Онтолошка безбедност

guest 135511

guest 135511

Buduća legenda
Poruka
39.924
Читам ових дана Ерика Ериксона и прилично ме заинтересовао његов концепт онтолошке безбедности.

У зависности од љубави и пажње коју су добијали у детињству, код појединаца се развија виши или нижи ниво основног поверења у друге особе (basic trust). Уколико постоји висок ниво поверења, развија се осећање онтолошке безбедности - појединац доживљава социјални поредак као нормалан, над којим он има когнитивну контролу; уколико је ниво поверења у друге особе низак, појединац доживљава социјални поредак као претећи, бива паралисан страхом од промене, и доживљава "унутрашњу смрт". Параноидни диктатори, попут Стаљина или Хусеина су имали насилне очеве (Стаљин) или нису уопште имали оца, те су одрастали са насилним очухом (С. Хусеин).

-- Наравно, ни то није гаранција, јер је Хитлер имао сасвим срећно/нормално детињство, тако да бих ја мало модификовала, ојачала ову основну поставку: не мора нужно бити у зависности од родитељске љубави и пажње, већ опхођења било које друштвене групе, поред породице, као примарне - групе вршњака рецимо. Било каква љубав/подршка/разумевање коју (не)добијамо утиче да ли ћемо развити поверење у друге особе и самим тим осећање онтолошке безбедности.


Рецимо, за мене је Шопенхауер врхунски болесник у том погледу + му је мајка била хистерик. Без обзира на његову филозофску разборитост, генијалност, и допринос филозофији.
Једно је, са филозофског становишта констатовати да је свет пакао, сасвим друго када то фактички пређе у патологију, па рецимо, као Шопенхауер, не смете отићи код берберина, јер се плашите да ће вам пререзати гркљан, или спавати са оружјем испод јастука јер се плашите да вас сваког часа неко може убити. Дакле, то је кључно - не плашите се да можете умрети сваког часа, него да вас неко може убити. Јер, ако је Шопенхауер знао, као што јесте, да човеково унутрашње биће после смрти "остаје неокрњено", у самој смрти свакако није био проблем.
 
Kad je rec o Hitleru, zna se u cemu je problem:

hitler_o_841330.jpg


Uvek se nasmejem :lol:
 
znas kako su rekli za Hitlera...to je covek koji je poraz u 1 svetskom ratu shvatio licno :lol:

- - - - - - - - - -

Nasdaq:
Читам ових дана Ерика Ериксона и прилично ме заинтересовао његов концепт онтолошке безбедности.

У зависности од љубави и пажње коју су добијали у детињству, код појединаца се развија виши или нижи ниво основног поверења у друге особе (basic trust). Уколико постоји висок ниво поверења, развија се осећање онтолошке безбедности - појединац доживљава социјални поредак као нормалан, над којим он има когнитивну контролу; уколико је ниво поверења у друге особе низак, појединац доживљава социјални поредак као претећи, бива паралисан страхом од промене, и доживљава "унутрашњу смрт". Параноидни диктатори, попут Стаљина или Хусеина су имали насилне очеве (Стаљин) или нису уопште имали оца, те су одрастали са насилним очухом (С. Хусеин).

-- Наравно, ни то није гаранција, јер је Хитлер имао сасвим срећно/нормално детињство, тако да бих ја мало модификовала, ојачала ову основну поставку: не мора нужно бити у зависности од родитељске љубави и пажње, већ опхођења било које друштвене групе, поред породице, као примарне - групе вршњака рецимо. Било каква љубав/подршка/разумевање коју (не)добијамо утиче да ли ћемо развити поверење у друге особе и самим тим осећање онтолошке безбедности.


Рецимо, за мене је Шопенхауер врхунски болесник у том погледу + му је мајка била хистерик. Без обзира на његову филозофску разборитост, генијалност, и допринос филозофији.
Једно је, са филозофског становишта констатовати да је свет пакао, сасвим друго када то фактички пређе у патологију, па рецимо, као Шопенхауер, не смете отићи код берберина, јер се плашите да ће вам пререзати гркљан, или спавати са оружјем испод јастука јер се плашите да вас сваког часа неко може убити. Дакле, то је кључно - не плашите се да можете умрети сваког часа, него да вас неко може убити. Јер, ако је Шопенхауер знао, као што јесте, да човеково унутрашње биће после смрти "остаје неокрњено", у самој смрти свакако није био проблем.
Kliknite za proširenje...

ukratko slabe i nestabilne licnosti koje se plase zivota.....i ovo je tema za psihologiju....a ne za filozofiju......
 
