V R A N J E

Фала, Проко, да си жив и здрав, весео и чио, и да нам куваш још лепше

Sretna i tebi nova 2019.
Da praviš ruske salate kao i do sada, da prste poližeš
Da mi budeš zdrava, sretna i voljena u novoj godini!

Aruena*:

Sretna i tebi nova 2019.
Da praviš ruske salate kao i do sada, da prste poližeš
Da mi budeš zdrava, sretna i voljena u novoj godini!

Kliknite za proširenje...

- - - - - - - - - -

У Врању ове ноћи није рођена ниједна беба

Ne tuguj.
Neka se bebe rađaju gde god.

Deca su naša radost.

Aruena*:

Ne tuguj.
Neka se bebe rađaju gde god.

Deca su naša radost.

Kliknite za proširenje...

Ја волим кад се деца рађају било где, али ово ме погађа јер је у Врању све мање деце, и оно мало што се роди оде са родитељима у потрази за бољим животом...

Standard i život je takav da svi odoše tamo gde misle da bolje.
Čitam kako svi naši stručnjaci, mlada školovana deca odoše u Evropu. Ne krivim ih, odoše tamo gde misle da će biti bolje.
Jadna je ova naša država kad je svi napuštaju. Valjda će biti bolje

Aruena*:

Standard i život je takav da svi odoše tamo gde misle da bolje.
Čitam kako svi naši stručnjaci, mlada šlovovana deca odoše u Evropu. Ne krivim ih, odoše tamo gde misle da će biti bolje.
Jadna je ova naša država kad je svi napuštaju. Vačjda će biti bolje

Kliknite za proširenje...

Не знам, ја сам раније осуђивала оне који су одлазили, сад више нисам тако сигурна.

Мислим да ћу, ако се нешто не промени док ова моја шмизла заврши факултет, ја њу сама отерати што даље.

mina68:

Не знам, ја сам раније осуђивала оне који су одлазили, сад више нисам тако сигурна.

Мислим да ћу, ако се нешто не промени док ова моја шмизла заврши факултет, ја њу сама отерати што даље.

Kliknite za proširenje...

Ako je ne oteraš otiće sama.

Aruena*:

Ako je ne oteraš otiće sama.

Kliknite za proširenje...

Бојим се да неће ако је ја не отерам, мада ко зна, расте...ваљда ће стећи довољно самопоуздања да оде сама.

Разговарамо ми доста о томе, њена жеља је да студира архитектуру и то, ни мање ни више, него у Пегрограду.

Каже да је њихове грађевине инспиришу, то је изјавила у 2. основне

Сада је 5. и даље мисли исто, па видећемо.

kako je vranje dočekalo novu godinu?

Šta ima novo u Vranju?
Nema mine68 da nas izveštava

pa prošla je sezona slava

Е, па, Мина до половине фебруара била затрпана послом, није се ни појављивала овде, онда је мало одмарала, мало боловала и Хоп, ево половине марта...
Ја се спремам за Нову годину већ, све ми иде на руку, време, новогодишња расвета и украси, баш све

Samo se ti javljaj, reč dve dovoljno je. Šta god ima novo piši.

Какве ово везе има са Врањем?

Malo je pobrkao teme

Kad se već pominje Gradina, neću zaboraviti čekićanje na granici

Или границе

Али занимљив је клип...

Dobro si napisala, granice

Nekako mi se više sviđa da idem na Preševo

Најбоље на Прохор Пчињски, посетиш манастир, путујеш кроз зеленило, на граници нема гужве...

