guest 135511
Buduća legenda
- Poruka
- 39.924
Мисаони експеримент, услови су следећи: гледате неку серију/филм, уживите се прилично да заборавите своју околину, заборавите ко сте, шта радите, у тим тренуцима – ви ЈЕСТЕ дешавање у серији, ликови из ње и слично. По завршетку серије, доживите неку врсту блокаде меморије, не можете да се сетите ко сте ви, ни најелементарније ствари попут имена, града у коме живите, која вам је боја коса, апсолутно ништа што би вас могло идентификовати као некога/нешто. Не можете никога да питате. Такође немате ни огледало да се погледате да утврдите ко сте и призовете сећању све остале, махом друштвене одреднице онога ко ви јесте.
Ни метода разликовања, путем релације ја - сам - оно - што - није - лик из серије, није легитимна, јер је то само негативно одређење, дакле не и позитивно, говори шта ви нисте, али не и шта јесте.
Када се апстрахује све оно што вас чини нечим, „нечим“ попут објекта, ви сте тада чиста, безобјектна свесност (pure awareness). Не постоји референтна тачка на основу које се можете идентификовати.
Како ћете знати да ви у том тренутку нисте лик из серије који умишља вас? Илити, да се позовем на аналогију Чуанг – цеа: Како ћете знати да ли сте онај ко је лептира уснио, или лептир који сања вас? Нема никакве „екстерналистичке“ позиције одакле се то може сагледати, постоји само однос вас и лептира, и питање је ко кога ту сања.
Код примитивних народа, чија свест још увек није довољно развијена и способност саморефлексије је слаба, врло често долази до „идентификације са објектом“ или како то Јунг назива – мистичка партиципација, participation mиstique, парцијалног дељења идентитета са објектом и/или другим особама (заправо, ја сам се први пут сусрела са тим термином у Јунговим Психолошкм типовима, мислим да је термин оригинално сковао Лисјен Леви – Брил, антрополог који је изучавао тзв. примитивна друштва).
У савременој психологији, аналогна појава би била деперсонализација/дереализација. Слично се дешава и приликом конзумације потентних психотропних супстанци, попут ајахуаске, кад ћу већ поменути шаманску праксу. Погледајте неке клипове на ЈуТјубу, потпуни губитак ја – центра, свести о „ја“. Приликом конзумације ЛСД - ја се може десити да разговарамо са објектима, да постанемо они, или друга особа, и варијације на тему.
Шамани средњег Мексика ово практикују у својим ритуалима и то називају „губитком душе“. Они добијају и губе душу „преко ноћи“. Не могу сад да се не позовем на оно библијско: Шта вреди човеку ако добија сва блага овога света, а изгуби душу своју. „Блага овога света“ јесу објекти, губитак душе би била комплетна идентификација са њима, немогућност разликовања „ја“ од објекта, или како би то Јунг,позивајући се на гностичку терминологију рекао: растакање индивидуалне свести у несвести Плероме. Наравно, свест је бесмртна, она никада не може бити уништена, али њено растакање јесте враћање у примордијалну Плерому, која јесте пуноћа, али у којој ништа још увек није издиференцирано, индивидуализовано, тако да је истовремено и празнина. „Јесте“ или „није“ немају значења када се говори о Плероми. Растакање индивидуалне свести у Плероми би заправо била „друга смрт“. Прва је била излазак из ње, принцип индивидуације, када је Адам пожелео живот („ како по Адаму сви умиру ... “). Достизање Христа, тј. Сопства као недељивог „ја“ тоталитета, би било васкрсење ( „... тако ће по Христу сви оживети“).
У овом светлу, јасно постаје зашто је циљ индивидуације разликовање од објекaта и пуноће/празнине Плероме, да цитирам Јунга из Седам проповеди мртвима...
... али и од било каквих друштвених, колективних одредница које нас чине нечим/неким, јер је све то варљиво, пропадљиво, дословце; ми не знамо да ли ће смрт доћи сутра, или ћемо изгубити памћење или нешто слично. Своју кућу треба градити на стени, на нечему што никаква смрт, губитак памћења и слично не могу збрисати. Зато се и камен (мудрости), дијамант, узима као симбол Сопства.
