laura87
Domaćin
- Poruka
- 3.400
Za koji minut ce ponoc.I onda…novi dan.Novo nadanje,ocekivanje nekog susreta,pogleda.Ili,samo…praznina.Evo,tup mi je I bol.Slusam sum daljine,a staklo ranjava duboko.Cemu zurba?
….Sve sto je doslo posle nas bila je iskrivljena slika nekog urbanog dozivljaja.Smeh.Put ptica u tamnim dubinama jednog pogleda,leto….i mladost.Bila je pesma I nagovestaj,slutnja,bila sam ja.Da li je bila ljubav?!
Vremenu ostade secanje,travi uzdasi,pticama osmeh,jutrima nada,a meni,meni bol ostade.Tuga,velika kao tajna skrivena u srcu probudjenog deteta.Trajem sa zeljom,sa nadom otsanjanih snova I rekom poslednjih pastira koracam sa letom,stizem daljinu.
Htela sam ljubav.I nesto vise.Prijateljstvo.I jos vise.A dalje se ne moze!Tek,ja sam zelela.Bila sam hrabra.Kazem,bila sam.Vise nisam.Strah me je.Predosecanja,ocekivanih susreta,svitanja tisane.Plase me jecaji;cudno,oni su I moja snaga.A mozda moja ljubav nije bila dovoljno velika da bi zadrzala onog kome je namenjena?!
Galeba sam sanjala.Vise ne sanjam.Kazem sebi da vetar nije tuzan,da nebo ne place.Varam poslednje osmehe na licu.Samo ja znam da najlepse treba tek da se dogodi.Saznala sam ljubav,drugovala sa setom,spoznala sam susrete I snove,I ceznju.Saznala sam da je lepo I to sto boli.Trazenje nije zavrseno,maldost nije otisla.Ostala je sa pticama na toplim dlanovima,sa sjajem prvog pupoljka.
Jauci sonatu komponuju.Za buducnost.Ja bih plakala.Ne umem.Zaboravila sam suze na trotoarima onih lutanja,ocekivanog povratka.
Sama.Do bola.Vristi moja samoca u prebivalistu snova,u letovima ptica.Ja nema.Do neba ovo cutanje.Do zvezda tisina.
…..videla sam ga.Slucajno,…..i osmeh,ono obicno:”Kako si,otkad te nisam video?”Pogledi,cutanje….i onda:”Promenila si se”
Da li sam?I,zasto seta,zaljenje?!Cemu susret,kad je to jos samo jedno “zbogom”?!.....
….Sve sto je doslo posle nas bila je iskrivljena slika nekog urbanog dozivljaja.Smeh.Put ptica u tamnim dubinama jednog pogleda,leto….i mladost.Bila je pesma I nagovestaj,slutnja,bila sam ja.Da li je bila ljubav?!
Vremenu ostade secanje,travi uzdasi,pticama osmeh,jutrima nada,a meni,meni bol ostade.Tuga,velika kao tajna skrivena u srcu probudjenog deteta.Trajem sa zeljom,sa nadom otsanjanih snova I rekom poslednjih pastira koracam sa letom,stizem daljinu.
Htela sam ljubav.I nesto vise.Prijateljstvo.I jos vise.A dalje se ne moze!Tek,ja sam zelela.Bila sam hrabra.Kazem,bila sam.Vise nisam.Strah me je.Predosecanja,ocekivanih susreta,svitanja tisane.Plase me jecaji;cudno,oni su I moja snaga.A mozda moja ljubav nije bila dovoljno velika da bi zadrzala onog kome je namenjena?!
Galeba sam sanjala.Vise ne sanjam.Kazem sebi da vetar nije tuzan,da nebo ne place.Varam poslednje osmehe na licu.Samo ja znam da najlepse treba tek da se dogodi.Saznala sam ljubav,drugovala sa setom,spoznala sam susrete I snove,I ceznju.Saznala sam da je lepo I to sto boli.Trazenje nije zavrseno,maldost nije otisla.Ostala je sa pticama na toplim dlanovima,sa sjajem prvog pupoljka.
Jauci sonatu komponuju.Za buducnost.Ja bih plakala.Ne umem.Zaboravila sam suze na trotoarima onih lutanja,ocekivanog povratka.
Sama.Do bola.Vristi moja samoca u prebivalistu snova,u letovima ptica.Ja nema.Do neba ovo cutanje.Do zvezda tisina.
…..videla sam ga.Slucajno,…..i osmeh,ono obicno:”Kako si,otkad te nisam video?”Pogledi,cutanje….i onda:”Promenila si se”
Da li sam?I,zasto seta,zaljenje?!Cemu susret,kad je to jos samo jedno “zbogom”?!.....
dskrinuta,I ona cekaju da se on vrati.
:wink:
