Паралелни светови и... смрт

Агарта

Poznat
Poruka
8.355
Чудна реалност квантне механике имала је различите интерпретације. Знамо да је квантна функција у суштини слагање (суперпозиција) више различитих догађаја (или стања), након мерења ми уочавамо само једно. Према Копенхашкој интерпретацији долази до сламања функције, након чега само једна реалност постоји. Међутим, постоји тумачење по којем више реалности постоји „истовремено“, у одвојеним паралелним световима. Без обзира на тумачења, и ма како чудна квантна физика изгледала, резултати мерења су до сада статистички увек били тачни. Тумачење, интерпретација, у суштини је део филозофије, барем филозофије науке.
Идеја паралелних светова је наишла на бројне критике, оне смисленије се тичу тога да ли су реалности „равноправне“ или постоје „повлашћене“. Што се мене тиче, дилеме нема: свака реалност је равноправна и савршено реална – када се догоди. Пре тога имамо вероватноћу. Након догађања можем сматрати да је баш ова реалности била предодређена, јер смо „ми“ ТУ, без обзира на можда милионе „нас“ који су тамо негде...
Дакле, рецимо да смо у лавиринту и да смо на једном од раскршћа скренулу десно. Није битно од чега је одлука зависила, да ли је чак била према ономе што зову „слободна воља“. Наш „двојник“ је скренуо лево. За нас то више није битно јер смо скренули десно. У принципу, изван филмова фантастике, и не постоји могућност сусрета са двојником, светови су се раздвојили.
Речитији пример даје Брајан Грин у својој књизи Скривена стварност. Рецимо да постоји интелигентна, али уврнута раса Зекстријанаца која ужива у искушавању мање интелигентних бића. Рецимо да је понуда оваква – постоје пола-пола шансе – они ће вам испунити једну, било коју жељу, и можете наставити свој живот; алтернатива је вечно мучење на планети Зекстар. Мало је људи који би били толико каскадерски расположени.
Но, рецимо да дају повољнију понуду. Креираће милион двојника са потпуним сећањем којима ће испунти ту једну жељу (у милион паралелних светова), а само једног који ће бити мучен довека на Зекстару. Прихватили смо и лежемо са надом да ћемо МИ (односно „ја“) боље проћи у овом клађењу. Да нећемо бити баш тај један несрећник.
И онда се милион нас буди, задовољно што је добило прилику да им се испуни жеља, а избегло мучење. Свесни смо да један мученик то није успео. Међутим, тај један мисли – е баш сам среће курате, где баш МЕНИ то да се догоди. Оних милион срећника за њега су неко други. Овде је јасно да је ова реалност, ма колико била невероватна пре „квантног сламања“ сасвим реалистична једном када се догодила – реална колико и вечне муке на Зекстру. У овој „нашој стварности“, кроз историју, било је много невероватних догађаја. Неки се и сада дешавају. Ма колико били невероватни, они су стварни када се догоде, и ту не би требало да буде икакве дилеме.
Уочимо да је овде „ја“ само оно које постоји у реалности за коју знам. Сви остали, до јуче иста особа, могу бити само неко други, ако смо их уопште „свесни“ – тј. ако разишљамо о њима пошто их не можемо опазити. Овде је нешто друго проблем.
Сад прелазимо на домет још увек научне фантастике. Могућности да се свест „даунлоудује“ (од сад на српском: сачува) и касније репродукује. Како је свест сачувана овакав ентитет би био практично вечан (а теоретски живео док постоји цивилизација која даје инфраструктуру, ако је она веома моћна докле постоји свемир). Из неког разлога постоје писци романа који уопште нису разматрали могућност више копија, и заврзламе до којих је дошло. Рецимо да само једна копија наставља живот, шта се онда НАМА догодило у тренутку „смрти“.
Нека копија има сва моја сећања, ја ћу ипак и у том случају искусити смрт. Ако се НЕКО ДРУГИ буди са свим мојим сећањима, да ли сам ипак ЈА добио анхилацију свести?! Да ли ми је онда довољна утеха што ће креирани организам наставити тачно где сам ја стао? (Уочимо да у класичном будизму постоји сасвим супротно становиште о јединственом току свести, који у принципу није свестан себе из „ранијих живота“, не сећа се)
Технички гледано, исти проблем постоји и при креирању више двојника. Да ли је било анхилације свести ако је дошло до раздвајања? Наука нам каже да би до тога могло доћи ако се икада спроведе још један фантастичан концепт – телепортација. Сваки оригинал био би нужно уништен да би се на другом месту репродуковала копија.
Имамо ли доступан пример, без обзира на квантне интерпретације? Да. То су једноћелијски организми који се размножавају простом ћелијском деобом. Од једнога постане два. Да ли су оба ваљани наследници?!? Онда би тако могли рећи да је било која амеба жива милијардама година, од настанка врсте, можда и од настанка живота на Земљи. Јер имала је свога претка, који је заправо она сама. Једино што амебе немају неку свест, да би је се сећале...
Но, сетимо се да је „теорија“ паралелних универзума заправо тумачење квантне механике која доказано постоји у нашем свету. Ако је то тумачење ваљано, то би онда значило да се наведено дуплирање догађа по билон пута у секунди (колико већ има „сламања“ квантне фунцкије, која функционише над микроскопским објектима – а не постоји никаква граница према макроскопским, само мерења добијају екстремно већу вероватноћу). Јер свако разрешење квантне неодређености креира два паралелна света. У једном смо ми, у другом двојник.
Е сад кључно питање, до којег сам дошао пишући овај текст. Да ли то значи да по милион пута у секунди пролазимо кроз анхилацију свести (у народу познато као „смрт“), али тога нисмо свесни јер се у свим паралелним световима креирају истовремено наши двојници који се сећају свега, осим ове анхилације? Мада, посебно је питање колико је та анхилација догађај који би се уопште могао памтити. Да ли би то значило сасвим нови поглед на смрт, а не само на све могуће светове?!
 
