Goran Tadić - kompozitor, kantautor, pisac

Čuješ li kako je blaga tišina nekapnute suze?
Dobro je ponekad zaplakati uz smiješak.
To su one tuge zbog prohujale radosti,
koja se suzama ne smije naružiti,
jer bolje je što je prošlo, nego da nije bilo.
A možda bi bolje bilo da nije bilo,
kad nikada više biti neće?
Čuješ li kako ćutim tugu zbog toga?
Dobro je ponekad prešutjeti
da ne znam bez tebe.
Zašto da te mučim svojom mukom?
Bolje da šutim i da te volim,
to ne možeš čuti.

Goran Tadić
 
15094974_1233224496747115_7414702705196779439_n.jpg
 
Da smo drugari, čuli bi se svakog dana,
a bogami i videli, “da ne tupimo telefonom”,
pitala bi “’oćeš ti kod mene, ili ja kod tebe”,
mada je svejedno gde ćemo film gledati,
čije ćemo albume sa slikama listati,
čiju kafu nećemo piti, jer je nestalo,
a jutros je bilo taman za još dve.

Da smo drugari, otvorila bi vrata,
obučena u peškirić i rekla “Upadaj, tuširam se”.
Začikavao bih te da imaš tanke noge,
a ti bi rekla da mi je krivo što nisam zgodan kao ti.
“Zar bi me tol’ke cice jurile da nisam zgodan?”
“Baš bi ti sa mnom gluvario, da te one jure”.

Da smo drugari, igrali bi “Ne ljuti se, čoveče”,
podelili “Kinder jaje” (čokolada meni, igračkica tebi),
pili vodu iz iste flaše, ogovarali zaljubljene,
i gurkali se dok hodamo jedno kraj drugog.

Da smo drugari, tvoje oči bile bi samo oči
i sve tvoje bilo bi samo tvoje.
Smeo bih svašta da ti kažem,
smela bi svašta da čuješ.

Lako je drugarima, kad nisu ti i ja.

G.Tadić
 
UBI ME PRENEŽNA REČ

Bolno, lako, polako,

ubi me prenežna reč,

pronađena u iskopinama duše,

jalovom nalazištu želje.

Kao nafta, umesto tražene vode,

nezadrživa, neizdrživa reč,

kulja iz dubine plitkog uma

i sliva se niz drevne padine lica.
Vlada bezakonje ljubavi.

Na najmanji mig poteže se srce,

u samoodbrani.

“Bolje on(a), nego ja.

Ne sme nežno.

Ne sme da boli.”

Strah od ljubavi

inicira nasilnu,

prislinu nežnost.

Ne treba svakom dati dozvolu

za nošenje i upotrebu srca.



Može nežnije, mora.

Htedoh da zagrmi od nežnosti,

grudi da mi se raspadnu,

kada kažem šta vidim kada te vidim

i kako mi je, slepom, kada te ne vidim.

Nemam reči za tebe, a samo sam želeo

nešto nežno, najnežnije

preko usana da prevalim,

pa ako preživim, preživim,

al’ ubi me prenežna reč,

pre no što je izgovorih.

Ubi me, jer na tebe liči.

Goran Tadić
 
Ako te noćas potražim, pravi se da nisi tu,
da me ne čuješ, da me ne primećuješ,
da nemaš vremena, da me ne poznaješ...
To je za tvoje dobro,
kao što je oduvek sve bilo za tvoje dobro,
jer ne bih dopustio da mi bude bolje nego tebi.
I noćas bi bolje bilo da je tebi bolje,
da ne znaš da mi je došlo da ti dođem,
jer ne mogu da podnesem da više ne dolaziš.
Ako te noćas potražim, tražiću te zbog sebe.
Ne sme ti nauditi moja želja da pogledom iz prikrajka
proverim da li bez mene umeš da budeš lepa,
glas tvoj da čujem i smeh,
da proverim umeš li bez mene da se smeješ,
miris tvoj da osetim, da me podseti na tvoj miris,
prste u prolazu da ti dotaknem, pa da umrem.
Ni da umrem ne smem, to za tebe ne bi bilo dobro.
Ne volim te. Ništa lično, ne volim nikog, pa ni tebe.
Ne umem. Da umem, neko od nas bio bi srećan.
Ne volim te, a voleo bih da te volim, makar bio nesrećan,
makar ostario pišući pesme o tebi po sećanju,
makar bezuspešno pokušavao da se propijem.
Ne volim te, za tvoje dobro.
Ako mi noćas budeš nedostajala,
iščupaću sebi srce da te više ne muči,
i onako bez tebe ničemu ne služi.
Ako me noćas zatekneš u snu, pravi se da si budna,
to je za tvoje dobro,
kao što je oduvek sve bilo za tvoje dobro,
jer ne bih dopustio da mi bude bolje nego tebi.
Mirno spavaj, kao da me nema.
Goran Tadic​
 
Nedopisana pesma

Prazna koverta sa mojom adresom
na tvojim je ostala grudima,
u nju da šapućeš sve ono što ne želiš,
a ne možeš da podeliš sa drugim ljudima.

