4 змије у људском срцу

jeremijabg

Poznat
Poruka
9.920
Четири змије у људском срцу
Архимандрит Рафаил Карелин

Ако се људски греси распореде по одређеној хијерархијској лествици, онда се, ја мислим, може сачинити следећа лествица која води у ад.
Извор, почетак и демонска енергија сваког греха је гордост. Гордост је универзални грех. Чак ни Свети не могу да се потпуно избаве од ње. Без обзира на велико смирење задобијено у духовној борби, у душама Светих остају тамне мрље гордости, као некакве флеке на белој одећи.
Гордост – “грех свих грехова.” Грех је као када би црно сунце ада, исијавало таму и метафизичку хладноћу. Зато се нећемо зауставити на гордости - она је истовремено почетак и крај, дно и врх погибељи. Гордост је химна коју грешници певају сатани, а грех је сатански празник у коме учествују грешници.
Сада ћемо прећи на лествицу грехова.
Најраспрострањенијим од свих грехова у садашње време је лаж. Лаж прожима сав друштвени, породични, лични живот човека, као што вода прожима сунђер уроњен у њу. Поздрављање, опраштање, погледи, осмеси - све је прожето лицемерјем, све је мртва форма, плашт под кога хоће да се сакрије човек. Он себи не дозвољава раскош - бити искрен, зато је и изгубио потребу да буде искрен.
Истину савремени човек сматра инфантилношћу- том хроничном болешћу, која се назива глупост. Најчешће човек сматра да људи говоре истину зато што немају довољно памети да слажу. На лаж је савремени човек навикао исто тако као на тамницу дете рођено међу њеним зидинама. Човек се адаптирао на лаж тако да већ и не осећа њен смрад. Лажов моделира свој свет са његовом псеудореалношћу и као да увлачи друге у тај непостојећи свет. За разлику од уметничке, фантазија је овде хладна творевина разума – фантазера и фокусника који хоће да изигра као свог противника саму истину.
Срце је дубље од разума, оно не може да саставља и одржава у памети сложену слику, смишљену разумом лажи. Зато лаж раздваја ум од срца. Осим тога у човеку постоји глас вечите истине – савест, која може донети неспокојство при свом неочекиваном буђењу.
Зато човек обмањује своју сопствену савест да лаж није зло, да ако би људи говорили истину, они би константно траумирали један другог. Између ума и срца се прекида веза, разум делује за себе, а дух одлази у дубину срца и као да се тамо успава. Делују у људској души страсти, али то није срце у духовном смислу већ нека периферија, предворје срца, као што у мистичној литератури понекад употребљавају реч „поднебесје“ за разлику од неба.
Код савременог човека савест подсећа на болесника који постоји али не живи. Као да није хитроуман лажов, он ипак упада у своје лажи као лопов у време пљачке. Зато, обмањујући друге, он губи осећај људског достојанства. Но, најстрашнија је мистична страна лажи. Суштина хришћанства је љубав према Богу и човеку, а љубав је глас срца.
Када човек лаже човека, то значи да га сматра недостојним истине, а без уважавања човека је немогућа љубав. Навикнут да лаже човека, лажов ће лагати и Бога. На тај начин лажов се отуђује и од Бога и од људи, према Богу, ако је он верујући, односи се прагматично, а према људима - страсно или без разлике. Хришћанство је општење ограничене људске личности са безграничном личношћу Бога. А лажов губи себе као личност, он постаје разоритељ личности.
Борба против лажи је борба за слободу у Христу, од ропске зависности од света, од његових обичаја и правила, од његове оцене (процене)добра и зла, од тираније безбожног колективизма над личношћу - а то свет не опрашта.
Други грех је блуд. То је удица са насађеним црвом у рукама риболовца - ђавола. Риба хоће да поједе мамац и улови се. Лаж убија човека као природно створење, а блуд је растакање тела. Блудник осећа смрад који се шири од његовог сопственог тела.
Тај грех му не доноси срећу, он са некаквом острвљеношћу зарива сопствену душу у блато. Блуд и разврат – то је подсмевање богоподобију човека.
