PAC-PAC
Domaćin
- Poruka
- 3.894
СРПСКИ УТИЦАЈ НА АМЕРИЧКУ ЈАВНОСТ
Како купити Конгрес
Зашто је пројекат др Срђе Трифковића, понуђен властима у
Београду, остао без одговора. – Српска фондација, америчке институције и лобирање
(Од нашег специјалног извештача)
ЧИКАГО, јуна – У интересу Америке је релативно задовољна, а не срубљена Србија, без независног Космета, са суштински ампутираном Републиком Српском и самосталном Црном Гором. У то треба уверити америчке званичнике и јавност, имајући у виду да је једина валута коју признају конгресмени у Вашингтону – гласови и долари. У овом тренутку Срби немају ни једно ни друго.
Овако у најкраћем изгледа овдашња слика борбе за бољи српски имиџ, аналитички виђена очима др Срђе Трифковића, спољнополитичког уредника часописа Рокфорд института „Кроникл”, доброг познаваоца америчких прилика, аутора неколико студија и књига и несумњиво једног од најауторитативнијих српских интелектуалаца у расејању. Повучен у тишину своје куће у чикашком предграђу Хајвуд, окружен пријатношћу шпанске архитектуре и српског ентеријера, у коме доминирају гомиле уредно сложених књига, наш домаћин жестоко указује на опасности које се надвијају над нама у случају непреузимања одговарајућих потеза. Тим пре што је Трифковић пре пет година највишим државним функционерима понудио пројекат како да се побољша утицај на америчку јавност из Београда.
Нема јасног програма
– Највећи проблем у нашим односима са САД је да не постоји јасан програм презентовања српских националних интереса у Америци, од стране компетентних особа које су спремне да тај интерес рационално бране и да га представе кроз призму америчких интереса. Тема Балкана, као слабе карике у ланцу борбе против тероризма, овде је апсолутно кључна. У САД све што се тиче националне безбедности апсолутно бива забележено и стиже на нечији радарски екран – истиче, додајући да би Београд под хитно морао да направи неку врсту „беле књиге”, у којој би се направио консолидовани досије не само онога што ми знамо, него и онога што странци говоре. Евиденција свих могућих терористичких напада од 2001. године, било да је реч о Ријаду, Казабланци, Мадриду, или Балију, потврђује да се свуда провлачи неко ко има везе са Тузлом или Зеницом.
Суморну слику, по њему, не ретушира ни постојање српског кокуса, будући да је реч о неформалној институцији у којој се законодавци окупљају на бази сопствене заинтересованости о некој теми.
– Српски кокус је велика илузија. Драстичан пример за то је
одсуство његових чланова на саслушању о будућности Космета у
Спољнополитичком одбору Представничког дома 19. маја. Чланови албанског
кокуса били су присутни у пуном броју и са јасно профилисаним ставом. Та се илузија о кокусу подгрева и од стране одређених људи којима одговара да долазе у Вашингтон, да те наступе профилишу на начин који не би сувише реметио мање-више зацртану једначину која се тиче Космета, РС и Хага. Често се у тим приликама једно говори јавно, а друго приватно. Тако је врло експонирана личност у Београду из саветничког тима једног од највиших државних функционера неформално, у разговорима са својим домаћинима, прихватила чињеницу да је независност Космета неминовна и да је најважније наћи формулу да се та независност спроведе на начин да би се спречио превелики политички добитак за радикале – категоричан је Трифковић, додајући да у светлу таквог понашања произилази да нема дилеме хоће ли српска страна прихватити независност, него како да се то запакује са што мање роптања у народу и са што мање последица за поборнике опције која пристаје на све.
Полазећи од америчке пословице „Ако учиниш оно што си намеравао, добићеш оно што ти следује”, наш саговорник упозорава да одлука о осмишљеном српском утицају на јавност САД не сме да чека. Одавно већ он заговара оснивање српско-америчке образовне фондације, развијање веза са постојећим америчким академским и научним институцијама и ангажовање услуга стручњака за класично лобирање.
– Исход и мерило како успешног лобирања, тако и информативно образовног рада јесте да доносиоце одлука у америчком естаблишменту подстакнемо на конкретно деловање у нашем интересу. За Фондацију је специфично да она ставља акценат на народ, а не на државу, а посебно на историјске везе Срба са Америком. Реч је о веома успешном концепту неполитичке, научноистраживачке и културно-образовне установе које као утицај на Вашингтон примењују Израел, Турска, Ирска, Тајван и Хрватска – објашњава, додајући да би трошкови оснивања и рада током прве године били око 870.000 долара.
Кад је реч о сарадњи са постојећим америчким институцијама,
Трифковић сматра да је то најсуптилнији начин промотивног деловања неког страног ентитета, јер се јасно дефинисани циљеви остварују преко америчких који немају етнички предзнак.
