Filozofija kompozicije Edgara Alana Poa
Strana 1 od 6 12345 ... PoslednjaPoslednja
Prikazujem rezultate 1 do 25 od 147

Tema: Filozofija kompozicije Edgara Alana Poa

  1. #1
    Buduća legenda Transcendental (avatar)
    Učlanjen
    20.10.2007.
    Pol
    muški
    Poruke
    29.185
    Tekstova u blogu
    1
    Reputaciona moć
    611

    Podrazumevano Filozofija kompozicije Edgara Alana Poa

    Postoji neko uvreženo shvatanje da da bi se napravilo (veliko) umetničko delo potrebno je imati nekakvo nadahnuće, čak upasti u mističko stanje ekstaze pri čemu pisac predstavlja prosto medijum preko koga se ispoljava skrivena istina, suština sveta i bića predstavljena posredstvom strukture reči. Mnogi pisci često umeju da kažu da dožive stanje pomerene svesti pri čemu se "pesma piše sama od sebe", obavijajući proces umetničke kreacije velom mističnog. Ovakve ideje provlače se još od Platona, koji u Ijonu i Državi raspravlja o prirodi pesništva (mada se Platonovi zaključci o tome trebaju sagledati uzimajući u obzir činjenicu da je bio neuspeli tragički pesnik, no ovo nije tema o njemu). Odista, često "obični smrtnici" smatraju da su umetnici "odabrani" pojedinci koji poseduju dar da uvide ogoljenu suštinu stvari, pritom zanemarujući tehnički aspekt pisanja koji oni ceo život razvijaju i usavršavaju.

    Koje je mišljenje forumaša o ovoj temi, da li je tehnika dovoljna i šta se uopšte podrazumeva pod tehnikom, da li je pored tehnike potrebno još nešto, neuhvatljivo običnom pojedincu, rezervisano samo za odabrane i šta je to

    Kao izuzetno bitan prilog temi koji bi svi trebalo da pročitaju postaviću esej Edgara Alana Poa koji donekle demistifikuje proces kreacije i pokazuje na koji način umetnički MAJSTOR* (pogledati fusnotu) kreira svoju umetničku strukturu:

    Često sam pomišljao kako bi zanimljiv članak mogao napisati svaki pisac koji bi htio - što će reći, koji bi mogao - izložiti, korak po korak, način na koji je svako od njegovih djela dobilo svoj konačni oblik. Zašto sve do danas takav članak nije ugledao svijeta, to nikako ne bih umio reći - možda je međutim ta praznina više posljedica književne taštine no ma čega drugog.

    Charles Diskens u bilješci koja leži preda mnom, a povodom jednog mojeg ranijeg ispitivanja sklopa Barnaby Radgea, kaže: ,,Usput budi rečeno, znate li vi da je Godvin pisao svog Caleba Williamsa počinjući s kraja? On je svog junaka prvo upleo u mrežu teškoća, koje sačinjavaju drugu bilježnicu, i tek je onda, povodom prve, stao razmišljati kako da opravda ono što se već zbilo".

    Ne mogu zamisliti da je Godvin upravo tako postupio, i zaista njegovi iskazi se ne slažu potpuno s gledištem gospodina Dikensa, ali pisac Caleba Williamsa bio je i suviše dobar umjetnik da bi previdio prednosti koje pruža bar približno sličan postupak. Savršeno je jasno da svaki zaplet, koji zaslužuje to ime, mora biti temeljno i marljivo razrađen do svog raspleta prije nego što se uopće primimo pera. Jedino ako stalno imamo pred očima rasplet, moći ćemo pružiti djelu onaj njemu neophodno potrebni izgled dosljednosti, ili uzročne povezanosti, time što ćemo učiniti da svi događaji, a naročito cjelokupan način obrade, budu usmjereni na razvijanje osnovne zamisli.

    Postoji, čini mi se, jedna osnovna greška u uobičajenom načinu građenja jednog književnog djela. Predmet za obradu pruža ili povijest, ili mu kao povod služi neki dnevni događaj, ili, u najboljem slučaju, sam pisac stavlja u pokret splet neobičnih zbivanja, jedino da bi postavio osnovu za svoje djelo, u namjeri, po pravilu, da sve praznine u pogledu činjenica ili radnje koje se u toku pisanja ovdje ondje ukažu popuni opisima, dijalozima ili vlastitim razmišljanjima.

    Ja radije počinjem razmišljanjem o utisku. Imajući uvijek u vidu novinu - jer obmanjuje samog sebe onaj tko se usuđuje da se liši tako očiglednog i tako lako dostupnog izvora zanimljivosti - kažem sebi na prvom mjestu: " Od svih bezbrojnih utisaka ili predstava koje može primiti srce, ili razum, ili (općenito rečeno) duša, koji ću ja, u ovoj prilici, odabrati?" Pošto sam izabrao, prvo, neki novi, i, drugo, neki snažan utisak, počinjem razmišljati o tome da li će on najbolje biti proizveden događajima ili izrazom, ili obrnuto, ili istovremeno i naročitim događajem i naročitim izrazom - poslije čega tražim oko sebe (ili , bolje, u sebi) takva povezivanja događaja, ili izraza, koja će mi biti od najveće pomoći pri proizvođenju utiska.

    Često sam pomišljao kako bi zanimljiv članak mogao napisati svaki pisac koji bi htio - što će reći, koji bi mogao - izložiti, korak po korak, način na koji je svako od njegovih djela dobilo svoj konačni oblik. Zašto sve do danas takav članak nije ugledao svijeta, to nikako ne bih umio reći - možda je međutim ta praznina više posljedica književne taštine no ma čega drugog. Većina pisaca naročito - pjesnika - više voli da svijet misli kako oni stvaraju u nekoj vrsti plemenitog ludila, podsvjesnog zanosa, i oni bi nesumnjivo zadrhtali od straha kad bi pustili javnost da baci pogled iza kulisa , na ono mučno i nesigurno sazrijevanje misli, na pravi smisao koji je shvaćen tek u posljednjem trenutku, na one nebrojene misli koje su samo sinule u glavi a nisu dospjele do pune zrelosti i jasnoće, na one potpuno uobličene predstave koje su u trenutku očajanja odbačene kao neupotrebljive, na ono oprezno odabiranje i odbacivanje, na mučno brisanje i umetanje - jednom riječju, na kotače i zupčanike, na sprave za pokretanje pozornice, na ljestvice i pod koji se otvara, na pijetlovo perje, rumenilo i vještačke madeže što u devedeset i devet posto slučajeva sačinjava književnu pozornicu.

    S druge strane, svjestan sam toga da se rijetko događa da pisac uopće može korak po korak se vratiti putem kojim je došao do svojih zaključaka. Uopće uzevši, potsticaji, pošto su se javili zbrda - zdola, na isti su način obavili svoj posao i pali u zaborav.

    Što se mene osobno tiče, ne slažem se ni s onim zaziranjem koje smo spomenuli, niti mi je i najmanje teško da se u svako doba prisjetim postupnog nastojanja bilo kojeg od svojih djela; a kako je zanimljivost toga raščlanjivanja ili građenja iznova, koju sam označio kao de sideratum, potpuno nezavisna od stvarnog ili prividnog zanimanja za raščlanjivani predmet, neće se smatrati da sam povrijedio pristojnost ako budem prikazao modus operandi po kojem je nastalo jedno od mojih djela. Izabrat ću Gavrana, kao najviše poznato. Namjera mi je jasno pokazati kako se nijedno mjesto u njegovom sklopu ne može pripisati slučaju ili podsvijesti - da je djelo išlo naprijed korak po korak ka svom završetku s neumitnošću i strogom neminovnošću matematičkog problema.

    Odbacimo, kao beznačajnu po pjesmu per se, okolnost - ili, recimo, potrebu - zbog koje se, u prvom redu, rodila namjera da se napiše jedna pjesma koja će odgovarati istovremeno ukusu i čitalaca i kritike.

    Polazimo, dakle, od te namjere.

    Prvo pitanje koje se postavilo bilo je dužina pjesme. Ako je neko književno djelo previše dugačko da bi se pročitalo u jednom dahu, moramo se odreći neizmjerno važnog utiska koji se postiže jedinstvom predstave; jer, ako se mora čitati u dva navrata, upliću se poslovi svakidašnjice, i cjelina je samim tim odmah razbijena. A pošto se ceteris paribus, nijedan pjesnik ne može odreći ničega što je sposobno doprinijeti ostvarenju njegove zamisli, to treba razmotriti da li veća dužina pruža neku prednost koja će nadoknaditi s njom povezani gubitak jedinstva. Na ovo bez predomišljanja kažem: ne. Ono što nazivamo dugačkom pjesmom ustvari je samo niz kratkih pjesama - što će reći, niz kratkih pjesničkih utisaka. Nepotrebno je dokazivati da pjesma samo onda zaslužuje svoje ime ako snažno uzbuđuje ,uzdižući dušu; a sva snažna uzbuđenja su po psihičkoj nužnosti kratka. Iz toga razloga je najmanje polovina Izgubljenog raja u suštini proza - niz pjesničkih uzbuđenja koja su, neizbježno, protkana odgovarajućim padovima - i zbog njegove do krajnosti velike dužine svemu je oduzet neizmjerno važan umjetnički činilac: cjelina ili jedinstvo utiska.