Što život napiše nekom je sasvim nečitko,
taj roman je samo za pismene.
Nečitak rukopis ostane nedoživljen
onima što ne umeju da ga izmene.

Nedopisan, nedorečen svaki tren je izgubljen.
Trepneš i čaroban trenutak u ništa pretvoren.
Nedopisan, nedorečen rukopis je zaturen.
Nepismenošću, nepažnjom ostane život nedovršen.

Malim slovima velika dela su pisana,
al' mudre su pouke njihove.
Oni što čitaju odluče da li će živeti
prorede, mala slova, ili stihove.


Goran Tadić
 
Da su mi tvoje godine

Da su mi tvoje godine, a ova ludost…
Ne smem ti reći šta bi bilo.
To je tajna, zapisana mladežima,
po notnim linijama bora na čelu.
Umećeš da je pročitaš kad počneš, umesto zvezda,
opale vlasi da brojiš.
Umećeš da pročitaš, ne i da odsviraš.
Doći ćeš do odgovora, za kojim tragaš,
zaboravljajući u međuvremenu šta je pitanje.
Da su mi tvoje godine i tvoja mudrost…
Ne smem ti reći.
Nije fer prema meni.
Ti živiš buduća sećanja, ja bivša maštanja.
Zavidimo jedno drugom na sadašnjosti,
vrebajući priliku za krađu,
a ne znamo šta treba jedno drugom da ukrademo.
Da su mi tvoje godine…
Ne smeš mi reći.

Goran Tadić
 
Neću to izgovoriti nikad više.
Izletelo mi iz duše, pravo u tvoje srce,
izletelo, a baš to sam hteo da kažem.
Trebao sam birati reči,
kao što sam od milion zvezda
izabrao tebe, da mi budeš Sunce.
Neću to izgovoriti nikad više,
jer nema ko da mi veruje.
Jedino ja još uvek verujem u laži,
koje u sebi zadržavam za sebe.
Kada lažem, lagaću časno.
Neću to izgovoriti nikad više.
Lakše mi je da se ugušim svaki put
kada poželim baš to da kažem,
a ništa drugo ne bih ni umeo.
Dao sam reč, a reč je reč.
To ti je kao sa dušom.

Goran Tadić
 
Nema te da navratiš

Nema te da navratiš u san,
bolji od mene te sanja.
Ja sam svoje tvoje odsanjao.
Nema te da navratiš u sećanje,
bolji od mene će te zapamtiti.
Ni za to nisam sposoban.
Bolje sam otkad si s boljim,
samo mi ponekad nedostaje
da kao nekad budem najbolji.

Nekad sam te u svemu video,
jer te je u svemu bilo,
sada te ni u tebi ne bih video,
jer te više ni u tebi nema.

Nema te da navratiš u nedostajanje,
pa trunem, a ne znam da trunem zbog tebe.
Bar da sam siguran da je ono bila ljubav,
pa da te volim dok sam živ,
a ne ovako, kao da mi ljubav ne treba.

Ko bi rekao da će čitav moj svet
stati u tvoj kofer?
Ili sam potcenio tvoj kofer,
ili sam precenio svoj svet?

Nema te da navratiš u čašu,
da te bar još jednom okusim,
kad već ovoliko pijem.

Nema te da navratiš u bilo šta,
da mi budeš bilo šta,
samo da mi ne budeš
ovako ništa dok sam živ.
Goran Tadić
FB_IMG_1551546256009.jpg
 
Ne umem da te nemam, nekako sam slep, gluv i nem, nekako sam sâm i glup, nekako nestrpljiv da se doljubimo i da kolutam očima kada me pitaš da li znam da me voliš. Između tvoja dva zagrljaja jedino mi tvoj zagrljaj treba. Između tvojih reči, nedostaju tvoje reči. Između tebe i mene ništa ne može stati, a toliko toga nedostaje. Ako srce sa tim ima veze, tuđe neću, tvoje ne dam!

