Ево, рецимо, пример овакав:
Муж и жена су у свађи, али нико никога још увек није "победио", функционишу по принципу равнотеже страха - ако он дивља, она је покорна; ако она дивља, он је покоран. И тако у вечност. Игра нултога збира.
Они су у стању да виде само један узрочно последични ланац, а то је баш овај: "ако он дивља, она је покорна; ако она дивља, он је покоран". Они не могу да виде неколико узрочно - последичних ланаца унапред, односно следеће:
-- Ако би жена, кад мушкарац подивља, одлучила да не не остане покорна, већ да се супростави или макар да остане неутрална, вероватно да би, после неколико пута, мушкарцу дала уместо зеленог, црвено светло. Светло да престане са својим понашањем, јер оно више на наилази на одговор.
Помогавши себи, помогла је обома. Јер ако његово дивљање не наиђе на одговор, тј. зелено светло, оно губи смисао и кад тад мора престати.
То ће резултирати или разводом брака или помирењем. Било која од ове две опције је идеална, јер се решио проблем нултог збира, и добитак је апсолутан, имао он предзнак
- (развод) или
+ (помирење).
Наравоученије: ако желиш помоћи осталима, помогни себи. Чинити за другога оно што представља штету теби, је ништа друго до себичност - према себи.
Укидаље себичности нема везе са масама, већ са индивидуом. Она једина може досећи у себи трансцендентни морал који брише границе како између индивидуа тако и између нација и племена.
О томе и говорим у своме посту.