Покушаји ревизије историје Првог светског рата

вук са Авале

Aktivan član
Poruka
1.777
Међу историчарима, између два светска рата, дебата о одговорности за рат је и те како била жива. У историјском дискурсу створена је привид да је Европа из ''златног доба'' склизнула у кланицу кривицом сих ( с тим да је Аустро-Уграска сносила мало већу одговорност од осталих за рат)- узрок рату су били чврсти савези и тајна дипломатија.


Посебан проблем су биле затворене архиве и систематско уништавање архивске грађе. То ''патриотско'' уништавање и фалсификовање докумената је било посебно популарно у Вајмарсјкој Немачкој. О овом феномену одличан рад је написао историчар Х. Хервиг - Clio Decived


Међутим, шездесетих година, немачки историчар Франц Фишер је отклонио све недоумице: након мукотрпног, готово археолошког ископавања по архивама, раздвајајући битно од небитног, фалсификате од оригинала, пронашао је неколицину изузено битних докумената.

------------------------------------------------------------------------------------------------


1914. Немци су били најобразованији Европљани, а Немачка једина земља са већим уделом радника, него ли сељака, у укупној популацији.

Али политичко уређење је било и те како климаво; порески систем застараео и није био прогресиван. 1913. Немачка је на војску и Тирпицову Флоту отворених мора трошила колико је могла ( више од 90% целокупног буџета), а опет, Немцима се чинило , није била у стању да се носи са својим такмацима. Тај осећај несигурности је будила Русија, земља са огромним пространством и природним прираштајем: од 1890. ( посебно, након 1906. ) имала је, у дотадашњој светској историји, готово незабележен економски раст, који је уз то био праћен и драматичним повећањем издатака за војску ( Мали и Велики флотни програм, планирано повећање стајаће војске у периоду 1913-1917. за 480.000 људи, убрзана изградна железничке мреже...). У својим меморандумима, Молтке Млађи је у пролеће 1914. износио тезу да је управо сада тренутак за отпочињање рата,јер 1916-1917 Немачка ( са Аустро-Угарском) неће бити у стању да води рат на два фронта ( од априла 1912. у немачким ратним плановима постојали су само сценарији истовременог рата и са Француском и са Русијом).

Тај страх немачких елита можда је најбоље дефинисао канцелар Бетман маја 1914 :Будућност припада Русији, која само расте и расте и постаје све већа ноћна мора за нас.


Дуго су заговорници немачке одговорности заступали тезу да су главни кривци за рат одговорни крути ратни план Шлифена.

Фишер је пак показао да такав план није постојао...али је постојао Шлифенов меморандум из 1905, допуњен 1906. Сценарио.

И открио је још нешто...постојао је Молткеов оперативни распоред трупа. Такође, доказао је , што су подврдили и документи који су у наредним деценијама угледали светлост дана ( у радовима Џона Рела, Анике Момбауер...) да је постојала немачка агенда, која је Европу гурала на ивицу рата. У јеку Балканског рата, 8. децембра 1912. у берлинској резиденцији Кајзер је одржао састанак са својим војним главешинама: на њој је одлучено да је европски рат неизбежан ( у меморандуму за ову конференцију, 2. децембра 1912, Молтке Млађи је записао: Све стране се припремају за европски рат, и све га очекују, раније или касније).
Конференција је завршена Молткеовим резимеом, с којим се Кајзер сложио: Ја верујем да је рат неизбежан, и то што пре, то боље.Али - а то „али“ се показало значајним - Молтке је додао: морамо кроз штампу да учинимо више како би се повећала подршка јавности за рат против Русије.

Тај крути ред вожње, исписан тада и на том месту, присилио је Немачку да рат започне баш тада и баш тако како је и учинила. След догађаја у лето 1914. само је аутоматизам , када се немачка влада нашла у канџама свог сопственог непроменљивог тајног плана.
 
Данас , сто година касније, сведоци смо једног феномена : ревизионизма, где се негирају досадашње спознаје, с циљем писања нове псеудоисторије.


Иза приче о ''терористи'' Принципу, ''балканској Ал Каиди'' Младој Босни крије се покушај да се одговорност за европску кланицу , у име ''европског помирења'' свали на Србију, и у крајњој истанци, Русију.


