Nastao sam pod brojem, bez imena, bez porekla. Nastao sam, i time sam ispunio svou prvu dužnost. Druga je da radim, treća je da umrem. Prvu i treću svi obave, uglavnom i drugu, jer ako je ne obave, za treću im pomognu oni kojima je to druga dužnost. Živim na mestu koje ima svoj broj, tom broju dodam broj sobe u kojoj spavam, tim brojevima dodam broj pod kojim sam rođen, i ti brojevi, razmaknuti crticama mi stoje zapisani na ruci. Toliko o meni. Znate sve. Mada, to ste mogli da pročitate na bilo kom monitoru kojih ima svuda po ulicama. Svi znaju sve, niko ništa ne zna. Moj broj je neparan, što znači da sam davalac. Parni su primaoci. U jednom momentu, dobiću nalog za davanje, odnosno otićiću u ustanovu gde će mi uzeti seme, i primaoc će biti oplođen. Tako će u nekom vremenskom periodu nastati novi broj. Ukoliko se pojavi potreba, možda budem još nekada išao na uzimanje semena. Vrlo neprijatan proces. Bolan. Ne bih o tome. Ukoliko dobijem poziv, otićiću u ustanovu u kojoj ću dobiti još jedan broj, samo će on da bude u razvoju. Svakako će biti neparan. Parni i neparni brojevi se ne mešaju, nemaju nikakav kontakt i zabranjeno je da se gledaju. Deli nas zid od njihovog grada. To je paran grad. Moj posao je da sa sobom vodim osobu koju mi dodele, i naučim je da radi isto što i ja. Zajedno treba da uradimo našu drugu dužnost. Gladan sam, otićiću do monitora, on će prepoznati moje brojeve i dobiću sledovanje. Mogu jesti jedno sledovanje dnevno, u plavom periodu. To će isto raditi i osoba koja je samnom. Radićemo na sanaciji brojčanog zida. To je zid od cigala, koji je napravljen ranije. Odvaja parni i neparni grad. Služi da se ne vidimo. Ne znam šta je iza. Moj posao je da u rupama menjam kockaste umetke koji se nalaze pod zemljom i troše se od vlage. Ponekad sami ispadnu, ponekad moram da ih vadim. Iza njih je još umetaka. I oni se menjaju. Nekada mi se učini da ih neko drugi menja. Ne razmišljam mnogo o tome. Radim. Danas sam sam na poslu. Ne smeta mi. Rešio sam da zamenim one oronule umetke dole na dnu. Hladno je. I buka je. Uvek je. Tako je. Prvo treba očistiti od zelenog smrdljivog taloga. Liči na govna. Ostaje ispod noktiju. Šipka kojom radim je glatka od mojih ruku, već dugo se družimo. Ja njome udaram oronule ostatke sada već mekog betona. Kocka se prelomila na pola, i biće ovo duga operacija. Ne smeta mi, to mi je posao. Udaraću, tako ću da odlomim velike delove, pa ću posle da iščačkam komade napolje i da očistim rupu. Posle toga stavljam novu kocku i sivu masu koja lepi tu kocku za ostale. Kada završim, ostići ću na obalu i kroz staklo gledati veliku vodu. Kažu da u njoj žive neki brojevi koji nisu ni parni ni neparni. Ne znam, nisam ih nikada video. Niko nije. Zauzeo sam položaj tako da mogu najviše snage da usmerim na šipku i udario sam njome po ostaku kocke. Eho. Udario sam opet. Eho. Još jedan eho. Ali nisam udario. Zaustavio sam se. Nešto nije u redu. Udario sam dva puta. Polako. Čekam. Eho, dva puta, u razmacima u kojima sam i ja udarao. Ali vreme od udarca do eho-a je predugačko. Nešto se događa. Ne znam šta. Udariću najjače što mogu. Zalet hvatam iz kuka, šipkom gađam centar kocke. Zamah je brz, udarac j takođe. Udarivši u centar kocke probio sam je i šipka mi je prošla kroz zid i ispala iz ruku. Ostala je samo rupa. I ja sa jedne strane. Skamenio sam se. Ovo mi se nikada nije dogodilo. Iza kocke je uvek druga kocka. Sada je nije bilo. Uplašio sam se. Nem ami šipke. Ne mogu da radim. Rupa je bila veličine pesnice, sa druge strane je bio mrak. Svetla su slaba u rupama. Taman onoliko da možemo da se krećemo, a oči, naviknute na tamu, vide sve što je potrebno za kopanje. Ništa više od toga. Rešio sam da izvučem delove kocke i da počistim otvor, zatim da uguram drugu kocku i zalepim je sivom masom. Šipku ću da prijavim kao nestalu i dobiću drugu. Gurnuo sam ruku, ne bi li uhvatio rupu za ivice i dovukao je na moju stranu, neka se uruši ovde, pa ću počistiti. Kada sam zahvatio ivicu rupe, i pokušao da je povučem da sebi, osetio sam dodir na ruci. Brzo sam cimnuo ruku, gotovo instiktivnuo kriknuo i pobegao od rupe. Srce mi je udaralo brzo i gubio sam dah. A onda je moja šipka počela da izlazi kroz rupu, polako, polako. Sve dok nije prošla cela i pala na prljavu zemlju. Ja sam netremice gledao u rupu, preplašen od neznanja, i drhtavih nogu disao u prekidima koje je određivalo srce, udarajući u nepravilnom ritmu i terajući oči da zamute ionako mračno okruženje. Mislim da ću se onesvestiti. Odjednom je rupa bila tamnija nego inače, i video sam ruku koja je lagano prošla kroz rupu. Nisam ništa mogao da uradim. Ruka je onda nestala, kao što se i pojavila. Ne znam koliko je vremena prošlo pre nego li sam ponovo prišao rupi, ali znam da se nikada u životu nisam ovoliko uplašio. Gledao sam u rupu i nisam skidao pogled, približavajući se polako. Progovorio sam, prvi put, rekao brzo i odsečno slovo E. Očekivao sam eho, i čuo sam nešto slično onome što sam ja rekao, samo kao da ga je izgovorilo lice koje dolazi na obuku. Glas je bio drugačiji, mlađi. Pričali su mi, dok su me učili da radim, da se dešava da neki brojevi počnu da čuju čudne stvari ako previše rade pod zemljom. Sigurno je to, previše sam umoran. Rešio sam da ponovo gurnem ruku u rupu, dokažem sebi da ničeg nema što inače ne postoji, izvadim komade, uradim posao i odem u sobu. Gurnuo sam ruku u rupu i samo ja znam koliko sam se plašio, očekivajući da se ništa neće desiti povukao parče. Parče je palo, i pokazalo moje najcrnje slutnje, ipak iza nema ništa. A treba da bude kamen. Kada sam krenuo da očistim malo za onim komadom što ga izvukoh, u momentu kada sam gurnuo ruku ne bi pokupio sitno kamenje i meljive ostatke, osetih nešto na mojoj ruci. Toplo. Opet sam se skamenio i noge su me izdale, počele klecati, a ja sam tiho počeo da jecam. Bila je to nečija ruka. Na mojoj. Njena toplina me je paralisala. Sklonio sam ruku, druga ruka je ostala tamo, a onda se i ona sklonila. Ponovo se pojavila. Prišao sam i ja sam je sada dodirnuo. Nije se sklonila. Bila je manja od moje, drugačija, sa dugačkim prstima. Nekako, nežnija. Kao da dodirujem svoj stomak. Moja je ruka gruba. Od šipki i vlage. Ova je drugačija, topla. Držao sam tu ruku u svojoj i osetio nešto što nikada do sada nisam, osetio sam udaranje srca, stomak koji se prevrće, noge koje se tresu. A onda sam video broj. Bio je to paran broj. Oni ipak postoje, oni su... drugačiji. I paran broj me drži za ruku. Ako bi neko saznao za ovo, odmah bi me ubili. Nema kontakata između neparnih i parnih brojeva. Nisam mogao da sklonim ruku, ali sam zato drugom rukom, sklonio još jedan komad smrdljivog kamena, i video lice parnog broja. Srce mi je udaralo kao nikada do sada, u glavim i se mutilo, ali obrisi lica koje sam video su bili nešto najlepše što sam ikada video. Lepše i od velike vode koju gledam posle posla. Paran broj me je gledao kako me nikada do sada niko nije gledao. Na licu sam video izraz zbunjenosti i straha, kao da se gledam u ogledalo. Paran broj je otvorio usta, kao da je nešto hteo da kaže. Nadao sam se da je hteo, ali on ponovo zatvori usta, i ja ostadoh žedan usana i reči koje bi paran broj rekao.