    Čini se, dakle, očigledno da postoji izvjesna određena granica u pogledu dužine za sva književna djela, granica koja zahtijeva da se djelo može pročitati u jednom dahu, i ako se ta granica kod nekih proznih djela (koja ne zahtijevaju nikakvo jedinstvo), kao što je Robinson Crusoe, i može s uspjehom prekoračiti, da se ona u pjesmi nikad ne može prekoračiti u pravom smislu riječi. U tome okviru dužina pjesme treba biti u matematičkom odnosu s njenom vrijednošću, drugim riječima, s uzbuđenjem ili uzdizanjem - opet, drugim riječima, sa stupnjem pravog pjesničkog utiska koji je u stanju proizvesti; jer jasno je da kratkoća mora biti u pravom razmjeru s jačinom željenog utiska i to pod jednim uvjetom - da je za proizvođenje ma koje vrste utiska neophodno izvjesno trajanje. Imajući u vidu te razloge, kao i onaj stupanj uzbuđenja za koji sam smatrao da nije iznad ukusa čitalaca, a ni ispod ukusa kritičara, došao sam odmah do pogodne dužine za pjesmu koju sam naumio napisati - dužine od stotinjak stihova. Ona ih ustvari ima sto osam.


    ....zbog nedostatka karaktera nastavak teksta u sledećem postu.

    *Termin "MAJSTOR" uzimam u značenju koje mu pridaje Ezra Paund:

    (b) Majstori - Ovo je vrlo sužena vrsta, a pravih je veoma malo. Izrazom su u stvari obuhvaćeni oni pronalazači koji su, osim sopstvenih otkrića, kadri da apsorbuju i usklade veliki broj prethodnih izuma. Hoću da kažem da oni u isti mah počinju od svoga jezgra i od nagomilanih iskustava, ili su pak u stanju da svare silu tema, da primene veliki broj poznatih izražajnih načina, uspevajući da sve to prožmu nekim posebnim svojstvom, da mu daju pečat svoga karaktera, i da celinu dovedu u stanje istorodne dovršenosti.



  2. #2
    Buduća legenda Transcendental (avatar)
    Učlanjen
    20.10.2007.
    Pol
    muški
    Poruke
    29.185
    Tekstova u blogu
    1
    Reputaciona moć
    611

    Podrazumevano Re: Filozofija kompozicije Edgara Alana Poa

    Nastavak eseja:

    Druga briga bila mi je izbor predstave koju treba izazvati, ili utiska koji treba postići: i tim povodom bih mogao isto tako primijetiti da sam, tijekom čitavog pisanja, stalno imao u vidu namjeru napisati djelo koje će svi cijeniti. Suviše bih se udaljio od svog neposrednog predmeta ako bih htio dokazivati postavku koju sam nekoliko puta isticao, i koju uopće ne treba dokazivati onima koji osjećaju poeziju - postavku, mislim, da je Ljepota jedino priznato područje pjesme. Nekoliko riječi, međutim, radi objašnjenja mog stvarnog gledišta, koje su neki moji prijatelji skloni pogrešno prikazati. Ono zadovoljstvo koje je istovremeno najjače, najuzvišenije i najčistije nalazi se, vjerujem, u promatranju lijepog. Zaista, kad ljudi govore o Ljepoti, oni ustvari nemaju u vidu neko određeno svojstvo, kao što se pretpostavlja, nego određen utisak, jednom riječju, oni misle upravo na ono snažno i čisto uzdizanje duše - ne razuma, ili srca - o kome sam govorio, a koje se doživljava kao posljedica promatranja "lijepog" . Ja označavam, dakle, Ljepotu kao područje pjesme jedino zbog toga što je to očigledan zakon Umjetnosti da utisci trebaju proistjecati iz neposrednih uzroka - da ciljeve treba postizati sredstvima koja su najbolje prilagođena njihovom postizanju; nitko se dosad nije pokazao toliko slaboumnim da bi poricao kako se ono naročito uzdizanje o kome je bilo riječi najlakše postiže pjesmom. Međutim, Istina ili zadovoljenje razuma, i Strast ili uzbuđenje srca, mada se do izvjesne mjere mogu postići u poeziji, daleko se lakše postižu u prozi. Ustvari, Istina traži točnost, a strast jednostavnost (oni koji uistinu imaju strasti razumjet će me), što je potpuno protivno onoj Ljepoti koja je, podvlačim, uzbuđenje ili ugodno uzdizanje duše. Iz svega što je ovdje rečeno ni u kom slučaju ne proizlazi da se strast, pa čak i istina, ne mogu unijeti, i čak korisno unijeti, u pjesmu - jer one mogu poslužiti kao objašnjenje ili doprinijeti općem utisku, kao što u glazbi služi disonanca; ali će pravi umjetnik uvijek uspjeti da ih, prvo, u dovoljnoj mjeri podredi osnovnoj svrsi, i, drugo, da ih, koliko je to moguće, obavije onom Ljepotom koja sačinjava duh i suštinu pjesme.

    Smatrajući, dakle, Ljepotu kao svoje područje, sljedeće pitanje koje se postavilo preda mnom odnosilo se na izraz kroz koji će se ona u najvišoj mjeri očitovati - a cjelokupno iskustvo pokazuje da je taj izraz tuga. Ljepota bilo koje vrste, na svom najvišem stupnju razvitka, neizbježno uzbuđuje osjetljivu dušu do suza. Seta je, tako, najzakonitiji od svih pjesničkih izraza.

    Pošto su tako određeni dužina, područje i izraz, prihvatio sam se uobičajenog zaključivanja, s namjerom da nađem neki umjetnički začin koji bi mi poslužio kao osnovni motiv pri stvaranju pjesme - neki stožer oko kojeg će se moći okretati čitava građevina. Pažljivo razmatrajući sva uobičajena umjetnička sredstva - ili, točnije, majstorije, u kazališnom smislu - odmah mi je palo u oči da se nijedna ne nalazi u tako općoj upotrebi kao pripjev. Okolnost što se on nalazi u tako općoj upotrebi bila je dovoljna da me uvjeri u njegovu stvarnu unutrašnju vrijednost, i uštedjela mi je trud da ga podvrgavam raščlanjivanju i ispitivanju. Promatrao sam ga, međutim, s obzirom na mogućnost njegovog usavršavanja, i ubrzo sam uvidio da se on još nalazi na niskom stupnju razvitka. Pripjev ili refren, kako se obično upotrebljava, ne samo da je ograničen na lirski stih nego utisak koji će načiniti zavisi i od snage jednolikosti - i zvuka i misli. Ugodnost počiva jedino na osjećanju istovjetnosti - ponavljanja. Odlučio sam da u tisak koji on proizvodi unesem raznolikost i da ga tako usavršim, ostajući uglavnom pri jednoličnosti zvuka, dok bih stalno unosio promjene u jednoličnost misli: što znači, odlučio sam stalno proizvoditi nove utiske unošenjem raznovrsnosti u primjeni pripjeva, dok bi sam pripjev ostao, najvećim djelom, nepromijenjen.

    Pošto su ova pitanja riješena, počeo sam odmah zatim da razmišljam o prirodi mojeg pripjeva. Kako je način njegove primjene trebalo više puta mijenjati, bilo je jasno da sam pripjev mora biti kratak, inače bi se pojavile nepremostive teškoće pri čestim promjenama u primjeni bilo koje duže rečenice. Lakoća mijenjanja stoji, podrazumijeva se, u razmjeru s kratkoćom rečenice. To me je odmah navelo na misao da je najbolji onaj pripjev koji se sastoji od jedne jedine riječi.

    Zatim se pojavilo pitanje prirode te riječi. Pošto sam se odlučio za pripjev, iz toga se neizbježno nametao zaključak da pjesma treba biti podijeljena na strofe: pripjev bi predstavljao završetak svake strofe. Nije bilo nikakve sumnje da takav završetak, da bi djelovao snažno, mora biti zvučan i pogodan za otegnuto svečano naglašavanje: a ti razlozi su me neizbježno uputili na dugo "o", kao na najvažniji samoglasnik, u vezi sa "r", kao najbogatijim suglasnikom.

    Pošto je na taj način riješeno kako će zvučati pripjev, pojavila se nužnost da izaberem riječ koja će predstavljati oličenje toga zvuka, i koja će istovremeno u najvećoj mogućoj mjeri biti u skladu sa sjetom, koju sam naprijed odredio kao izraz pjesme. Pri takvom traganju bilo je potpuno nemoguće prijeći preko riječi "nevermore" (nikad više). Ustvari, to je i bila prva riječ koja mi se sama nametnula.

    Idući de sideratum bio je naći opravdanje za stalnu upotrebu te jedne riječi "nikad više". Zapazivši teškoću na koju sam odmah naišao prilikom traženja dovoljno opravdanog razloga za njeno stalno ponavljanje, shvatio sam da ta teškoća potiče jedino iz prethodne usvojene pretpostavke, naime, da izabranu riječ treba tako neprekidno ili jednolično izgovarati neko ljudsko biće - shvatio sam, ukratko, da teškoća leži u pomirenju te jednoličnosti s postojanjem razuma kod stvorenja koje ponavlja tu riječ. Ovdje se, dakle, odmah javila misao o stvaranju koje nije obdareno razumom a koje može govoriti; i, sasvim prirodno, u prvom trenutku se nametnuo papagaj, ali ga je odmah zamijenio gavran, koji, isto tako, može govoriti, a nesumnjivo je više u skladu s namjeravanim izrazom.

    Dospio sam tako do zamisli o gavranu zloslutnoj ptici koja jednolično ponavlja onu jednu riječ nikad više na kraju svake strofe, u sjetnoj pjesmi dugoj stotinjak stihova. I onda, nikako ne gubeći iz vida kao cilj vrhunac, ili savršenstvo, u svim pojedinostima, upitao sam se: "Od svih tužnih predmeta, koji je, po općem ljudskom shvaćanju, najtužniji ?" Smrt - glasio je nesumnjivi odgovor. "A kad je", rekoh, "taj najtužniji predmet najviše pjesnički?" Iz onog što sam već podrobno izložio, odgovor je i ovdje očigledan: "Kad je najtjesnije povezan s Ljepotom: dakle, smrt lijepe žene je neosporno najpjesničkiji predmet na svijetu, i isto je tako izvan sumnje da je o takvom predmetu najpozvaniji da govori ožalošćeni ljubavnik".

