Participation mistique

guest 135511

Buduća legenda
Poruka
39.924
Мисаони експеримент, услови су следећи: гледате неку серију/филм, уживите се прилично да заборавите своју околину, заборавите ко сте, шта радите, у тим тренуцима – ви ЈЕСТЕ дешавање у серији, ликови из ње и слично. По завршетку серије, доживите неку врсту блокаде меморије, не можете да се сетите ко сте ви, ни најелементарније ствари попут имена, града у коме живите, која вам је боја коса, апсолутно ништа што би вас могло идентификовати као некога/нешто. Не можете никога да питате. Такође немате ни огледало да се погледате да утврдите ко сте и призовете сећању све остале, махом друштвене одреднице онога ко ви јесте.

Ни метода разликовања, путем релације ја - сам - оно - што - није - лик из серије, није легитимна, јер је то само негативно одређење, дакле не и позитивно, говори шта ви нисте, али не и шта јесте.

Када се апстрахује све оно што вас чини нечим, „нечим“ попут објекта, ви сте тада чиста, безобјектна свесност (pure awareness). Не постоји референтна тачка на основу које се можете идентификовати.

Како ћете знати да ви у том тренутку нисте лик из серије који умишља вас? Илити, да се позовем на аналогију Чуанг – цеа: Како ћете знати да ли сте онај ко је лептира уснио, или лептир који сања вас? Нема никакве „екстерналистичке“ позиције одакле се то може сагледати, постоји само однос вас и лептира, и питање је ко кога ту сања.

Код примитивних народа, чија свест још увек није довољно развијена и способност саморефлексије је слаба, врло често долази до „идентификације са објектом“ или како то Јунг назива – мистичка партиципација, participation mиstique, парцијалног дељења идентитета са објектом и/или другим особама (заправо, ја сам се први пут сусрела са тим термином у Јунговим Психолошкм типовима, мислим да је термин оригинално сковао Лисјен Леви – Брил, антрополог који је изучавао тзв. примитивна друштва).

У савременој психологији, аналогна појава би била деперсонализација/дереализација. Слично се дешава и приликом конзумације потентних психотропних супстанци, попут ајахуаске, кад ћу већ поменути шаманску праксу. Погледајте неке клипове на ЈуТјубу, потпуни губитак ја – центра, свести о „ја“. Приликом конзумације ЛСД - ја се може десити да разговарамо са објектима, да постанемо они, или друга особа, и варијације на тему.

Шамани средњег Мексика ово практикују у својим ритуалима и то називају „губитком душе“. Они добијају и губе душу „преко ноћи“. Не могу сад да се не позовем на оно библијско: Шта вреди човеку ако добија сва блага овога света, а изгуби душу своју. „Блага овога света“ јесу објекти, губитак душе би била комплетна идентификација са њима, немогућност разликовања „ја“ од објекта, или како би то Јунг,позивајући се на гностичку терминологију рекао: растакање индивидуалне свести у несвести Плероме. Наравно, свест је бесмртна, она никада не може бити уништена, али њено растакање јесте враћање у примордијалну Плерому, која јесте пуноћа, али у којој ништа још увек није издиференцирано, индивидуализовано, тако да је истовремено и празнина. „Јесте“ или „није“ немају значења када се говори о Плероми. Растакање индивидуалне свести у Плероми би заправо била „друга смрт“. Прва је била излазак из ње, принцип индивидуације, када је Адам пожелео живот („ како по Адаму сви умиру ... “). Достизање Христа, тј. Сопства као недељивог „ја“ тоталитета, би било васкрсење ( „... тако ће по Христу сви оживети“).

У овом светлу, јасно постаје зашто је циљ индивидуације разликовање од објекaта и пуноће/празнине Плероме, да цитирам Јунга из Седам проповеди мртвима...



... али и од било каквих друштвених, колективних одредница које нас чине нечим/неким, јер је све то варљиво, пропадљиво, дословце; ми не знамо да ли ће смрт доћи сутра, или ћемо изгубити памћење или нешто слично. Своју кућу треба градити на стени, на нечему што никаква смрт, губитак памћења и слично не могу збрисати. Зато се и камен (мудрости), дијамант, узима као симбол Сопства.

Изгледа да филозофска максима која значи управо то - nosce te ipsum/temet nosce није толико лако остварљива као што се чини, а јесте ултимативни циљ живота.
 
sv07j5.jpg
 
Какве везе има та езотеричка, анти - илуминатска, анти - сумблиминална порука са овом темом?
Не спорим да вероватно има, али желим објашњење.
 
