Ja jednostavno napišem, tako kako napišem. Neko razume, a neko ne. Neko iz prve, neko sa otežanjem, neko neće nikada. I to je ok. Da; taj deo u meni više ne postoji. On je prah i pepeo. Ali, ostaci tog praha i pepela, njih nije vetar oduvao, i te mrvice mene, su se trensformisale u nešto bolje, i da. veće. Snažnije. Borbenije. Svakako čvršće. Ali, onaj deo mene, onako istinski nevin i naivan, da veruješ nekome na datu reč, na poštenje, na odanost, na veru u nešto...to sam napisala, šta sam htela i ne želim uopšte da pišem išta detaljnije od toga. Niti da polemišem. Ko je razumeo, taj je shvatio.
NaroCki rečeno, to nije moj fah, kako ti kažeš, ovo boldovano...
A, ne brini...Ja nisam od "tih". Drkanje u pojam, ostavljam drugima. Tu si pobrkao definitivno lončiće.
Mene možda ne razumeju svi, ali nisam neko, ko ljude drnda u mozak.
Svako dobro.
Hvala ti na komplimentu. Tako lepim rečima. Bolno, da. ali živ čovek se preživi. I ovo proći će. Sve na kraju prolazi, prođe. I lepo. I zlo. Ne; ne dam da tako pišeš..nisam ja ni bolja ni gora, od drugih. Od nikoga, pa samim tim ni od tebe. Svaki čovek je vredan za sebe, pa tako i ti. Ja sam samo neko ko voli da piše. To je sve.
Živa istina, današnjeg mi dana, što dišem.
To što drugima tako ne izgleda, nije moj problem. Niti je važno, šta ljudi misle. To je šta jeste, a što bi gopoda neka volela, da nije, ili im ne ide u prilog da se (sa) zna...to opet nije moj problem.
Ali, to nije ni bitno ni važno, na kraju krajeva.
Ja mirno spavam, jer Onaj od gore i neke tamo oči nebeske... vidi/ vide sve.
Šta rađeno je.
Čak i da sve se negira, zataška, lupa i laže, moja savest je čista. I mirna.
I to je najvažnije. I meni jedino važno.
Ja imam sebe. Uprkos svemu. Paradosk, po cenu sebe, ali neka.
To sam ja. Bila. I ostala.