Да, тема је можда више за психологију, али не желим да је поставим тамо, јер сам навикла на овдашње дискутанте.
TheBladeOfThe Light:
ukratko slabe i nestabilne licnosti koje se plase zivota.....i ovo je tema za psihologiju....a ne za filozofiju......
Kliknite za proširenje...
Превише поједностављено. Да, тачно, слабе и нестабилне личности које се плаше живота. Али то је само још један опис, а не објашњење. Зашто су такве?
 
Nasdaq:
Превише поједностављено. Да, тачно, слабе и нестабилне личности које се плаше живота. Али то је само још један опис, а не објашњење. Зашто су такве?
Kliknite za proširenje...

pa verovatno zbog nemoci da se suoce i nadvladaju svoje strahove.....slaba volja......
 
User Unfriendly:
Zasto je Sopi bio melanholik-pesimista? Zato sto nije imao adekvatno drustvo.
Kliknite za proširenje...
Колико сам читала, мајка му је била психички болесник, он је као млад путовао Европом разореном сукобима и револуцијама, па је дошао до закључка да слепом влада слепа, ирационална воља.
Па је почео на време да се код берберина брије са шалом око врата и да спава са револвером испод јастука. То је бедник у правом смислу речи, не као нека стигма, већ као бедно унутрашње психичко стање, стање духа. Особа коју нико не би пожелео за пријатеља, партнера, оца.

TheBladeOfThe Light:
pa verovatno zbog nemoci da se suoce i nadvladaju svoje strahove.....slaba volja......
Kliknite za proširenje...
Није ова тема да се стигматизују особе које друштво/свет доживљавају као претећи, и да се из тога извлачи нека сатисфакција, као: "види га, хаха, будала искомплексирана".
 
Колико сам читала, мајка му је била психички болесник, он је као млад путовао Европом разореном сукобима и револуцијама, па је дошао до закључка да слепом влада слепа, ирационална воља.
Па је почео на време да се код берберина брије са шалом око врата и да спава са револвером испод јастука. То је бедник у правом смислу речи, не као нека стигма, већ као бедно унутрашње психичко стање, стање духа. Особа коју нико не би пожелео за пријатеља, партнера, оца.
Kliknite za proširenje...

Ja to prvi put cujem. Ako je tako onda moram da se na vreme update-ujem :lol: Znam samo da je voleo kres kombinacije s vremena na vreme, al to nije lose.
 
Nasdaq:
Није ова тема да се стигматизују особе које друштво/свет доживљавају као претећи, и да се из тога извлачи нека сатисфакција, као: "види га, хаха, будала искомплексирана".
Kliknite za proširenje...

o kojoj satisfakciji ti pricas ?i koje koga stigmatizovao?pitas me nesto ja ti kazem...ti me sad proglasi za nekog bolesnika koji uziva da konstatuje slabosti ljudske psihe.....:roll:
 
Рекао си "ukratko slabe i nestabilne licnosti koje se plase zivota", као и "pa verovatno zbog nemoci da se suoce i nadvladaju svoje strahove.....slaba volja", што је стигматизовање, на неки начин.
Као - јадне мале слабе нестабилне личности, ко им је крив што им је карактер тако слаб па не могу да одупру невољама.
 
Nasdaq:
Рекао си "ukratko slabe i nestabilne licnosti koje se plase zivota", као и "pa verovatno zbog nemoci da se suoce i nadvladaju svoje strahove.....slaba volja", што је стигматизовање, на неки начин.
Као - јадне мале слабе нестабилне личности, ко им је крив што им је карактер тако слаб па не могу да одупру невољама.
Kliknite za proširenje...

pa ovim samo pokazujes kako razmisljas..ja to nigde nisam rekao.... da su jadne..a da su slabe slabe su..to je cinjenica....
 
Nasdaq:
Читам ових дана Ерика Ериксона и прилично ме заинтересовао његов концепт онтолошке безбедности.

