- Poruka
- 7.211
Pozdrav svima. Moj najbolji drug ima ozbiljan problem sa jednom velikom privatnom firmom. Čovek nije baš mnogo upućen u pravo, i ostala pravna pitanja, pa ne zna šta treba da radi. Ja sam mu obećao da ću mu pomoći koliko mogu, da ću se raspitati šta da radi i kome da se žali. Za početak, odlučili smo da njegov problem iznesemo u javnost... ovde, ali i u mnoge novine i ostale medije.
Naime, negde krajem aprila ove godine momak se prijavio na javni konkurs za radno mesto radnika obezbeđenja, objavljenog u novosadskom „Građanskom oglasniku“. Pomenuta firma je hitno tražila 30-ak radnika za posao obezbeđenja objekata u Novom Sadu, jer je na nekakvom tenderu dobila posao čuvanja 9 objekata, i bili su joj potrebni ljudi koji bi mogli da počnu da rade već 1. maja.
Tako je i bilo. Firma je primila ljude, bez ranije provere istih, u smislu da li su krivično gonjeni, i sa svima njima potpisala „Ugovor o radu“, pre njihove provere (čime je prekršila niz zakonskih odredaba), odnosno „Ugovor o stručnom osposobljavanju i usavršavanju“, na rok (probni rad) u trajanju od 9 meseci, počev od 30. aprila ove godine. Ugovor u startu nije dobar, jer predviđa dug probni rad (rad na crno), koji se plaća 90 dinara po satu, dakle minimalac, s obzirom da u ovom poslu smena traje 12 sati (dnevnica 1080 dinara), što bi, u slučaju poštovanja radnog vremena od 48 sati nedeljno, odnosno 4 smene u toku sedmice (po sistemu 12, 24, 12, 48) iznosilo, u proseku, oko 17 smena mesečno, i izašlo na platu od 18360 dinara. Svi pomenuti ljudi su se složili sa tim i potpisali ugovor. Pre toga su se obavezali da poslodavcu donesu izvesna dokumenta, između ostalog i Uverenje iz novosadske policijske uprave da nisu osuđivani i da se protiv njih ne vodi krivični postupak, kao i Uverenje iz Suda da se protiv njih ne vodi sudski postupak, što se ne može dobiti u roku od 15-ak dana od dana podnošenja, a zahtev je podnet ekspresno, naime istog dana kad je potpisan Ugovor.
Šta se dalje događa? Moj najbolji drug imao je tu nesreću da ga je baš u tom trenutku neko tužio za nešto (nije neki veliki prekršaj i prestup), te da ga je firma u međuvremenu proverila u PU (Policijskoj upravi) Novi Sad, gde im je rečeno da se protiv njega trenutno vodi izvesni krivični postupak, i glavni menadžer mu je rekao da zbog toga ne može raditi sve dok ne donese dokument iz Policijske uprave, te da će u tom dokumentu sve pisati. Inače, momak u tom trenutku nije imao pojma da se protiv njega vodi bilo kakav krivični postupak, jer je tužba pokrenuta dan-dva pre potpisivanja Ugovora o probnom radu, a on je obavešten o tome tek pet-šest dana kasnije, tako da im nije mogao objasniti o čemu se radi, budući da je menadžer bio zadrt u smislu da je tražio da mu objasni o čemu se radi, jer je „to za njegovo dobro“. itd. itd. Bio je na sudu, na dva ročišta, u međuvremenu, i sa onim ko ga je tužio postigao je vansudsko poravnanje, a kao krajnji ishod tužilac je povukao tužbu protiv tuženog. Baš negde u to vreme dobio je i iz Policijske uprave, kao i iz Suda, dokumente po kojima je „čist“, odnosno u kojima piše kako nije krivično gonjen, i predao ih je firmi negde oko 20. maja ove godine, kad mu je rečeno da je on za firmu čist i da će biti obavešten o tome gde će, kada i kako biti raspoređen. I tako je prošlo skoro dva meseca, sve dok ga firma nije kontaktirala krajem juna meseca i pozvala ga da zaduži uniformu i dobije objekat na čuvanje.
Tako je i bilo. Budućem radniku obezbeđenja biva obećano normalno radno mesto, na jednom objektu na „Ribarcu“, ali već pomenuti menadžer u zadnji čas menja odluku i raspoređuje ga na drugi objekat, u „Industrijsku zonu Jug“, na periferiji Novog Sada, tačnije na napuštenu fabriku na samom kraju Industrijske zone, što se može videti na ovoj Google earth mapi:
Na sledećoj fotografiji prikazana je lokacija njegovog „radnog mesta“:
Pod brojem 1 nalazi se magacin jedne velike strane firme, jako prometan objekat, u koji stalno ulaze, i iz njega izlaze, kamioni i ostala prevozna sredstva. Zatim, desno od njega ide divlja staza, neasvaltirana, ka napuštenom objektu, na mapi prikazanom pod brojem 2. I momak pristaje na to da ode tamo i upozna se sa objektom dan pred početak svoje prve smene u toj firmi. I tada shvata gde je zapravo bačen.
Sledi objašnjenje na sledećoj fotografiji:
Na broju 1. nalazi se ulaz u napuštenu fabričku halu, koja smrdi na buđ i memlu, u kojoj se nema šta ukrasti, jer je već sve ukradeno i odnešeno, a u kojoj se, u jednoj buđavoj „kancelariji“, nalaze dva mala drvena stolića i jedna raspadnuta fotelja, gde bi radnici obezbeđenja trebalo da vode evidenciju o svom radu, a gde je nemoguće boraviti od teškog smrada preko leta, a od hladnoće preko zime. Na broju 2. nalazi se trafo stanica, drugi objekat za čuvanje, jako bitna za ostale okolne objekte, koja je bila predmet napada lopova i krađe bakra iz nje, koja je sada dobro obezbeđena rešetkama. Na broju 3. nalazi se šupa, mada nije ni šupa, jer šupa ima 4 zida, dok ovaj objekat ima 3 zida i jednu rešetkastu kapiju, odvaljenu, u kome se nalazi „fotelja“, napravljena od dasaka i kartona, kao i jedan mali „stočić“, napravljen od nekakvog kotura za kablove i kartona. Na celom objektu nema struje i vode, a preko zime ni grejanja. Ceo objekat je okružen gustom šumom, kao što se može videti na fotografiji, i vrlo opasan za rad, jer u slučaju upada lopova na objekat radnik obezbeđenja je prepušten samom sebi, jer dok pomoć stigne do njega mogao bi već biti mrtav. Treba napomenuti da u slučaju atmosferskih padavina nema nikakve zaštite, osim jedne stare i raspadnute kišne kabanice, a u slučaju snega i mraza apsolutno nikakve. U noćnoj smeni je toliko hladno, budući da se nesrećni čuvar objekta mora nalaziti vani i kretati 12 sati u krug kao budala, čak i u toku leta, da se voda koja bi se ponela za piće ne može piti, a preko zime, za vreme mrazeva, bi se mogla i zalediti. Nužnik ne postoji, tako da radnik obezbeđenja mora da vrši nuždu po travi, širom objekta, kao pas koji obeležava svoju teritoriju.
Naime, negde krajem aprila ove godine momak se prijavio na javni konkurs za radno mesto radnika obezbeđenja, objavljenog u novosadskom „Građanskom oglasniku“. Pomenuta firma je hitno tražila 30-ak radnika za posao obezbeđenja objekata u Novom Sadu, jer je na nekakvom tenderu dobila posao čuvanja 9 objekata, i bili su joj potrebni ljudi koji bi mogli da počnu da rade već 1. maja.
Tako je i bilo. Firma je primila ljude, bez ranije provere istih, u smislu da li su krivično gonjeni, i sa svima njima potpisala „Ugovor o radu“, pre njihove provere (čime je prekršila niz zakonskih odredaba), odnosno „Ugovor o stručnom osposobljavanju i usavršavanju“, na rok (probni rad) u trajanju od 9 meseci, počev od 30. aprila ove godine. Ugovor u startu nije dobar, jer predviđa dug probni rad (rad na crno), koji se plaća 90 dinara po satu, dakle minimalac, s obzirom da u ovom poslu smena traje 12 sati (dnevnica 1080 dinara), što bi, u slučaju poštovanja radnog vremena od 48 sati nedeljno, odnosno 4 smene u toku sedmice (po sistemu 12, 24, 12, 48) iznosilo, u proseku, oko 17 smena mesečno, i izašlo na platu od 18360 dinara. Svi pomenuti ljudi su se složili sa tim i potpisali ugovor. Pre toga su se obavezali da poslodavcu donesu izvesna dokumenta, između ostalog i Uverenje iz novosadske policijske uprave da nisu osuđivani i da se protiv njih ne vodi krivični postupak, kao i Uverenje iz Suda da se protiv njih ne vodi sudski postupak, što se ne može dobiti u roku od 15-ak dana od dana podnošenja, a zahtev je podnet ekspresno, naime istog dana kad je potpisan Ugovor.
Šta se dalje događa? Moj najbolji drug imao je tu nesreću da ga je baš u tom trenutku neko tužio za nešto (nije neki veliki prekršaj i prestup), te da ga je firma u međuvremenu proverila u PU (Policijskoj upravi) Novi Sad, gde im je rečeno da se protiv njega trenutno vodi izvesni krivični postupak, i glavni menadžer mu je rekao da zbog toga ne može raditi sve dok ne donese dokument iz Policijske uprave, te da će u tom dokumentu sve pisati. Inače, momak u tom trenutku nije imao pojma da se protiv njega vodi bilo kakav krivični postupak, jer je tužba pokrenuta dan-dva pre potpisivanja Ugovora o probnom radu, a on je obavešten o tome tek pet-šest dana kasnije, tako da im nije mogao objasniti o čemu se radi, budući da je menadžer bio zadrt u smislu da je tražio da mu objasni o čemu se radi, jer je „to za njegovo dobro“. itd. itd. Bio je na sudu, na dva ročišta, u međuvremenu, i sa onim ko ga je tužio postigao je vansudsko poravnanje, a kao krajnji ishod tužilac je povukao tužbu protiv tuženog. Baš negde u to vreme dobio je i iz Policijske uprave, kao i iz Suda, dokumente po kojima je „čist“, odnosno u kojima piše kako nije krivično gonjen, i predao ih je firmi negde oko 20. maja ove godine, kad mu je rečeno da je on za firmu čist i da će biti obavešten o tome gde će, kada i kako biti raspoređen. I tako je prošlo skoro dva meseca, sve dok ga firma nije kontaktirala krajem juna meseca i pozvala ga da zaduži uniformu i dobije objekat na čuvanje.
Tako je i bilo. Budućem radniku obezbeđenja biva obećano normalno radno mesto, na jednom objektu na „Ribarcu“, ali već pomenuti menadžer u zadnji čas menja odluku i raspoređuje ga na drugi objekat, u „Industrijsku zonu Jug“, na periferiji Novog Sada, tačnije na napuštenu fabriku na samom kraju Industrijske zone, što se može videti na ovoj Google earth mapi:
Na sledećoj fotografiji prikazana je lokacija njegovog „radnog mesta“:
Pod brojem 1 nalazi se magacin jedne velike strane firme, jako prometan objekat, u koji stalno ulaze, i iz njega izlaze, kamioni i ostala prevozna sredstva. Zatim, desno od njega ide divlja staza, neasvaltirana, ka napuštenom objektu, na mapi prikazanom pod brojem 2. I momak pristaje na to da ode tamo i upozna se sa objektom dan pred početak svoje prve smene u toj firmi. I tada shvata gde je zapravo bačen.
Sledi objašnjenje na sledećoj fotografiji:
Na broju 1. nalazi se ulaz u napuštenu fabričku halu, koja smrdi na buđ i memlu, u kojoj se nema šta ukrasti, jer je već sve ukradeno i odnešeno, a u kojoj se, u jednoj buđavoj „kancelariji“, nalaze dva mala drvena stolića i jedna raspadnuta fotelja, gde bi radnici obezbeđenja trebalo da vode evidenciju o svom radu, a gde je nemoguće boraviti od teškog smrada preko leta, a od hladnoće preko zime. Na broju 2. nalazi se trafo stanica, drugi objekat za čuvanje, jako bitna za ostale okolne objekte, koja je bila predmet napada lopova i krađe bakra iz nje, koja je sada dobro obezbeđena rešetkama. Na broju 3. nalazi se šupa, mada nije ni šupa, jer šupa ima 4 zida, dok ovaj objekat ima 3 zida i jednu rešetkastu kapiju, odvaljenu, u kome se nalazi „fotelja“, napravljena od dasaka i kartona, kao i jedan mali „stočić“, napravljen od nekakvog kotura za kablove i kartona. Na celom objektu nema struje i vode, a preko zime ni grejanja. Ceo objekat je okružen gustom šumom, kao što se može videti na fotografiji, i vrlo opasan za rad, jer u slučaju upada lopova na objekat radnik obezbeđenja je prepušten samom sebi, jer dok pomoć stigne do njega mogao bi već biti mrtav. Treba napomenuti da u slučaju atmosferskih padavina nema nikakve zaštite, osim jedne stare i raspadnute kišne kabanice, a u slučaju snega i mraza apsolutno nikakve. U noćnoj smeni je toliko hladno, budući da se nesrećni čuvar objekta mora nalaziti vani i kretati 12 sati u krug kao budala, čak i u toku leta, da se voda koja bi se ponela za piće ne može piti, a preko zime, za vreme mrazeva, bi se mogla i zalediti. Nužnik ne postoji, tako da radnik obezbeđenja mora da vrši nuždu po travi, širom objekta, kao pas koji obeležava svoju teritoriju.