ПРОЧКЕ ( БЕЛЕ ПОКЛАДЕ) У НАШЕМ ВРАЊУ,
воле сви Врањанци и Врањанке, а нарочито им се радују - ВРАЊАНЧИКИ, јер - овај дан је за њих и предиван верски , народни празник, и дан када се пали КАРАВЕШТИЦА (Крљавештица - олалија).
Та недеља, "бела", врањска, недеља - позната је у Јужној Србији као свечани дан којим се терају зле мисли, вештице, зло, црнила и тешкоће живота, све негативно, па једни другима и праштамо грешке, несугласице, ружне речи...
Јер, лепо је кад се прашта, срце се испуни духовном чистотом и миром, а Врањанци су људи који лако и брзо плану али и са осмехом освану, менталитет нам такав, добродушан.
Тај дан, задњи пред ВЕЛИКИ ПОСТ, стари Врањанци звали су БЕЛЕ ПОКЛАДЕ, али је он био далеко познатији као - Прочке, леп и помало- мистериозан ритуал, а обичај који је за њега везан је да тада, цела породица одлази код најстаријег и најугледнијег члана фамилије или братства тадашњег.
Они се међусобно целивају, уз вино или ракију, и траже, моле опроштај узајамни, да се зле мисли отерају а куће да им "цветају "благостањем" и миром, да се не "рчкав и не свађав више и ко кучики да р'жив, да се не тепав и не претив јед' н на другог с'с ћутеци, него све да си арно бидне".
Сећам се таквог Врања, окупаног недељним празничним сунцем, попут данашњег.
Све је тог јутра другачије! Баба и деда се врте по авлији, узбуђени некако, па нам дају бели лук и саветују да се увече намажемо њиме, да вештице побегну од тог мириса или нам дају мало гара - да лица нагаравимо ! Тада ће се нечастиве силе уплашити, преварићемо их и побећи ће главом без обзира!
У тим тренуцима, у мојој Загребачкој која је била препуна деце и комшија који су увек са радошћу празновали Прочке-
сви смо били весели, догађало се нешто различито од свих претходних дана, а то је за децу привлачно и лепо.
Уз све то, ручак је тог дана био и свечанији, а неколико дана пред Каравештицу, ми, деца, већ смо спремали "страшне" маске да с'с њи отерамо вампири, вештице и ђавола.
Наравно, увек сам те вештице замишљала на дугачким метлама које лете наоколо изнад Врања, обавезно имају велику брадавицу или огроман младеж на дугачком носу, вриште и смеју се препуне зла.
Зато смо се и трудили да пламен, ватра те Каравештице буде што већи, висок, да језиком својим дотакне и униште ове зле жене што би да се уселе у моје Врање. Е, па - неће моћи!
Кажем, већ неколико дана пред Прочке, правили смо од различитих материјала и картона маске за тај, као - маскенбал, и разним бојама, првенствено - воденим , исцртавали врло страшне очи, уста, обрве...на " маскама" једноставним, простим, дечјим а ипак- са тако пуно љубави и воље направљеним.
Старији су то ценили. Драго је њима било, па и мојим родитељима, што смо тако креативни, па поштујемо традицију и адет.
Моји комшије, дечаци, одлазили су испред градске цркве или на Шапранце, сећам се. Тамо су, под маскама, чекали попове, комшије и уопште, житеље Врања, који су им радо из џепа давали динаре, дводинарце, петодинарце.
"Пр, прррр...чичо, прр...дај неку пару!, узвикивали су за комшијама весели дечаци, а попови су им, углавном , поклањали "малечки кршчики' , бонбончики или загоретке.
Уф, што су теј загоретке убаве биле!
Њима су нас алили бабе и деде, море, арно си беше!
Некако, и вода је послатка била порано!
Али, да се вратим Прочкама:
такозвано "ламкање" jaja у Врању подударало се и такође био обичај у белој недељи.