Антихришћанске силе свесно желе да униште личност и да замене богоподобност свињоподобношћу – у то се може уверити свако ко укључи телевизор или прелиста часопис.
Пре много година један црквени јерарх је рекао да би у наше време Христос изабрао Јуду из редова новинара. Разуме се да ја не говорим о свима, већ о онима који разлажу (уништавају) природу народа, не схватајући да тиме постају духовни разоритељи и сопствене деце.
Трећи по реду грех је гнев и раздражљивост[/SIZE] који се све чешће појављују у међуљудским односима. Људи се стално сређу са лажи и неправдом. Блуд не може постати достојна алтернатива среће.
Код савременог човека нараста осећај раздражљивости, али против кога –човек сам то тешко разуме. Тај унутрашњи несклад, ту накупљену енергију протеста, која прелази у злобу према људима, он расипа на својим колегама на послу, посебно према потчињенима; он се растерећује на својој породици.
Понекад гнев долази до тога да он изговара увредљиве речи против ствари и предмета. Гнев је вид привременог безумља и човек у гневу личи на безумника, поцрвенело лице, избечене очи, промењен глас, пена на уста. Чини му се да је други човек узрок свих његових зала и неуспеха. Преподобни Теодор Студит је рекао: “Гнев - то је дивље лице општежитија.”
Некад се човек удара по глави, као што шкорпион удара по својој глави отровним репом. Најчешће је гнев усмерен не против кривих, већ против незаштићених. Када разгневљен добије отпор од јачег он се брзо нормализује. Али још је чешће друго - када гневном нешто објашњавају он као пијан, не разуме и још више се разгневи.
Неки гнев оправдавају тиме да они кажњавањем своју децу васпитавају. Али, ако се сетимо сопственог детињства видимо да гнев родитеља никад није поправљао наше понашање и није у нама изазивао жељу да будемо бољи, он је само отуђивао од родитеља и гушио жељу да за њих учинимо нешто добро. У Библији је написано: “Гнев не чини правду”.
Гнев је знак гордости и самољубља, тј. сопствене болести. Код родитеља самољубле говори да дете није могло да послуша “такву величину” као што су они, и да оцени добро које су они учинили за њега. Раздражљив тон је тон ђавола, зато дете сматра таквог родитеља као противника и чак ако он и говори истину, што је у гневу немогуће, сам тон гласа и израз гневног лица затвара срце детета.
Поука – то дира човеково срце, а не сме се дотаћи срце руком намазаном бибером, она неће ништа постићи, сем боли. Поставља се питање – да ли је потребно кажњавати дете? Потребно је у том случају ако је оно учинило нешто зло. Ако је само погрешило, треба га другарски опоменути - тако ће најбрже пожелети да поправи грешку.
Казна треба да буде разумна, а гневан човек је и сам неразуман. Зато се не сме кажњавати у стању гнева. Казна је лечење, а овде се ради о прекиду својих осећања, при томе казна не треба да буде понављање тога да је дете глупан, не прича о његовом животу с архивским подацима, где је све погрешило протекле године, већ кратка казна, да би запамтило, нпр. лишити дете неке разоноде или задовољства.
Може се и физички казнити, али уз савршено смирење. Али то су, да тако кажем, помоћна средства. Васпитање тражи друго: спокојно објаснити детету последице његових грехова и непослушања. Треба, да би дете разумело, њему приближити непослушање и како се оно последично може лоше и тешко одразити на његов живот.
Сваки грех је самоизражавање сопствене малодушности.
Лаж и обмана су греси против вере, која се јавља као Откровење Највише Истине и једно од својства Божанског.
Блуд је грех против наде, који доводи човека у стање безвољног паралитика, гаси светло душе и прекрива је непрозирним мраком. Разврат је смрт духа, пре смрти тела.
Гнев је грех против љубави. Препуштајући се гневу човек убија свог брата у срцу. Гнев је зверска жеља – оборити плен на земљу и наситити се његове крви.
Гордост је извор свих грехова. Она човека лишава Божје благодати, лишава га покајања и од њега ствара демоноподобну суштину.
 