Да ли то значи да по милион пута у секунди пролазимо кроз анхилацију свести (у народу познато као „смрт“), али тога нисмо свесни јер се у свим паралелним световима креирају истовремено наши двојници који се сећају свега, осим ове анхилације? Мада, посебно је питање колико је та анхилација догађај који би се уопште могао памтити. Да ли би то значило сасвим нови поглед на смрт, а не само на све могуће светове?!

Da, to znači da postoji samo Ja
Moja svest o meni je isprekidana milijardama svesti drugih o njima samima.
To se dešava toliko brzo da nemamo kad da se povatamo, ali svuda zapravo postoji samo jedno biće, rođeno niodkuda, tek tako.

U tom biću se nalazi sav kosmos, a i ono je u kosmosu.

I čim smo se rodili, odma smo i umrli, pa se ponovo rodili, pa umrli..i tako pulsiramo do kraja života. Tj smrti..

A kad nas konačno sažeže večni plam, onda upadamo u crnu rupu, koja je zapravo izbočina okrenuta naopačke, gde vreba svetlost koja je zaprvo Ništa samo sa odsustvom Mraka.
 
Da, to znači da postoji samo Ja
Moja svest o meni je isprekidana milijardama svesti drugih o njima samima.
To se dešava toliko brzo da nemamo kad da se povatamo, ali svuda zapravo postoji samo jedno biće, rođeno niodkuda, tek tako.

U tom biću se nalazi sav kosmos, a i ono je u kosmosu.

I čim smo se rodili, odma smo i umrli, pa se ponovo rodili, pa umrli..i tako pulsiramo do kraja života. Tj smrti..

A kad nas konačno sažeže večni plam, onda upadamo u crnu rupu, koja je zapravo izbočina okrenuta naopačke, gde vreba svetlost koja je zaprvo Ništa samo sa odsustvom Mraka.

