KOD NAS U SRBIJI SVI SU DOBRO ORGANIZOVANI, JEDINI MI BEZ SVOJE ORGANIZACIJE, UDRUZENJA.NAMA KAO DA JE ZABRANJENA SVAKAO MISAO NA UDRUZIVANJE.
UDRUZIMO SE SRBIJO!
Државни “циганизам” као бумеранг
This entry was posted on 01/08/2013 by prevrat, in Uncategorized. Bookmark the permalink. Leave a comment
Витомир Михајловић, председник Националног савета Рома, недавно је упозорио да се средњошколци, приликом уписа на поједине факултете, у све већем броју декларишу као Роми. Оно што је прошле године била спорадична, ове године је, по Михајловићевим речима, постала масовна појава.
Два су разлога за забринутост председника ромског националног савета – први је у томе што појава све већег броја „лажних“ или „Рома за једнократну употребу“, како их он назива, оставља све мање места на факултетима за „праве“ Роме, а други је у томе што обесмишљава привилегије које су, вољом законодавца, резервисане за припаднике ромске заједнице.
Неколико ствари заслужују да им, подстакнути упозорењем Витомира Михајловића, посветимо пажњу.
Најпре, како разликовати „једнократне“ од „вишекратних“ Рома, односно „лажне“ од „правих“ Рома?
Михајловић каже да је ова разлика уочљива већ на први поглед, а осим тога и по њиховом презимену, односно породичном стаблу.
Нисам сигуран да је већина грађана у стању да на први поглед уочи разлику између, рецимо, Рома, Ашкалија и Египћана. Нисам сигуран ни да је већина грађана у стању да прецизно одреди националну припадност особе по имену Витомир Михајловић. Ни боја коже, ни презиме, ни породично стабло нам, дакле, нису ни од какве користи у одређивању нечијег националног идентитета. Једини колико-толико поуздан критериј је слободна изјава појединца – Ја сам оно што кажем да јесам, и тачка!
Друга ствар је још интересантнија – да ли у Србији постоји орган који издаје, и на основу чега, потврде о националној припадности? Питање је занимљиво, јер се у медијским написима провлачила реченица да национални савет и Канцеларија за инклузију Рома, на основу уписа у бирачки списак, издају такве потврде, а што је потпуно бесмислено. Бирачки списак је јавна исправа у којој се евидентирају имаоци бирачког права и ништа друго, и ништа више од тога, па на основу њега није могуће издавати никакве сертификате о националној припадности било кога, па ни Рома. Ако Национални савет Рома или Канцеларија за инклузију издају такве потврде, онда треба рећи да они тиме излазе изван оквира својих надлежности, а потврде које издају нису ништа друго до безвредни папири, којима је место у канти за смеће, а не у студентском досијеу. Дакле, не постоји орган који је задужен да проучава породична стабла или броји нечија крвна зрнца, е да би на основу тога издавао потврде о националној припадности.
Шта учинити са „једнократним Ромима“?
Михајловић, чини се, нема децидиран одговор на ово питање. Он у једном тренутку помиње кривичне пријаве, а већ у следећем помиње Устав и каже да је уставно право сваког појединца да се изјашњава како жели. У Уставу, доиста, и пише да је изражавање националне припадности слободно. Појединац не само што може изразити своју националну припадност, него је може и затајити, пошто по Уставу нико није дужан да се у том погледу изјашњава. Појединац, исто тако, може (из разлога који су њему и само њему важни) променити своју националну припадност, а да при томе не трпи никакве последице, јер, у супротном, изражавање националне припадности не би било слободно.
Ако су Михајловићу ове чињенице познате, није јасно зашто он, онда, прети кривичним пријавама?
Мнијем да то чини због следећег:
Да би одвратио средњошколце од „лажног“ представљања и сачувао што више места на факултетима за „праве“ Роме,
да би сачувао концепт афирмативних мера од пропасти,
да би помоћу арбитрарности ојачао свој и положај директора Канцеларије за инклузију Рома, а будућу академску каријеру студената што чвршће везао и уз савет чији је председник.
Уместо што прети, било би упутније када би Михајловић иницирао расправу у којој би се преиспитао постојећи концепт афирмативних мера и прецизно идентификовале, како његове добре (ако их има), тако и лоше стране.
Та расправа је потребна већ и зато што ниједан закон у коме се ове мере помињу не садржи ни реч о томе докле ће се оне примењивати. Ако је ишта потребно, онда је потребно да се примена ових мера временски ограничи, како оне не би, у једном тренутку, постале извор нових неједнакости. Поред тога, афирмативне мере се, када је образовање Рома у питању, примењују од 2003. године, дакле читаву деценију, а да заговорници овог концепта нису нашли за сходно да јавност обавесте о његовим ефектима.
Од тога колико је, на пример, Рома за ових десет година уписано и на које факултете?
Колико је њих факултет завршило, а колико је њих и због чега одустало од студирања… до тога који то слојеви унутар ромске заједнице имају највише користи од ових мера?
Да ли се њима продубљују разлике унутар ромске заједнице?
Да ли се и колико променио однос заједнице према образовању, итд.
Није искључено да би се у тој расправи могли чути и захтеви за укидањем привилегија (ма како их ми називали – посебним мерама, афирмативном акцијом, позитивном дискриминацијом или некако другачије) које се од стране државе додељују припадницима одређених скупина. Привилегије додељене једној скупини стварају, како видимо, код припадника других скупина подстицај да их се и они домогну. У том смислу, појава „лажних” Рома и није ништа друго до тријумф система који појединца своди на припадника групе и који успех, уместо за мукотрпан рад, везује за „мување”, сналажење и манипулацију.
