guest 135511
Buduća legenda
- Poruka
- 39.924
Мисаони експеримент.
У просторији сте која нема никакав извор светлости осим једне лампе, за коју знате да постоји али је никад нисте видели. Осим што је никад нисте видели, ни на који други начин вам не може бити доступна - ни тактилно, ни аудитивно, ни чулом мириса, НИКАКО. Она се укључује, емитује светлост и омогућава вам да видите свет око себе(собу). Ви не знате да то она чини, мислите да то чине ваше очи, јер опажање спољног света коинцидира са укључивањем светиљке. Једног дана, утихне светиљка заувек.
Како ћете знати да ли се светиљка заувек искључила или сте ви изгубили вид?
Питање:
Направите разлику између реалности коју перципирате и реалности која је таква кад је и не перципирате?
Питам некога: "Како знаш да ли је цвет такав и када га ти не посматраш?"
Тај неко ће рећи: "Наравно да јесте, јер је такав и када га други људи посматрају, или такав је на фотографијама, дакле нема моја перцепција ништа са тим."
Па и "када га неко други посматра" или "фотографија" је такође перцепција. Не можемо ни са чим другим баратати осим са перцепцијама. Никада, ни у ком случају. Колико год субјективних услова апстраховали. Не да не можемо баратати само са визуелним перцепцијама, већ и било које друге врсте. И аудитивне сензације су такође перцепција. Тактилна доступност неког предмета је такође перцепција - музеји понекад излажу артефакте који су тактилно доступни онима који не виде. Перцепција.
Или кажу ми: Ниси способна за мета - мишљење, мета - перцепцију, мишљење о мишљењу, перцепцију о перцепцији. Исто. Можеш перципирати перцепцију у бескрај, све је то перцепција. Сан који је унутар сна који је већ унутар другог сна, не доприноси никаквом откривању нулте позиције из које се "креће у сањање", већ само нестабилној структури сна.
Не постоји у перцепцији нека нулта тачка од које као ти почињеш да мислиш/перципираш, па као постоји мета - перцепција. Ти соц конструктивисти и постструктуралисти који мисле да процес конструкције нпр. безбедносних претњи, могу да пребаце и на област духа и назову је перцепцијом, неком категоријом, социјалним конструктом.
Бити значи бити опажен. Esse est percipi.
Тако да између бити и не бити, ја бирам не бити.
У просторији сте која нема никакав извор светлости осим једне лампе, за коју знате да постоји али је никад нисте видели. Осим што је никад нисте видели, ни на који други начин вам не може бити доступна - ни тактилно, ни аудитивно, ни чулом мириса, НИКАКО. Она се укључује, емитује светлост и омогућава вам да видите свет око себе(собу). Ви не знате да то она чини, мислите да то чине ваше очи, јер опажање спољног света коинцидира са укључивањем светиљке. Једног дана, утихне светиљка заувек.
Како ћете знати да ли се светиљка заувек искључила или сте ви изгубили вид?
Питање:
Направите разлику између реалности коју перципирате и реалности која је таква кад је и не перципирате?
Питам некога: "Како знаш да ли је цвет такав и када га ти не посматраш?"
Тај неко ће рећи: "Наравно да јесте, јер је такав и када га други људи посматрају, или такав је на фотографијама, дакле нема моја перцепција ништа са тим."
Па и "када га неко други посматра" или "фотографија" је такође перцепција. Не можемо ни са чим другим баратати осим са перцепцијама. Никада, ни у ком случају. Колико год субјективних услова апстраховали. Не да не можемо баратати само са визуелним перцепцијама, већ и било које друге врсте. И аудитивне сензације су такође перцепција. Тактилна доступност неког предмета је такође перцепција - музеји понекад излажу артефакте који су тактилно доступни онима који не виде. Перцепција.
Или кажу ми: Ниси способна за мета - мишљење, мета - перцепцију, мишљење о мишљењу, перцепцију о перцепцији. Исто. Можеш перципирати перцепцију у бескрај, све је то перцепција. Сан који је унутар сна који је већ унутар другог сна, не доприноси никаквом откривању нулте позиције из које се "креће у сањање", већ само нестабилној структури сна.
Не постоји у перцепцији нека нулта тачка од које као ти почињеш да мислиш/перципираш, па као постоји мета - перцепција. Ти соц конструктивисти и постструктуралисти који мисле да процес конструкције нпр. безбедносних претњи, могу да пребаце и на област духа и назову је перцепцијом, неком категоријом, социјалним конструктом.
Бити значи бити опажен. Esse est percipi.
Тако да између бити и не бити, ја бирам не бити.
pomoci cu ti da shvatis.....