Поред Крљавештице, која је за децу али и остале , била посебна ( на улици, у сокацима, ливадчету, довуку се сува дрва, кукурузна шаша, слама, неко суво шибље и све труло и старо што лепо горети може, па се запали, а онда деца трче у круг и прескачу ватру уз мало такмичење ко колико може да прескочи. Са истим је жаром и Врањанци прескачу, уз грејано винце и мало ракије, шале се, смеју, псују, довикују гласно, кладе, мире се ту неки ако су у свађи били),леп обичај у Врањанаца је био, а и данас у многим кућама - да се ламкају јаја, обично, при вечери, док су за свечаним ручком наздрављали укућани, најпре најстарији, подигавши чашицу или чоканче увис , рекавши:
" Прашћавајте!", или " Бог да прости што смо погрешили!"
Шта смо јели?
Ко шта је волео и имао, шта је спремио!
Углавном, на асталу су била врањска јела, печена кокошка и кромпир, пите, пропећ, чорбице са месом и шаргарепом уз много першуна, барена туршија, зачињено све и мераклијски, укусно.
За софром смо ћутке јели и седели, никако уз прегласан смех, а и на славама би требало бити тако, не као данас, уз свирку и гласна кикотања и псовке.
Баницу обавезно, питу, тврдо и тазе кисело млеко купљено код чика Крсту- бонбонџију, сир, јаја скувана тврдо. Деда би једно ољуштено кувано јаје везао концем, па би га везао за канап причвршћеним за плафон. Онда би , са искуством, померао тамо-амо јаје , а ми, деца, никако да "гризнемо" замисливши жељу.
Ах! Лепо је било поред наших укућана, мајке, грлили су нас и и мазили, све је мирисало на домаћинлк, топлину и сигурност, уштиркане чипке и рано пролеће. И ваздух је био препун живота, сокаци су блистали неком сјајном, ужужканом лепотом и слатким немирима што нам их Софкине папуче за њом оставише!
А на ЧИСТ ПОНЕДЕЉАК, обавезно сам са оцем одлазила у цркву, презиме Поповић и родбинске везе, као и жеља у срцу да осетим црквени мир и мирис - вукли су ме у у врањски храм где је било много људи . Придошлих да се помоле, почну Велигденски пост и поклоне се Христу с љубављу у себи.
Наравно, даље су постили баба и деда, мајка. За оца, не знам!
Ми, деца, наставили смо са својим слаткишима, нек опросте и Каравештица и вештице и ђаволи - слатко си је слатко, и месце си је - месце!
Ето, драги моји, подсетих се малкице старог Врања на овај леп дан.
И волела бих свим срцем, да и убудуће - поштујемо наше адете, празнике, да деци и унуцима указујемо на лепоту и важност свог идентитета, традиције, локалног говора, знаменитости врањских.
А зашто да не знају? Зашто да се изгубе милина и радост, топлина старих дана. ..да се заборави да су Прочке дани праштања, јер се у Велики пост улази чист, без грехова, да се покајемо бар.
Е , сада - неки га сматрају паганским, помало смешним обичајем, све мање вредним данашњој младежи. Због таквих, било како било, требало би боље објаснити млађим нараштајима да...све оно што је лепо, корисно и предано Христу, душом и вером, не може бити паганско, суштина је како ми сами доживљавамо овај недељни дан.
А зашто да не верујемо старом Врању, прецима, Бори Станковићу?
Зашто да не верујемо традицији и хришћанском нагону у себи, сећајући се наших најдражих, оних истих који су се радовали Прочки а данас су црно-бела лица уоквирена старинским рамовима.
Верујте, ја знам да су и данас поносни на нас, који настављају да поштују свој идентитет и обичаје.
Гледају нас из прикрајка, са осмехом!
Зато, у име праштања, људскости, Белих поклада и наших предака - срећан нам био свима овај дан, у весељу и миру.
Опростимо и неопростиво, ми смо Југ, ми смо Врање.
Великог срца и поносног скока преко - Каравештице!

Иди, бре, Проко, расплака ме...

eeeee, zar?

Мајке ми, сетила сам се деде и нане, и Каравештица, и ламкања јаја, а моје дете то не зна, јер су јој нана и деда умрли пре њеног рођења

ima majku

- - - - - - - - - -

treba čuvati stare običaje