После великог краха Кумановског устанка, зулум турских власти је постао још јачи. Добровољци, четници, незадовољни успостављањем границе су решили да сами преузму одговорност ослобађања јужних крајева. На дан Светог Саве, 1881. устаници су се скупили код топличког манастира Светог Николе и позвали народ да им се придружи. Као вође су се истакли Илија Делија и Анђел, који су успели чак и да створе краткотрајну Брсјачку државу. Прво је букнуо Демир Хисар, затим Пореч, Кичево, и на крају Прилеп. Ту се уздигао Мицко Крстић, легендарни војвода. Слободна територија је направљена за јако кратко време, Брсјачка држава, добила име по крају у коме је настала.

Бугарски егзархски владика, је дознао, да устаници желе да се повежу са Србијом и о томе обавестио руског конзула у Скопљу. Како је Русија тада подржавала бугарску политику на Балакну, дала је подршку Турској да угуши устанак. Ту је Брсјачки устанак био осуђен на пропаст.

На Васкрс исте године битољски валија је кренуо одрешеним рукама да угуши буну. Анђел није прихватио предају и на Врбенској планини сакупио је своје четнике и организвао борбу. Изгинуло је доста четника, али и Турака. Турци су одсекли Анђелову главу и послали у Битољ.

Илија Делија се предао, добивши бесу да ће сачувати живот. Пребачен је у Битољ, одакле је после недељу дана спроведен у Канли кулу (исту ону где је умро поп Димитрије).

Прилепска чета четовође Ђорђа је трагично изгорела у кући коју су Турци запалили после дуге и крваве борбе. Сам, остављен на милост и немилост Турцима, на Бабуни, Стефан Петревић, је попут Илије Делије одлучио да се преда. Званично је био помилован, али је после само неколико дана издахнуо.

Овако се завршила друга четничка буна у Вардарској Србији створивши слободну територију две деценије пре ВМРО-вског Илинданског устанка.

Поставља се питање зашто се у Македонији велича данас толико Илинденски устанак, а брсјачка буна се не помиње уопште? Брсјачка република је трајала много дуже од ове друге.