(Toorboolencija)
http://prevrat.com/2013/08/01/државни-циганизам-као-бумеранг/
UDRUZIMO SE SRBIJO!
Државни “циганизам” као бумеранг
This entry was posted on 01/08/2013 by prevrat, in Uncategorized. Bookmark the permalink. Leave a comment
Витомир Михајловић, председник Националног савета Рома, недавно је упозорио да се средњошколци, приликом уписа на поједине факултете, у све већем броју декларишу као Роми. Оно што је прошле године била спорадична, ове године је, по Михајловићевим речима, постала масовна појава.
Два су разлога за забринутост председника ромског националног савета – први је у томе што појава све већег броја „лажних“ или „Рома за једнократну употребу“, како их он назива, оставља све мање места на факултетима за „праве“ Роме, а други је у томе што обесмишљава привилегије које су, вољом законодавца, резервисане за припаднике ромске заједнице.
Неколико ствари заслужују да им, подстакнути упозорењем Витомира Михајловића, посветимо пажњу.
Најпре, како разликовати „једнократне“ од „вишекратних“ Рома, односно „лажне“ од „правих“ Рома?
Михајловић каже да је ова разлика уочљива већ на први поглед, а осим тога и по њиховом презимену, односно породичном стаблу.
Нисам сигуран да је већина грађана у стању да на први поглед уочи разлику између, рецимо, Рома, Ашкалија и Египћана. Нисам сигуран ни да је већина грађана у стању да прецизно одреди националну припадност особе по имену Витомир Михајловић. Ни боја коже, ни презиме, ни породично стабло нам, дакле, нису ни од какве користи у одређивању нечијег националног идентитета. Једини колико-толико поуздан критериј је слободна изјава појединца – Ја сам оно што кажем да јесам, и тачка!
Друга ствар је још интересантнија – да ли у Србији постоји орган који издаје, и на основу чега, потврде о националној припадности? Питање је занимљиво, јер се у медијским написима провлачила реченица да национални савет и Канцеларија за инклузију Рома, на основу уписа у бирачки списак, издају такве потврде, а што је потпуно бесмислено. Бирачки списак је јавна исправа у којој се евидентирају имаоци бирачког права и ништа друго, и ништа више од тога, па на основу њега није могуће издавати никакве сертификате о националној припадности било кога, па ни Рома. Ако Национални савет Рома или Канцеларија за инклузију издају такве потврде, онда треба рећи да они тиме излазе изван оквира својих надлежности, а потврде које издају нису ништа друго до безвредни папири, којима је место у канти за смеће, а не у студентском досијеу. Дакле, не постоји орган који је задужен да проучава породична стабла или броји нечија крвна зрнца, е да би на основу тога издавао потврде о националној припадности.
Шта учинити са „једнократним Ромима“?
Михајловић, чини се, нема децидиран одговор на ово питање. Он у једном тренутку помиње кривичне пријаве, а већ у следећем помиње Устав и каже да је уставно право сваког појединца да се изјашњава како жели. У Уставу, доиста, и пише да је изражавање националне припадности слободно. Појединац не само што може изразити своју националну припадност, него је може и затајити, пошто по Уставу нико није дужан да се у том погледу изјашњава. Појединац, исто тако, може (из разлога који су њему и само њему важни) променити своју националну припадност, а да при томе не трпи никакве последице, јер, у супротном, изражавање националне припадности не би било слободно.
Ако су Михајловићу ове чињенице познате, није јасно зашто он, онда, прети кривичним пријавама?
Мнијем да то чини због следећег:
Да би одвратио средњошколце од „лажног“ представљања и сачувао што више места на факултетима за „праве“ Роме,
да би сачувао концепт афирмативних мера од пропасти,
да би помоћу арбитрарности ојачао свој и положај директора Канцеларије за инклузију Рома, а будућу академску каријеру студената што чвршће везао и уз савет чији је председник.
Уместо што прети, било би упутније када би Михајловић иницирао расправу у којој би се преиспитао постојећи концепт афирмативних мера и прецизно идентификовале, како његове добре (ако их има), тако и лоше стране.
Та расправа је потребна већ и зато што ниједан закон у коме се ове мере помињу не садржи ни реч о томе докле ће се оне примењивати. Ако је ишта потребно, онда је потребно да се примена ових мера временски ограничи, како оне не би, у једном тренутку, постале извор нових неједнакости. Поред тога, афирмативне мере се, када је образовање Рома у питању, примењују од 2003. године, дакле читаву деценију, а да заговорници овог концепта нису нашли за сходно да јавност обавесте о његовим ефектима.
Од тога колико је, на пример, Рома за ових десет година уписано и на које факултете?
Колико је њих факултет завршило, а колико је њих и због чега одустало од студирања… до тога који то слојеви унутар ромске заједнице имају највише користи од ових мера?
Да ли се њима продубљују разлике унутар ромске заједнице?
Да ли се и колико променио однос заједнице према образовању, итд.
Није искључено да би се у тој расправи могли чути и захтеви за укидањем привилегија (ма како их ми називали – посебним мерама, афирмативном акцијом, позитивном дискриминацијом или некако другачије) које се од стране државе додељују припадницима одређених скупина. Привилегије додељене једној скупини стварају, како видимо, код припадника других скупина подстицај да их се и они домогну. У том смислу, појава „лажних” Рома и није ништа друго до тријумф система који појединца своди на припадника групе и који успех, уместо за мукотрпан рад, везује за „мување”, сналажење и манипулацију.
(Toorboolencija)
http://prevrat.com/2013/08/01/државни-циганизам-као-бумеранг/