СТАРАЦ САВА ПСКОВО-ПЕЧЕРСКИ
ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!



О ГОРДОСТИ



Гордост је одступање од Бога, демонски изум који је погубио проналазача, одгоњење Божје помоћи, извор гнева, врата лицемерја, чуварка грехова, корен хуле, тврдоглавост у својим размишљањима.

Ко се преузноси и горди тиме што је причасник благодати, макар и да мртве васкрсава, ако не каже за душу своју да је нечасна и ништавна, а себе не сматра за нишчег по духу и гадног, он и сам не знајући за то бива поткрадан злобом.

Гордости се противи скрушеност срца, а највише самопрекоревање. Крајња је безумност - кочоперити се Божјим даровима, такви их се као недостојни лишавају.

Горд човек је налик на јабуку која споља сија лепотом, а изнутра је иструлела.

Ђаво нема потребе да искушава гордог, јер је он сам себе учинио непријатељем и противником.

Заслепљени гордошћу, неки себе сматрају за свете и тек на смртном часу, несрећници, постају свесни своје погибељи.

Блуднике исправљају људи, лукаве - Анђели, а горде једино Бог.

Онај који тражи земаљску славу - тај се неће наслађивати небеском.

Ко је испуњен гордошћу, у томе се настањује лукави.

Не пуштај у себе болест гордости да ти непријатељ не би изненада одузео разум. Смиреномудријем очисти ум свој од овог смртоносног отрова.

Почетак и крај злога је охолост.

Гордост је губитак љубави према Богу и ближњима, богоодступништво, помрачење ума, лажна, такозвана философија, смрт душе.

Ако прихваташ Сина Божјег као Спаситеља, Искупитеља, Наставника и Учитеља свог, онда прихвати и Његово учење: "Научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем" (Матеј. 11,29).

Није ли срамота тебе, слугу, да се гордиш када се Господ твој смирава? Како ћеш се назвати Његовим рабом, ако Му се не повинујеш? Како ћеш се назвати Његовим учеником, када не слушаш Његово учење? Неће признати ни Он тебе за Својег када буде видео на челу твом печат демонске гордости, неће те примити за Свог слугу, ако не буде видео у теби смирење и послушање.

Нема ничег тежег него се избавити од гордости, потребна је посебна помоћ Божја и велики подвизи ради победе над њом, јер унутар себе носимо ово зло.

Да ли живимо у благостању? Она нам досађује са самовеличањем и надимањем, презиром и понижавањем ближњих. Да ли нас несрећа походи? Кроз негодовање, роптање и хуљење се показује ова змија. Желимо ли да се научимо трпљењу, кротости и осталим врлинама - кочоперењем фарисејским она устаје на нас. Нигде и никако се од ње не можемо избавити; увек с нама иде, увек хоће да господари и влада над нама.

Господ нам је ради победе над гордошћу дао смиреномудрије које се састоји у томе да шта год да радимо сматрамо себе непотребним слугама. "Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се" (Лука. 18,14).

Гордост онемогућава човеку да сагледа своје мане. Ђаво се труди да у самим врлинама нашим посеје коров гордости, искушавајући како и чиме год може, дајући свима самоуверене помисли. Он не смета у чињењу "добрих" дела ономе ко их чини с гордошћу.

Самољубље и гордост наша се испољавају неприметно, нарочито у огорчености када нам и најмању непријатност причине други, намерно или ненамерно, као и у нетрпљењу и раздражљивости због најневажнијих разлога.

Самољубље и гордост наша би све хтели да присвоје, да окруже себе свим почастима, удобностима привременог живота.

Од гордости настаје надменост, хладно, без икакве искрености обраћање према онима који су испод нас и од којих не очекујемо никакву корист.

Не узноси се мишљу у поривима својим летећи изнад облака. Често су се пали подизали са земље увис, а они који се узвисују су падали на земљу.

Бог има овакав закон: благонаклон је према онима који плачу и сасеца крила надменима.

Гордост је страшна када је не примећујемо; а ако је примећујемо и кајемо се и прекоревамо, онда нам Господ то неће узети за грех.

Гордост треба побеђивати говорећи себи: "Ко сам ја..."

Приликом читања познатих истина немој рећи: "Ово није ново", "Ово ја знам", "Ово сам ја исто рекао". Све је то гордост ђаволска. Избави нас од тога, Господе!