    Sad je trebalo povezati te dvije zamisli, zamisao o ljubavniku koji oplakuje svoju umrlu draganu i zamisao o gavranu koji stalno ponavlja "nikad više". Trebalo je da ih povežem, imajući stalno na umu svoju namjeru da pri svakoj upotrebi mijenjam način primjene ponavljane riječi: jedini prihvatljivi način takvog povezivanja je međutim da se zamisli kako gavran upotrebljava ovu riječ odgovarajući na pitanja ljubavnika. I tu sam odmah uočio povoljnu priliku koja mi se pruža da postignem utisak na koji sam računao, što će reći, utisak raznovrsnosti u primjeni. Zapazio sam da mogu prvo pitanje koje postavlja ljubavnik - prvo pitanje na koje gavran treba odgovoriti "nikad više" - da od toga prvog pitanja mogu učiniti opće mjesto, od drugog manje općenitije mjesto, od trećeg još manje, i tako dalje, dok na kraju ljubavnik - prenut iz svoje prvobitne ravnodušnosti sjetnim prizvukom same riječi, njenim čestim ponavljanjem, i uzimajući u obzir zloslutni glas koji uživa ptica koja je izgovara - postaje na kraju uzbuđen do praznovjerja, te počinje razdraženo postavljati pitanja sasvim druge prirode, pitanja čije mu rešenje strasno leži na srcu, postavlja ih pola iz praznovjerja a pola u onoj vrsti očajanja koje predstavlja sladostrasno mučenje samog sebe, postavlja ih sve zajedno ne zato što vjeruje u proročku ili demonsku prirodu ptice (koja, razum mu to govori, samo ponavlja ono što je napamet naučila), nego zato što osjeća mahnito zadovoljstvo podešavajući tako svoja pitanja da mu očekivano "nikad više" zada bol koji je najslađi jer je najnepodnošljiviji. Uočivši priliku koja mi se tako pružila - ili, točnije, koja mi se tako nametnula tijekom stvaranja - prvo sam zamislio vrhunac, ili zaključno pitanje - ono pitanje na koje će se posljednji put odgovoriti s "nikad više", ono pitanje na koje će odgovor "nikad više" ostvariti krajnji moguć stupanj tuge i očajanja.

  3. #3
    Buduća legenda Transcendental (avatar)
    Učlanjen
    20.10.2007.
    Pol
    muški
    Poruke
    29.185
    Tekstova u blogu
    1
    Reputaciona moć
    611

    Podrazumevano Re: Filozofija kompozicije Edgara Alana Poa

    .....

    Može se, dakle, reći da je pjesma imala svoj početak - na kraju, gdje svako umjetničko djelo treba započeti - jer sam ovdje, na ovom mjestu svojih razmišljanja, prvi put stavio pero na papir, sastavljajući strofu:

    "Proroče", rekoh, "zloslutniče! Proroče, svakako, pa bio ptica ili đavo!
    Onoga ti neba što se sad nad nama svodi - onoga ti Boga kom klanjamo oba,
    Reci ovoj duši, koju tuga mori, hoće li ikad u Edenu dalekom,
    Zagrliti djevojku svetu koju anđeli Lenorem zovu -
    Zagrliti tu divnu djevojku i sjajnu koju anđeli Lenorom zovu?"
    Reče gavran: "Nikad više".

    Sastavio sam tu strofu, u tome trenutku, da bih, prvo, postavljajući vrhunac, uspješnije mogao da mijenjam i postupno raspoređujem, prema njihovom značaju i važnosti, pitanja koja prije toga postavlja ljubavnik, i, drugo, da bih konačno mogao odrediti ritam, metar i dužinu i opći sklop strofe, kao i da postupno rasporedim prethodne strofe, tako da nijedna od njih po ritmičkom djelovanju ne prevaziđe ovu. Da sam tijekom daljeg stvaranja bio kadar da sastavim snažnije strofe, ja bi ih, bez ustezanja, namjerno oslabio kako ne bi smetale utisku koji treba proizvesti vrhunac.

    I ovdje mogu odmah reći nekoliko riječi o versifikaciji. Prvi cilj mi je uvijek bio novina. Do koje je mjere taj cilj versifikacijom bio zanemaren, predstavlja jednu od najneobjašnjivijih stvari na svijetu. Dopuštajući da ne postoje velike mogućnosti za raznovrsnost samog ritma, ipak je jasno da su moguće raznolikosti metra i strofe zaista beskrajne; pa ipak, stoljećima nitko u pogledu stiha nije nikad ostvario, čak ni pokušao ostvariti, nešto novo. Činjenica je da stvaranje novog (osim kod duhova sasvim neobične snage) ni u kom slučaju nije stvar nadahnuća ili podsvijesti, kao što bi neki htjeli. općenito govoreći, da bi se došlo do novog, mora se naporno i marljivo tražiti, i mada ono predstavlja nesumnjivu zaslugu najviše vrste, za njegovo postizanje zahtjeva se više poricanja nego mašte.

    Ja, razumije se, ne tvrdim da sam u Gavranu stvorio išta novog bilo u pogledu ritma bilo u pogledu metra. Ritam je trohejski, stih je potpun osmerac, koji se smjenjuje s nepotpunim sedmercem, a ovaj se ponavlja u pripjevu petog stiha i završava se nepotpunim četverostihom. Manje cjepidlački - stopa koja je svuda upotrijebljena (trohej) sastoji se od jednog dugog sloga za kojim dolazi kratak: prvi stih strofe sastoji se od osam ovakvih stopa, drugi od sedam i pol (ustvari, dvije trećine), treći od osam, četvrti od sedam i pol, peti isto tako, šesti od tri i pol. Svaki od tih stihova, uzeh za sebe, bio je upotrebljavan i ranije, a ono što je novo kod Gavrana to je povezivanje u strofu; nikad nije učinjen pokušaj da se izvede nešto što bi ma i približno bilo slično ovom načinu povezivanja. Utisku koji ostavlja novina u povezivanju doprinose i druga neuobičajena, a neka od njih i sasvim nova, sredstva, zasnovana na proširenoj primjeni načela stiha i aliteracije.

    Iduće pitanje koje je trebalo uzeti u obzir bilo je način kako da se dovedu u vezu ljubavnik i gavran, a prvi dio tog pitanja bilo je mjesto . Najprirodnije bi bilo u tu svrhu zamisliti neku šumu ili polje; ali meni se uvijek činilo da je za postizanje utiska izdvojenog događaja neophodno strogo ograničavanje prostora: ono djeluje kao okvir na sliku. Ono ima neospornu duhovnu moć da održava usredotočenu pažnju, i, naravno, ne smije se miješati s prostim jedinstvom mjesta.

    Odlučio sam, shodno tome, da ljubavnika postavim u njegovu sobu, u sobu za njega osvećenu uspomenama na onu koja je tu često dolazila. Odaja je zamišljena kao bogato namještena, što je samo zaključak koji proističe iz mojih već izloženih shvaćanja o Ljepoti kao jedinom pravom predmetu pjesništva.

    Pošto je tako određeno mesto, trebao sam sad uvesti pticu, i rješenje da je uvedem kroz prozor postavljalo se kao neizbježno. Zamisao da ljubavnik u prvom trenutku povjeruje da je udaranje ptičjih krila po prozorskom kapku neko "lako kucanje" na vratima ponikla je iz želje da se putem odlaganja pojača čitaočeva radoznalost, kao i iz želje da se proizvede sporedni utisak koji se javlja kad ljubavnik, naglo otvarajući vrata, nalazi svuda mrak i stoga mu se počinje upola pričinjavati kako je to kucao duh njegove dragane.

    Noć sam učinio burnom, prvo, da bi Gavran imao razloga zašto traži da uđe, i, drugo, da bih istaknuo suprotnost sa tišinom koja vlada u sobi.

    Pustio sam pticu da sleti na Paladino poprsje da bih, isto tako, istaknuo suprotnost između mramora i perja; razumljivo je samo po sebi da me je na misao o poprsju navela tek ptica. Paladino poprsje izabrao sam, prvo, kao najviše u skladu s ljubavnikovom učenošću, i, drugo, zbog zvučnosti same riječi Palada.

    Djelovanjem koje proizvodi suprotnosti poslužio sam se i oko sredine pjesme, s namjerom da produbim krajnji utisak, Gavranovom ulasku dao sam, na primjer, izgled neobičnosti, koji se približuje smiješnom koliko se god to moglo dopustiti. On ulazi "kočopereći se mnogo i lepršajući".

    Ni najmanji naklon da učini, ni za trenutak da je stao il' zastao,
    No s izrazom uobraženog gospodara il' gospe, posadi se iznad vrata moje sobe.

    U ovim dvjema strofama, koje dolaze za njom, ta namjera je još očiglednije došla do izraza:
    I ta crna ptica na mom sjetnom licu osmjeh rodi
    Ozbiljnim i strogim dostojanstvom lika svog,
    "Iako ti je ćuba ostrižena i još obrijana", rekoh,
    Gavrane, ti, natmureni i drevni, s noćnih obala što hodiš, "kukavica sigurno da nisi,
    Reci meni kako glasi gospodsko ti ime na Plutonovim tim Noćnim obalama?"
    Reče gavran: "Nikad više".