У зависности од љубави и пажње коју су добијали у детињству, код појединаца се развија виши или нижи ниво основног поверења у друге особе (basic trust). Уколико постоји висок ниво поверења, развија се осећање онтолошке безбедности -

Рецимо, за мене је Шопенхауер врхунски болесник у том погледу + му је мајка била хистерик. Без обзира на његову филозофску разборитост, генијалност, и допринос филозофији.
Једно је, са филозофског становишта констатовати да је свет пакао, сасвим друго када то фактички пређе у патологију, па рецимо, као Шопенхауер, не смете отићи код берберина, јер се плашите да ће вам пререзати гркљан, или спавати са оружјем испод јастука јер се плашите да вас сваког часа неко може убити. Дакле, то је кључно - не плашите се да можете умрети сваког часа, него да вас неко може убити. Јер, ако је Шопенхауер знао, као што јесте, да човеково унутрашње биће после смрти "остаје неокрњено", у самој смрти свакако није био проблем.
Kliknite za proširenje...

Тачно је да детињство или првих шест ,седам година живота имају огромни утицај на цео остали човеков живот. Комплекси, фобије стичу се у том периоду и настваљају да живе. Остају ту,..у самом темељу човековог психичког склопа. Иако, касније разум ступа на сцену и исказује своеј мишљење о истима, они остају..јер су у темељу. Јер се ради о нечему што је постало физички рефлекс.

Тако да ,нажалост, сви ми морамо вући кроз живот разне бесмслене комплексе, фобије, ма колико знали сву њихову бемсисленост .

И осуђивати Шопенхауера или било кога на тај начин исто је као осуђивати неког рођеног без ноге зашто не може да трчи него мора ходати на тој једној нози уместо на две.
 
oziman:
И осуђивати Шопенхауера или било кога на тај начин исто је као осуђивати неког рођеног без ноге зашто не може да трчи него мора ходати на тој једној нози уместо на две.
Kliknite za proširenje...

Нагласила сам да не осуђујем, као и то да ова тема ни на који начин не служи, нити сме да служи за стигматизовање.
И притом сам то опет нагласила када сам рекла да реч "бедник" користим у њеном правом смислу, као што се може користити и реч "идиот" у свом правом смислу.
Ја према оваквим стварима осећам сажаљење, а не осуду.
 
Ево, сад ми је рецимо пало нешто на памет, колико је блискост са мајком, још у првој години живота, када се преко мајчине дојке добија храна, битна за касније настајање поремећаја исхране код девојака.
Уколико се не оствари таква врста блискости са мајком, а посредно - и са храном, постоји већа шанса да се некада касније оболи од анорексије, као пројекције у подсвести утиснутог осећања напуштености, одсечености од блискости, топлине, хране.
 
Nešto meni taj tvoj uvodni post više liči na A.Adlera,ali hajde...
O eriku Eriksonu je svakako značajno sledeće:
.Erik Erikson, poznati psihoanalitičar, je dao sopstvenu sistematizaciju ljudskog razvoja, i pretpostavio da svaki stupanj razvoja nosi sa sobom potencijalnu krizu, odnosno opasnost da se neadekvatno završe razvojni zadaci. Erikson je govorio o nekoliko principa koje razvoj nužno nosi sa sobom, kao i o razvojnim fazama, kroz koje bi svako «normalno» ljudsko biće moralo proći. Opisujem Eriksonovo postulate i faze ljudskog razvoja, s ciljem da Vam približim u kojim godinama i s kojim osnovnim razvojnima zadacima se svaka individua, u toku života, sreće.

Erikson je postulirao dve veoma smislena principa.

Prvi se zove epigenetički princip, i kaže: «sve što se razvija ima svoj osnovni plan i svaki deo ima nezamenljiv uticaj u određenom periodu razvoja».
Pored epigenetičkog principa, on koristi i princip alterantivnosti: razvoj svake sposobnosti mora biti adekvatno uvremenjen, jer pojava nove sposobnosti uvek može da ugrozi sposobnost koja se ranije javila. Pojavom nove sposobnosti, ona pređašnja može da bude u krizi iz koje posotoje dva moguća izlaza: dobar (adekvatan) i loš (neadekvatan). Svaki sukcesivni korak u razvoju, smatra se potencijalnom krizom, periodom povećane ranjivosti, ali i periodom povišenih potencijala i mogućnosti.

