Drago mi je sto su vazni ljudi uzeli ucesce u ovoj temi (Tegularijus i Empedokle). Moram da dodam da sam iznenadjen i komentarom Divlje, jer je ona poslednja osoba za koju bih pomislio da bi mogla da kritikuje Exit, ili da kaze da ne zeli da ode. Ocekivao sam da se javi veci broj onih koji ce izgrditi cak i otvaranje ovakve teme i dovodjenje u pitanje Exita kao kulturnog dogadjaja (odnosno njegovih kvaliteta).
@ Tegularijus
Tegularijus:
O tome da li je EXIT kulturni događaj bi moglo da se priča. Ali on se suštinski ne razlikuje od bilo kog rock koncerta...
Ne slazem se jer mi se cini da se ovom koncertu ne pridaje paznje kao nekim drugim rock (mada je i ovaj pojam sumnjiv) koncertima, jer o novom Exitu se govori gotovo odmah po zavrsetku prethodnog, da ne govorim o medijskoj propracenosti i galami koja se dize mesec ili dva pre njegovog pocetka. Nadalje, nisam upoznat s tim da li se gomila koncerata na jednom mestu zove isto tako koncertom ili se moze zvati festivalom ili pak nekim trecim imenom; ja sam to nazvao dogadjajem, a kakve vrste - to je posebno interesantno pitanje.
Exit verovatno jeste kulturni dogadjaj ako kulturu shvatimo mnogo sire no sto bi to voleo jedan filozof. Ali kad se kaze da je neko ministar za kulturu, tada se valjda misli na odredjeno polje delovanja, na ono sto ipak nosi neke kvalitete i vrednosti za drustvo u kome postoji. U tom smislu je pitanje da li se Exit-u moze dodeliti status kulturnog.
Tegularijus:
Čini mi se da se predstava o Evropi i Zapadu kod nas prihvatila u danima najveće bede kada nam se ogadila zatvorenost Srbije. Otuda tolika želja mladih za povezivanjem sa svetom... To je normalno i nije loše. Ono što je loše je to odsustvo kritike.
Da. Ja sam upravo hteo da skrenem paznju na to da se kod nas obrazuje nekakav kult Evrope, nasilno, prebrzo i pregrubo se gura u ovu kulturu sve sto ima etiketu evropskog bez pitanja o tome cemu to sluzi, kakvi su efekti, sta je kvalitet datog, itd. Tako imamo pokrete i inicijative kod nas koji se prozivaju Evropskim, samim tim i antitradicionalnim (sto nikako ne stoji), buntovnickim, time sto prihvataju te kriterije ili recepte koji dolaze iz Evrope. Od autenticnosti ovde nema ni traga, jer je to simuliranje stvari koja se ne poznaje. Autenticnost druge vrste, palanacka autenticnost, svakako da postoji, jer je autenticno sve sto je novo za datu sredinu (ma koliko bilo tradicionalno u nekoj drugoj). Dacu mozda nekorektan primer recimo pri dozivljaju gotske arhitekture kod nas, jer se oko nje gradi oreol uzvisenog i misticnog upravo iz razloga sto je ona slabije zastupljena u ovim krajevima. Medjutim, o pravim kvalitetima ovog stila, o umetnickom - ako cemo o njoj zaista - ovde toga gotovo da nema. (Za Abrahama Mola i Hermana Broha bilo bi mnogo vise razloga govoriti o kicu pri pomenu ovog predmeta.)
Tegularijus:
Ima više ljudi i dolaze strani muzičari, ali je to isti vid zabave: euforično skakanje i urlanje gomile koja diše u istom ritmu... Ako se to kritikuje, onda to nije kritika EXITa, nego bi se moglo kritikovati još mnogo društvenih pojava, možda i uopšte odnos mladih prema životu....
Drago mi je sto si pomenuo i ovaj aspekt; ne bih ga sam zapazio, a tvrdim da je vazno razgraniciti te dve stvari.
Kritikovati skakanje i urlanje gomile znaci govoriti o ponasanju, i kritika bi se ovde mozda mogla preneti u domen psihologije. Ali ustanoviti ili revidirati putanje i vrednosti, dakle baviti se filozofijom ili kritikom, znaci ustanoviti da li je ono sto vodi takvom ponasanju, i ono sto takvo ponasanje podstice, u skladu sa vrednostima koje bi trebalo da neguje jedno drustvo ili covek uopste. Mi ovde imamo Exit kao instituciju koja se pita na slican nacin kao mi (filozofi) o tome, ali oni od misljenja idu ka delu, tj. kroz kulturni angazman, kroz poziv mladim ljudima da se okupe na jednom mestu i urlaju i skacu i disu u istom ritmu (o onim stvarima - a koje nemaju veze s muzikom - radi kojih isto tako odlazi veliki broj ljudi ovog puta ne bih, kao sto sam i napomenuo pri otvaranju teme) uspevaju da proizvedu utisak kod ljudi da postoje odredjene vrednosti koje bi valjalo slediti. Cesto se dogadja da se na tim festivalima (cini mi se da se to dogodilo prosle godine na Exitu) postavljaju manifesti slobode, tolerancije, itd. sto nema narocite veze sa onim sto se tamo dogadja, ili ako ima, onda se sloboda jedino moze pojmiti kao samovolja (sto vodi slobodi suprotnom pojmu). Sarena zastava (tolerancija) zaviorila je prosle godine, Igi je na sceni pokazivao zadnjicu, i blagim pokretima iz kuka - napred-nazad - nesto zeleo da saopsti (da komunicira?) publici. Iako ne zelim da pravim analogiju sa hipi pokretom, ovde mi se ne da da ostanem dosledan prvobitnom pravcu kritike; moram da kazem da je hipokrizija pomenutog pokreta slicna ovoj koja se dogadja na Exitu: pod okriljem slobode i tolerancije (ciji se pojmovi nikako ne shvataju u pravom smislu, pa tako ni poruke koje salju ne referisu na pravu vrednost ovih, vec obicno na sasvim suprotne - nevrednosti) cini se sve ono sto sa njima nema veze, i sto ponajmanje lici na podgrevanje novog sveta, novog coveka, sirokogrudog, koji zna da postuje sebe i druge, i koji se ume sluziti umom.
