i kako to postižeš, kako dostižeš to nedeljivo "Ja"?
kakav je proces?.
Не знам стварно како да ти одговорим на ово питање, као да се ме питао да ти опишем боју ветра.
Рецимо, мало дете још увек не разликује "ја" од околине, нити има самосвест, једва да разликује себе од предмета, тела других људи, итд. Фројд рецимо то назива осећање океана (погледај:
oceanic feeling). Како расте, долази до поступног диференцирања "ја" од објеката. У одређеном периоду, "ја" је довољно диференцирано од осталог света, толико да се јасно разликујем од других људи и објеката. И већина ту стане, јер то је довољно за опстанак као биолошка јединка и то је то. Или крене силазном путањом где се губи сваки смисао било каквог развоја јер се "ја" више не препознаје као неопходно за пуки биолошки опстанак, а духовна димензија себе се негира/не признаје.
Наставак процеса, даље кретање у постизању "ја", би било аналогно љуштењу воћке која се састоји од неколико слојева, како би се дошло до зрна. Гуљење слојева док се не стигне до језгарског "ја", које не можеш даље љуштити и делити. Као принцеза на зрну грашка, тако некако. Библијски спољни и унутрашњи човек, итд.
Наравно, ти си увек ти, у чему је разлика? Разлика је што је то и даље ти, али квалитативно другачије. Променио се осећај твога ја. А тај осећај је све, на основу њега и живиш и делаш према свету/другима. Ти заправо и немаш ништа друго осим свога ја. Све је провучено кроз његове филтере. Покушај да поимаш нешто склањајући "ја" у страну? Немогуће.
Исто је "ја", али је другачије. Као да кроз време и простор идеш од једног до другог дела себе и спајаш слагалицу. Сазревањем, повезујеш тачкице себе, и постанеш ко треба да будеш.
