Takav govor mogao je biti izrečen i pre 20, 25 godina, a možda je neki profesor nešto slično i rekao – samo što ga mediji nisu udostojili pažnje.
Kao neko ko je diplomirao baš na Filološkom pre par decenija – tada nazvanom „Akvarijum“ zbog većinske ženske studentarije („riba“) – znam da je svega iz ovog kritičkog govora bilo i tada. Sponzorušom se postajalo na konsultacijama i koketiranjem sa uglednim profesorima, a studentkinja koja nije bila voljna da se smeška na namigivanje i pipkanje, morala je svojski da uči ne bi li položila ispit sa šesticom. I tako je, odvajkada, na svim fakultetima. Čak je i moja majka, pre više od pola veka, bila prinuđena da promeni fakultet zbog lepljivih prstiju mentora, poznatog po tome što je ljubavnice regrutovao među svojim studentkinjama. Smatralo se nemoralnim ali normalnim.
Tekst je simpatično, toplo uputstvo za profesore. Ne bi bilo loše da nadahnuta uputstva postoje i za buduće lekare, pravnike, šalterske radnice, vaspitačice, bolničarke, pekare, odžačare .... Jer, ovde kao da su skoro svi zaboravili da je profesija = stavljanje u službu nekog i nekome, odnosno da je svaka profesija interakcija između ljudi, u krajnjem ishodu uvek zarad opšteg boljitka. Ako je čovek svestan da svojim učinkom pospešuje ne samo svoj život, već i živote drugih, on je već na pola puta da bude profesionalno ostvaren, a samim tim i srećan.
Sva beda ova zemlje, međutim, ne može se sprati nadahnutim govorima. Lepo je čuti entuzijastu, ali osim toga što reči zvuče plemenito, govor ništa neće promeniti. Davnih sedamdesetih, u vreme ekonomskog procvata, moja profesorka (srpskohrvatskog) iz osnovne, recitovala nam je proročke „Svetle grobove“ pa je, i povrh relativno lagodnog života i stabilne političke situacije, pola odeljenja odlepršalo u Ameriku, Australiju, na Novi Zeland, u Švedsku, Nemačku. Još uvek su tamo, mada bogata nekolicina – koja se u međuvremenu nijednom nije vratila, makar za ferije – ima licemernu naviku da kritikuje tamošnji život i zaklinje se u nostalgiju i vrednosti do kojih im je, sudeći po iskvarenom maternjem jeziku i imenima dece, stalo koliko i do lanjskog snega.
Ovde više niko nije budala da crnči i gine zbog ideala. Ne više. Vreme velikih udeala i radnih akcija prošlo je '45 –'48. Nijedna radna akcija, ma koliko masovna, ne može da očisti višedecenijski talog. I kako, KO će da iskoreni blato u koje tonemo, ko će da se bori protiv „raznoraznih menadžera, konsultanata, koordinatora, administratora, operatera, bogatih vlasnika lokala i ostalih eksperata za prodavanje magle”? KO? Profesori? Da, pod uslovom da su ih učili profesori poput Rajne i vaspitavali roditelji koji su takođe učili kod njoj sličnih profesora. Dakle, za preporod je potrebno malko više od entuzijazma: generacije i generacije zdravog duha, neopterećene ratovima, politikom, teorijama zavera, korupcijom na političkim i plemenskim osnovima, izvitoperenim simbolima moći, lažiranim mitovima.
Drugo, ne zaboravimo da ima i „menadžera, konsultanata, koordinatora, administratora, operatera, bogatih vlasnika lokala” koji ne prodaju maglu. Pogrešno je polaziti od premise da su svi, koji nisu profesori, nepošteni.
Još uvek ima dobrih profesora, a ima i kvalitetne dece. Nije toliko problem da se prepozna vredan, marljiv, talentovan đak; problem je da se on uklopi u manje vrednu sredinu mediokriteta. Zar da preporučim svojim sinovima da ostanu ovde i, bez obzira na sav kvalitet, trud i visoke ocene, sutra rade za nekog kolenovića koji je do direktorske pozicije došao samo po političkoj liniji? Da jednog dana, ako se uopšte zaposle, imaju plate od kojih će samo da preživljavaju? Da donose posao kući, da im život protiče u stresu zato što žele i znaju da mogu da pruže više ali nemaju uslove da se usavršavaju? Da, ako ih negde i hoće, hoće ih – za početak – kao volontere u struci, u kuvanju kafe, donošenju bureka iz pekare? Jok. Zašto MOJA deca, zašto oni da budu kamikaze i revolucionari kada je sve ovo već viđeno? Zar se mi, njihovi roditelji, nismo dovoljno zlopatili, a boljitka još uvek nema na obzorju?
Pa dokle? Koliko još generacija treba da ostane ovde i svojim srcima, telima, dušama, mozgovima … leči ovu zemlju?
Boli me uvo za državu, moja deca su moja država.
Moj sin će, nadam se, otići iduće godine. Takođe se nadam da će stvoriti uslove da i drugi sin ode. Kao majci mi je, s jedne strane, teško pri pomisli da će otići daleko; s druge se, međutim, radujem što će dobiti šansu za kvalitetniji život. Bolji od mog.
Budimo realni: pesma je jedno, stvarnost je drugo. Divlji su odavno oterali pitome, i još uvek ih teraju. A ja nemam nameru da od svoje dece, budućih profesora, pravim junake tragedija.
Ali, evo jednog priloga uz tekst:
http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2013&mm=07&dd=10&nav_category=12&nav_id=731142
