*
сваки пут кад се пропусти бус за пола секунде, човек се запита: "које су то две секунде? да ли су то оне које сам утрошио на последње намигивање себи у огледалу пред излазак из куће, вајкање које пертле увезати, или брзинска пошалица упућена било ком људском бићу у близини?
јер пола секунде није никад само пола секунде. то је пропуштено зелено светло на семафору, пропуштена последња гуарана на киоску, или "жао нам је, шалтер се затворио пре пола секунде, не можете да подигнете ваших пола милиона еура, никад више"."
буде, на крају, да је то пола секунде заправо узрок једно потпуно другачијег животног пута, потпуно другачијег поретка сила у Универзуму, после тог пола секунде ништа више није исто као пре, нити икад више може бити исто.
- С. Р,
од Саша Роиз.
Јесте да твоја одушевљеност тим глумцем чини да узимаш ево и његове мисли као неке филозофске истине али Саша Роуз очито није дошао до филозофског знања о неслободи воље у деловању па мисли да ми имамо моћ да у некој пола секунди направимо избор и тако изменимо животни пут и поредак сила у универзуму. Да имамо моћ да нешто у свету не пропустимо или мењамо
Тих пола секунде ,у појавном свету, детерминисани су од почетка времена да се десе тако како се десиле. Механичка игра узрока и последице, попут домина, учинила је да присутвујемо сцени где наше тело реагује на одређене узроке које га покрећу.
Наша воља је ту сведок..а не активни учесник који нешто мења.
Воља ту није карика. Воља не може да покрене ни једно зрнце прашине. Да би се рецимо билијарска кугла померила мора се ударити неким телом које делује силом ао узрок њеног покретања. Билијарску куглу не можеш покренути вољом..јер воља није ствар, није узрок. Воља не делује силом. Она се ту синхронистички додаје. ОНА ЈЕ ИЗ ДРУГЕ ОБЛАСТИ ДУХА ближој ствари по себи.
Она даје смисао, она је слободна али не у деловању. Слободе у деловању нема.
То може појаснити овај пост који сам писао на мојој теми о синхроницитету:
Западним светом неприкосновено влада каузалитет, али постваља се питање како је могуће да пишемо и читамо постове овде, а који имају неки смисао? Зар није следећи став уобичајеног мишљења логичније да ми ево пишемо постове случајно.
Или, конкретно. Један покрет прста којим куцамо једно слово на тастатури, део је каузалног ланца који се протеже милијардама година у прошлост и методом акције и рекације (једино што научни метод признаје) попут домина ето нужно доводи да ти откуцаш неко слово на тастатури...што би било дакле поптуно случајно.
Али, одакле онда смисао поста? Одакле то да пост који си написао није скуп случајних слова него има СМИСАО?
Да није одатле што је смисао, воља, унутрашњи свет субјекта, нешто поптуно именентно и беспросторно синхронистички повезано са спољним светом у коме нужност узрока и последице неприкосновено влада.
Не морамо тражити синхронициет у великм догађајима већ погледајмо своје тело. Како то да акција и реакција производи смисао? Да није помоћи синхрноицитета субјективног и објективног?
пс. Јунг је до ове мисли о телу у духу као синхронистички везаним дошао након свог чувеног дела о овој теми..па је то написао у малој, скоро неприметној фусноти. Али то је суштинско запажање. Тело и дух! Одакле веза ако не синхроницитетом. Нешто што је беспросторно или дух, не може каузално деловати на нешто просторно или људско тело.
Ово је довољно да покаже сву чињеничност синхроницитета упркос природном току интелекта чија је суштина тражење узрока.