Drugim recima, kritika (filozofska ostrica) je ovde usmerena upravo na Instituciju (Exit) koja misljenje sprovodi u delo, a bavi se kulturom, pa time vrsi i usmeravanje coveka (mladog, ovdasnjeg) u skladu sa svojim uverenjima o vrednostima koje bi ovi (mladi) trebalo da ponesu, usvoje ili neguju. Recimo usput i to da na taj nacin direktno ucestvuju u, njima u osnovi odvratnom, etiketiranju.
@ Empedokle
Empedokle:
Exit ne predstavlja za mene nesto, ali je u nekoj tamo zemlji nista i to neshto.Eto dokle stizu nashi/moji prohtevi u nekoj tamo Stradiji.
Da. Postavlja se pitanje samo da li je to (Exit i slicni festivali) ono jedino sto moze da ucini da licimo (tj. zaista stanemo uz) na civilizovanu Evropu. Jos pri otvaranju ove teme moj stav je bio jasan: ovo je jedan od najgorih nacina da se Srbija priblizi Evropi, mada jeste nacin, tu se slazem s tobom.
Postoji mnogo nacina da se jedno u kulturnom smislu zaostalo drustvo priblizi evropskom kulturnom standardu. Primer je recimo obrazovanje, potom pravo coveka, obicnog gradjanina, pravo intelektualaca, novim (autenticnim) tretmanom umetnosti, filozofije i nauke, denacionalizacija i regionalizacija zemlje i gomila drugih stvari. Sve to, iako mnogo toga nije direktno povezano sa kulturom, u dobroj je poziciji da izvrsi kulturnu revoluciju. Podsticanje raznih oblika regresivnog ponasanja putem muzike mi ne izgleda kao narocito umno resenje (niti mogu da nazovem resenjem). Sve ostaje trulo unutar drustva, a ipak se u medijima govori o kulturnom napretku jer se odrzava Exit.
Empedokle:
Pri cemu na primeru Exita(mozda nije dobar primer) nesto umetnicko moze imati, vidimo i socijalnu/ideoloshku ulogu ili trazenje uloge umetnichkog za sva vremena.
Exit je dogadjaj od ciste umetnicke vrednosti ako govorimo sa antifilozofskog i antiontoloskog stanovista, tj. iz pozicije savremene umetnosti. U njoj dominira i trazi se da dominira odsustvo estetske vrednosti (naizgled odgovor na tezak zahtev ontoloskog koncepta umetnickog), pa je i eksplikacija ovog odsustva cesto i sama umetnost (ne znam kako da to nazovem jer samo delo ne postoji, postoji ambijent, ili dogadjaj koji zeli da prestane da postoji i kao takav).
Seks na sceni, pred gomilom ljudi u toku koncerta, jest doduse ponovljiv (ne zadovoljava onaj staromodni zahtev za neponovljivim umetnickim delom npr.) dogadjaj, ali time sto nema nikakve veze sa estetskom vrednoscu, on se lako artikulise u klasu vaznih umetnickih dogadjaja. Napravicu malu digresiju: seks kraj bine, od strane posmatraca, vec nije umetnicki dogadjaj, jer na te ljude nije obracena paznja (nemaju status i tradicionalnu, ocekivanu ulogu koji imaju izvodjaci) i njihovo delo nije narocit ekskluziv.
Sto se tice socijalne, ideoloske i slicne funkcije koju bi trebalo da proizvede tekst (ponekad i zvuk) u delu, on nikada nije pripadao umetnickom, sem oblikovan kroz estetske elemente kojih u ovoj vrsti muzike nema.
Nivo same muzike u ovoj vrsti je potpuno suprotan i otudjen od onih kvaliteta koji se u ovoj vrsti umetnosti mogu prihvatiti i na kojima je moguce graditi ontoloske vrednosti dela. Uzivanje u linijama takve muzike prilicno lici na uzivanje Nerona koji stoji pred zapaljenim Rimom (vec pomenuti teoreticari kica ovu scenu stalno uzimaju kao najbolji primer onoga sto je suprotno dobrom estetskom ukusu).
Ideja je nesto drugo, a ne klasicna (ne u smislu anticke ili renesansne klasike, vec u smislu Hartman-Ingarden-Fochtove teze o umetnickom, koju ja smatram klasicnom, tj. jedino mogucom) estetska vrednost, odnosno umetnost. Sem ako je neko ljubitelj savremene umetnosti, o Exitu se u svakom kontekstu moze govoriti, sem u umetnickom. Zato sam ovaj problem nazvao problemom koji pripada kulturi, a ne umetnosti.
dakle nekakvi koncerti pa ili cesh da ides ili neces...el ste vi bili uopste..napamet pricati bash nije naucnichki