Razvoj ličnosti i formiranje identiteta odvija se kroz osam faza. Svaka faza ima svoje specifične razvojne zadatke i svaka predstavlja potencijalno kriznu situaciju.

Faza sticanja osnovnog poverenja – traje tokom prve godine života. Osnovni zadatak je izgrađivanje osnovnog poverenja koje je temelj kasnijeg samoprihvatanja, ljubavi prema drugima i temelj nade. Poverenje se formira pod uticajem toplog prihvatajućeg odnosa s majkom. Međutim, ako taj odnos nije zadovoljavajuć, umesto osnovnog poverenja izgrađuje se osnovno nepoverenje koje obeležava dalji put ka idnetitetu.
Faza sticanja autonomije – traje tokom druge godine. Detetov motorni razvoj (sve veći radijus kretanja, razvoj govora, iskustvo s roditeljima oko navikavanja na čistoću) i druge okolnosti u ovom periodu omogućavaju detetu da sebe doživi kao samostalno, autonomno biće. Zadatak ove faze je sticanje samopouzadanja, osećanja moći i ponosa. Ali, odrasli svojim oštrim zahtevima često dovode do toga da umesto da sebe doživi kao moćno, dete počinje sebe da doživljava kao prljavo, loše, neposlušno.
Faza sticanja inicijative – dešava se u toku predškolskog uzrasta. Ovde dete postaje sposobno da kroz igru i maštu menja realnost. Zadatak je izgrađivanje inicijative koja će kasnije biti osnova za težnju ka postignuću. Umesto inicijative može se tvoriti stid, otpor i agresija prema svemu što je novo i neistraženo, a osećanje krivice može da prati svaki pokušaj traganja za rešenjima koja se ne uklapaju u uobičajene, poznate okvire.
Faza usvajanja odgovornosti – odnosi se na školsko dete. Niti u jedno drugo vreme dete nije spremnije da uči brzo i zainteresovano, da odraste u smislu deljenja dužnosti, discipline, rada. Pojavljuje se učitelj s kojim dete mora da se identifikuje da bi uspešno preživelo ovu razvojnu fazu. Uporedo se menja odnos i prema roditeljima i prema sebi. Nevešti i nezainteresovani učitelji, nevešti i suviše protektivni roditelji neće razvijati detetovu samostalnost i učiti ga da se sopstvenim trudom može doći do rezultata. Preterana zaštita i poređenje sa rezultatima druge dece mogu dovesti do nesamostalnosti ili osećanja nemoći i inferiornosti. Posledica ovoga je neusvajanje odogvornosti, ali i razvijanja osećanja manje vrednosti.
Adolescencija – predstavlja najburniji period u životnom ciklusu jer se u njemu prelamaju svi problemi i sva loša rešenja iz ranijih razvojnih faza. Sada se mladi suočavaju s izmenjenim telesnim izgledom, sa snažnim seksualnim potrebama i s izmenjenim stavom okoline. Postepeno uključivanje vremenske dimenzije budućnosti u shvatanje vremena omogućava adolescentu da stvara svoj životni projekat. Razvoj apstraktnog mišljenja pomaže mu da i etičke kategorije razume same po sebi. Sukobi sa ranijim identifikacionim uzorima (roditeljima) postaju sve neminovniji. Ove promene imaju za cilj sintetizovanje svega što se dogodilo u ranijim razvojnim fazama i izgrađivanje pouzdanog i stabilnog osećanja identiteta. Umesto identiteta koji omogućava adolescentu da sebe doživi kao jedinstveno i neponovljivo biće i donese odluke za dalji život, mogu nastati konfuzija identita, izolovanost, strepnja, neodlučnost i sumnja u pogledu sopstvene budućnosti.
Faza intimnosti – odigrava se po završetku ili pred kraj faze adolescencije. Zadatak je uspostavljanje bliskosti i intimnosti s drugim osobama. Neuspeh vodi usamljivanju, strahu od intimnosti. Umesto intimnosti razvija se pseudointimnost. Telesni kontakti često tada služe kao zamena za osećanje potpunog pripadanja, a zarobljavanje druge osobe i sputavanje njene slobode kao danak nemogućnosti da se partner prihvati bez straha za sopstveni identitet – seksualni život postaje potraga za samim sobom.
Faza stvaranja – u ovoj fazi, osoba je spremna da formira sopstvenu porodicu i da podiže potomke. Neuspeh u ovoj fazi vodi usamljenosti i osećanju duboke uskraćenosti i nezadovoljstva.
Faza integracije – odnosi se na sintezu svih dotadašnjih životnih iskustava. Ona predstavlja prihvatanje čovekovog jedinog životnog ciklusa – prihvatanje činjenice da je svako odgovoran za sopstveni život. Ovu fazu možemo nazvati i fazom mudrosti. Međutim, umesto pomirenja sa sobom i svojim izborima, osoba nastavlja život sa osećanjem da je mogla više, da su je nesrećne spoljašnje okolnosti omele, da je život trebalo drugačije da proživi – javljaju se naknadni pokušaju ostvarivanja integriteta (okrenutost sebi, traganje za smislom života, psihosomatske smetnje, hronično nezadovoljstvo sobom i drugima, priklanjanje isnstitucijama i njenim pravilima, kompulzivan rad, mrzovolja prema svemu što je novo, raste i razvija se). Loša rešenja mogu se videti i u depresivnim krizama
 