Goran Tadić
 
Goran Tadić - TREBA MI NEŠTO TVOJE

Treba mi nešto tvoje, pod jastuk da stavim,
ne bih li te i noću sanjao,
pa biram kamenčiće,
u nadi da si neki od njih gazila.
Jastuk bude mekši, žuljaju jedino misli.
Umotavam vetrove u jaknu.
Treperim kao vetruška,
pri pomisli da te neki od njih milovao
i da će prepisati šaru sa tvojih usana na moje,
jer moje pesme pišeš ti.
Uzmeš mi pesmu iz usta, kad ćutiš.
Zanemim, a strah me tišine,
koja podseća da me nema otkad te nema.
Pokušavam da ti pripišem neke reči,
pa da ih zapišem i da se ponosim njima.
Daj mi reč da ćeš mi dati reč,
a ja ću od nje napraviti čaroliju u grudima,
tvojim i mojim.
Rekla si da to umem,
dok si govorila
 

Moje usne ostaće zauvek modre
od razlivenog mastila neizgovorenih reči.
Tu su, na vrh jezika, nemoćne pred preprekom,
koja pulsira u ritmu nabujalog krvotoka,
što nosi mulj proteklog života.

Nekad sam umeo da ćutim,
sada me guši život bez reči.
Za svakog ih imam, osim za sebe.
Slutio sam, ali nisam smeo da izgovorim,
da u meni neće biti mesta za mene,
jer će praznina ispuniti dubinu,
kojoj nisam dorastao.

Retka sećanja, neukaljana svakodnevicom,
podsete na, samo moje, reči,
koje sam, zagledan u današnjicu,
umeo da ćutim, uveren da ću poleteti,
kada ih jednog dana, punim ustima, izgovorim.

Neke reči, kao prljav veš, ostanu neviđene.
Istrošene ručnim pranjem, suvišne, nepotrebne,
čekaju da ih se govornik odrekne,
pa da mu saopšte da se one ne odriču njega.

A mislio sam da sam dobar sagovornik bio sebi,
dok sam umeo da ćutim, uveren da ništa nisam prećutao.

Nemam reči.
Ovo ćutanje nije mudrost, već muk,
slepilo duha, paraliza duše,
nemoć da se na pristojan način zaurla.

Goran Tadić
 
ISPUNJENA ŽELJA

Pokušavaš pogledom
u mom pogledu da pročitaš
dokle smo spremni da odemo
i da li ćemo želeti i moći da se vratimo.
Oboje znamo da moja šaka zaglavljena
među tvojim stisnutim kolenima
samo glumi da ne može preći granicu.

Tako me dobro gledaš,
dok se tako dobro uzdržavam
da ne odgrizem mesta koja ljubim…
Ne gledaj me tako, poješću te!
Brineš da ćeš izgubiti kontrolu
nad mojim dodirima ako ne gledaš?
Dobro, gledaj kako gubimo kontrolu…
Reci šta ne smem, da bih znao šta moram.

Još uvek mirišeš na sebe,
dok diskretno ostavljam svoj miris
na omiljenim delovima tvoje kože…
Glumim da ne primećujem da popuštaš
i da si spremna na sve na šta sam spreman…
Želim da želiš baš sve što želim…
Želim da budem siguran
da ispunjavam želje
koje noćas prvi put želiš.
Kako samo umeš
bezobrazno da uzdahneš,
tako da ostanem bez daha,
pa moram prstima da šapnem
da imam nešto važno da ti kažem…

Pogledom govoriš mom pogledu
da postaje neizdrživo…
Pogledom govorim tvom pogledu
da postaje neizdrživo…
Srećom, ne sanjamo.
Da sanjamo,
ovo bi bio trenutak
kad bismo se probudili.

Goran Tadić
 
-Hej! Ja sam Mira.
-Mirjana?
-Ne, Mira.
-Onda sam ja Ljubomir, ustvari, Miroljub.
-Gde si dosad u mom životiću?
-Evo, sada sam tu.
-Nedostaješ mi čitavog života.
-Otkad znam za sebe pišem ti pisma.
Da me ne proglase ludim zovem ih pesmama.
-Lepa su ti pisma.
-Moji su stihovi bolji od mene.
-Kakva li će biti naša pesma?
-Gora od nas.

-Da mi je da se zaljubim.
-Zaljubi se.
-Već jesam.
-Neka se zna da sam ti prvi.
-Neka se zna da sam ti poslednja. Dok nas smrt ne rastavi.
-Dok nas smrt ne rastavi. Moja.
-Uvek si nasmejan?
-Od danas jesam.
-Imaćeš bore oko usana.
-Jedino tu ih nemam.
Srećna sam.
-I ja sam.
-Ja više!
-Ne može više.
Ljubim te u sve tvoje.
-Ne znam više šta je moje.
-Ja znam šta je moje.
-Ja?
-Pile moje, malo, pirgavo.