Лепо речено.
Изгледа да нисам само ја о овоме помислио.
Иначе, баш гледам серијал о холограмском свемиру где је та идеја како реалност постоји у мозгу, и то сваком посебно! Односно, мозак је читач, а свако има свој холограм колико сам схватио.
Нисам баш од оних који то подржавају. Сматрам да реалности ипак постоји тамо негде, али баш тамо негде :mrgreen:
 
Ова Копенхашка интерпретација/школа помера свет, и у друштвеним наукама, а камоли у квантној физици. Ја мислим да је Копенхаген центар Универзума. Наравно, центар Универзума је сувгде, али је Копенхаген почасни центар Универзума.


Што се мене тиче, дилеме нема: свака реалност је равноправна и савршено реална – када се догоди. Пре тога имамо вероватноћу. Након догађања можем сматрати да је баш ова реалности била предодређена, јер смо „ми“ ТУ, без обзира на можда милионе „нас“ који су тамо негде...

Колико ја знам, суперпозиција значи да све могућности постоје истовремено у потенцији. Која он њих ће постати фактичка, зависи од посматрања посматрача. Али само пуког посматрања, вредносно неоптерећног, посматрања у смислу observing. Тако да мислим да се тиме решава тај проблем да и након посматрања од стране посматрача, остале могућности, које нису посматране, настављају фактички да постоје. Не настављају, него остају у потенцији.

У сваком случају, ова тема ме подсећа на оно: Шта ако дежа ви значи да смо умрли у једном животу и само настављамо следећи из "најближе" позиције? Са све даунлоадованим информацијама о неком наводном "претходном" животу.

What if Deja vu meant that you lost a life, and restarted at the last checkpoint?

Не знам, језиво у буквалном смислу. У рангу са вечним враћањем.
 
u rangu..?

ou jea

RangoFLV.jpg
 
Али само пуког посматрања, вредносно неоптерећног, посматрања у смислу observing. Тако да мислим да се тиме решава тај проблем да и након посматрања од стране посматрача, остале могућности, које нису посматране, настављају фактички да постоје. Не настављају, него остају у потенцији.

Јесте, само има велики проблем - КО је посматрач?
Човек, мачка, миш... бацил. Па још вредносно неоптерећен :roll:
 
Rešenje je tu pod nosom...Nevremenost postojanjaskupova događaja čine jednu pojavu...Sled tih pojava
u kvantnom polju je naša stvarnost u kojoj se smenjuju događaji poput kaleidoskopa...Izbacivanjem vremena
iz svih fizičkih promena dobijamo kvantnu statiku.Tu se već lakše diše i sve je jasnije...No ,treba se baviti time
jer smo skloni ređanju slika van kvantnog polja-upoređivanjem kokoški i tetreba,sezona i fazona,a da ne pričam o
sklonostima...Tu i leže teškoće shvatanja...
Da li je nešto večno ili ne.Nije ništa večno ni trenutno jer se sve događa ne tako da se ređaju događaji već skokovito! ! !
I ti skokovi ne "troše vreme"
Ne insistiram da se ovo shvati,ali vreme kom tu i nije mesto komplikuje ne baš jednostavne interakcije u kvantnim poljima...
 
Vrlo je naucno fantasticno, da posto se kvantna funkcija slomi, svi moguci ishodi postoje, svaki u svom paralelnom univerzumu... to bi znacilo da za svaki najmanji moguci interval vremena u kojem bilo koja cestica u svemiru promeni svoju poziciju ili je zadrzi, i svaka moguca kombinacija, koja je = beskonacno, treba da se stvori paralelni univerzum? I onda u svakom beskonacnom paralelnom univerzumu, sve ovo ispocetka, u svakom najmanjem intervalu vremena?

Zar ne bi bilo genijalnije, da ispod kvantne mehanike, lezi jos neki zakon za koji ne znamo, koji sve odredjuje tacno onako kako treba da bude?