I Jung se borio sa strahom od smrta...:mrgreen:
Njegova "individuacija" je poslednji pokušaj brice da od goze napravi lišce...:lol:
Tj.da svoju svesnost promoviše kao originalnu dušu te tako (kako?) besmrtni entitet!:mrgreen:
U toj borbi sa strahom od smrti su dozvoljene ne samo mistifikacije,nego čak i halucinacije!
Poznato je ,naime,da aniksioznost izaziva halucinacije kao odbranu od kolapsa mozga...

Dobar test je nivo stidljivosti...
Naime,stid je transformisani strah od smrti...
Ovaj ribolovac je nudista od detinjstva...:lol:
 
I Jung se borio sa strahom od smrta...:mrgreen:
Njegova "individuacija" je poslednji pokušaj brice da od goze napravi lišce...:lol:
Tj.da svoju svesnost promoviše kao originalnu dušu te tako (kako?) besmrtni entitet!:mrgreen:
U toj borbi sa strahom od smrti su dozvoljene ne samo mistifikacije,nego čak i halucinacije!
Poznato je ,naime,da aniksioznost izaziva halucinacije kao odbranu od kolapsa mozga...

Dobar test je nivo stidljivosti...
Naime,stid je transformisani strah od smrti...
Ovaj ribolovac je nudista od detinjstva...:lol:

Pa nije bas tako....Jung je trazio jedinstven identitet u mnostvu......ali ne identitet kao refleksija drustvenih odnosa..nego identitet u odnosu na nesto sto nije ovozemaljsko.....svest Hrista....svest Logosa....;)
 
Koji je ultimativni cilj zivota po Jungu?

Па не, стварно, нисмо ми који понављамо неке ствари - папагаји, већ сте то ви који после милијарду пута поновљених објашњења, и даље имате исте недоумице. Као да малоумнику објашњаваш нешто, а он не може да схвати јер одбија да схвати.

Тако да ево неколико дефиниција, свакоме према његовом укусу:

Индивидуација је спонтан процес саморазвоја појединца чији је идеални циљ достизање јединствености и целовитости (јединства) личности. Индивидуација је процес диференцирања свих потенцијалних способности јединке и, истовремено, њихова интеграција, помоћу трансцендентне функције, у складну и јединствену личност.

Сада, ово теби, као и вероватно свакоме ко је са Јунгом упознат на нивоу спонтаног сусретања његовог имена у хороскопу, тумачу снова или слично, не значи ништа. У сврху разјашњавања препоручујем Психолошке типове, та књига на крају има и регистар појмова онакако како их Јунг користи. Рецимо трансцедентна ф. ја - то је функција која омогућава да се супротности, исцрпљене од међусобне борбе, трансцендирају и формирају нови став.

Бог је постао човек да би човек могао да постане бог.
-- Св. Атанасије Велики

Човек је позван на индивидуацију. То је у природи човека, како каже Јунг, и сваком је, негде у заметку, завештано неко усавршавање.
-- Владета Јеротић

Развој личности може да се посматра као процес освешћивања несвесног у нама. Јунг тај процес назива индивидуација.

У првој половини живота индивидуација је окренута спољашњој стварности и циљ јој је реализација социјалних капацитета личности кроз школу, посао, породицу... У другом делу живота, неки људи настављају процес индивидуације окретањем унутрашњој стварности. На том путу их очекују многе препреке, сукоби и замке, па само мали број људи успева да истраје на њему.

Поред „спонтане“ и „природне“ тежње људског бића за индивидуализацијом, релативно мањи број људи у свету који збиља стижу до себе и Себе и који су у стању да газе трновитим путем индивидуације. То је због тога што већина људи, из више разлога није у стању да свесно изабере сопствени пут, већ им се тај пут нуди од „колективно свесног“- породице и друштва, који намећу личности своје норме понашања и мишљења а које су, најчешће, супротне појмовима етике, без које нема праве индивидуације.

Не треба заборавити ни озбиљну препреку ступања човека на трновити пут индивидуације - други закон термодинамике, по коме је психа у суштини конзервативна, па је потребна нека крупна невоља, како Јунг поучава, да би се покренуо индивидуациони процес. Када будемо говорили о хришћанском путу обожења, подсетићемо се свих препрека, које су истоветне и у хришћанству, као и на путу индивидуације, због чега није могуће очекивати ни у хришћанству већи број људи који следе Христов пут, свакако и трновитији пут но што је индивидуација. Због тога Јунг тачно примећује:“Појединац може тежити савршенству… али мора испаштати због супротности од својих намера у име своје потпуности“.

-- Јеротић
 
I Jung se borio sa strahom od smrta...:mrgreen:

Једини ко је овде буквално паралисан страхом од смрти си ти, који не пропушташ на свакој теми да експлицитно или имплицитно провучеш страх од смрти, иако реално о томе нико не говори. Ја смрт немам у перспективи наредних 70 година ако мене питаш, не размишљам о смрти уопште. Али кад помислим на њу, не хвата ме никаква паника нити страх, напротив.
 
I Jung se borio sa strahom od smrta...:mrgreen:
Njegova "individuacija" je poslednji pokušaj brice da od goze napravi lišce...:lol:
Tj.da svoju svesnost promoviše kao originalnu dušu te tako (kako?) besmrtni entitet!:mrgreen:
U toj borbi sa strahom od smrti su dozvoljene ne samo mistifikacije,nego čak i halucinacije!
Poznato je ,naime,da aniksioznost izaziva halucinacije kao odbranu od kolapsa mozga...

Dobar test je nivo stidljivosti...
Naime,stid je transformisani strah od smrti...
Ovaj ribolovac je nudista od detinjstva...:lol:

Evo опет тебе са тим твојим пројекцијама.
Ти си тај који се овде плаши смрти јер пројектујеш тај страх на сваког саговороника овде који тако нешто ни не спомиње, напротив. Па шта то казује него да си ти престрављен тиме и онда то видиш у другима , пројектујеш.

Схвати већ једном да идеалистичка филозофија нема у својој основи страх, веру, жељу..неко заваравање.... већ знање.

То што ти мислиш да објективан свет постоји као такав изван свести, па да ето свест нестаје а да објективан свет каквим га видимо остаје. То што износиш давно одбачене заблуде, као да Баркли, Кант, Шопенхауер, Бергсон нису никада постојали. .то је твој проблем. И немој ту своју ограниченост и своје НЕЗНАЊЕ , твоју веру у апсурде материјализма, коју одржава не разум него опште мишљење стада, немој да пројектујеш на друге па ево и на Јунга.

Што се тиче истог и теме уопште. Јунга сматрам парафразистом филозофа а не оригиналним мислиоцем. Све о чему говори Јунг заправо је у психолошки речник заоденута идеалистичка филозофија. При чему то Јунг ни не крије, па опет синхроницитет сви везују за Јунга а не за Шопенхауера који је први изнео тај концепт а Јунг на њему извео свој синхроницитет. Такође, архетипи колективно несвесног јесу степени објективације воље . Сопство метафизичка воља итд.

Као и у случају Ничеа и код Јунга се ту ради о парафразама. Које могу да помогну ономе ко већ познаје идеалистичку филозофију али не и ономе ко је не познаје и који се пред Јунгом сусреће са мистичним језиком који не може рационализовати.

Зато ко хође да чита Јунга нека се прво упозна са идеаализмом, како би оно што каже Јунг добило потврду истинитости , јер идеалистичка филозфија у свом темељу има апсолутне, аподиктичке доказе. Јунг посредно зида на њима, али их не износи оном ко за њих не зна. Тако да крајњи резулутат бива потпуно неразумљив ономе ко за њих не зна.

Такође ми се не свиђа та опширност код Јунга. Преко педесет књига, педесет дела. Имам утисак да је Јунг бележио ама баш све што му падало на памет. Снове, мишења свих врста, доживљаје. Резултат је гомила књига.... једноставно сувишно.
 
Poslednja izmena:
Сувишно за шта? Ко одређује шта је сувишно у сваком појединачном случају?
Ако је Јунг имао потребу толико да пише, не видим што не би. Исто као и Ниче. Требало је можда да одбаце насушну потребу да стварају само зато што је то већ неко пре њих радио? Зашто?

Јунг је био психолог у првом реду, а не филозоф на начин да је развијао филозофски систем. Али то што је филозофија открила истину, не значи да је она резервисана само за њу. Ако ја узмем једног дана да стварам уметност базирану на знањима идеалистичке филозофије, хоћу ли ја бити "парафразиста"?

Архетипови, индивидуација, у психолошком контесту и гомила других појмова су оригинално и аутентично Јунгови. Он је за мене психијатар - уметник, изузетно створење по себи, његов живот, увиди до који је долазио, тумачења снова, његов приступ алхемији, истраживања шаманске праксе, итд.
 
Poslednja izmena:
Сувишно за шта? Ко одређује шта је сувишно у сваком појединачном случају?
Ако је Јунг имао потребу толико да пише, не видим што не би. Исто као и Ниче. Требало је можда да одбаце насушну потребу да стварају само зато што је то већ неко пре њих радио? Зашто?