-Čime sam zaslužila zvezde?
-Odrekao sam se svojih, u tvoju korist.
-Ne trebaju ti?
-Šta će mi, kad imam tebe?
-Volim što postojiš.
-Najzad i ja to volim.
-Ti si kriv za ovo. Veruješ u čarolije.
-Ti ne veruješ?
-Sada verujem.

-Lepo sanjaj.
-Šta ćeš lepše od tebe?
-Plaši me grmljavina.
-Ne brini, ja te čuvam.

-Ukrasila si moj životić,
a ukrasi su, po pravilu, krhki.
G. Tadić
 
Kada te ugledam

Kada te ugledam, pogledom odvezujem nevidljivi čvor na pertli,
obraze stisnem ramenima
i dugme na košulji pokušam da smestim pod nokte,
kao dete, postidjeno pred razredom, zbog nepostojeće krivice.
Strepim da ćeš prestati da glumiš da me ne primećuješ,
da ću morati da kažem da sam dobro,
prećutkujući da zgužvam većinu dana, po kojima pišem sebe.

Dva meseca ne videh mesec,
da ga pitam vidi li kroz roletne da ti neko cipelu izuva
i tvoje malo stopalo prima na dlan,
pa ga čuva, kao malo vode i celiva, kao sluga.
Postoji li neko ko će ti dahom uvračati trepavicu, stisnutu prstima,
dok želju zamišljaš?
Ako postoji, šta on to ima što nemam ja?
Ima tebe i mora umeti da te ima.
Jedino tako ću osetiti krivicu što umem da mi nedostaješ
i prestaću da prepoznajem tvoj lik u talogu kafe,
u kom otisak prsta obećava ostvarenje želje, samo ako je ne kažem.
Bojim se da ćeš prestati da glumiš da me ne primećuješ,
a onda neću izdržati da ne izgovorim
koliko želim da te poljubim ispod lančića.

Kada te ugledam, poželim da te zamolim
da na Miholjdan, kad budeš slavila sebe,
prospeš čašu kupinovog vina preko ramena,
da imam čime, na Lazarevu subotu,
kad budeš dovoljno daleko,
ispucale usne da pokvasim,
dok budem ljubio tragove tvojih stopa.
:xq049:
 
Moglo je

Moglo je da ne bude na prvi pogled,
mogli smo se voleti, pa prestati,
moglo je bez duše,
bez reči, bez radosti,
bez nadmetanja ko koga više voli,
bez zbunjenosti kako je sve to moguće.
Mogli smo biti ljubavnici,
supružnici,
roditelji.
Moglo je bez tvog frtalja i moje polovine veka,
bez ljubavi u prirodnoj veličini,
moglo je bez nas.
Mogla si da ne budeš moje malo, pirgavo pile,
moglo je da bar nekad neko od nas ne misli na nas.
Moglo je da ne volim sve tvoje i ne voliš sve moje,
moglo je da te ne oslobodim,
i da me oslobodiš.
Moglo je, ali nije.
Moglo bi bez očekivanja da ćemo se sresti,
moglo bi da ne boli,
moglo bi da ne sumnjaš u nas,
moglo bi bez unutrašnjeg krvarenja,
bez svetlucavog pirsinga u oku,
bez samoubistva tobom.
Moglo bi da ne pričam sa tobom, bez tebe,
da žalim sve što sam želeo,
da te neko voli više od mene
moglo bi da ne znam gde mi je duša,
moglo bi biti na poslednji pogled.
Moglo bi, ali neće.
:xq049:
 
Ovo ZATO nema svoje ZAŠTO

Zato što mogu da umrem kad hoću,
al’ neću dok te ne zagrlim.
Zato što nikom ne bi bila ovoliko moja.
Zato što imam jastuk viška, tanjir viška,
višak dana, višak noći, a ni jedan život.
Zato što bez tebe ni u ništa ne verujem.
Zato što je bez tebe moje srce k’o kuća
(ne veliko, već prazno).
Zato što neću da ponavljam ono što odavno znaš.
Dobro, još jednom, al’ zapamti, jednom za uvek:
zato što te volim.
:xq049:
 
Budi tu
Budi tu, da manje pušim,
da tišina bolje zvuči,
da imam lozinku za osmeh,
da mi ne bude teško kad mi je teško,
da razgovaramo, dok samujem,
da me bockaš i miluješ rečima,
da ne budem tužan,
dok slušam tužne pesme,
budi tu, da znam da si tu.
Budi tu, jer tu ti je mesto,
tu si na sigurnom, tu si lepša,
tu ni ja nisam loš,
tu ne boli,
tu je bolje od bilo kog tamo.
Budi tu,
da mi tu nedostaješ
kad ne budeš više tu.
Goran Tadić
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top