Meni je ipak najbliži Frojd,s tim da ja ipak adlerovski sužavam dejstvo libida,a i jungovski pridajem
veliki značaj našem poreklu i genetskom pamćenju (arhetipovima),čak i duhovno smatram da je
na nano nivou molekularne strukture gena...Takođe ne napuštam Jungove psihološke tipove-eto
kad su od velike pomoći i u svakodnevnom životu...Mada i od Frojda još kakve vajde...
Deca su mi odrasla-Adler mi više nije interesantan...:mrgreen:
Eto-ja pravi ekstrovert-sasvim otvoreno!:lol:

O temi:Naziv teme "Ontološka bezbednost" bi trebalo da potstakne na raspravu o bezbednosti bitka???
Ili je pitanje da li je bitak bezbedniji ako je u detinjstvu doživeo više ljubavi ili to misli u svojoj predstavi
(koja se uz sve to može podvrči psihoanalizi:mrgreen:) koja je poseban svet i tada su mu to i pojave
sa više ljubavi pa je bezbedniji?Od čega??? I kakva vrsta bezbednosti???Ontološka? Ma daj...
 
Poslednja izmena:
kreptoman:
Sad treba da povežeš te psihoze sa istorijsko-socijalno-društvenim okolnostima jer svi aspekti utiču jedan na drugog
pa onda te psihoze i okolnosti sa mehanizmima mišljenja koji kreiraju određene misaone-filozofske sisteme koji su refleksija subjektove korumpirane percepcije
Kliknite za proširenje...

Да ти скратим твоју терминолошку забаву - све се то може подвести под утицаје друштвених група, све то "istorijsko-socijalno-društvenim okolnostima", и "subjektove korumpirane percepcije". Психозе су крајњи резултати безбројних симултаних утицаја који пристижу са свих страна.

Није само породица друштвена група. И друштвени конгломерати, попут нације или цивилизација, такође су социјални комплекси, групе, које могу утицати на перцепецију безбедности. Сигурно је да су се много небезбеднијима осећали припадници рецимо, некадашњих нацистичких/фашистичких режима, комунистичких диктатура попут СССР-а, или данас - припадници преосталих комунистичких диктатура попут С. Кореје или земаља којима владају ирационални лидери попут Ирака, Ирана, или Израел као јеврејска држава окружен арапским државама, или држава чији се суверенитет доводи у питање, типа Косово или оног тужног Сомалиленда који води жена, ја мислим? И то из неког шатора, који треба да представља институцију свих трију власти у фузији, и коју за разлику од Косова, кога је макар већина држава признала, има дипломатске односе само са Етиопијом, итд; помињем то успут јер ми је претужан био документарац који сам одгледала о тој држави. То је једина таква држава на свету.
Или, регион. Постоји ли неко истраживање да ли су ратови на овим просторима деведесетих изродили више психопата/социопата него у осталим периодима?