Не бих рекао да се ради о насушној потреби за стварањем, већ у потреби за новцем, за богатством.
Све Јунгове парафразе могле су се сместити у неколико књига а не у педесет. Он је стекао славу и остало је да се та слава наплати. То је слично са филмовима и њиховим наставцима. Иако филм не потребује наставак, шта више. Потребује џеп оног ко зарађује од филмова.


Јунг је био психолог у првом реду, а не филозоф на начин да је развијао филозофски систем. Али то што је филозофија открила истину, не значи да је она резервисана само за њу. Ако ја узмем једног дана да стварам уметност базирану на знањима идеалистичке филозофије, хоћу ли ја бити "парафразиста"?

Ако ствараш уметничка дела нећеш, али ако ствараш филозофска хоћеш.

Архетипови, индивидуација, у психолошком контесту и гомила других појмова су оригинално и аутентично Јунгови. Он је за мене психијатар - уметник, изузетно створење по себи, његов живот, увиди до који је долазио, тумачења снова, његов приступ алхемији, истраживања шаманске праксе, итд.

Као што рекох нису. А не знам шта је толико дојмљиво у његовом животу. Типичан богаташ који је све имао и то обилато користио. Имао богату жену, љубавнице на сваком кораку. Виле и слуге. Да живи данас вероватно би имао јахту.
 
Ако ствараш уметничка дела нећеш, али ако ствараш филозофска хоћеш.

Па он и није стварао филозофска дела, већ су његове књиге записи из његове клиничке праксе. Које је умео да претвори у скоро уметничка дела, рецимо дело Психа и алхемија, са све генијалним илустрацијама. Црвену књигу да не помињем као уметничко дело.

Као што рекох нису. А не знам шта је толико дојмљиво у његовом животу. Типичан богаташ који је све имао и то обилато користио. Имао богату жену, љубавнице на сваком кораку. Виле и слуге. Да живи данас вероватно би имао јахту.

Ако ти сматраш да је човек који је написао Црвену књигу, коју је и чувао 20 година у сефу, све што је у свом животу радио, радио због новца, ја немам речи.

А бити богат је неки проблем, треба неко да се правда зато што је богат или да се одрекне свога богатства да би остали били срећни и задовољни што је свет богатији за још једног сиромаха?
Шта је проблем са јахтом? Ево, ја ћу да купим јахту, и то ону коју Роман Абрамович издаје, са ласерским штитом, и? Чиме ме то чини?
 
а) Метафизичка воља и
б) тоталитет свесне и несвесне психе,

као два различита назива за Сопство, и буде сасвим различите асоцијације. Прво је потпуно бескорисно за мене јер ништа не говори како, куда, на који начин, осим "негација воље". То такође за мене не значи ништа, без увида психолошке врсте. Тек са таквим увидима се може схватити значење и вредност тога.
Све је дух = све је психа. Ако је све дух, психа, она има своје механизме трансформације. Шопенхауер не нуди никакве смернице за развој и трансформацију психе, карактера, осим да га треба променити а опет једва да оставља могућност да је то МОГУЋЕ. Дакле, човек је на овом свету због свога карактера, који мора да промени, а кога опет тешко да може да промени?
Његова "обичнија" дела попут Паренезе и максиме су само очајничке кукњаве на овај свет, што је у реду, али мени не може значити ништа, осим ме одвести у суицид. Који, по Шопенхауеру такође није ослобођење од метафизичког зла. Дакле доведе те до суицида и каже ти - али суицид неће решити ништа. Сам Ниче је изјавио да се другу половину живота лечио од Шопенхауерове идеје негације воље, при чему развија свој концепт амор фати.

Quotation from "Why I Am So Clever" in Ecce Homo, section 10:


My formula for greatness in a human being is amor fati: that one wants nothing to be different, not forward, not backward, not in all eternity. Not merely bear what is necessary, still less conceal it—all idealism is mendacity in the face of what is necessary—but love it.


Тако да је у ту сврху означавања метафизичке воље/централног архетипа далеко кориснији Јунгов назив архетип Сопства/Бога.

На крају крајева, свако чита према свом сензибилитету. Мени без Јунга не би било довољно.
 
Al Nice parafrazirao Sopnehauera....:cepanje:...covek se smejao i Sopnehaueru i Kantu........sprdo se sa njihovim ,,istinama,, i igrama reci jer su coveku za praktican zivot cist bullshit......jer ga podsticu da stagnira....a ne na dinamiku i borbu.....znas sta je Nice za Sopnehauera i Kanta.....bog i batina......
 
Poslednja izmena:

Back
Top