obično kažu-pa pogledao sam sve vredno gledanja.
Jedno sam vreme gledala sve što mi je dolazilo pod ruku. Mislim, bukvalno
sve. Išla sam do te mere da sam pažljivo pratila odjavne špice, imena malih od palube i raznosača peciva po set-u. To nije bila filmofilija, bila je patologija.
Da me pitaš kako sam mogla da gledam toliku količinu đubreta, ne bih ti znala odgovorit. Mislim da je film ekspresija - ne mislim da je umetnost, a svakako ne kao što smatram da je umetnost balet, ili, nedajbože, književnost. Postoji velika verovatnoća da nisam u pravu, ali to nema veze, zato što film izjednačujem sa teatrom, a teatar izjednačujem sa dvorskim ludama na srednjevekovnim dvorovima. Naopako bilo, reći će, a šta je s grcima? Šta je sa horom u pozadini?
Sve je to cirkus, za mene. Preskakanje zapaljenih prepona i turanje glave u čeljusti lava.
Jedno sam vreme stvarno mogla da gledam šta god, ali u to sam vreme u svom životu mogla da varim šta god
inače. Kad sam se setila da mi je moja glava ipak važnija, prestala sam, između ostalog i sa filmovima. Danas ima filmova koje je pomislim da bih htela da pogledam, ali me mrzi. Zato što gro filmova koje gledam čini šablon, a meni se kaki od šablona. Ali nekada mi to nije smetalo. Nekada sam mogla da gledam šta god, i to sam radila, i remek dela i šit. U mojoj je glavi, danas i između ostalog, to razlika između šizoidnosti i "normalnog" funkcionisanja; ali nisu svi ja. Neki su možda svežderi
od sebe.
Mada ih ni ja ne razumem sasvim. Kad bi mi danas neko tražio da, makar teorije radi, idem da gledam svu četvoricu; ja ne bih mogla. Ne bih mogla da gledma lepu brenu ni u kakvom filmskom izdanju. Štaviše, ne mogu da se nateram da gledam nikakav holivudski hit već godinama. Evo, stvarno bih htela da vidim Lone Rangera. Volim Depp-a, mislim,
stvarno ga volim; a odma mi je zlo kad pomislim da uzmem da gledam. Da li to znači da sam depresivna manje ili gluplja više, ili mi je celoživotno praćenje zabave po srednjevekovnim dvorovima najzad doakalo, pa sam postala nobles?
