photograph
Početnik
- Poruka
- 17
Pozdrav svima, odavno čitam ovaj forum mada se nikad nisam aktivno uključivao...Da ne dužim,hteo sam da iznesem svoj problem, nedoumice, neznanje, kako već da ga nazovem.
Naime, imam 32 godine, radim u jednoj privatnoj firmi kao knjigovodja, zivim sam, odvojeno od roditelja, u iznajmljenom stanu. Prosečnog sam izgleda, završio višu školu, bavim se i fotografijom kao hobijem a i profesionalno, za novac. Škola i posao su mi uvek išli, u firmu sam došao bez ikakve veze, preporuke, a uspeo sam za 5 god da postanem jedan od najcenjenijih radnika (al' sam skroman , ali je stvarno tako, i to bez ulizivanja, cinkarenja i svega ostalog čemu drugi pribegavaju.
Ono šta je problem su devojke, odnos sa njima, nastup, pristup...Uglavnom nikad mi nije išlo.Uvek sam se plašio da im pridjem, ustvari plašio sam se odbijanja, da ću biti ismejan...Mislio sam se u sebi, ma ko si ti, vidiš kakva je ona, lepa, obrazovana, vidiš kakvi je likovi spopadaju, kakve ti šanse imaš tu. Dešavalo mi se da se zaljubim u drugarice, devojke koje znam par godina, ali ništa ne kažem, nadam se da će primetiti, one na kraju odu sa drugim a ja patim.
Onda sam rešio da je bilo dosta straha, da počnem više da pokušavam, da budem hrabriji. Video sam da godine prolaze, a život je jedan.
Sve sam ja to rešio, trudio se, pokušavao, upoznao par devojaka, uglavnom u nekom većem društvu, pa im posle toga na fb slao poruke, zvao na piće, ali sve je to završavalo bezuspešno. Sve su one govorile ti si retko sjajan momak, zaslužuješ dobru devojku a takvih ima, ja trenutno nisam zainteresovana za nikog, ne želim da se vidjam sa nikim i sl.razlozi...Ne plašim se ja da devojku direktno pitam da izadjemo pa to radim preko fb, nego jednostavno devojke koje se meni svidjaju, koje imaju 25-32,33 godine, što je neka „ciljna grupa“ ni ne izlaze toliko, živim u manjem mestu gde ima par lokala punih klinaca od 15-16 god.Tako da uglavnom čujem od nekoga za neku devojku, kao po nekoj preporuci, pa je onda nadjem na fb i pošaljem poruku. Znam da to nije dobar način ali ne znam kako drugačije, davljenik se i za slamku hvata...Pritisak okoline, ukućana postaje sve veći, te imaš 33 god, vreme prolazi, treba da si se odavno oženio, tvoji drugovi već imaju veliku decu, šta čekaš, imaš posao, stan, kola, samo još da se oženiš...A ja više to ne mogu da slušam, postao sam nervozan, neraspoložen, sve manje izlazim i krećem se, počeo sam sve više da razmišljam o tome, čini mi se da bih se oženio sa prvom devojkom koja bi pristala samo da ne slušam više te priče. Kao da ja ne znam da mi je vreme da nadjem nekog, kao da ja to ne bih želeo i voleo. Ali što više želiš nešto, to te neće...Od početka godine sam pokušavao da izadjem sa 15-16 devojaka...sve je to završeno bezuspešno. Možda se na meni i na mom ponašanju vidi da mi je frka, da nisam opušten, možda to odbije te devojke...Možda jednostavno nisam dovoljno uporan, posle prvog odbijanja ja uglavnom odustanem, izgubim nadu, počne ono moje vidiš da te neće, ja sam baksuz, što sam ja gori od drugih, uglavnom samosažaljevanje....