Ако хоћеш код некога да исправиш његове мане, немој мислити да је то могуће само твојим средствима; ми сами више кваримо ствар својим сопственим страстима: гордошћу и раздражљивошћу која из ње происходи, већ предај своју жалост Господу и помоли се Њему, Који испитује наша срца и утробу, од свег срца да би Он сам просветио ум и срце човека. Ако Он види да молитва твоја одише љубављу и исходи из свег срца, онда ће неизоставно да испуни жељу твог срца, и ти ћеш ускоро рећи, видевши промену у ономе за кога се молиш: ово је промена од деснице Вишњег.

http://www.svetosavlje.org/bibliote...PskovoPecerski/StaracSavaPskovoPecerski50.htm
 
Свети Јован Лествичник
ЛЕСТВИЦА



Поука XXII

О БЕЗГЛАВОЈ ГОРДОСТИ





(965) Гордост је одрицање Бога, проналазак демона, ниподаштавање људи [1], мајка осуђивања, потомак похвала, знак духовне јаловости, протеривање помоћи Божије, претеча лудила, виновник падова, подлога епилепсије [2], извор гнева, врата лицемерства, подупирач демона, чувар грехова, узрочник немилосрђа, незнање за самилост, сурови иследник, нечовечни судија, противник Бога, корен хуле.

Почетак гордости је тамо где се завршава таштина; средину представља ниподаштавање ближњег, бестидно разглашавање властитих подвига, хвалисавост у срцу, мржња према прекору; а крај је одбацивање Божије помоћи, уздање у своје властите снаге, демонска нарав.

Сви који хоћемо да избегнемо пад у ову јаму, чујмо: ова страст се често и радо храни благодарношћу. (Она нас испочетка и не наводи сасвим отворено да одбацимо Бога). Видео сам људе који су на речима захваљивали Богу, а у мислима величали сами себе. То јасно сведочи онај фарисеј, рекавши: Боже, хвала ти (Лк. 18,11)!

Где се догодио пад, тамо се претходно настанила гордост: друго објављује долазак првога.

Од једног часног старца чуо сам следеће: "Претпоставимо да има дванаест бестидних страсти. И једна од њих, тј. гордост, ако је заволиш свесно, у стању је да заузме место свих осталих једанаест страсти".

Гордоуман монах осорно одговара. А смиреноуман не одговара ни на који начин.

Кипарис се не савија и не вуче по земљи. Тако ни монах охола срца не може стећи послушност.

Човек гордога срца жели да влада. Зна се: он друкчије и не може - боље рећи и не жели - коначно да пропадне. Господ се противи гордима (Јак.4,6). Ко их, онда, (968) може помиловати? Нечист је пред Господом сваки човек охола срца (Приче,16,5). Ко, онда, таквога може да очисти?

Гордоме је човеку поука повод за пад, а подстрекач - демон, док [духовна] извансебност доводи до остављености од Бога. У прва два случаја, људе су често опет људи успевали да излече. Међутим, последње - човек не може да излечи.

Ко не трпи прекоре, испољава страст, а ко их прима - ослобађа се од ланаца којима је био окован.

Ако је неко пао с неба без икакве друге страсти, искључиво услед гордости, треба испитати: није ли могућно смирењем, без сваке друге врлине, узићи на небо.

Гордост означава губитак целокупног духовног богатства, свега оног што се са толико зноја постигло. Завапише - и не беше спасиоца (свакако због тога што су завапили са гордошћу); завапише ка Господу, и не услшии их (без сумње због тога што нису одсецали узроке онога против чега се мољаху) (Пс. 17,42).

Један старац, веома посвећен у тајне духовног живота, саветоваше охолог брата. А овај, заслепљен, рече: "Опрости, оче: ја нисам горд!" А свемудри старац ће на то рећи: "Какав би ми јаснији доказ могао пружити о својој гордости, дете моје, ако не тиме што кажеш: "Ја нисам горд"?" Таквима веома одговара потчињавање, што суровији и неугледнији начин живота и читање о натприродним подвизима светих отаца. Можда у томе има извесне мале наде да ће се ови болесници спасти.

Срамота је китити се туђим украсом, а крајње је безумље поносити се Божијим даровима. Поноси се искључиво оним врлинама које би извршио пре свог рођења: оне врлине, напротив, које си стекао после свог рођења, даровао ти је Бог, као што ти је даровао и само рођење. Твоје врлине би могле бити једино оне које би извршио пре но што си дошао до свести: Бог ти је, међутим, и сам ум даровао. Своме сопственом труду могао би приписати само оне победе које би постигао без свог тела: тело, пак, није твоја већ Божија творевина.