Изгледа да филозофска максима која значи управо то - nosce te ipsum/temet nosce није толико лако остварљива као што се чини, а јесте ултимативни циљ живота.
Ни метода разликовања, путем релације ја - сам - оно - што - није - лик из серије, није легитимна, јер је то само негативно одређење, дакле не и позитивно, говори шта ви нисте, али не и шта јесте.
Када се апстрахује све оно што вас чини нечим, „нечим“ попут објекта, ви сте тада чиста, безобјектна свесност (pure awareness). Не постоји референтна тачка на основу које се можете идентификовати.
Како ћете знати да ви у том тренутку нисте лик из серије који умишља вас? Илити, да се позовем на аналогију Чуанг – цеа: Како ћете знати да ли сте онај ко је лептира уснио, или лептир који сања вас? Нема никакве „екстерналистичке“ позиције одакле се то може сагледати, постоји само однос вас и лептира, и питање је ко кога ту сања.
Код примитивних народа, чија свест још увек није довољно развијена и способност саморефлексије је слаба, врло често долази до „идентификације са објектом“ или како то Јунг назива – мистичка партиципација, participation mиstique, парцијалног дељења идентитета са објектом и/или другим особама (заправо, ја сам се први пут сусрела са тим термином у Јунговим Психолошкм типовима, мислим да је термин оригинално сковао Лисјен Леви – Брил, антрополог који је изучавао тзв. примитивна друштва).
У савременој психологији, аналогна појава би била деперсонализација/дереализација. Слично се дешава и приликом конзумације потентних психотропних супстанци, попут ајахуаске, кад ћу већ поменути шаманску праксу. Погледајте неке клипове на ЈуТјубу, потпуни губитак ја – центра, свести о „ја“. Приликом конзумације ЛСД - ја се може десити да разговарамо са објектима, да постанемо они, или друга особа, и варијације на тему.
Шамани средњег Мексика ово практикују у својим ритуалима и то називају „губитком душе“. Они добијају и губе душу „преко ноћи“. Не могу сад да се не позовем на оно библијско: Шта вреди човеку ако добија сва блага овога света, а изгуби душу своју. „Блага овога света“ јесу објекти, губитак душе би била комплетна идентификација са њима, немогућност разликовања „ја“ од објекта, или како би то Јунг,позивајући се на гностичку терминологију рекао: растакање индивидуалне свести у несвести Плероме. Наравно, свест је бесмртна, она никада не може бити уништена, али њено растакање јесте враћање у примордијалну Плерому, која јесте пуноћа, али у којој ништа још увек није издиференцирано, индивидуализовано, тако да је истовремено и празнина. „Јесте“ или „није“ немају значења када се говори о Плероми. Растакање индивидуалне свести у Плероми би заправо била „друга смрт“. Прва је била излазак из ње, принцип индивидуације, када је Адам пожелео живот („ како по Адаму сви умиру ... “). Достизање Христа, тј. Сопства као недељивог „ја“ тоталитета, би било васкрсење ( „... тако ће по Христу сви оживети“).
У овом светлу, јасно постаје зашто је циљ индивидуације разликовање од објекaта и пуноће/празнине Плероме, да цитирам Јунга из Седам проповеди мртвима...
... али и од било каквих друштвених, колективних одредница које нас чине нечим/неким, јер је све то варљиво, пропадљиво, дословце; ми не знамо да ли ће смрт доћи сутра, или ћемо изгубити памћење или нешто слично. Своју кућу треба градити на стени, на нечему што никаква смрт, губитак памћења и слично не могу збрисати. Зато се и камен (мудрости), дијамант, узима као симбол Сопства.
Изгледа да филозофска максима која значи управо то - nosce te ipsum/temet nosce није толико лако остварљива као што се чини, а јесте ултимативни циљ живота.