucivo iz nasih izvornih kapaciteta i kreacija. U tu grupu ljudi mozemo svrstati recimo Nikolu Teslu i danas Stivena Hokinga. Al ko ce se meriti sa njima. Za takve primere tesko da mozemo reci da su se ktili tudjim perjem, ali i ono sto su oni podarili svetu kao deo njihove autenticne naucne inovacije, i to je imalo negde neki pocetak, u nekim drugim istrazivanjima pre njih. Dakle, pitanje je da li je to 'istinsko ja' zaista moguce u cistom obliku.

Nego, pitanje ega nije samo pitanje odnosa prema stvaralastvu, vec i drugim segmentima. Cesto se smatra da recimo ako covek bilo sta pozeli sto bi zadovoljavalo njegove primarne zelje, moze biti 'ego'. Onda je mozda jedini nacin da prestane da zeli, da se pasivizira. I kad god citam tekstove psihologa primecujem da nekako uvek udaraju packu po tom egu. I nekako uvek prva preporuka koju daju je:'ne mozemo menjati svet, menjajmo sami sebe'(u kontekstu price o egu, sujeti, frustraciji i sl). A onda se kod te recenice zapitam, cekaj kako to da ljudi ne mogu uticati na promenu 'sveta'(odnosno opstih okolnosti koje nas okruzuju), kada to ljudi rade jos od postanka ljudske civilizacije. Zar i to nije deo inteligencije coveka, da prilagodi okruzenje svojim potrebama, da mu u tom okruzenju bude jednostavnije, lakse, i na kraju krajeva da menja opste okolnosti. Primetio sam nekako da psiholozi cesto tu teznju cak i nagovestaj zelje za prilagodjavanjem sveta nama i nasim potrebama definisu kao komformizam i kao 'liniju manjeg otpora'. Pa sam se cesto pitao, ok, komformizam, pa sta ako je komformizam. Bolje komformizam nego mazohizam. Bio sam veoma zacudjen kada sam procitao na jednom mestu tekst u kojem se cak savetuje da 'frustraciju ne bi trebalo olaksavati' jer sa kao tako'podize nivo tolerancije na frustraciju' Meni to zvci kao cist mazohizma. Osim toga, zasto bi teznja za promenom ili barem korekcijomopstih okolnosti(medju kojima su i takve kojenas mogu frustrirati, ciniti nezadovoljnima) bila samo posledica ega, sujete, frustracije. Zar prosto ne bi mogla biti i zelja ka boljitku. Zar se kvalitet coveka iskazuje u mazohizmu odnosno u teznji da trpi nesto iako to nesto mozda moze i prilagoditi sebi izmeniti, kao bi ta patnja prestala. Ili kako bi se napravio opsti boljitak. Pa svet se stalno menja, ili barem koriguje. Da nije tako ostali bi smo jos na prvoj grani nasih predaka primata ili negde u prvoj kromanjonskoj pecini. Znaci, ljudi mogu i na kraju krajeva i treba da uticu na promenu 'sveta', kako bi svet(i onaj mikro i onaj makro) upodobili za lepse i laske mesto za zivljanje. I kao individue, i kao kolektiv. Naravno, kroz to treba i da korigiju i sami sebe.