ПРОЧКЕ ( БЕЛЕ ПОКЛАДЕ) У НАШЕМ ВРАЊУ,
воле сви Врањанци и Врањанке, а нарочито им се радују - ВРАЊАНЧИКИ, јер - овај дан је за њих и предиван верски , народни празник, и дан када се пали КАРАВЕШТИЦА (Крљавештица - олалија).
Та недеља, "бела", врањска, недеља - позната је у Јужној Србији као свечани дан којим се терају зле мисли, вештице, зло, црнила и тешкоће живота, све негативно, па једни другима и праштамо грешке, несугласице, ружне речи...
Јер, лепо је кад се прашта, срце се испуни духовном чистотом и миром, а Врањанци су људи који лако и брзо плану али и са осмехом освану, менталитет нам такав, добродушан.
Тај дан, задњи пред ВЕЛИКИ ПОСТ, стари Врањанци звали су БЕЛЕ ПОКЛАДЕ, али је он био далеко познатији као - Прочке, леп и помало- мистериозан ритуал, а обичај који је за њега везан је да тада, цела породица одлази код најстаријег и најугледнијег члана фамилије или братства тадашњег.
Они се међусобно целивају, уз вино или ракију, и траже, моле опроштај узајамни, да се зле мисли отерају а куће да им "цветају "благостањем" и миром, да се не "рчкав и не свађав више и ко кучики да р'жив, да се не тепав и не претив јед' н на другог с'с ћутеци, него све да си арно бидне".
Сећам се таквог Врања, окупаног недељним празничним сунцем, попут данашњег.
Све је тог јутра другачије! Баба и деда се врте по авлији, узбуђени некако, па нам дају бели лук и саветују да се увече намажемо њиме, да вештице побегну од тог мириса или нам дају мало гара - да лица нагаравимо ! Тада ће се нечастиве силе уплашити, преварићемо их и побећи ће главом без обзира!
У тим тренуцима, у мојој Загребачкој која је била препуна деце и комшија који су увек са радошћу празновали Прочке-
сви смо били весели, догађало се нешто различито од свих претходних дана, а то је за децу привлачно и лепо.
Уз све то, ручак је тог дана био и свечанији, а неколико дана пред Каравештицу, ми, деца, већ смо спремали "страшне" маске да с'с њи отерамо вампири, вештице и ђавола.
Наравно, увек сам те вештице замишљала на дугачким метлама које лете наоколо изнад Врања, обавезно имају велику брадавицу или огроман младеж на дугачком носу, вриште и смеју се препуне зла.
Зато смо се и трудили да пламен, ватра те Каравештице буде што већи, висок, да језиком својим дотакне и униште ове зле жене што би да се уселе у моје Врање. Е, па - неће моћи!
Кажем, већ неколико дана пред Прочке, правили смо од различитих материјала и картона маске за тај, као - маскенбал, и разним бојама, првенствено - воденим , исцртавали врло страшне очи, уста, обрве...на " маскама" једноставним, простим, дечјим а ипак- са тако пуно љубави и воље направљеним.
Старији су то ценили. Драго је њима било, па и мојим родитељима, што смо тако креативни, па поштујемо традицију и адет.
Моји комшије, дечаци, одлазили су испред градске цркве или на Шапранце, сећам се. Тамо су, под маскама, чекали попове, комшије и уопште, житеље Врања, који су им радо из џепа давали динаре, дводинарце, петодинарце.
"Пр, прррр...чичо, прр...дај неку пару!, узвикивали су за комшијама весели дечаци, а попови су им, углавном , поклањали "малечки кршчики' , бонбончики или загоретке.
Уф, што су теј загоретке убаве биле!
Њима су нас алили бабе и деде, море, арно си беше!
Некако, и вода је послатка била порано!
Али, да се вратим Прочкама:
такозвано "ламкање" jaja у Врању подударало се и такође био обичај у белој недељи.
