Jedna od stvari koje mi se ne dopadaju u vezi feminizma, jeste ovo naoružavanje ciglama čim se potegne tema o istom. Feminizmu, mislim.
Patrijarhalni će mi reći da se gađaju ciglom zato što žensko mora znat di mu je mesto - pored šporeta i s kartonskom kesom na glavi tokom sexa . Feminiskinje će mi reć da se ciglom gađaju zato što patrijarhalni kreteni znaju di je mesto ženi, što će reći pored šporeta etc.
Mene gađaju ciglom mada nisam ni jedno ni drugo.
Imala sam tu zlehudu sreću - raspored planeta, lošu karmu, zajebancij.u bogova - da na svakom predavanju ili tribini koje su za temu imale feminizam, ili oslobođenje žene, ili pobedu žene, ili šta god tome podobno; iste drže lezbejke. Neobično - ali stvarno neobično - lezbejke su držale predavanje i većini ljudi koje znam a ista su slušali. Sad, postoji mogućnost da smo ja i većina ljudi koje poznajem: pod a) muškarci, i mačoidni serator.i; i pod b) frustrirane žene, u smislu: kiselo grožđe.
Ili smo svi skupa uvek išli na pogrešna predavanja i tribine i semestre.
Naravno da uvek postoji takva jedna mogućnost. Čovek ne vidi ono što jeste, čovek (žena?) obično vidi ono što želi da vidi. U principu, imam jedno pravilo u vezi toga. To je da, ako mi se desi jednom, ok verovatno sam se zajebal.a. Ako mi se desi drugi put, imam neki problem.
Ako mi se desi, treći, deseti - onda imamo problem i oni i ja.
Hoću reć, ili ja uvek biram samo predavanja o feminizmu koje drže radikalne lezbejke; ili radikalne lezbejke najčešće drže predavanja o feminizmu.
Sigurna sam da ima mudrih i učenih psihoterapeutskih glava ovde koje će mi znat rešit dilemu. U najgorem slučaju, reći će mi da to što sam vešta s igrama rečju, nije nikakav argument psihičkog zdravlja, podobnosti i liberalizma - pre uvreda na povredu.
Tvoj ti defekt nije nikaki argument.
Nadam se, u smislu pravde, da su isto u stanju reć i onim ženama koje su vodile predavanja na kojima sam bila.
Biću vulgarna, i izneću opšte mesto koje su mnogi pre mene potegnuli, a to je da je feminizam - po mojemu sudu - dobra teorija koja se izmetnula u lošu praksu. Da nije bilo ženske revolucije, ja danas ne bi mogla ić da glasam. Na stranu to što ne idem da glasam, to je sad skroz druga priča. Elem - kako god! - to je pravo koje je neprikosnoveno moje danas. Onda, naprimer, moj me otac nema pravo prodat u drugo selo za dve koze i balu sena. Nema mi pravo bacit kiselinu u lice ako pomisli da sam pod feredžom virila na nekog nesretnika.
Mislim, nema pravo u Evropi. Ima pravo da mi baci kiselinu, i javno me kamenuje na mnogo drugih mesta na planeti. Ali ne radi se o tome.
Zahvaljujući feminizmu, kako su mi rekli, ja danas imam pravo da se prijavim u nasin program za kolonizaciju svemira, i niko ne sme da me odbije jer sam žena. Imam pravo da pošaljem CV kad se onomad bude otvorilo radno mesto za obaranje stabala u Mejnu. Kad budu tražili radnike na norveškim bušotinama. Kad budu trebali plaćenike u Iraku.
Verovatno sam skroz naopaka žena, ali ja nemam potrebu da idem u legiju stranaca. Neka, fala. Znam da će mi sad reć da to uopšte nije svrha feminizma; terat žene da idu da rade poslove za koje ni u kom slučaju nisu kapacitetne - jer, mada svakako ima žena koje su sjajan materijal za čuvarku u konc-logoru i turskom zatvoru, ili legiju stranaca; to je izuzetak, ne pravilo. Poenta je u tome da se ženi omogući da na pravdi bog/ova vodi kakvu korporaciju u americi, i bude plaćena i zasluži rispekt kao i muškarac koji radi to isto. Poenta je da žena ima pravo na abortus a ne na zagrcnuto muško palamuđenje o majčinstvu - s kojim oni, hoću reć, muškarci, baš ništa nemaju, jer - ono! - ne mogu da budu majke. Izgred je u rangu sa teleportacijom kad muško bude silovano, i to uvek bude silovano od strane muškaraca. Dokle god je to tako, dokle god žene ne čuče u žbunju noću i sačekuju muškarce koji se kasno vraćaju s posla ne bi li ih uvezali čarapom i silovali - dotle je muški prosved o abortusu sviranje onoj stvari. Onoj muškoj stvari. Kad žene počMu da idu po kafanama da trpaju novce u sis.e pevaljkama, i onda se vraćaju kući očekujući da ih njiOvo muško izuje, opere im noge u lavoru, skuva kafu i ****** im pre spavanja - muškarci moraju da budu kuš po pitanju ravnopravnosti.
Zato što se u jednoj Švedskoj može govoriti o pravu žene u apstraktnom smislu, ali u zemlji srbiji je uvek konkretno.