Или "mehanizmima mišljenja koji kreiraju određene misaone-filozofske sisteme", који се стичу током процеса енкултурације, посредством установа попут школа, и већ ту почиње да се формира осећање одсуства блискости и одсечености од топлине, јер су те установе које посредују енкултурацију много мање "личне", за разлику од претходне фазе у којој су доминантни родитељи или ко год ко се стара о теби, немају сви родитеље, будући да се тада, у том периоду, у саму суштину бића уграђује номичка структура (ако се икад угради) у коју дете има поверења, па му се чини да "је све у реду", и да је увек свугде "код куће", социјални поредак му не представља претњу, јер га когнитивно контролише. Паралелно са тиме иде формирање идентитета, то је неодвојиво. Одговор на питање "ко сам ја", неодвојив је од одговора на питање "чега се плашим" или "ко ме воли/штити". Себе знаш посредством другог, никако другачије, као што око не може да види само себе. Доживљаваш се непосредно, али се сазнајеш посредно.

Тада се креће у процес секундарне енкултурације путем установа попут школа, али се губи тај лични однос, могу плутати у безграничном Универзуму значења и тумачења, не знајући ко сам, ако се процес не одвија како треба, односно ако немам осећање основног поверења у друге и социјални поредак доживљавам као претећи, а не нормалан, неутралан. То се обично завршава кризом идентитета, када субјекат види да идентитет који је интернализовао није једини могући, као и да се свет, који му се до тада чинио целовит и један, састоји од низа подсветова, некад чак и супростављених. Криза није нужно зло, сама реч криза на грчком ваљда и значи преокрет, обрт, суд.

Могуће је замислити нека проста друштва, типа хорди, у којима се обликовање човека завршава са том првом фазом, али може ли такав човек сматрати човеком, у смислу цивилизованог човека, а не неке биолошке јединке, изопштеника од цивилизације? Јер, шта нас чини другачијим у односу на остале биолошке јединке, када и оне, рецимо жирафа, такође, једу, пишке, спавају и размножавају се? И шта нас чини јединственим личностима у односу на околину? Културне потребе, моје, само моје културне потребе, путем којих тежим самоактуализацији, самоостварењу, индивидуацији. Свако на себи својствен начин тежи томе, иако постоје неки типски склопови, гроздови интересовања, свака индивидуа на јединствен начин тежи самоактуализацији, задовољавању својих културних потреба. Култура је све, не само посећивање позоришта, или бављење само елитним формама уметности, већ све - од намештаја у кући, преко дизајна предмета за свакодневну употребу, до шминкања/облачења, облика рецепције уметничког дела, облика уметничког изражавања, и култивисаном приступу свету уопште. Све то зависи од културног живота и културне атмосфере у породици. Што је њен утицај већи, мањи је касније значај образовних установа, и обратно. А образовне установе су неутралне, оне не воле, не подржавају, не теше. Зна се чији је то задатак. Задатак дословце, јер се са неким стварима као што су васпитање, љубав, безбедност, не треба шалити нити олако схватати.

Тако да је то осећање онтолошке безбедности које потиче из веза унутар примарних друштвених група одлучујуће за све, и за то твоје "mehanizmima mišljenja koji kreiraju određene misaone-filozofske sisteme koji su refleksija subjektove korumpirane percepcije ".

Али није уопште толико важно класификовати то, јер трилиони утицаја се сударају насумично и формирају перцепцију (не)безбедности, свима им је заједничко непостојање основног поверења у другога био други појединац, друштвена група, нација, супранационална форма, и којегод биле установе посредовања - породица, мас медији, школа, установе културе.
 
Poslednja izmena:
Lično sam razočaran sociologijom i njenim nenapredovanjem...Očekivao sam daleko više-veće
i razumevanje,a i dostizanje moći predviđanja društvenih događanja...
Sad već shvatam da haos deluje i na društveni razvoj koji je tako samo uglavnom dijalektičan,dok
anomalije i odstupanja imamo "zahvaliti"baš dejstvu haosa...
Tačni bi bili oni algoritmi kojima se mogu obuhvatiti sve predvidive anomalije...
Kreptova opservacija ide u kolektivni solipsizam...Ali nisu u pitanju psihoze već inhibicije...Ali šta je to
za nas-sitna razlikica... (psihotičare lečimo,a inhibirane -gnječimo...:mrgreen::lol:)
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top