Треба одмах напоменути, да атентат на Фердинанда ( као и на Варешанина и Поћорека) јесте акт политичког насиља, али ни у каквој дефиницији не спада у тероризам. Он, по дефиницији, спада у атентат, који се може дефинисати као један специфичан насилан начин извршења и покушаја политичког убиства. Он има за циљ угрожавање живота , једне или мањег броја,релативно важних политичких личности... коначно,нису ли Младобосанци, на суђењу, изразили жаљење што је страдала и Фердинандова супруга, Софија?

Као друго, Аустро-Уграска је почетком XX столећа била ancien regime, то је био статичан, окамењен политички систем, још закопан у средњем веку. У њему промене нису биле могуће, па је овакав начин борбе био савршено легитиман.

Аристотел у Политици пише: Тиранин треба да сачува само једно, моћ да би могао да влада над онима који то хоће, а и над онима који то не желе, док Тома Аквински, који следи Аристотеловски аргументацију, закључује онај ко ослободи земљу тиранина, слављен је и вољен.


Руски министарски савет се састао и одлучио да покуша да убеди Аустрију да продужи рок ултиматума, који је постављен за 25. јули. Такође је одлучено да се Србији саветује да пружи најмањи могући отпор било каквом споразуму са Аустријом. И најзад, савет је одлучио да затражи од Цара сагласност, макар и у принципу, на делимичну мобилизацију оружаних снага. Без залажења у детаље (мада историчари до данас нису престали да истражују појединости), „делимична мобилизација“ се састојала од низа мера, једних изводљивих, а других не, од којих ниједна не би у значајној мери помогла одбрану Русије, а већина би је ставила у положај неповољнији но пре. То је у суштини био запетљан и нејасан политички концепт. Његова сврха је била да пренесе поруку да је Русија, ако то буде неопходно, била одлучна да дејствује, али да није желела да узнемири и провоцира Немачку или Аустрију, што би се могло догодити да је била проглашена пуна, права мобилизација.Цар се са овом одлуком сложио, и наредио да се отпочне са припремним радњама за делимичну мобилизацију у 4 војна округа. Она је, у тим окрузима проглашена тек 1. августа.

У међувремену, након вести о аустријкој објави рата Србији,28. јула, Цар је у писму Кајзеру предложио да се случај преда на арбитражу суду у Хагу. С овим предлогом се сложила и српска влада.
Пуна мобилзација у Русији је проглашена тек 17. августа. ( у европском јавном дискурсу, у покушају исписивања нове 'историје', управо су актуелне приче о руској мобилизацији која је изазвала 'рат који нико није желео').
Оно што је битно напоменути, мобилизација у Русији и Немачкој није имала исти значај: у Немачкој мобилизација се завршавала 12 дана након њене објаве, у Аустирији 15 дана, у Русији је то било 81 дана. Руска мобилизација није представљала онакву врсту смртоносне опасности каква би била немачка. Мобилизација је за Немачку значила рат; за Русију није, и то је образложила руска влада немачкој. Руске армије су унутар својих граница остати мобилисане практично неограничено времена. А немачка влада је то знала.
 
Austrijska carska tajna služba iskorišćava tajnu službu Srbije da iskoristi budalasti jugoslovenski pokret u Bosni da ubiju budalastog prijestolonaslijednika na carski prijesto kojeg se i onako htio osloboditi isti taj carski dvor, radi postizanja onoga što je gore navedeno. Vrlo jasan slijed događaja, uzroka i posljedica. sama Srbioja se sa svim tim nije ništo pitala, nego je i njoj data uloga koju je ona trebala odigrati ili da se vrati pod okrilje Austrijske Carevine ili da ostane pod okrilje Ruske Carevine. Još je sve to zanimljivije jer je ruska vladarska familija čistokrvni Njemci, Romanovui nijersu Rusi, čak neznam imaju li i kap slovenske krvi. Isto da ne zaboravuimo da su Njemci i kraljevi Rumunije, Bugarske, Grčke, Alabanije pa i Engleske, nešto ne znam tačno za ona mala kraljevsta po zapadnikm rubovima Zapadne Evrope, ali ispada da jedino Savoje, Petrovići i Karađorđevići nijesu Germani, mada su i oni porodičnim vezama već više Germani nego domorodačko stnaovništvo, a danas neznam imaji li "dvije tri kapi crnogorske i srpske krvi u venama"
 