Ja znam da stojim na ramenima onih žena koje su već izborile pravo glasa i pravo toga da ih otac ne može prodat u roblje. Zato sam danas blazirana i izvoljevam. Zato kažem da postoje dve vrste feminizma danas; premisa i lično motivisana odbojnost. Teoretski, mogla bih reć da mi je žao što se nisam rodila u srednjem veku pa sam sad nobles i samo kakim. Praktično, naravno da mi nije žao tako šta, što sam sad nobles i samo kakim. Što imam manje realnih razloga da se gađam s muškima ciglama nego je to imala moja baba, recimo. Uopšte mi nije žao zbog toga, i zahvaljujem svojoj babi što je živela u vreme revolucije.
Ono što me zanima, jeste: dokle?
Za svaki se prevrat u ljudskom društvu to pitam, pa se pitam i za feminizam. Šta je krajnji doseg? Feministkinje će mi reć: ne budi glupava. Pa znaš da je krajnji domet kad svaka muška dominacija na ovoj planeti prestane, i svi budemo u istom rangu i jednako tretirani, po pitanju zarade i po pitanju tuđeg tretmana. I to je skroz ok.
Neću da me diskriminišu zato što sam žensko. Ja hoću svoje pravo glasa. Hoću da se mogu razvest i da se moja deca ne dodeljuju na sudu automatski mojem bivšem mužu, prosto zato što je muško, a ja posrnulo žensko. Hoću da imam svoju ličnu imovinu, ne da mi je oduzme neki bilmez prosto zato što me je oženio. Ako on i ja radimo isti posao, hoću da budem plaćena ko i on.
S druge strane, ako smo on i ja drvoseče, nije pošteno da budemo isto plaćeni. Zato što on može da obori više debala od mene. Pošteno govoreći, ja kao ja nisam u stanju da oborim nijedno drvo. Bilo bi me sramota da tražim istu nadnicu kao moj muški kolega koji taj posao radi bolje od mene. Zato što je muško? Pa šta da mu ja radim. Jači je od mene, nek obara stabla. Ja mogu da nosim dete u svojoj utrobi, ali, s druge strane, to nije jednostrana rabota. Jesam žensko, pa se svejedno nisam jedno jutro u stanju probudit i reć: e, sad ću malo da budem trudna i da stvaram novi život. Jako ne volim kad se žene uzmu trcat s tim kako one stvaraju život. Kako ga to stvarate, majke vam? Ajde, ko među nama, devojkama. Jel neki čaj u pitanju? Jel moram da prođem određene inicijacije i testove pre nego i ja steknem tu vrstu veštine?
Neki feministički manifest, možda?
Ženska je utroba blagoslovljena ako tu ima i neki muškarac u blizini. Inače, ništa. Klot prazno i šuplje. Nema bebe, nema novog života, nema kreacije. Postoje žene koje tu činjenicu mrze iz dna duše. Koje mrze fakt da tu mora biti neko muško koje će da oplodi. Makar ga unajmile u banci sperme. Ali definitivno te ne može oplodit žena.
Ima žena koje to mrze.
Ja nikad nisam razumela take žene. Nisam razumela kad mi je onomad, pretila i brkata (ne preterujem, stvarno brkata) lezbejka koja je izgledala kao da bi uspešno ugušila pobunu u bilo kojem muškom zatvoru; govorila kako je vid ugnjetavanja kad suprug dođe kolima posle posla po ženu ako pada kiša. Jer, to je samo tutorstvo. Protežiranje. Zamke u koje nas muškarci hvataju. To što dođu po nas kolima kad pada kiša da se ne ulopamo i ne batanjamo po kiši same ko kučad. Jer da smo mi zaista svesne žene, mi bi ko junoše po kiši išle dignutog čela, i same.
Uostalom, a koji ti moj muško uopšte treba?
Znam da njoj nije trebalo nikakvo muško, zato što ju je kod vrata čekala sitna, veoma lepa, vrlo malo našminkana i definitvno ona koja prima partnerka. Šta je primala? Ja ne osuđujem tu stokilašku ženu ošišanu na lavor koja mi je objašnjavala da mi muškarci ne trebaju, zato što znam da nisu trebali njoj, i zato što znam da svako govori iz svog iskustva.
Problem s feminizmom koji ja imam jeste isti koji imam sa bilo kojoj revolucijom u ljudskom društvu, a to je da je svaka lična. Svako ju vodi iz svojih ličnih razloga, koji ne moraju da imaju nikakve veze s revolucijom kao takvom. Pa se dogodi da je neki vode iz sasvim ličnih, a pogrešnih razloga. Kao naprimer da zagovaraju apsolutnu bespotrebnost muškog roda na planeti, prosto zato što njima ne trebaju muškarci.
Jer su same sebi dovoljno brkate.
Ima i onih koje mrze što su debele i brkate, pa, shodno tome, mrze i muškarce kojima se ne diže na njih jer su debele i brakte - i koje svoje kiselo grožđe zovu feminizmom, ali stvarno me mrzi da pišem dalje. A i rekli bi mi da knjige uzmem da pišem na nekom drugom mestu.
Revolucija je uvek lična. Sve što živ čovek radi uvek je lično. To ne znači da nemate pravo da propagirate kakve god ideje želite.
To samo znači da oni koji vas dođu slušat mogu da dođu do pogrešnih zaključaka.
Onda ćete vi bit besne jer one nisu razumele poentu, ni zašto je feminizam bitan.
Možda ti, sestro, ne razumeš zašto mrziš muškarce?..
Što je skroz u redu.
Prosto se okani feminizma. To o čemu ti pričaš, to se ne zove tako.