    Začudih se mnogo čuvši tu nezgrapnu pticu kako lijepo razgovara,
    Iako joj taj odgovor imaše malo smisla, malo veze;
    Jer priznati mi moramo da nijedan živi čovjek
    Nikad sreće te ne bješe da promatra pticu iznad svojih sobnih vrata -
    Pticu niti zvjerku neku na poprsju iznad svojih sobnih vrata,
    S tim imenom: "Nikad više".

    Pošto je na taj način osigurano djelovanje raspleta, odmah sam neobično zamijenio najdubljom ozbiljnošću: taj novi prizvuk počinje strofom koja neposredno dolazi za gore navedenim, stihom,

    Ali gavran, sjedeći samotan na tom poprsju punom spokojstva,
    reče samo, itd.

    Od ovog trenutka ljubavnik više ne zbija šalu, ne zapaža više čak ni ono što je neobično u gavranovom držanju. Govori o njemu kao o "natmurenoj, nezgrapnoj, strašnoj, mrkoj i zloslutnoj ptici doba davnašnjega", i osjeća kako mu njegove "ognjene oči sažižu srce živo". Taj preokret u raspoloženju ili predstavama ljubavnika treba proizvesti sličan preokret i kod čitaoca, da bi se na odgovarajući način pripremio za rasplet, koji se sad privodi kraju što je moguć brže i što je moguće neposrednije.

    S raspletom u pravom smislu riječi - s gavranovim odgovorom "nikad više" na ljubavnikovo posljednje pitanje da li će sresti draganu na drugom svijetu - pjesma je, može se reći, završena u svom vanjskom smislu, u smislu prostog pripovijedanja. Dotle je sve u granicama objašnjivog, stvarnog. Neki gavran, naučivši napamet jedan jedini izraz "nikad više", a pošto je pobjegao od svog gospodara, prisiljen je žestokom burom da u ponoć pokuša ući kroz prozor koji je još uvijek osvijetljen - kroz prozor sobe jednog naučnika pola zadubljenog u neku knjigu a pola zanjetog u sanjarije o svojoj voljenoj preminuloj dragani. Kad je na lepršanje ptičjih krila otvoren prozor, ptica je uletjela i smjestila se na najpogodnije mjesto izvan neposrednog dosega naučnikovog, koji, iznenađen događajem i čudnim držanjem posjetioca, u šali pita pticu kako se zove, i ne očekuje odgovor. Gavran, kome je pitanje upućeno, odgovara svojim uobičajenim riječima - "nikad više" - riječima koje odmah nalaze odjeka u tužnom srcu naučnikovom. Događaj budi u njemu izvjesne misli kojima on daje glasnog izraza, ali se opet trza kad ptica ponovi svoje "nikad više". Naučnik sad pogađa pravo stanje stvari, ali ga nagoni, kao što sam naprijed objasnio, ljudska žeđ za samomučenjem, a dijelom i praznovjerje, da postavlja ptici takva pitanja koja će njemu, ljubavniku, očekivanim odgovorom "nikad više" donijeti najviše sladostrašće bola. Dajući do krajnosti maha ovom samomučenju, pripovijedanje je dobilo svoj prirodan završetak, u onom što sam nazvao njegovim prvim ili vanjskim smislom, i sve dotle nije bilo ničeg što bi predstavljalo prekoračenje granica stvarnoga.

  4. #4
    Buduća legenda Transcendental (avatar)
    Učlanjen
    20.10.2007.
    Pol
    muški
    Poruke
    29.185
    Tekstova u blogu
    1
    Reputaciona moć
    611

    Podrazumevano Re: Filozofija kompozicije Edgara Alana Poa

    Ali predmeti tako obrađeni, ma koliko vješto i s ma koliko živim nizom događaja, uvijek zadržavaju izvjesnu grubost ili šturost, koja vrijeđa umjetnikovo oko. Dvije stvari su neizostavno potrebne - prvo, izvjesna složenost, točnije rečeno, celishodnost; i, drugo, izvjesna moć nagovještavanja - neki dublji, podzemni, iako neodređeni smisao. Ovo drugo naročito daje umjetničkom djelu toliko onog bogatstva (da posudimo iz svakodnevnog govora jednu izrazitu riječ) koje mi tako rado miješamo sa savršenim. Pretjeranost nagovještenog smisla, koja ga pretvara u gornji, vidljivi - umjesto da ostane donji, skriveni - sloj obrađenog predmeta, upravo je ona odlika koja preobražava u prozu (i to najniže vrste) takozvanu poeziju takozvanih transcendentalista.

    Držeći se takvih nazora, dodao sam pjesmi dvije završne strofe; njihova moć nagovještavanja treba, dakle, osvijetliti čitavo izlaganje koje im je prethodilo. Skrivena smisao prvi put se javlja u stihovima:

    "Izvuci svoj kljun iz srca moga, i skloni spodobu svoju iznad mojih vrata!"
    Reče gavran: "Nikad više!"

    Primijetiti će se da riječi "iz srca moga" predstavljaju prvi izraz s prenesenim značenjem u pjesmi. On, uz odgovor "nikad više", navodi duh da traži dublji smisao u svemu što je ranije pripovijedano. Čitalac počinje smatrati gavrana nekim znamenjem; ali se tek u posljednjem stihu posljednje strofe jasno uviđa namjera da se on učini znamenjem Tužne i Vječite Uspomene:
    Nepomičan, gavran sjedi još i sada, još i sada,
    Na poprsju blijedom Paladinom iznad samih mojih sobnih vrata;
    A oči su mu kao u demona koji sanja,
    Svjetlost lampe što ga zari po podu mu baca sjenku;
    Iz te sjenke, što po podu lebdi, duša mi se
    Dići neće - nikad više.
    .....

  5. #5
    Buduća legenda Rayela (avatar)
    Učlanjen
    30.01.2007.
    Pol
    ženski
    Poruke
    40.781
    Reputaciona moć
    979

    Podrazumevano Re: Filozofija kompozicije Edgara Alana Poa

    Steta sto ovo nisi postavio na PDF Knjiizevnost.

  6. #6
    Buduća legenda Transcendental (avatar)
    Učlanjen
    20.10.2007.
    Pol
    muški
    Poruke
    29.185
    Tekstova u blogu
    1
    Reputaciona moć
    611

    Podrazumevano Re: Filozofija kompozicije Edgara Alana Poa

    Citat Original postavio Rayela Pogledaj poruku
    Steta sto ovo nisi postavio na PDF Knjiizevnost.
    Tamo nema interesovanja za ovakve teme, više je u centru pažnje besomučno nabrajanje kupljenih i pročitanih knjiga, uz neizbežne teme kao što su Stih(ovi) koji liči(e) na mene i Citati koji opisuju naša osećanja и так далее.

  7. #7
    Buduća legenda Rayela (avatar)
    Učlanjen
    30.01.2007.
    Pol
    ženski
    Poruke
    40.781
    Reputaciona moć
    979

    Podrazumevano Re: Filozofija kompozicije Edgara Alana Poa

    Citat Original postavio kreptoman Pogledaj poruku
    Tamo nema interesovanja za ovakve teme, više je u centru pažnje besomučno nabrajanje kupljenih i pročitanih knjiga, uz neizbežne teme kao što su Stih(ovi) koji liči(e) na mene i Citati koji opisuju naša osećanja и так далее.
    Ja ovde nikada ne zalazim, zato sam pitala, a bas mi je jutros palo na pamet da postavim pitanje ljudima koju pisu da li im je najveci problem prvi stih ili
    prva recenica. Procitacu detaljnije ove tekstove

  8. #8
    Ističe se Gotika (avatar)
    Učlanjen
    17.03.2010.
    Pol
    ženski
    Poruke
    2.442
    Reputaciona moć
    106

    Podrazumevano Re: Filozofija kompozicije Edgara Alana Poa

    Veliki umetnici su u biti neurotičari....Vladeta Jerotić..

  9. #9
    Obećava lemona (avatar)
    Učlanjen
    19.07.2013.
    Pol
    ženski
    Poruke
    97
    Reputaciona moć
    19

    Podrazumevano Re: Filozofija kompozicije Edgara Alana Poa

    Pozelim da budem gavran ili bar vrana, A cijeli tekst cu procitati kad dobro zahladni.
    Razlog: nedostatak karaktera

  10. #10
    Poznat oziman (avatar)
    Učlanjen
    17.02.2006.
    Pol
    muški
    Poruke
    9.703
    Tekstova u blogu
    254
    Reputaciona moć
    224

    Podrazumevano Re: Filozofija kompozicije Edgara Alana Poa

    Citat Original postavio kreptoman Pogledaj poruku
    Postoji neko uvreženo shvatanje da da bi se napravilo (veliko) umetničko delo potrebno je imati nekakvo nadahnuće, čak upasti u mističko stanje ekstaze pri čemu pisac predstavlja prosto medijum preko koga se ispoljava skrivena istina, suština sveta i bića predstavljena posredstvom strukture reči. Mnogi pisci često umeju da kažu da dožive stanje pomerene svesti pri čemu se "pesma piše sama od sebe", obavijajući proces umetničke kreacije velom mističnog. Ovakve ideje provlače se još od Platona, koji u Ijonu i Državi raspravlja o prirodi pesništva (mada se Platonovi zaključci o tome trebaju sagledati uzimajući u obzir činjenicu da je bio neuspeli tragički pesnik, no ovo nije tema o njemu). Odista, često "obični smrtnici" smatraju da su umetnici "odabrani" pojedinci koji poseduju dar da uvide ogoljenu suštinu stvari, pritom zanemarujući tehnički aspekt pisanja koji oni ceo život razvijaju i usavršavaju.
    Ти си нашао и уметност да сводиш на баналаности твог сировог материјализма.
    Уметност залази у метафизику још како! Суштина уметности јесте естетска контемплација, а она подразумева напуштање индивидуалне воље, прелажење у стање чистог субјекта сазнања када се указују идеје, у Платоновом и Шопенхауровом смислу. Уметник тада идеје до којих долази на тај начин, објективише као слику на платну, као скулптуру, песму, филм, музику!