Poslednja izmena:
Austrijska carska tajna služba iskorišćava tajnu službu Srbije da iskoristi budalasti jugoslovenski pokret u Bosni da ubiju budalastog prijestolonaslijednika na carski prijesto kojeg se i onako htio osloboditi isti taj carski dvor, radi postizanja onoga što je gore navedeno. Vrlo jasan slijed događaja, uzroka i posljedica. sama Srbioja se sa svim tim nije ništo pitala, nego je i njoj data uloga koju je ona trebala odigrati ili da se vrati pod okrilje Austrijske Carevine ili da ostane pod okrilje Ruske Carevine. Još je sve to zanimljivije jer je ruska vladarska familija čistokrvni Njemci, Romanovui nijersu Rusi, čak neznam imaju li i kap slovenske krvi. Isto da ne zaboravuimo da su Njemci i kraljevi Rumunije, Bugarske, Grčke, Alabanije pa i Engleske, nešto ne znam tačno za ona mala kraljevsta po zapadnikm rubovima Zapadne Evrope, ali ispada da jedino Savoje, Petrovići i Karađorđevići nijesu Germani, mada su i oni porodičnim vezama već više Germani nego domorodačko stnaovništvo, a danas neznam imaji li "dvije tri kapi crnogorske i srpske krvi u venama"
Е ово личи на какву теорију, у којој само још фале делфини из Атлантика и пингвини са Антартика.

Од кадаје па то Цар Николај био Немац?
Нација је заједница судбине, а не заједница крви.

Шта ћемо са ''Немцом'' ротмистом Петром Врангелом, једним од првих одликованих Крстом светог Ђорђа Победоносца у ПСВ-у, који је свој Крст залужио тако што је лично повео јуриш свог коњичког ескадрона на немачку ариљериску батерију заштићену митраљезима?
Шта ћемо са ''Швабом'' Романом фон Унгерн-Штернбергом, иначе рођеном у Аустрији, који је свој Крст светог Ђорђа заслужио тако што се добровољно јавио у извиђачку мисију на ничију земљу, да би затим развукао телефонску линију и попео се на дрво испред аустро-угарских положаја, одакле је наводио руску артиљериску ватру?
А тек са Подунавским Швабом Игњатом Кихером, комадантом легендарног Сремског одреда, који је готово читав изгинуо у одбрани Београда ( сам Кихер је у борбама тешко рањен и остао је тешки инвалид)?
Или ђенералом Павлом Јуришићем Штурмом?


У осталом, какве везе има Француска са Хабзбурзима, Сакс-Кобург-Готама и Хоенцолерима?


Што се тиче умешаности ''српске обавештајне службе'', односно Црне руке, све недоумице је још између два рата отклонио италијански историчар Луиђи Албертини: још након мајског преврата, црнорукци су незадовољни положајем, покушавали да на све начине дестабилизују ондашње владе.
Сукоб је ескалирао у јесен 1913. око питања уређења Нових области ( црнорукци су стали на страну опозиције), што је довело до смене министра војног Милоша Божановића, главног црнорукашког човека у влади ( преко њега су спровели низ одлука у дело, попут образовање посебне војне области од Нових крајева,под командом Дамјана Поповића, најактивнијег старог завереника; пензионисање ђенерала Мишића, који је једно време био и почасни ађутант Краља Александра Обреновића; помиловање и одликовање мајора Велимира Вемића, који је био осуђен за убиство војника). Нови министар војни је требао да буде Стојан Протић. Црнорукци су отишли толико далеко да су, према Драгутину Мићићу, војвода Вук Танкосић и Миле Павловић Џуле сачекали Протића испред куће у Цетињској улици и рекли му да ''се не игра са ватром, јер ће иначе једнога дана одлетети у ваздух заједно са кућом и целом фамилијом''.