U mojoj firmi ima jedna jedina devojka koja je neudata. Znamo se 4 god koliko ona radi ovde, oduvek mi se svidjala ali je imala dugu vezu, 5 god...Pre neki dan sam čuo da više nema momka, da je raskinula. I u mom mozgu odmah sinulo da moram da pokušam, ona je dobra, fina, odgovorna,vredna...(to mi se često dešava, da idealizujem devojke pre nego što ih i upoznam). Uglavnom devojka i jeste takva, svi je hvale, mirna je, povučena, stekao sam utisak (uplašio se) da joj je teško prići...Sve ja ovo ispričam koleginici, ona kaže suvlasniku firme, a on kaže toj devojci, i to naravno kad je bilo više ljudi tu, to je sad saznala cela firma, počeli su da je zezaju, i mene, mislim da se devojka glupo oseća. Ja se dogovorio sa tom koleginicom koja radi sa mnom u kancelariji, koja je udata, i koja mi jelte pomaže da idemo na koncert i zovemo tu devojku. Ona pristane, ali udata koleginica nije mogla da ide, ostane nas dvoje da idemo. Medjutim ona zovne još jednog kolegu da ide sa nama (on mi posle pričao da se utipovala kako će ići sama sa mnom, kako joj glupo...). Tu bi neka uopštena priča, sutradan smo se sreli u gradu, ali opet bilo više ljudi. Ja sve više razmišljam o njoj, jedva čekam kad će da dodje u drugu smenu da je vidim na 5 minuta. Ali za tih 5 min progovorimo par reči, tu su kolege, ona je u prizemlju, ja na spratu...Ne znam kako da joj prodjem, da joj pokažem da mi se svidja, dugo se znamo, sad se digla i ta buka...Pogotovo što je ona mirna, povučena, teško krenuti sa pričom o tome...Plašim se da dok se ja nakanim neko će uskočiti a ja ću tugovati. Svi mi govore kako treba da budem uporan, kako je dobra devojka, a i ja kao da očekujem da mi neko drugi završi to. Ne znam kako joj se približiti, svideti joj se? Kojim gestom je oduševiti? Ja sam umetnička duša, romantičar, čini mi se da ona nije iz te priče...Ja volim rok muziku, ona mi je više u fazonu trubača i Guče...Koleginica kaže da nismo na istoj talasnoj dužini ali koliko ljudi ja znam da su potpuno različiti a ipak su zajedno.
Svaki savet je dobrodošao, nadam se da ćete naći malo vremena za mene...
Naime, imam 32 godine, radim u jednoj privatnoj firmi kao knjigovodja, zivim sam, odvojeno od roditelja, u iznajmljenom stanu. Prosečnog sam izgleda, završio višu školu, bavim se i fotografijom kao hobijem a i profesionalno, za novac. Škola i posao su mi uvek išli, u firmu sam došao bez ikakve veze, preporuke, a uspeo sam za 5 god da postanem jedan od najcenjenijih radnika (al' sam skroman , ali je stvarno tako, i to bez ulizivanja, cinkarenja i svega ostalog čemu drugi pribegavaju.
Ono šta je problem su devojke, odnos sa njima, nastup, pristup...Uglavnom nikad mi nije išlo.Uvek sam se plašio da im pridjem, ustvari plašio sam se odbijanja, da ću biti ismejan...Mislio sam se u sebi, ma ko si ti, vidiš kakva je ona, lepa, obrazovana, vidiš kakvi je likovi spopadaju, kakve ti šanse imaš tu. Dešavalo mi se da se zaljubim u drugarice, devojke koje znam par godina, ali ništa ne kažem, nadam se da će primetiti, one na kraju odu sa drugim a ja patim.
Onda sam rešio da je bilo dosta straha, da počnem više da pokušavam, da budem hrabriji. Video sam da godine prolaze, a život je jedan.