    Али, да би разумео тај процес настанка уметничког дела потрбена је способност коју ти очито немаш. Зато гледаш у уметност питајући се "чему то служи"? И не налазећи одговор покушаваш свести уметнике на ниво мајстора вештине. Па си ево чак узео једног од највећих песника човечанства Едгара Алана Поа , као пример.

    Ниједан сирови материјалиста и позитивиста не би могао да напише оно што је он писао:
    Poslednji put ažurirao/la oziman : 04.08.2013. u 19:51

  11. #11
    Buduća legenda Transcendental (avatar)
    Učlanjen
    20.10.2007.
    Pol
    muški
    Poruke
    29.185
    Tekstova u blogu
    1
    Reputaciona moć
    611

    Podrazumevano Re: Filozofija kompozicije Edgara Alana Poa

    Umesto da ulećeš u konfrontaciju od starta, pogledaj Poov tekst koji sam ti servirao na tacni i u kom sam Po upravo govori da je "Gavran" tehnička majstorija, tako da sam sebi skačeš u usta.

    - - - - - - - - - -

    Idiote.

  12. #12
    Poznat oziman (avatar)
    Učlanjen
    17.02.2006.
    Pol
    muški
    Poruke
    9.703
    Tekstova u blogu
    254
    Reputaciona moć
    224

    Podrazumevano Re: Filozofija kompozicije Edgara Alana Poa

    Citat Original postavio kreptoman Pogledaj poruku
    Umesto da ulećeš u konfrontaciju od starta, pogledaj Poov tekst koji sam ti servirao na tacni i u kom sam Po upravo govori da je "Gavran" tehnička majstorija, tako da sam sebi skačeš u usta.
    Па наравно да постоји техничка мајсторија. Да би неко био композитор мора знати ноте и структуру композиције и компоновања. Ти то изгледа замишљаш на начин: ето неко дође до уметничке инспирације и одмах то може записати у нотну свеску , или нацртати као уље на платну, или снимити филм?
    Не, потребено је техничко знање за сваки од тих изражаја, али оно се ограничава на извршење, на деловање.То је нешто споредно и можемо рећи банално што долази на крају. А главно у свему томе је уметничка инспирација која своје извориште има у метафизичком и што ниједна вештина не може дати.

    Свако ко заврши музичку или ликовну академију стекао је вештину. Али она сама му не може помоћи да буде Моцарт или Рембрант .

  13. #13
    Buduća legenda Transcendental (avatar)
    Učlanjen
    20.10.2007.
    Pol
    muški
    Poruke
    29.185
    Tekstova u blogu
    1
    Reputaciona moć
    611

    Podrazumevano Re: Filozofija kompozicije Edgara Alana Poa

    Opet nisi pročitao tekst.

    Nemam nameru da pričam sa ljudima kojima je cilj samo da se mudroseravaju, ovde imamo konkretan prikaz procesa kreacije od strane jednog od najvećih pisaca zapadne književnosti gde upravo potire tvoju budalaštinu, prikaz jednog planskog strukturisanja radi postizanja određenog cilja. Nema trunke metafizičkog, mističkog, iskrivljavanja svesti, ekstaze, već čisto poznavanje pesničke tehnike (stiha, metra, stope, strofe, rime itd.), majstorsko baratanje istom i jedan cilj (dopadanje kritici i publici u isto vreme) kojem Po teži.
    Ti ovde ne protivrečiš meni nego Pou.

  14. #14
    Poznat oziman (avatar)
    Učlanjen
    17.02.2006.
    Pol
    muški
    Poruke
    9.703
    Tekstova u blogu
    254
    Reputaciona moć
    224

    Podrazumevano Re: Filozofija kompozicije Edgara Alana Poa

    Citat Original postavio kreptoman Pogledaj poruku
    Opet nisi pročitao tekst.Nemam nameru da pričam sa ljudima kojima je cilj samo da se mudroseravaju, ovde imamo konkretan prikaz procesa kreacije od strane jednog od najvećih pisaca zapadne književnosti gde upravo potire tvoju budalaštinu, prikaz jednog planskog strukturisanja radi postizanja određenog cilja. Nema trunke metafizičkog, mističkog, iskrivljavanja svesti, ekstaze, već čisto poznavanje pesničke tehnike (stiha, metra, stope, strofe, rime itd.), majstorsko baratanje istom i jedan cilj (dopadanje kritici i publici u isto vreme) kojem Po teži.
    Ti ovde ne protivrečiš meni nego Pou.
    Читао сам тај текст одавно.Свако издање његовог Гаврана има тај текст на крају. Али ти ниси разумео о чему се ту ради па мислиш да је техника ставарања уметничког дела исто што и уметничка инспирација из које дело проистиче.

    Као што рекох да поновим:

    Да би неко био композитор мора знати ноте и структуру композиције и компоновања. Ти то изгледа замишљаш на начин: ето неко дође до уметничке инспирације и одмах то може записати у нотну свеску , или нацртати као уље на платну, или снимити филм?
    Не, потребено је техничко знање за сваки од тих изражаја, али оно се ограничава на извршење, на деловање.То је нешто споредно и можемо рећи банално што долази на крају. А главно у свему томе је уметничка инспирација која своје извориште има у метафизичком и што ниједна вештина не може дати.

    Свако ко заврши музичку или ликовну академију стекао је вештину. Али она сама му не може помоћи да буде Моцарт или Рембрант ....... или Едгар Алан По!

    пс. Када ово разумеш можеш тражити да затворе тему.

  15. #15
    Moderator Borac za prava zivotinja (avatar)
    Učlanjen
    02.09.2007.
    Pol
    ženski
    Lokacija
    Šambala
    Poruke
    51.345
    Tekstova u blogu
    97
    Reputaciona moć
    4449

    Podrazumevano Re: Filozofija kompozicije Edgara Alana Poa

    Gotika, ima li čoveka koji nije neurotičar?

    Pre čuvenog eseja o filozofiji kompozicije, Po se, u „Pismu napisanom B.“, pobunio protiv racionalne kontrole nad imaginacijom koji su zastupali Vordsvort i Kolridž. Po je bio zagovornik mišljenja da književnost nastaje radi pružanja zadovoljstva, a ne radi prenošenja istine ili moralne pouke. U tom smislu, pesma „Heleni“, iz navedene zbirke, predstavlja prekretnicu u Poovom stvaranju. Ona je primer Poovog ideala poezije (tzv. „ritmička kreacija lepote“), jer pokazuje ravnotežu i izvesnu suzdržanost ... kojih nije bilo u njegovim ranijim pesmama.
    U „Filozofiji kompozicije“ Po objašnjava da se pesma, kao i svako drugo umetničko delo, svesno pravi od građe koja se namerno bira za tu svrhu. Ovo je bio udarac romantičarima koji su pesnike smatrali „božanski“ nadahnutim osobama koje poeziju stvaraju spontano. To, praktično, znači da je Po pokušao da demistifikuje pojam nadahnuća. Veoma važnim smatrao je središnju skrivenu struju značenja koja, uz kompleksnost i sugestivnost stihova, obogaćuje umetničko delo. Tog skrivenog značenja postajemo svesni u njegovoj pesmi „Gavran“ (gavran kao emblem setnog sećanja).
    Odbacivanje didaktike i insistiranje na svesnom stvaranju lepote jesu prioriteti Poove poetike, ali je kasnije dodao i dva važna činioca u podsticanju estetske reakcije: intelektualnu i duhovnu istinu.
    Poovo stvaralaštvo je ambivalentno. S jedne strane – instinktivna unutrašnja težnja ka lepoti, s druge – svest o nemogućnosti ostvarivanja takvog ideala. Svestan tog rascepa između težnje i svesnosti o nemogućnosti njegovog dostizanja, Po („neurotičarski“ sklon alkoholu i opijumskom begu iz stvarenosti i, istovremeno, stoički pribran) je bio sklon da se ruga i samom sebi, i satirične alegorije zapakuje u romantičarske teme. (* pročitati „Arabeske i groteske“)

    Tehnika, naravno, nije dovoljna. Nije dovoljan ni talenat. Nije dovoljna, čak, ni ideja.
    Recimo, 3 u 1.
    I još poneki začin.
    Postoji nešto, što bih nazvala umetničkim senzibiltetom. Umetnički senzibilitet je u sprezi sa empatijom. Pisac koji analitički-hladno posmatra svet oko sebe i pokuša da ga preslika bez razumevanja, saživljavanja, saosećanja, suočiće se sa problemom preoblikovanja tog sveta, odnosno sa stvaranjem originalnog sveta, ispričanog tako da, iako lažan (lažan u smislu da je podstaknut slikom stvarnog sveta ali konačno oblikovan u piščevoj glavi, i to kakofonijski, kao ravnopravno višeglasje svih ličnosti s kojima se njihov tvorac morao šizofreno identifikovati ), deluje autentično – kao svet koji je moguć, kao nešto što se moglo ili može dogoditi nekome, negde.
    Pisac koji poseduje talenat, tehniku i ideju tek je dve trećine pisac ... u pokušaju. Još uvek nije umetnik.
    Pisac koji ima talenat, ideju i empatiju, takođe je samo dve trećine pisac ... u nastajanju. Tehnika dolazi kasnije, radom i usavršavanjem. Nju je moguće naučiti, dok talenat, ideju i empatiju nije. Postoje i šabloni za tehnike pisanja – vrlo prihvatljivi i široko rasprostranjeni, dok npr, šablonizirane ideje zapravo uvek otkriju sopstvenu slabost: neiskrenost, tj. recikliranje već postojećih, pa i nisu, u pravom smislu te reči, ideje.
    Po je bio jak i u ideji, u u tehnici, i u saosećanju, bez pretenzija da uguši dualitet sopstvene prirode (slojevitost je, kanda, preduslov za genijalnost). Jedan u milion. Zato i jeste Edgar Alan Po.