Како пише амерички историчар A. Тејлор, Принцип и његови пријатељи - средњошколци, y време када су ce представили агентима „Црне руке“ , тешко да су као група убица могли изазивати нарочито поверење y своје способности. To су били адолесценти без војне обуке и искуства и без познавања оружја. Како би ce они пробили кроз редове телохранитеља особе која би требало да je једна од најбоље чуваних политичких личности Европе? Заиста, до успеха Принциповог плана довео je само низ грешака и коинциденција које ce никако нису могле предвидети.
Тејлор указује да се Апис одлучио да омогући планове ове мале групе неспособних тинејџера зато што je претпостављао да ће они забрљати. То Аустро-Угарској свакако не би могло да пружи као изговор за акцију, али би покушај убиства могао озбиљно да угрози положај премијера Пашића и то баш уочи предстојећих избора 14. августа.
 
Е ово личи на какву теорију, у којој само још фале делфини из Атлантика и пингвини са Антартика.

Од кадаје па то Цар Николај био Немац?
Нација је заједница судбине, а не заједница крви.

Шта ћемо са ''Немцом'' ротмистом Петром Врангелом, једним од првих одликованих Крстом светог Ђорђа Победоносца у ПСВ-у, који је свој Крст залужио тако што је лично повео јуриш свог коњичког ескадрона на немачку ариљериску батерију заштићену митраљезима?
Шта ћемо са ''Швабом'' Романом фон Унгерн-Штернбергом, иначе рођеном у Аустрији, који је свој Крст светог Ђорђа заслужио тако што се добровољно јавио у извиђачку мисију на ничију земљу, да би затим развукао телефонску линију и попео се на дрво испред аустро-угарских положаја, одакле је наводио руску артиљериску ватру?
А тек са Подунавским Швабом Игњатом Кихером, комадантом легендарног Сремског одреда, који је готово читав изгинуо у одбрани Београда ( сам Кихер је у борбама тешко рањен и остао је тешки инвалид)?
Или ђенералом Павлом Јуришићем Штурмом?


У осталом, какве везе има Француска са Хабзбурзима, Сакс-Кобург-Готама и Хоенцолерима?

E ja ne mislim da su vladari svih monarhija oderda bili Njemci koje naravno predvodi i najveći Švaba Nikolaj, bili slučajnost, očigledno se radi o nekakvom planu koga nemam pojma, kakvom planu, nemam pojma. Previše sve to bode oči.

Што се тиче умешаности ''српске обавештајне службе'', односно Црне руке, све недоумице је још између два рата отклонио италијански историчар Луиђи Албертини: још након мајског преврата, црнорукци су незадовољни положајем, покушавали да на све начине дестабилизују ондашње владе.
Сукоб је ескалирао у јесен 1913. око питања уређења Нових области ( црнорукци су стали на страну опозиције), што је довело до смене министра војног Милоша Божановића, главног црнорукашког човека у влади ( преко њега су спровели низ одлука у дело, попут образовање посебне војне области од Нових крајева,под командом Дамјана Поповића, најактивнијег старог завереника; пензионисање ђенерала Мишића, који је једно време био и почасни ађутант Краља Александра Обреновића; помиловање и одликовање мајора Велимира Вемића, који је био осуђен за убиство војника). Нови министар војни је требао да буде Стојан Протић. Црнорукци су отишли толико далеко да су, према Драгутину Мићићу, војвода Вук Танкосић и Миле Павловић Џуле сачекали Протића испред куће у Цетињској улици и рекли му да ''се не игра са ватром, јер ће иначе једнога дана одлетети у ваздух заједно са кућом и целом фамилијом''.

Како пише амерички историчар A. Тејлор, Принцип и његови пријатељи - средњошколци, y време када су ce представили агентима „Црне руке“ , тешко да су као група убица могли изазивати нарочито поверење y своје способности. To су били адолесценти без војне обуке и искуства и без познавања оружја. Како би ce они пробили кроз редове телохранитеља особе која би требало да je једна од најбоље чуваних политичких личности Европе? Заиста, до успеха Принциповог плана довео je само низ грешака и коинциденција које ce никако нису могле предвидети.
Тејлор указује да се Апис одлучио да омогући планове ове мале групе неспособних тинејџера зато што je претпостављао да ће они забрљати. То Аустро-Угарској свакако не би могло да пружи као изговор за акцију, али би покушај убиства могао озбиљно да угрози положај премијера Пашића и то баш уочи предстојећих избора 14. августа.