- Ja sam broj. – rekoh.

- I ja. – reče paran broj.

- Ja sam neparan. – ne znadoh šta drugačije da kažem.

- Ja sam paran. – odgovori paran broj.

Paran broj je imao tanke ruke, i velike grudi, veće od mojih. Poželeo sam da ih dodirnem. Uplašio sam se svoje želje. Osetio sam miris znoja parnog bića, bio je to miris koji nije parao nozdrve, bio je to miris koji je prijao. Paran broj je imao duge dlake po glavi, neparni briju glavu, dlake smetaju pri radu i teško se peru. Krenuo sam rukom ka glavi parnog broja, polako, paran broj se uzmače, ali vrati glavu nazad. Dodirnuo sam obraz parnog broja, parni broj je zažmurio. Možda ga boli. Sklonio sam ruku.

- Lepo je. – rekao je parni broj.

- Ne znam, mislio sam da boli.

Ponovo sam prislonio ruku na lice parnog broja, ovoga puta paran broj se nije pomakao, kao da je krenuo glavom ka mojoj ruci. Dlan mi je goreo, skoro kao u grudima. Gutao sam pljuvačku. Moja ruka i glava parnog broja u njoj. Polako sam krenuo da privlačim glavu parnog broja ka meni, ne znam zašto, ne znam kako, jednostavno je paran broj išao ka meni. Oči parnog broja bile su otvorene i gledale su ravno u moje. Dlake sa glave parnog broja padoše na moju ruku, to je bilo lepo. Glava parnog broja je došla do rupe koju smo napravili, i ja se onda počeh približavati parnom broju. Plač. Smeh, tuga, sreća, sunce i mesec, sve to kada pomešaš i popiješ, e tada dobiješ ukus u ustima koji ja sada imam. Osetio sam dah parnog broja na mom licu, topao i nežan dah koji me je udarao poput uragana. Moje usne su išle ka usnama parnog broja i toplina lica parnog broja se topila po mojim obrazima dok sam usnama tražio svaki slobodan deo usana parnog broja ne bi što više osetio mekoću koja se prelivala u toplinu koja se prelivala u divan ukus koji se prelivao u mrak koji se prelivao u nebo koje se prelivalo u kišu koja je stvarala graške znoja po mojim leđima. Ruke parnog broja su se našle na mojim leđima i vrelina tih dodira me je činila kao da se kupam u onoj velikoj vodi. To je san koji svi sanjamo. Jezikom sam polako doirivao usne parnog broja, sve dok i jezik parnog broja nije dodirnuo moje usne, a onda smo dodirivali jezicima, polako i njima smo smetali usnama da nastave svoj ples po našim licima.

- Dođi - rekao sam.

To je bilo sve što se tiče govora. Uvukao sam parni broj kroz rupu i osetio lakoću parnog broja. Posle usana dodirnuo sam vrat parnog broja. Jezikom. Ruke su mi prešle na grudi, velike grudi parnog broja. Ruke mi se tresu. Ovo je divno. Neću da se zaustavim. Paran broj je počao da uzdiše. Osećam onaj vreo dah na mom licu. Skinuo sam odeću parnog broja, skinuo sam joj je sa ramena, želeo sam da vidim telo parnog broja. Postoji li šta lepše. Polako sam krenuo glavom ka grudima parnog broja, u očima sam video odobravanje. Mirisao sam grudi parnog broja, parni broj je uzdisao. Krenuo sam ustima prema bradavici, kilometar do nje, najslađi kilometar koji je trebalo preći, kilometar života. Najlepša stvar koju treba uraditi.

Sirena je označila uzbunu. Policija se stvorila odmah. Paran broj je eliminisan dok je iz mog naručja paralisano gledao u reflektor koji nas je zaslepio. Osetio sam trzaj i paran broj mi je ispao iz ruku dok je po mom licu prskala vrela krv iz parnog broja. Nisam ni stigao da vidim gde je rana jer me oštar bol obori i uspava. Probudio sam se u nekoj sobi, vezan, go, sa skorenom krvlju po licu. Probudio me je zvuk otvaranja gvozdenih vrata. U sobu je ušao neki neparan broj sa još tri neparna broja. Taj prvi je nosio neke papire. Pročitao je moj broj. Javio sam se, kao i uvek kada pročitaju moj broj. Jedan od one trojice izvadi pištolj i prisloni mi ga na čelo.

- Da li znaš šta si uradio?

- Znam.

- Da li ti je iskreno žao?

- Jeste.

- Šta ti je iskreno žao?

- Žao mi je... ...što kilometar nije bio kraći.



Čuo sam pucanj i on me odvede u veliku vodu. Tamo me je čekao parni broj, da zajedno pređemo poslednji kilometar. Kilometar života.