    Nadahnuće ne smatram misterijom. Ali, ako se trudimo da baš sve racionalizujemo, umetnost bi izgubila jednu od svojih najvećih čari: tajnovitost procesa stvaranja. Ponekad je slađe/lepše da misterije ostanu misterije. Recept za nastanak umetničkog dela ne postoji - bez obzira što je kreacija produkt ljudskog uma a um podložan analizi, tumačenju, pa čak i pakovanju u izvesne matrice.


    Samo jedna reč: „flow“.
    Tuđa mišljenja su kao ekseri: što više udaramo po njima, to dublje prodiru.

  16. #16
    Zainteresovan član
    Učlanjen
    04.08.2013.
    Pol
    muški
    Poruke
    105
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Filozofija kompozicije Edgara Alana Poa

    Citat Original postavio Borac za prava zivotinja Pogledaj poruku

    Nadahnuće ne smatram misterijom. Ali, ako se trudimo da baš sve racionalizujemo, umetnost bi izgubila jednu od svojih najvećih čari: tajnovitost procesa stvaranja. Ponekad je slađe/lepše da misterije ostanu misterije. Recept za nastanak umetničkog dela ne postoji - bez obzira što je kreacija produkt ljudskog uma a um podložan analizi, tumačenju, pa čak i pakovanju u izvesne matrice.
    greh da samo ovo citiram ali to je sustina..... a u prevodu 'ebes misteriju koja to vise nije...kao u zivotu, kao sa ljudima, kao sa ljubavlju, kao sa stvaranjem.... dok se nema taj zacin sve je bljutavo.

    zato i nisam hteo da pisem... zato sto zacin misterije prepoznam i onda nisam ono sta sam bio kad sam ga nesvesno dodao...sukobljeni principi u svemu... od m/z, do analatike i iracija... skorpija u podznaku mada lici malo na blizanca

  17. #17
    Poznat oziman (avatar)
    Učlanjen
    17.02.2006.
    Pol
    muški
    Poruke
    9.703
    Tekstova u blogu
    254
    Reputaciona moć
    224

    Podrazumevano Re: Filozofija kompozicije Edgara Alana Poa

    Citat Original postavio Borac za prava zivotinja Pogledaj poruku
    Pre čuvenog eseja o filozofiji kompozicije, Po se, u „Pismu napisanom B.“, pobunio protiv racionalne kontrole nad imaginacijom koji su zastupali Vordsvort i Kolridž. Po je bio zagovornik mišljenja da književnost nastaje radi pružanja zadovoljstva, a ne radi prenošenja istine ili moralne pouke. U tom smislu, pesma „Heleni“, iz navedene zbirke, predstavlja prekretnicu u Poovom stvaranju. Ona je primer Poovog ideala poezije (tzv. „ritmička kreacija lepote“), jer pokazuje ravnotežu i izvesnu suzdržanost ... kojih nije bilo u njegovim ranijim pesmama.
    U „Filozofiji kompozicije“ Po objašnjava da se pesma, kao i svako drugo umetničko delo, svesno pravi od građe koja se namerno bira za tu svrhu. Ovo je bio udarac romantičarima koji su pesnike smatrali „božanski“ nadahnutim osobama koje poeziju stvaraju spontano. To, praktično, znači da je Po pokušao da demistifikuje pojam nadahnuća.
    Интерeсантно како су у свим добима људи имали потребу да уместо да посматрaју уметничка дела, они се баве личношћу стваралаца истих. Па тако проучавају њихове животе, навике, мишљења. Као да се ради о филозофима који ће пружити одговор на питање естетике. Као да они могу имати појма о томе.

    Њихов матријал је интуиција и оно што проистиче из ње а не интелект.

    "Kompozitor otkriva najdublju sustinu sveta i tu najdublju mudrost izgovara jednim jezikom koji njegov razum ne shvata"
    Шопенхауер

  18. #18
    Buduća legenda Transcendental (avatar)
    Učlanjen
    20.10.2007.
    Pol
    muški
    Poruke
    29.185
    Tekstova u blogu
    1
    Reputaciona moć
    611

    Podrazumevano Re: Filozofija kompozicije Edgara Alana Poa

    Preskoćiću pokvarenu ploču koja ne kapira ništa i odgovoriću Borcu.

    Postoji nešto, što bih nazvala umetničkim senzibiltetom. Umetnički senzibilitet je u sprezi sa empatijom. Pisac koji analitički-hladno posmatra svet oko sebe i pokuša da ga preslika bez razumevanja, saživljavanja, saosećanja, suočiće se sa problemom preoblikovanja tog sveta, odnosno sa stvaranjem originalnog sveta, ispričanog tako da, iako lažan (lažan u smislu da je podstaknut slikom stvarnog sveta ali konačno oblikovan u piščevoj glavi, i to kakofonijski, kao ravnopravno višeglasje svih ličnosti s kojima se njihov tvorac morao šizofreno identifikovati ), deluje autentično – kao svet koji je moguć, kao nešto što se moglo ili može dogoditi nekome, negde.
    Otprilike se slažem jer takođe smatram da je najbitnija sposobnost umetnika uživljavanje, da bi mogao da postigne legitimnost svoje kreacije. Umetnik je jednostavno sposoban da promeni perspektivu i da iz te nove perspektive stvara strukturu dela. Umetnička dela su različita i postižu različite efekte. Po u svojoj kreaciji gavrana ima 2 perspektive, perspektivu prosečnog čitaoca i perspektivu aktuelnog kritičara i teži da se dopadne obojici. Svojim techne on to sprovodi u delo.


    Nadahnuće ne smatram misterijom. Ali, ako se trudimo da baš sve racionalizujemo, umetnost bi izgubila jednu od svojih najvećih čari: tajnovitost procesa stvaranja. Ponekad je slađe/lepše da misterije ostanu misterije. Recept za nastanak umetničkog dela ne postoji - bez obzira što je kreacija produkt ljudskog uma a um podložan analizi, tumačenju, pa čak i pakovanju u izvesne matrice.
    Kako kome je čar, ja sam alergičan na "tajnovite" procese. Pokazuju ljudsku nesposobnost.

    tehnika - veština baratanja alatom za kreaciju dela.
    talenat - urođena sposobnost koja je verovatno samo veća efikasnost u obradi određenih podataka, genetske prirode pošto je nasledna.
    ideja - ovo otprilike svi imaju.


    Kada dobiješ talenat koji je pravilno motivisan ka razvoju, razvijaće tehniku a prirodno će postizati legitimnost na višem nivou od priučenog pisca jer je talenat. Posle više decenija takvog razvoja dobijamo velikog pisca.

    - - - - - - - - - -

    Ja inače mogu da se kladim u obe svoje ruke kojima kucam ovo da je bolidman apsolutno nesposoban za umetničku kreaciju.
    Poslednji put ažurirao/la Transcendental : 04.08.2013. u 21:14

  19. #19
    Zainteresovan član
    Učlanjen
    04.08.2013.
    Pol
    muški
    Poruke
    105
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Filozofija kompozicije Edgara Alana Poa

    Citat Original postavio kreptoman Pogledaj poruku

    Kako kome je čar, ja sam alergičan na "tajnovite" procese. Pokazuju ljudsku nesposobnost.
    ruka svevisnjeg nikad nije nesposobna vec je to samo nasa slabost nerazumevanja.... svako veliko umetnicko delo nosi taj tajni znak.

    a laici to zovu srecom...

  20. #20
    Ističe se Gotika (avatar)
    Učlanjen
    17.03.2010.
    Pol
    ženski
    Poruke
    2.442
    Reputaciona moć
    106

    Podrazumevano Re: Filozofija kompozicije Edgara Alana Poa

    Citat Original postavio Borac za prava zivotinja Pogledaj poruku
    Gotika, ima li čoveka koji nije neurotičar?
    Citat Original postavio Borac za prava zivotinja Pogledaj poruku
    Pre čuvenog eseja o filozofiji kompozicije, Po se, u „Pismu napisanom B.“, pobunio protiv racionalne kontrole nad imaginacijom koji su zastupali Vordsvort i Kolridž. Po je bio zagovornik mišljenja da književnost nastaje radi pružanja zadovoljstva, a ne radi prenošenja istine ili moralne pouke. U tom smislu, pesma „Heleni“, iz navedene zbirke, predstavlja prekretnicu u Poovom stvaranju. Ona je primer Poovog ideala poezije (tzv. „ritmička kreacija lepote“), jer pokazuje ravnotežu i izvesnu suzdržanost ... kojih nije bilo u njegovim ranijim pesmama.
    U „Filozofiji kompozicije“ Po objašnjava da se pesma, kao i svako drugo umetničko delo, svesno pravi od građe koja se namerno bira za tu svrhu. Ovo je bio udarac romantičarima koji su pesnike smatrali „božanski“ nadahnutim osobama koje poeziju stvaraju spontano. To, praktično, znači da je Po pokušao da demistifikuje pojam nadahnuća. Veoma važnim smatrao je središnju skrivenu struju značenja koja, uz kompleksnost i sugestivnost stihova, obogaćuje umetničko delo. Tog skrivenog značenja postajemo svesni u njegovoj pesmi „Gavran“ (gavran kao emblem setnog sećanja).
    Odbacivanje didaktike i insistiranje na svesnom stvaranju lepote jesu prioriteti Poove poetike, ali je kasnije dodao i dva važna činioca u podsticanju estetske reakcije: intelektualnu i duhovnu istinu.
    Poovo stvaralaštvo je ambivalentno. S jedne strane – instinktivna unutrašnja težnja ka lepoti, s druge – svest o nemogućnosti ostvarivanja takvog ideala. Svestan tog rascepa između težnje i svesnosti o nemogućnosti njegovog dostizanja, Po („neurotičarski“ sklon alkoholu i opijumskom begu iz stvarenosti i, istovremeno, stoički pribran) je bio sklon da se ruga i samom sebi, i satirične alegorije zapakuje u romantičarske teme. (* pročitati „Arabeske i groteske“)