Поред Крљавештице, која је за децу али и остале , била посебна ( на улици, у сокацима, ливадчету, довуку се сува дрва, кукурузна шаша, слама, неко суво шибље и све труло и старо што лепо горети може, па се запали, а онда деца трче у круг и прескачу ватру уз мало такмичење ко колико може да прескочи. Са истим је жаром и Врањанци прескачу, уз грејано винце и мало ракије, шале се, смеју, псују, довикују гласно, кладе, мире се ту неки ако су у свађи били),леп обичај у Врањанаца је био, а и данас у многим кућама - да се ламкају јаја, обично, при вечери, док су за свечаним ручком наздрављали укућани, најпре најстарији, подигавши чашицу или чоканче увис , рекавши:
" Прашћавајте!", или " Бог да прости што смо погрешили!"
Шта смо јели?
Ко шта је волео и имао, шта је спремио!
Углавном, на асталу су била врањска јела, печена кокошка и кромпир, пите, пропећ, чорбице са месом и шаргарепом уз много першуна, барена туршија, зачињено све и мераклијски, укусно.
За софром смо ћутке јели и седели, никако уз прегласан смех, а и на славама би требало бити тако, не као данас, уз свирку и гласна кикотања и псовке.
Баницу обавезно, питу, тврдо и тазе кисело млеко купљено код чика Крсту- бонбонџију, сир, јаја скувана тврдо. Деда би једно ољуштено кувано јаје везао концем, па би га везао за канап причвршћеним за плафон. Онда би , са искуством, померао тамо-амо јаје , а ми, деца, никако да "гризнемо" замисливши жељу.
Ах! Лепо је било поред наших укућана, мајке, грлили су нас и и мазили, све је мирисало на домаћинлк, топлину и сигурност, уштиркане чипке и рано пролеће. И ваздух је био препун живота, сокаци су блистали неком сјајном, ужужканом лепотом и слатким немирима што нам их Софкине папуче за њом оставише!
А на ЧИСТ ПОНЕДЕЉАК, обавезно сам са оцем одлазила у цркву, презиме Поповић и родбинске везе, као и жеља у срцу да осетим црквени мир и мирис - вукли су ме у у врањски храм где је било много људи . Придошлих да се помоле, почну Велигденски пост и поклоне се Христу с љубављу у себи.
Наравно, даље су постили баба и деда, мајка. За оца, не знам!
Ми, деца, наставили смо са својим слаткишима, нек опросте и Каравештица и вештице и ђаволи - слатко си је слатко, и месце си је - месце!
Ето, драги моји, подсетих се малкице старог Врања на овај леп дан.
И волела бих свим срцем, да и убудуће - поштујемо наше адете, празнике, да деци и унуцима указујемо на лепоту и важност свог идентитета, традиције, локалног говора, знаменитости врањских.
А зашто да не знају? Зашто да се изгубе милина и радост, топлина старих дана. ..да се заборави да су Прочке дани праштања, јер се у Велики пост улази чист, без грехова, да се покајемо бар.
Е , сада - неки га сматрају паганским, помало смешним обичајем, све мање вредним данашњој младежи. Због таквих, било како било, требало би боље објаснити млађим нараштајима да...све оно што је лепо, корисно и предано Христу, душом и вером, не може бити паганско, суштина је како ми сами доживљавамо овај недељни дан.
А зашто да не верујемо старом Врању, прецима, Бори Станковићу?
Зашто да не верујемо традицији и хришћанском нагону у себи, сећајући се наших најдражих, оних истих који су се радовали Прочки а данас су црно-бела лица уоквирена старинским рамовима.
Верујте, ја знам да су и данас поносни на нас, који настављају да поштују свој идентитет и обичаје.
Гледају нас из прикрајка, са осмехом!
Зато, у име праштања, људскости, Белих поклада и наших предака - срећан нам био свима овај дан, у весељу и миру.
Опростимо и неопростиво, ми смо Југ, ми смо Врање.
Великог срца и поносног скока преко - Каравештице!