Um pod vođstvom razuma pokušava sve smisleno razlučiti. To je isto kao da pokušavamo uhvatiti vazduh, zaustaviti dah ili uhvatiti vetar. Srce svakim otkucajem pokušava sve emotivno osetiti. To je isto kao da pokušavamo zaustaviti svitanje, zamrznuti vreme ili prebrojati zrnca peska u pustinji. Gde je ta tačka u kojoj se spaja razum sa emocijama? Postoji li cena koju moramo platiti da bismo se sreli sami sa sobom, da bismo se spojili kroz celinu sa celinom, susreli se sa neizmerenim dubinama samoga sebe?...

Postoji. Intergracija sa samim sobom ide kroz dezintegraciju. Doći do tačke kada shvatiš da ti nisi um, niti emocije, niti telo, nego si čista iskra božanskog, čista iskra svesnosti koja svetli u nekom delu univerzuma, znajući da će se kada nestane ovo telo, kada se emocije rasplinu i um smiri, sve stočiti u jedno, sjediniti sa celinom, sa bogom... Doći do tačke kada se zapitaš: ko je taj koji umuje, ko je taj koji oseća, ko je taj koji ima telo?... Doći do te tačke je bolno, popločano patnjom, razočarenjima, bolima, neostvarenim željama i težnjama, rađanjima i umiranjima kroz večnost. Mesto duboko unutar nas samih, na kome tražimo odgovor na pitanje - “Ko sam ja?” - jeste mesto susreta sa božanskim, mesto gde čujemo svoju dušu koja nam šapuće šapatom ljubavi, mesto u kome naša duša pulsira udahom i izdahom univerzuma, mesto u kome smo “sve i ništa”, mesto u kome smo čista esencija ljubavi... Tačka u kojoj se spaja um sa emocijama je mesto u kome svojoj duši puštamo da nas vodi, mesto u kome smo prepoznali sebe kao kap okeana, koji ima sve odlike iste kao i izvor iz koga potičemo, kao okean... Mesto u kome smo spremni da zakoračimo u zagrljaj večnosti koji tinja u dubinama nas samih.

Živi bili, jer ionako imate besmrtnu, večnu dušu. Namaste.