    Tehnika, naravno, nije dovoljna. Nije dovoljan ni talenat. Nije dovoljna, čak, ni ideja.
    Recimo, 3 u 1.
    I još poneki začin.
    Postoji nešto, što bih nazvala umetničkim senzibiltetom. Umetnički senzibilitet je u sprezi sa empatijom. Pisac koji analitički-hladno posmatra svet oko sebe i pokuša da ga preslika bez razumevanja, saživljavanja, saosećanja, suočiće se sa problemom preoblikovanja tog sveta, odnosno sa stvaranjem originalnog sveta, ispričanog tako da, iako lažan (lažan u smislu da je podstaknut slikom stvarnog sveta ali konačno oblikovan u piščevoj glavi, i to kakofonijski, kao ravnopravno višeglasje svih ličnosti s kojima se njihov tvorac morao šizofreno identifikovati ), deluje autentično – kao svet koji je moguć, kao nešto što se moglo ili može dogoditi nekome, negde.
    Pisac koji poseduje talenat, tehniku i ideju tek je dve trećine pisac ... u pokušaju. Još uvek nije umetnik.
    Pisac koji ima talenat, ideju i empatiju, takođe je samo dve trećine pisac ... u nastajanju. Tehnika dolazi kasnije, radom i usavršavanjem. Nju je moguće naučiti, dok talenat, ideju i empatiju nije. Postoje i šabloni za tehnike pisanja – vrlo prihvatljivi i široko rasprostranjeni, dok npr, šablonizirane ideje zapravo uvek otkriju sopstvenu slabost: neiskrenost, tj. recikliranje već postojećih, pa i nisu, u pravom smislu te reči, ideje.
    Po je bio jak i u ideji, u u tehnici, i u saosećanju, bez pretenzija da uguši dualitet sopstvene prirode (slojevitost je, kanda, preduslov za genijalnost). Jedan u milion. Zato i jeste Edgar Alan Po.

    Nadahnuće ne smatram misterijom. Ali, ako se trudimo da baš sve racionalizujemo, umetnost bi izgubila jednu od svojih najvećih čari: tajnovitost procesa stvaranja. Ponekad je slađe/lepše da misterije ostanu misterije. Recept za nastanak umetničkog dela ne postoji - bez obzira što je kreacija produkt ljudskog uma a um podložan analizi, tumačenju, pa čak i pakovanju u izvesne matrice.


    Samo jedna reč: „flow“.
    Na tvoje pitanje gore, nadam se da mi je boldovanje uspelo....moj odgovor je da nema....ali uz velike umetnike neurotičare ide zilion stvari, najpre talenat....pored malih želja volela bih da sam malčic talentovana, jer bih svoju neurozu lakše podnela.....svoje neurotičnosti je bio svestan Hese, čak je i sam shvatio da ju je pisanjem pobedio, ali on je bio genije....Van Gog nije uspeo, Kafka takođe....ali nije ovo pod forum za mene...dugački postovi mi ne prijaju i iskreno ne umem da se nosim sa pojedinim ljudima sa ovih prostora...morala bih da držim knjige pametnijih od mene i da ih redom citiram...plašim se da bih nekoga smorila....ja sam za onu.....u rečima kratko u mislima široko...

    - - - - - - - - - -

    Citat Original postavio Borac za prava zivotinja Pogledaj poruku
    Gotika, ima li čoveka koji nije neurotičar?
    Citat Original postavio Borac za prava zivotinja Pogledaj poruku
    Pre čuvenog eseja o filozofiji kompozicije, Po se, u „Pismu napisanom B.“, pobunio protiv racionalne kontrole nad imaginacijom koji su zastupali Vordsvort i Kolridž. Po je bio zagovornik mišljenja da književnost nastaje radi pružanja zadovoljstva, a ne radi prenošenja istine ili moralne pouke. U tom smislu, pesma „Heleni“, iz navedene zbirke, predstavlja prekretnicu u Poovom stvaranju. Ona je primer Poovog ideala poezije (tzv. „ritmička kreacija lepote“), jer pokazuje ravnotežu i izvesnu suzdržanost ... kojih nije bilo u njegovim ranijim pesmama.
    U „Filozofiji kompozicije“ Po objašnjava da se pesma, kao i svako drugo umetničko delo, svesno pravi od građe koja se namerno bira za tu svrhu. Ovo je bio udarac romantičarima koji su pesnike smatrali „božanski“ nadahnutim osobama koje poeziju stvaraju spontano. To, praktično, znači da je Po pokušao da demistifikuje pojam nadahnuća. Veoma važnim smatrao je središnju skrivenu struju značenja koja, uz kompleksnost i sugestivnost stihova, obogaćuje umetničko delo. Tog skrivenog značenja postajemo svesni u njegovoj pesmi „Gavran“ (gavran kao emblem setnog sećanja).
    Odbacivanje didaktike i insistiranje na svesnom stvaranju lepote jesu prioriteti Poove poetike, ali je kasnije dodao i dva važna činioca u podsticanju estetske reakcije: intelektualnu i duhovnu istinu.
    Poovo stvaralaštvo je ambivalentno. S jedne strane – instinktivna unutrašnja težnja ka lepoti, s druge – svest o nemogućnosti ostvarivanja takvog ideala. Svestan tog rascepa između težnje i svesnosti o nemogućnosti njegovog dostizanja, Po („neurotičarski“ sklon alkoholu i opijumskom begu iz stvarenosti i, istovremeno, stoički pribran) je bio sklon da se ruga i samom sebi, i satirične alegorije zapakuje u romantičarske teme. (* pročitati „Arabeske i groteske“)

    Tehnika, naravno, nije dovoljna. Nije dovoljan ni talenat. Nije dovoljna, čak, ni ideja.
    Recimo, 3 u 1.
    I još poneki začin.
    Postoji nešto, što bih nazvala umetničkim senzibiltetom. Umetnički senzibilitet je u sprezi sa empatijom. Pisac koji analitički-hladno posmatra svet oko sebe i pokuša da ga preslika bez razumevanja, saživljavanja, saosećanja, suočiće se sa problemom preoblikovanja tog sveta, odnosno sa stvaranjem originalnog sveta, ispričanog tako da, iako lažan (lažan u smislu da je podstaknut slikom stvarnog sveta ali konačno oblikovan u piščevoj glavi, i to kakofonijski, kao ravnopravno višeglasje svih ličnosti s kojima se njihov tvorac morao šizofreno identifikovati ), deluje autentično – kao svet koji je moguć, kao nešto što se moglo ili može dogoditi nekome, negde.
    Pisac koji poseduje talenat, tehniku i ideju tek je dve trećine pisac ... u pokušaju. Još uvek nije umetnik.
    Pisac koji ima talenat, ideju i empatiju, takođe je samo dve trećine pisac ... u nastajanju. Tehnika dolazi kasnije, radom i usavršavanjem. Nju je moguće naučiti, dok talenat, ideju i empatiju nije. Postoje i šabloni za tehnike pisanja – vrlo prihvatljivi i široko rasprostranjeni, dok npr, šablonizirane ideje zapravo uvek otkriju sopstvenu slabost: neiskrenost, tj. recikliranje već postojećih, pa i nisu, u pravom smislu te reči, ideje.
    Po je bio jak i u ideji, u u tehnici, i u saosećanju, bez pretenzija da uguši dualitet sopstvene prirode (slojevitost je, kanda, preduslov za genijalnost). Jedan u milion. Zato i jeste Edgar Alan Po.

    Nadahnuće ne smatram misterijom. Ali, ako se trudimo da baš sve racionalizujemo, umetnost bi izgubila jednu od svojih najvećih čari: tajnovitost procesa stvaranja. Ponekad je slađe/lepše da misterije ostanu misterije. Recept za nastanak umetničkog dela ne postoji - bez obzira što je kreacija produkt ljudskog uma a um podložan analizi, tumačenju, pa čak i pakovanju u izvesne matrice.


    Samo jedna reč: „flow“.
    Na tvoje pitanje gore, nadam se da mi je boldovanje uspelo....moj odgovor je da nema....ali uz velike umetnike neurotičare ide zilion stvari, najpre talenat....pored malih želja volela bih da sam malčic talentovana, jer bih svoju neurozu lakše podnela.....svoje neurotičnosti je bio svestan Hese, čak je i sam shvatio da ju je pisanjem pobedio, ali on je bio genije....Van Gog nije uspeo, Kafka takođe....ali nije ovo pod forum za mene...dugački postovi mi ne prijaju i iskreno ne umem da se nosim sa pojedinim ljudima sa ovih prostora...morala bih da držim knjige pametnijih od mene i da ih redom citiram...plašim se da bih nekoga smorila....ja sam za onu.....u rečima kratko u mislima široko...

  21. #21
    Ističe se Gotika (avatar)
    Učlanjen
    17.03.2010.
    Pol
    ženski
    Poruke
    2.442
    Reputaciona moć
    106

    Podrazumevano Re: Filozofija kompozicije Edgara Alana Poa

    [QUOTE=Borac za prava zivotinja;25887499]Gotika, ima li čoveka koji nije neurotičar?


