U jbt, dejavu :eek:
 
Vrlo je naucno fantasticno, da posto se kvantna funkcija slomi, svi moguci ishodi postoje, svaki u svom paralelnom univerzumu... to bi znacilo da za svaki najmanji moguci interval vremena u kojem bilo koja cestica u svemiru promeni svoju poziciju ili je zadrzi, i svaka moguca kombinacija, koja je = beskonacno, treba da se stvori paralelni univerzum? I onda u svakom beskonacnom paralelnom univerzumu, sve ovo ispocetka, u svakom najmanjem intervalu vremena?

Zar ne bi bilo genijalnije, da ispod kvantne mehanike, lezi jos neki zakon za koji ne znamo, koji sve odredjuje tacno onako kako treba da bude?

U jbt, dejavu :eek:
Ne šefe-obrnuto je na našu žalost...Kvantni događaji (tranzicije) i Hilbertov prostor su "iza našeg Njutnovskog sveta"...Stvar je u tome da
se i zakoni menjaju uvećavanjem skupova kvantnih tranzicija i dok se na nano nivou odvijaju tranzicije,na nivou velikih skupova važe tzv,
Njutnovi principi u kojima naša sećanja mogu figurirati kao solidne matrice "vremenitih" promena,na gigantskom nivou promena važe relacije
spec.relativnosti pri čemu se događaji krive "vremenski" u odnosu na naša sećanja...
Pri tome je veoma nejasno i to ljudski um zbunjuje:kako se događaji odvijaju bez prisustva ukakvog uma i da li se uopšte odvijaju! ! !
Po svemu sudeći LJUDSKI UM DELUJE NA DOGAĐAJE KOJIH SE SEĆA-NE DELUJE NA ONE KOJI ALGORITAMSKI PREDSTOJE!
Tada kad ja govorim (pardon-pišem:mrgreen:)Oziju da nema značaja da li gledam svet kao svoju predstavu ili ga gledam iz mojih sivih kao reflektovanu
informaciju-isti svet je pred JA! Ustvari,Ozi je više u pravu jer se JA više bavi svojim sećanjima koja su u nizovima tranzicija -događaja kvantnih skupova...
Ma nije to tako jednostavno,a evo i ja grešim u nameri da vam pojednostavim...
Tako da i ovaj,ali i uvodni tekst "teško boluju" od prilagođavanja ljudskom umu kvantnih tranzicija u Hilbertovom prostoru...Čak smo i kvantna polja sa svim tenzorima
i vektorima događanja skupili umom ljudskim u Hilbertovo ime-šta ne postoji u "stvarnosti " (kvanti nisu "stvari":mrgreen:)-trebalo bi sve to da se dešava "pre i posle"
tj mimo modusa postojanja ljudske vrste ili drugih umnih bića koja o tom "misle".Samo objašnjenje rečima dešavanja u kvantnim poljima je teško izvedivo-tamo kauzalitet ne
postoji-postoje sile i može se matematički prikazati,a grafički ne! Euklidova geometrija ne valja za to-zasnovana na linijama koje su "kretanje" tačke,a to u kvantnom polju ne postoji...
Prvi uslov za shvatanje kvantne fizike je tečno znanje matematike ,a za jasno napredovanje -novi matematički modeli na kojima se tek radi...
Naziv teme je ljudski -euklidski jer paralelnost u kvantnim dešavanjima je samo jedna od bezbroj modalnosti ,a za čoveka jedina težnja.Od bezbroj svetova tek
jedan je paralelan-ostalisu "raspršeni" u raznim mogućnostima"
Previše za naše umove na rajskoj planeti...
 
Vrlo je naucno fantasticno, da posto se kvantna funkcija slomi, svi moguci ishodi postoje, svaki u svom paralelnom univerzumu... to bi znacilo da za svaki najmanji moguci interval vremena u kojem bilo koja cestica u svemiru promeni svoju poziciju ili je zadrzi, i svaka moguca kombinacija, koja je = beskonacno, treba da se stvori paralelni univerzum? I onda u svakom beskonacnom paralelnom univerzumu, sve ovo ispocetka, u svakom najmanjem intervalu vremena?

Zar ne bi bilo genijalnije, da ispod kvantne mehanike, lezi jos neki zakon za koji ne znamo, koji sve odredjuje tacno onako kako treba da bude?

U jbt, dejavu :eek:

Постоји већ теорија, сасвим независно од квантне механике, да је универзум бесконачан. Са друге стране, видљиви универзум је ограничен. Ма колико велики коначни број да узмеш па с њим делиш бесконачан, добијаш опет бесконачано.
Овде већ квантна механика ступа на снагу. Тренутна парадигма је да постоји најмања граница, то је Планкова дужина. Испод тога ефекти неодређености узимају данак. Тако је број стања у просторно ограниченом космосу такође ограничен.
С обзиром на ентропију црне рупе и још неке фазоне, израчунат је број стања. И број понављања да би добио ИСТОВЕТАН видљиви универзум. Тај број је 10 дигнуто на 10 на 121. Број цифара да се испише такав број је за 40 редова величина већи од броја протона у свемиру (видљивом). Кад с тим делиш бесконачно, добијаш опет бесконачно. Чуда математике :)
 
Rešenje je tu pod nosom...Nevremenost postojanjaskupova događaja čine jednu pojavu...Sled tih pojava
u kvantnom polju je naša stvarnost u kojoj se smenjuju događaji poput kaleidoskopa...Izbacivanjem vremena
iz svih fizičkih promena dobijamo kvantnu statiku.Tu se već lakše diše i sve je jasnije...No ,treba se baviti time
jer smo skloni ređanju slika van kvantnog polja-upoređivanjem kokoški i tetreba,sezona i fazona,a da ne pričam o
sklonostima...Tu i leže teškoće shvatanja...
Da li je nešto večno ili ne.Nije ništa večno ni trenutno jer se sve događa ne tako da se ređaju događaji već skokovito! ! !
I ti skokovi ne "troše vreme"
Ne insistiram da se ovo shvati,ali vreme kom tu i nije mesto komplikuje ne baš jednostavne interakcije u kvantnim poljima...

Ма знам све то. Друга ствар што нисмо опремљени то да разумемо.
Наш предак није могао да мисли да ли га тигар јури у времену или не:lol:

Него, има теорија, односно чак математички доказ, да није могуће постојање једног "реалног" света (класичне визике). Може нула или безброј ;)
Човек је програмер у гуглу, што је занимљиво. Мислим да је то ово
 
a sta kaze ta vasa matematika na situaciju kad kamion od 10 tona zgazi dete a majka pritrci podigne kamion dok si rekao keks i izvuce dete?

kako ukopiti u celu pricu nesto sto nema veze sa modelom poznatim iz bilo koje discipline kojom se dicimo da smo dotakli samu granicu tog univerzuma a objektivno jos smo u kamenom dobu za civilizacije koje nas posecuju i tako nas tretiraju?

ko od zivih danas zna i poseduje saznanje sta je iza zida zivota? jel' to preneo nekome? da li je to najveca tajna koju znaju samo posveceni i zahvaljujuci njoj vrse maskontrolu i selekciju mozgova na planeti za samo njima znane ciljeve?

neko spomenu molera na drugoj temi, adolf je mozda bio moler, ali adolf nije bio ono sto svi misle da je bio… pre ce biti da je bio jedan od mnogih iz nekog paralelnog sveta o kome nemamo pojma, ili mislimo da imamo... kada dotaknemo samo ovlas granice tih svetova koje ne mozemo nijednim matematickim zakonom valjano objasniti, mozda imamo sansu da postanemo nesto vise od onoga sta smo danas.

inace, jedina i najveca misterija sveta nije nikad bila zivot i ono sto ga cini, vec samo i jedino smrt.
 
У Матриксу су и чуда могућа...
Заправо, то је једно од валидних објашњења чуда, а такође и парадокса.

bro... a sta je garancija, mislim koja ti je garancija da ne zivimo u njemu? koliko mozes da kontrolises nesvesno i da imas apsolutni upliv u sopstvenu pustinju neistrazenog?
 

Back
Top