Четири степеника лобирања
Турска влада је створила са два милиона долара задужбину из које се финансира Катедра за турске студије „Кемал Ататурк” на елитном
универзитету Џорџтаун у Вашингтону. У управи су Американци турског порекла и њихови овдашњи пријатељи, на челу је професор прави Американац, без етничких веза са Турцима. У одбијању јерменских захтева да се прогон Јермена током Првог светског рата прогласи геноцидом, ова институција је одиграла кључну улогу. Соросова Фондација за отворено друштво основала је и финансира Међународну кризну групу, а будући да та веза није очигледна, њено деловање одаје утисак објективности, иако су њене препоруке увек на линији Соросових планова, укључујући независну Црну Гору и Космет, унитарну Босну. Савет за балканску акцију из Вашингтона, као жестоку антисрпску организацију, заједнички финансирају Хрвати, БиХ, албанске групе, а наводно и црногорска
власт. Њен директор Џејмс Хупер, међутим, наступа јавно као челник једне легитимне научне, стручноаналитичке установе звучног имена.
– Да је крајем осамдесетих у „српску причу” у Вашингтону уложено осмишљено само колико кошта један „миг-29”, ток и расплет кризе на овим просторима могао је да буде знатно другачији – вели Трифковић, отварајући бесконачно дугу причу о лобирању и везујући је за актуелни тренутак: – Важно би данас било указати свету да би наметање неправедног косметског решења за Србе дугорочно било извор нестабилности, јер би од Срба створило хроничне ревизионисте – упозорава.
Управо би лобирање, као недостајућа ставка у том светом тројству утицаја на америчко мњење, и Србима омогућило да утичу на Конгрес „који новцем може да се купи”, како је некада духовито приметио Марк Твен.
– Наивни су они који мисле да су се Боб Дол, Диогарди, Бајден, Лантош, Либерман и остали понашали на свој начин из чисто моралних побуда, из принципа и најдубљег убеђења. Њима је неко морао да приђе, да им презентира своје виђење ситуације, да их мотивише да те ставове прихвате и да их подстакне на деловање. Та четири степеника представљају суштину лобирања. Принцип је исти, без обзира да ли је реч о заговорницима независног Космета, или федералних дотација фармерима у Канзасу – сматра он.
Радивоје Петровић
Како купити Конгрес
Зашто је пројекат др Срђе Трифковића, понуђен властима у
Београду, остао без одговора. – Српска фондација, америчке институције и лобирање
(Од нашег специјалног извештача)
ЧИКАГО, јуна – У интересу Америке је релативно задовољна, а не срубљена Србија, без независног Космета, са суштински ампутираном Републиком Српском и самосталном Црном Гором. У то треба уверити америчке званичнике и јавност, имајући у виду да је једина валута коју признају конгресмени у Вашингтону – гласови и долари. У овом тренутку Срби немају ни једно ни друго.
Овако у најкраћем изгледа овдашња слика борбе за бољи српски имиџ, аналитички виђена очима др Срђе Трифковића, спољнополитичког уредника часописа Рокфорд института „Кроникл”, доброг познаваоца америчких прилика, аутора неколико студија и књига и несумњиво једног од најауторитативнијих српских интелектуалаца у расејању. Повучен у тишину своје куће у чикашком предграђу Хајвуд, окружен пријатношћу шпанске архитектуре и српског ентеријера, у коме доминирају гомиле уредно сложених књига, наш домаћин жестоко указује на опасности које се надвијају над нама у случају непреузимања одговарајућих потеза. Тим пре што је Трифковић пре пет година највишим државним функционерима понудио пројекат како да се побољша утицај на америчку јавност из Београда.
Нема јасног програма
– Највећи проблем у нашим односима са САД је да не постоји јасан програм презентовања српских националних интереса у Америци, од стране компетентних особа које су спремне да тај интерес рационално бране и да га представе кроз призму америчких интереса. Тема Балкана, као слабе карике у ланцу борбе против тероризма, овде је апсолутно кључна. У САД све што се тиче националне безбедности апсолутно бива забележено и стиже на нечији радарски екран – истиче, додајући да би Београд под хитно морао да направи неку врсту „беле књиге”, у којој би се направио консолидовани досије не само онога што ми знамо, него и онога што странци говоре. Евиденција свих могућих терористичких напада од 2001. године, било да је реч о Ријаду, Казабланци, Мадриду, или Балију, потврђује да се свуда провлачи неко ко има везе са Тузлом или Зеницом.
Суморну слику, по њему, не ретушира ни постојање српског кокуса, будући да је реч о неформалној институцији у којој се законодавци окупљају на бази сопствене заинтересованости о некој теми.