    [QUOTE=Borac za prava zivotinja;25887499]Gotika, ima li čoveka koji nije neurotičar?




    Na tvoje pitanje gore, nadam se da mi je boldovanje uspelo....moj odgovor je da nema....ali uz velike umetnike neurotičare ide zilion stvari, najpre talenat....pored malih želja volela bih da sam malčic talentovana, jer bih svoju neurozu lakše podnela.....svoje neurotičnosti je bio svestan Hese, čak je i sam shvatio da ju je pisanjem pobedio, ali on je bio genije....Van Gog nije uspeo, Kafka takođe....ali nije ovo pod forum za mene...dugački postovi mi ne prijaju i iskreno ne umem da se nosim sa pojedinim ljudima sa ovih prostora...morala bih da držim knjige pametnijih od mene i da ih redom citiram...plašim se da bih nekoga smorila....ja sam za onu.....u rečima kratko u mislima široko...

  22. #22
    Moderator Borac za prava zivotinja (avatar)
    Učlanjen
    02.09.2007.
    Pol
    ženski
    Lokacija
    Šambala
    Poruke
    51.345
    Tekstova u blogu
    97
    Reputaciona moć
    4449

    Podrazumevano Re: Filozofija kompozicije Edgara Alana Poa

    Citat Original postavio kreptoman Pogledaj poruku
    Preskoćiću pokvarenu ploču koja ne kapira ništa i odgovoriću Borcu.



    Otprilike se slažem jer takođe smatram da je najbitnija sposobnost umetnika uživljavanje, da bi mogao da postigne legitimnost svoje kreacije. Umetnik je jednostavno sposoban da promeni perspektivu i da iz te nove perspektive stvara strukturu dela. Umetnička dela su različita i postižu različite efekte. Po u svojoj kreaciji gavrana ima 2 perspektive, perspektivu prosečnog čitaoca i perspektivu aktuelnog kritičara i teži da se dopadne obojici. Svojim techne on to sprovodi u delo.
    Ne slažem se da je za to potrebna empatija doduše.



    Kako kome je čar, ja sam alergičan na "tajnovite" procese. Pokazuju ljudsku nesposobnost.

    tehnika - veština baratanja alatom za kreaciju dela.
    talenat - urođena sposobnost koja je verovatno samo veća efikasnost u obradi određenih podataka, genetske prirode pošto je nasledna.
    ideja - ovo otprilike svi imaju.


    Kada dobiješ talenat koji je pravilno motivisan ka razvoju, razvijaće tehniku a prirodno će postizati legitimnost na višem nivou od priučenog pisca jer je talenat. Posle više decenija takvog razvoja dobijamo velikog pisca.
    Možda, a možda ne.
    Bukovski je imao teoriju po kojoj pisac ne treba da piše, tj objavljuje pre pedesete. Zbog razvijanja tehnike, ali prvenstveno zbog pabirčenja životnog iskustva.
    Mnogo godina ranije, Kafka kao da je čuo glas Bukovskog iz budućnosti.
    Ali zamisli da su ispoštovali Kafkinu želju da mu dela budu spaljena ili ostanu zauvek zakopana na dnu fijoke ... i ne samo Kafka, već svi veliki pisci koji nisu doživeli pedesetu.
    Čak i veliki spisateljski "tehničari" nisu nužno i veliki pisci ... onda kada "potroše" ideje, iako ništa u njihovom stvaranju nije ukazivalo da će se to desiti. I ideje su potrošna roba.
    E, baš ta motivacija je čudo. Osvrnuću se na savremene pisce. Stiven King, npr, ima uspone i padove kad je reč o idejama, ali manijakalno piše, jer mu je pisanje = disanje. Njegova teorija spisateljske uspešnosti počiva na tezi da se pisac rađa prvo kao čitalac, te da pisac bez pasioniranog čitanja nikada ne može biti uspešan pisac. I Markes ima svoje teorije. A ja jednostavno ne znam; čini mi se da su svi u pravu, ali i da nisu, ili da je ono što su rekli nedorečeno.
    Nijedan pisac nije definisao energiju koja ga pokreće na stvaranje. Takođe ni nemire, snove koji iniciraju nastanak dela, osećanje sreće tokom pisanja, nestrpljenje da se počne novo delo, promene raspoloženja, bezgranično zadovoljstvo kreiranjem likova i situacija, gubljenje pojma o protoku vremena, iracionalnost koja je pod kontrolom racija , potrebu za samoćom i samoću kao idealni preduslov za kreaciju, potpuno poistovećivanje sa likom kojeg je sam stvorio ... a nema nimalo realne sličnosti sa njim i, ujedno, rastanak od njega kada stavi tačku na rukopis ... Ima tu ,mnogo stvari koje bi trebalo objasniti, tj. pokušati objasniti.
    Jeste, pisci su neurotičari i egomanijaci sa opsesivno-kompulzivnim poremećajem stalnog ispisivanja sopstvenih istina - o sebi. Oni veštiji uspevaju da tu istinu proglase tuđom - samo pozajmljenom i umetnički prezentovanom. Razlika je u umeću izraza. Čim se kroz umetničku prozu vidljivo provuče piščevo "ja", ona, iz nekog razloga, postaje manje ubedljiva. Kod poezije je suprotno.
    Tuđa mišljenja su kao ekseri: što više udaramo po njima, to dublje prodiru.

  23. #23
    Veoma poznat
    Učlanjen
    30.01.2012.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Pezos
    Poruke
    13.507
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Filozofija kompozicije Edgara Alana Poa

    Citat Original postavio Rayela Pogledaj poruku
    Steta sto ovo nisi postavio na PDF Knjiizevnost.
    Samo čitaj šta se piše te onda reci da li si na književnosti imala bar slične rasprave...Jednom smo Borka i ja raspravljali i nekoliko
    vas se uključilo,ako se sećaš.ali-ovo je nešto drugo! Verujem da ćeš se bar delimično složiti sa mnom -ne bih ni voleo da se složiš
    sasvim...

  24. #24
    Elita ranjeni Zoro (avatar)
    Učlanjen
    17.02.2009.
    Pol
    muški
    Poruke
    21.090
    Tekstova u blogu
    32
    Reputaciona moć
    529

    Podrazumevano Re: Filozofija kompozicije Edgara Alana Poa

    ja zaista ne znam zašto bi neko pisao

    kome? čemu?

    onog momenta kada me neko uveri u smisao toga, počeću da pišem

    ozbijno

  25. #25
    Veoma poznat
    Učlanjen
    30.01.2012.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Pezos
    Poruke
    13.507
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Filozofija kompozicije Edgara Alana Poa

    Mislim da je Po namerno skroman u ovom eseju...
    Mogu da zamislim njegove misli dok je taj esej pisao...Pazite:esej nije bez (opravdanog)likovanja i ponosa
    genija na svoje čedo! ! !
    Hajde Borka nek kaže da isti osečaj nije imala kad je završila knjgu!
    Lažljivost književnika koja nije greh...
    O čemu je tada ovde reč?(U eseju-prim.)
    Reč je o tome da je Gavran pisan kao obuhvatna metaforička slika koja proizvodi odmah duboki mistični osećaj smrti
    s celokupnim osećajima strepnje i tuge pred nagoveštajem završne egzekucije...Laž je da je krenuo od osečaja
    tuge i strave-krenuo je od ukune vizije scenarija koji izaziva tu stravu! ! ! To je genijalno,a Po to krije...
    Od Fišija ne može sakriti,ne može ni Borka (njeno samozadovoljstvo dobrim tekstom vidim -i ne sporim jer je punopravno!).
    A takođe i kad Marlon napiše tekst s vizijom koja obuhvata daleko više i od samog foruma kao izrasline na levom ramenu
    n jegovih zalutavanja tamo gde nije hteo ni poći ni stići...
    Ingenioznost vizije teksta nije puka tehnika-ima tih tekstova osamnaestogodišnjaka koja čuvaju svetske riznice knjiga...
    Bukovski je manje- više u pravu,ako se meri perfekcija u umetnosti pisanja...Ali...Ne zaboravimo,ali zaista ne zaboravimo da
    je pisanje(izmišljotina)knjiga ipak samo vežba kreacije novih svetova za buduće bogove-potomke naše...
    Jedna od pesama -uzora-Gavran govori takođe da je više od pola puta do bogova prevaljeno...Ljudi jesu polubogovi,naročito
    takvi genijalci kao Po...
    (Hm...Mislim da je Covi objavio u blogu priču u kojoj su Gavra i Majstor Kovač jedini likovi...Ni nalik Poovoj pesmi,a ni blizu po
    snazi-više je zajebantska priča-zajebanog Gavre...)

Strana 1 od 6 12345 ... PoslednjaPoslednja
Vrh strane

Slične teme

  1. FILOZOFIJA U ZIVOTU SVAKOG OD NAS !!!
    Autor azuro u forumu Jezik
    Odgovora: 38
    Poslednja poruka: 02.07.2011., 22:12
  2. Filozofija+Matematika
    Autor GocT u forumu Fakulteti
    Odgovora: 2
    Poslednja poruka: 02.04.2004., 04:20
  3. to nije neka nova filozofija
    Autor kalamiti u forumu Žene
    Odgovora: 3
    Poslednja poruka: 26.11.2003., 00:25
  4. MOJA NOVA FILOZOFIJA
    Autor srebro u forumu Ljubav i seks
    Odgovora: 47
    Poslednja poruka: 21.11.2003., 12:09
  5. Odgovora: 7
    Poslednja poruka: 10.11.2003., 10:34

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •