Duh Sekire
Iskusan
- Poruka
- 6.686
Заборавивши да је суочавање дуг и озбиљан процес, организатори групне терапије заиграли су се и из чисто шићарџијских разлога испустили причу из руку.Зарад гомилања дневнополитичких поена хтели су одмах и сад да нас увуку у катарзу садомазохистичким смицалицама.
Хаос, непостојање културе дијалога, хистерично упирање прстом и набијање кривице, после чега су се кативирали одбрамбени механизми нације извитоперило је једну племениту идеју. Ево и зашто.
Хиперактивни борци, специјалисти за „суочавање са прошлошћу“, нису умели да стану. Одмах су кренули даље. Без ваљаних доказа оптужили су Тому Николића, лидера најјаче странке и најмање заинтересоване да тумара по прошлости – за ратне злочине, уместо да га макар привремено оставе да се крчка у властитом сосу. Ником, наиме није падало напамет да не осуди перверзно убијање младића само зато што су муслимани. СРС је то учинио међу првима.
Е, онда су порасли апетити. Олако оптужени Николић преузео је иницијативу, јер је почело да се шушка да ако Наташа кандић нема доказа, а игра улогу тужиоца, да је можда и филм вешто монтирана намештаљка. Онда се осоколила политичка елита. Први се одважио предсеник Србије Борис Тадић. Отићи ће у Сребреницу, одаће пошту жртвама.
Гест поштовања вредан. Али, убрзо сазнајемо неће бити радо виђен гост. Па, притисак из иностранства на мајке из Сребренице да госта не оптерећују претераним захтевима.Тројно председништво БиХ вади кестење из ватре и позива Тадића гарантујући му сигурност. Онда борци за људска права спочитавају како се подразумева да је он носилац страшног наслеђа злочиначке политике, баш као и српски народ који не може да побегне од одговорности за геноцид .
У заносу, републички посланици решавају да се помуче за онолику плату и хрле да саставе Резолуцију о осуди ратних злочина. Додуше, на тај корак инспирисали су их Наташа Мичић и Жарко Кораћм који су у својој верзији тврдили да је реч о злочину геноцида. Како нису саставили потребан број гласова, сваки посланички клуб се бацио да састави верзију својих могућности суочавања са прошлошћу. Тако су демократе у жељи да што безболније прокрче пут председнику потенцирале само сребренички масакр, који је по њиховом мишљењу постао симбол рата.
Када ужа Србија „поклекне“ ту је Воводина да јој спасе образ. Ненад Чанак остаје кратких рукава због административних неспоразума због којих су га бојкотовале колеге. Бојан Пајтић сигуран је међутим да ће орган којим председава једногласно осудити злочин у Сребреници, у чему га Душан Петровић подржава, демантујући зле језике да је Војвођанима наводно стигла директива из централе да се читава прича стопира. Он, међутим, не потенцира дан жалости на чему инсистирају Пајтић и Чанак.
После овако неспретног упада у причу, стиче се утисак да преовладава стрепња да ће сазнање и признање истине о злочинима бити злоупотребљени, да ће доћи до једностраног проглашења главних криваца за рат, да ћемо „ми“ испасти кривци, а они „други“ невини. А, кад се само једна истина незграпно сервира, опште је познато да је резултат порицање. Тако се појединци а и колектив бране од непријатних сазнања о себи.
Ауторке књиге „Од сећања ка прошлости до позитивне будућности“, Весна Николић-Ристановић и Наташа Хањак, пишу: „Треба имати у виду могућност трауматизације посредством сведочења жртава и медија. Повлачење, избегавање и порицање нормалне су реакције на аверзивне информације са којима нисмо у стању да се изборимо. Друга врста заштитне реакције организма на сталну изложеност трауматичним сликама је емоционална отупелост. Изостају емоционалне реакције чак и на најстраховитије информације и призоре... (ето ефекта сталног приказивања жртава и ископавања лешева – оп. 7/9).
Весна Николић-Ристановић, председница Виктимолошког друштва Србије, каже за НИН да се политичка злоупотреба жртава десила одмах после емитовања поменутог филма и да се такако наставио унутрашњи рат екстремних опција у друштву. „Ово је рат у којем свако има свој политички улог и сви производе сукоб углас причајући о злочинима... Људи имају потребу да искажу шта их боли, па вављење прошлошћу не може да успе ако се не бавимо својим жртвама. Иначе, нема дијалога. Све се своди на или-или.“
МАРИЈАНА МИЛОСАВЉЕВИЋ, НИН
Хаос, непостојање културе дијалога, хистерично упирање прстом и набијање кривице, после чега су се кативирали одбрамбени механизми нације извитоперило је једну племениту идеју. Ево и зашто.
Хиперактивни борци, специјалисти за „суочавање са прошлошћу“, нису умели да стану. Одмах су кренули даље. Без ваљаних доказа оптужили су Тому Николића, лидера најјаче странке и најмање заинтересоване да тумара по прошлости – за ратне злочине, уместо да га макар привремено оставе да се крчка у властитом сосу. Ником, наиме није падало напамет да не осуди перверзно убијање младића само зато што су муслимани. СРС је то учинио међу првима.
Е, онда су порасли апетити. Олако оптужени Николић преузео је иницијативу, јер је почело да се шушка да ако Наташа кандић нема доказа, а игра улогу тужиоца, да је можда и филм вешто монтирана намештаљка. Онда се осоколила политичка елита. Први се одважио предсеник Србије Борис Тадић. Отићи ће у Сребреницу, одаће пошту жртвама.
Гест поштовања вредан. Али, убрзо сазнајемо неће бити радо виђен гост. Па, притисак из иностранства на мајке из Сребренице да госта не оптерећују претераним захтевима.Тројно председништво БиХ вади кестење из ватре и позива Тадића гарантујући му сигурност. Онда борци за људска права спочитавају како се подразумева да је он носилац страшног наслеђа злочиначке политике, баш као и српски народ који не може да побегне од одговорности за геноцид .
У заносу, републички посланици решавају да се помуче за онолику плату и хрле да саставе Резолуцију о осуди ратних злочина. Додуше, на тај корак инспирисали су их Наташа Мичић и Жарко Кораћм који су у својој верзији тврдили да је реч о злочину геноцида. Како нису саставили потребан број гласова, сваки посланички клуб се бацио да састави верзију својих могућности суочавања са прошлошћу. Тако су демократе у жељи да што безболније прокрче пут председнику потенцирале само сребренички масакр, који је по њиховом мишљењу постао симбол рата.
Када ужа Србија „поклекне“ ту је Воводина да јој спасе образ. Ненад Чанак остаје кратких рукава због административних неспоразума због којих су га бојкотовале колеге. Бојан Пајтић сигуран је међутим да ће орган којим председава једногласно осудити злочин у Сребреници, у чему га Душан Петровић подржава, демантујући зле језике да је Војвођанима наводно стигла директива из централе да се читава прича стопира. Он, међутим, не потенцира дан жалости на чему инсистирају Пајтић и Чанак.
После овако неспретног упада у причу, стиче се утисак да преовладава стрепња да ће сазнање и признање истине о злочинима бити злоупотребљени, да ће доћи до једностраног проглашења главних криваца за рат, да ћемо „ми“ испасти кривци, а они „други“ невини. А, кад се само једна истина незграпно сервира, опште је познато да је резултат порицање. Тако се појединци а и колектив бране од непријатних сазнања о себи.
Ауторке књиге „Од сећања ка прошлости до позитивне будућности“, Весна Николић-Ристановић и Наташа Хањак, пишу: „Треба имати у виду могућност трауматизације посредством сведочења жртава и медија. Повлачење, избегавање и порицање нормалне су реакције на аверзивне информације са којима нисмо у стању да се изборимо. Друга врста заштитне реакције организма на сталну изложеност трауматичним сликама је емоционална отупелост. Изостају емоционалне реакције чак и на најстраховитије информације и призоре... (ето ефекта сталног приказивања жртава и ископавања лешева – оп. 7/9).
Весна Николић-Ристановић, председница Виктимолошког друштва Србије, каже за НИН да се политичка злоупотреба жртава десила одмах после емитовања поменутог филма и да се такако наставио унутрашњи рат екстремних опција у друштву. „Ово је рат у којем свако има свој политички улог и сви производе сукоб углас причајући о злочинима... Људи имају потребу да искажу шта их боли, па вављење прошлошћу не може да успе ако се не бавимо својим жртвама. Иначе, нема дијалога. Све се своди на или-или.“
МАРИЈАНА МИЛОСАВЉЕВИЋ, НИН
