Ocigledno je da su potreba za pripadanjem (grupi, naciji, vrsti) i potreba za posedovanjem jako povezane.
Moguce je da dolaze iz iste tacke u mozgu, samo prolaze kroz razlicite filtere.
I jedno i drugo su potrebe.
Mnogi ljudi koji uspeju da nahrane svoj osecaj pripadnosti, nemaju veliku zelju za posedovanjem.
Ali ljudi koji su zelju za posedovanjem usavrsili do pohlepe, zele i da budu prihvaceni.
Zelja za pripadanjem ima koren u strahu od odbacivanja,
zelja za posedovanjem u strahu od gubitka.
Kod nekih ljudi se te dve zelje medjusobno iskljucuju,
a kod drugih obe zelje moraju zajedno.
Od cega to zavisi? Od vrste straha?
Dobro, da. Ali zašto bi želja za posedovanjem obezvređivala želju za pripadanjem?
U principu, ako nešto moraš da poseduješ, onda to obezvređuješ, zar ne? Imam teoriju u vezi toga (naravno da imam), a koja kaže da ne bi mogao posmatrat mona lizu u luvru isto kao što bi je gledao na zidu svoje rođene dnevne sobe.
Posedovanje unizuje vrednost. Ne unizuje je zaista, jer bi mona liza bila remek-delo bez obzira da li visi u luvru ili u tvojoj šupi; međutim, ja i ne govorim o
realnoj proceni. Govorim o tome kako ljudi uzmu da
posmatraju bilo šta što im - pripadne. Kad je nešto tvoje; kad ti je nešto na svaki zamisliv način priznalo i obelodanilo da je
tvoje; mi počnemo da sumnjamo. Zašto je to moje? Iz kojeg je razloga tako nešto
pomislilo da je moje? Da mi pripada?
Koliko je to
jadno?
Ako znaš ko si i šta si i koliko vrediš, to nije problem. Jer čak i ako
poseduješ ljude - a veruj mi na reč da zaista možeš da poseduješ neke - to ne mora značiti da su oni niže vredni, i shodno tome te unizuju. Ako se nešto vredno stavi u tvoj posed, a ako je vredno staviće se samo usled ogromnog poverenja i poštovanja prema
tebi; to te ni na koji način ne može uniziti. Sad bi mi mogao reći: zašto bi se iko stavljao u taj položaj prema tebi?
Zašto bi se iko stavljao u taj položaj prema bilo kome? I da li zaista misliš da se čovek koji voli
neće staviti u takav položaj?
Ja razlikujem te dve stvari, vaćarenje za jedno veče, i posvećenu vezu; i ako je u pitanju posvećena veze, mišljenja sam da ljudi uzmu da jedno drugo poseduju. To je sad toliko komplikovana izjava da bi zahtevala još pedeset stranica rasprave. Ali - ukratko - smatram da je
posvećenost najintimnija stvar koju od bilo koga možete tražiti - ili je zadobiti - i ako se u nju upustite, onda to anulira određene vidove slobode. Ti više nisi ista osboa kao kad si bio singl. Nemoguće je da budeš ista.
Nije pošteno da budeš ista.
Posedovati nekoga ne mora nužno značiti da ljude držimo vezane u podrumu. To može da znači da se svesno odričemo određenih sloboda koje su nam, dok smo bili singl, bile dostupne i raspoložive. I to nije jednostrano u najvećem broju slučajeva.
Ljidi se poseduju međusobno.
Inače.
