Kažu, da izgledam mlađe, nego što imam godinica. Mada mi redovno, klinci iz zgrade ovi maleni pačići što se tek juče da kaže čovek ispileli od mame i tatice, kažu "teto". Ha, ha..pa se uvek nasmejem.
Ja u duši ostajem i ostaću uvek, kao dete neko, iz druge priče i planete.
na meni će se sigurno jednog dana videti i bore, kako budem starila, doći će bolesti, nemoć..sve što život za nekih tamo pedeset i kusur bude nosio , ali s ovog aspekta i svega šta mi se dešavalo, mislim, da ću zauvek imati tu neku crtu mladolikosti, kao što imaju i svi moji, od familije.
U meni uvek ostaće, dokle god budem živa, onaj duh , nekog nemirnog deteta, koje se igra, luta, plače kao kada razbije kolena o pločnik ili te grli, najčestitije moguće.
Godine će samo doneti mudrost i starenje mog fizičkog tela. I ja ću da se mirim s tim.
Ono šta u meni nikada ostariti neće..jeste moj um. Srce. I duša.
I zato su mi lepe sve godine, koje sam imala. Neke bile preteške. Neke duboko mučne. U nekima misleh da neću izvući žuvu glavu..ali, dobro.
Mislim da su moje duševne godine u obrnutoj proporciji s mojom biloškom starošću.
Ali, ne u negativnom kontekstu.
Već u pozitivnoj relaciji.
I zbog toga sam sretna.