– Српски кокус је велика илузија. Драстичан пример за то је
одсуство његових чланова на саслушању о будућности Космета у
Спољнополитичком одбору Представничког дома 19. маја. Чланови албанског
кокуса били су присутни у пуном броју и са јасно профилисаним ставом. Та се илузија о кокусу подгрева и од стране одређених људи којима одговара да долазе у Вашингтон, да те наступе профилишу на начин који не би сувише реметио мање-више зацртану једначину која се тиче Космета, РС и Хага. Често се у тим приликама једно говори јавно, а друго приватно. Тако је врло експонирана личност у Београду из саветничког тима једног од највиших државних функционера неформално, у разговорима са својим домаћинима, прихватила чињеницу да је независност Космета неминовна и да је најважније наћи формулу да се та независност спроведе на начин да би се спречио превелики политички добитак за радикале – категоричан је Трифковић, додајући да у светлу таквог понашања произилази да нема дилеме хоће ли српска страна прихватити независност, него како да се то запакује са што мање роптања у народу и са што мање последица за поборнике опције која пристаје на све.
Полазећи од америчке пословице „Ако учиниш оно што си намеравао, добићеш оно што ти следује”, наш саговорник упозорава да одлука о осмишљеном српском утицају на јавност САД не сме да чека. Одавно већ он заговара оснивање српско-америчке образовне фондације, развијање веза са постојећим америчким академским и научним институцијама и ангажовање услуга стручњака за класично лобирање.
– Исход и мерило како успешног лобирања, тако и информативно образовног рада јесте да доносиоце одлука у америчком естаблишменту подстакнемо на конкретно деловање у нашем интересу. За Фондацију је специфично да она ставља акценат на народ, а не на државу, а посебно на историјске везе Срба са Америком. Реч је о веома успешном концепту неполитичке, научноистраживачке и културно-образовне установе које као утицај на Вашингтон примењују Израел, Турска, Ирска, Тајван и Хрватска – објашњава, додајући да би трошкови оснивања и рада током прве године били око 870.000 долара.
Кад је реч о сарадњи са постојећим америчким институцијама,
Трифковић сматра да је то најсуптилнији начин промотивног деловања неког страног ентитета, јер се јасно дефинисани циљеви остварују преко америчких који немају етнички предзнак.
Четири степеника лобирања
Турска влада је створила са два милиона долара задужбину из које се финансира Катедра за турске студије „Кемал Ататурк” на елитном
универзитету Џорџтаун у Вашингтону. У управи су Американци турског порекла и њихови овдашњи пријатељи, на челу је професор прави Американац, без етничких веза са Турцима. У одбијању јерменских захтева да се прогон Јермена током Првог светског рата прогласи геноцидом, ова институција је одиграла кључну улогу. Соросова Фондација за отворено друштво основала је и финансира Међународну кризну групу, а будући да та веза није очигледна, њено деловање одаје утисак објективности, иако су њене препоруке увек на линији Соросових планова, укључујући независну Црну Гору и Космет, унитарну Босну. Савет за балканску акцију из Вашингтона, као жестоку антисрпску организацију, заједнички финансирају Хрвати, БиХ, албанске групе, а наводно и црногорска
власт. Њен директор Џејмс Хупер, међутим, наступа јавно као челник једне легитимне научне, стручноаналитичке установе звучног имена.
– Да је крајем осамдесетих у „српску причу” у Вашингтону уложено осмишљено само колико кошта један „миг-29”, ток и расплет кризе на овим просторима могао је да буде знатно другачији – вели Трифковић, отварајући бесконачно дугу причу о лобирању и везујући је за актуелни тренутак: – Важно би данас било указати свету да би наметање неправедног косметског решења за Србе дугорочно било извор нестабилности, јер би од Срба створило хроничне ревизионисте – упозорава.
Управо би лобирање, као недостајућа ставка у том светом тројству утицаја на америчко мњење, и Србима омогућило да утичу на Конгрес „који новцем може да се купи”, како је некада духовито приметио Марк Твен.
– Наивни су они који мисле да су се Боб Дол, Диогарди, Бајден, Лантош, Либерман и остали понашали на свој начин из чисто моралних побуда, из принципа и најдубљег убеђења. Њима је неко морао да приђе, да им презентира своје виђење ситуације, да их мотивише да те ставове прихвате и да их подстакне на деловање. Та четири степеника представљају суштину лобирања. Принцип је исти, без обзира да ли је реч о заговорницима независног Космета, или федералних дотација фармерима у Канзасу – сматра он.
Радивоје Петровић
Nije suštinski štos u parama, nego u diplomatiji. U imidžu. Pa, da, pošto mi nemamo para, i sve nam se vrti oko toga, nećemo ni ruku da pružimo, a pogotovu ne onome ko ima najveći uticaj na svetsko političko mnenje (ne javno mnenje), off corse! Ionako ne znamo engleski, pa ne moramo čak ni da se pravimo Englezi. A meni se učini da je ovde negde neki akcenat u svemu tome :