Sve sam ja to rešio, trudio se, pokušavao, upoznao par devojaka, uglavnom u nekom većem društvu, pa im posle toga na fb slao poruke, zvao na piće, ali sve je to završavalo bezuspešno. Sve su one govorile ti si retko sjajan momak, zaslužuješ dobru devojku a takvih ima, ja trenutno nisam zainteresovana za nikog, ne želim da se vidjam sa nikim i sl.razlozi...Ne plašim se ja da devojku direktno pitam da izadjemo pa to radim preko fb, nego jednostavno devojke koje se meni svidjaju, koje imaju 25-32,33 godine, što je neka „ciljna grupa“ ni ne izlaze toliko, živim u manjem mestu gde ima par lokala punih klinaca od 15-16 god.Tako da uglavnom čujem od nekoga za neku devojku, kao po nekoj preporuci, pa je onda nadjem na fb i pošaljem poruku. Znam da to nije dobar način ali ne znam kako drugačije, davljenik se i za slamku hvata...Pritisak okoline, ukućana postaje sve veći, te imaš 33 god, vreme prolazi, treba da si se odavno oženio, tvoji drugovi već imaju veliku decu, šta čekaš, imaš posao, stan, kola, samo još da se oženiš...A ja više to ne mogu da slušam, postao sam nervozan, neraspoložen, sve manje izlazim i krećem se, počeo sam sve više da razmišljam o tome, čini mi se da bih se oženio sa prvom devojkom koja bi pristala samo da ne slušam više te priče. Kao da ja ne znam da mi je vreme da nadjem nekog, kao da ja to ne bih želeo i voleo. Ali što više želiš nešto, to te neće...Od početka godine sam pokušavao da izadjem sa 15-16 devojaka...sve je to završeno bezuspešno. Možda se na meni i na mom ponašanju vidi da mi je frka, da nisam opušten, možda to odbije te devojke...Možda jednostavno nisam dovoljno uporan, posle prvog odbijanja ja uglavnom odustanem, izgubim nadu, počne ono moje vidiš da te neće, ja sam baksuz, što sam ja gori od drugih, uglavnom samosažaljevanje....
U mojoj firmi ima jedna jedina devojka koja je neudata. Znamo se 4 god koliko ona radi ovde, oduvek mi se svidjala ali je imala dugu vezu, 5 god...Pre neki dan sam čuo da više nema momka, da je raskinula. I u mom mozgu odmah sinulo da moram da pokušam, ona je dobra, fina, odgovorna,vredna...(to mi se često dešava, da idealizujem devojke pre nego što ih i upoznam). Uglavnom devojka i jeste takva, svi je hvale, mirna je, povučena, stekao sam utisak (uplašio se) da joj je teško prići...Sve ja ovo ispričam koleginici, ona kaže suvlasniku firme, a on kaže toj devojci, i to naravno kad je bilo više ljudi tu, to je sad saznala cela firma, počeli su da je zezaju, i mene, mislim da se devojka glupo oseća. Ja se dogovorio sa tom koleginicom koja radi sa mnom u kancelariji, koja je udata, i koja mi jelte pomaže da idemo na koncert i zovemo tu devojku. Ona pristane, ali udata koleginica nije mogla da ide, ostane nas dvoje da idemo. Medjutim ona zovne još jednog kolegu da ide sa nama (on mi posle pričao da se utipovala kako će ići sama sa mnom, kako joj glupo...). Tu bi neka uopštena priča, sutradan smo se sreli u gradu, ali opet bilo više ljudi. Ja sve više razmišljam o njoj, jedva čekam kad će da dodje u drugu smenu da je vidim na 5 minuta. Ali za tih 5 min progovorimo par reči, tu su kolege, ona je u prizemlju, ja na spratu...Ne znam kako da joj prodjem, da joj pokažem da mi se svidja, dugo se znamo, sad se digla i ta buka...Pogotovo što je ona mirna, povučena, teško krenuti sa pričom o tome...Plašim se da dok se ja nakanim neko će uskočiti a ja ću tugovati. Svi mi govore kako treba da budem uporan, kako je dobra devojka, a i ja kao da očekujem da mi neko drugi završi to. Ne znam kako joj se približiti, svideti joj se? Kojim gestom je oduševiti? Ja sam umetnička duša, romantičar, čini mi se da ona nije iz te priče...Ja volim rok muziku, ona mi je više u fazonu trubača i Guče...Koleginica kaže da nismo na istoj talasnoj dužini ali koliko ljudi ja znam da su potpuno različiti a ipak su zajedno.
Svaki savet je dobrodošao, nadam se da ćete naći malo vremena za mene...