Немој се осећати сигурним докле год не примиш пресуду, имајући на уму онога коме су везали руке и ноге, и кога су бацили у таму најкрајњу, иако је већ седео за свадбеном трпезом. Не буди охол земљани створе! Многи су свргнути с неба, мада бејаху свети и бестелесни.

Када чврсто заседне у својим служитељима, демон гордости им (у сну или на јави у виду светлог анђела или неког мученика) открива извесне тајне или даје привидну благодат, како би се ти бедници преварили и потпуно изгубили памет.

Када бисмо хиљаде смрти поднели за Христа, ни тада не бисмо одужили свој дуг. Друго је крв Бога, а друго крв робова (по вредности, а не по суштини).

Никада немојмо престати да испитујемо и упоређујемо себе (969) са оцима и светилницима који су живели пре нас. Тако ћемо наћи да још нисмо ни крочили на пут правог подвижништва, да нисмо испунили свој завет онако како треба, те да још живимо светски.

Прави монах је онај човек који има ненадмено око душе и непокретно телесно чуло. Монах је онај који своје невидљиве непријатеље дозива и дражи као звери, чак и када беже од њега. Монах је непрестано усхићење и живоносна туга. Монах је човек који извршује врлине онако како други задовољавају своје страсти. Монах је непрестана светлост у оку срца. Монах је океан смирења, у који је сурвао и утопио свакога злог духа.

Надменост доводи до заборављања грехова, а сећање на грехе је посредник смиреноумља.

Гордост је крајња беда душе која у своме помрачењу мисли да је богата. Та погана страст не само што нам не допушта да напредујемо, него нас и са постигнуте висине руши. Гордост је нар, унутра гњио, а споља гладак и леп.

Гордоме монаху демон није потребан: он је самоме себи постао демон и непријатељ.

Тама је туђа светлости. Тако је и гордељивац туђ свакој врлини.

У гордим срцима рађају се богохулне речи, а у смиреним душама - небеска виђења.

Лопов мрзи сунце, а гордељивац ниподаштава кротке.

Већина гордих људи (како, не знам) заварава се све до смрти уверењем да су бестрасни. Тек тада они увиде колика је њихова беда.

Човеку кога је уловила гордост, само Господ може помоћи. Свако људско средство за спасавање било би му некорисно.

Једном приликом сам ухватио ову безглаву варалицу, која се увукла у моје срце на раменима своје матере. Свезавши и једну и другу ужетом послушности и изударавши их бичем скромности, притиснух их да ми кажу како су ушле у мене. Најзад, под ударцима, проговорише: "Ми немамо ни почетка, ни рођења, јер смо саме и почетак и родитељ свих страсти. Скрушеност срца која се рађа у потчињавању - не мало ратује с нама. Ми не трпимо да било ко над нама влада. Са неба смо отпале управо стога што смо и тамо хтеле да владамо. Укратко речено, ми смо родитељ свега онога што се противи смиреноумљу; све што смиреноумљу помаже - нама је супротно. Уосталом, и на небу се бејасмо осилиле: где, онда, да побегнеш од нас? Ми често идемо иза трпљења увреде, иза послушности и безгневља, иза непамћења зла и преданог служења. Наше потомство чине: падови духовних људи, гнев, оговарање, самовоља, непокорност. Постоји само једна једина ствар на коју нисмо у стању да насрнемо. Рећи ћемо ти шта је то, јер нас твоји ударци страшно боле: ако пред Господом искрено окривиш себе, сматраћеш нас за паучину".

Као што видиш, коњ на коме јаши гордост јесте таштина. Преподобно смирење и самоосуђивање, међутим, насмејаће (972) се коњу и јахачу његову, певајући са одушевљењем победничку песму: Запевајмо Господу, јер се славно прослави: коња и јахача бацио је у море (Изл.15,1), и у бездан смирења.



Двадесет други ступањ: онај који се попео, ако је уопште био у стању да се попне, обелоданио је огромну снагу.
http://www.svetosavlje.org/biblioteka/lestvica/pouka22.htm
 

Back
Top