Bosanska močad zapravo su nevoljno uleželi u presudnom trenutku odigrali isplanirane poteze i istorija ih je zapamtila. Svi oni drugi su topovsko emso, životi izgubljeni nizašto, a pamćenje na lokalnom nivou je samo motivacija da sljedeće generacioje budala bespogovorno igraju kako im se kaže.
Budalsta momčad jesu izigrani od Crne ruke (tajne organizacije Srbije)koja je iskorišćena od tajne organizacije Carstva da bi se postiglo što je naumljeno. da bi otpočeo rat, das e Srbija prebaci u svoju sferu uticaja, da se ukloni budalasti prijestolonaslijednik carstva i njegova žena i izazove svjetski rat u cilju uništenja Rusije, zapravo preuzimanja njezinih resursa.
 
E ja ne mislim da su vladari svih monarhija oderda bili Njemci koje naravno predvodi i najveći Švaba Nikolaj, bili slučajnost, očigledno se radi o nekakvom planu koga nemam pojma, kakvom planu, nemam pojma. Previše sve to bode oči.



Bosanska močad zapravo su nevoljno uleželi u presudnom trenutku odigrali isplanirane poteze i istorija ih je zapamtila. Svi oni drugi su topovsko emso, životi izgubljeni nizašto, a pamćenje na lokalnom nivou je samo motivacija da sljedeće generacioje budala bespogovorno igraju kako im se kaže.
Budalsta momčad jesu izigrani od Crne ruke (tajne organizacije Srbije)koja je iskorišćena od tajne organizacije Carstva da bi se postiglo što je naumljeno. da bi otpočeo rat, das e Srbija prebaci u svoju sferu uticaja, da se ukloni budalasti prijestolonaslijednik carstva i njegova žena i izazove svjetski rat u cilju uništenja Rusije, zapravo preuzimanja njezinih resursa.

Кад кажеш да је Николај био "Шваба"; зашто "Шваба" Николај то "преузимање" Русије није одрадио у договору с својим "Швабама", без рата?
 
Кад кажеш да је Николај био "Шваба"; зашто "Шваба" Николај то "преузимање" Русије није одрадио у договору с својим "Швабама", без рата?

Švabi jesu germansko pleme a sve Njemce obično nazivamo Švabe po njima, pa čak i one ogavne bube. Ruski car jeste German, Njemac, neznam tačno iz koje je njemčake zemlje. On se borio ne za Rusiju i ruski narod već za svoje interese, to je nekakva porodična svađa među brastvenicima Saksd Koburg Gota ili nekog sličnog brastva ili čak plemena, ja se u te Švabe i pored najbolje volje ne snalazim nikako. A evo što sami Rusi misle o svojim carevima
pogledaj na 6:20 i ja se potpuno slažem s njihovim mišljenjem.
 
E ja ne mislim da su vladari svih monarhija oderda bili Njemci koje naravno predvodi i najveći Švaba Nikolaj, bili slučajnost, očigledno se radi o nekakvom planu koga nemam pojma, kakvom planu, nemam pojma. Previše sve to bode oči.
Па владарске куће су реликт средњег века, а нације појам који се појављује тек у деветнестом столећу.

Тај ''Шваба'' Николај је за свога рођака Вилхема, након састанка 1906. рекао да је ''тотални лудак''.
И за овај израз, по најеминетнијем савременом биографу кајзера Вилхема Џону Релу, и те како имао право:на порођају je установљено да je био y карличном положају y мајчином телу, с чиме лекари у XIX веку нису знали да изађу на крај ( мање од 2% новорођенчади б преживело овакву трудноћу).
Али Вилхем је преживео, али једва и то уз трајну инвалидност.

Уз то, по Релу, услед недостатка кисеоника при порођају, Вилхелм целог живота трпео последице: имао je дефекте личности, као што су недостатак објективности и претерана осетљивост. То је било погоршано непријатностима y детињству, као што су били покушаји лечења кривог врата методом „машине за истезање главе“, и лечења парализоване руке њеним полагањем y свеже закланог зеца.

Викторија,за коју је тврдио да јој је најомиљенији унук, није га позвала на прославу 50 година владавине, ни на осамдесети рођендан. Шта више, Николаја је упозоравала да је Вилхем неискрен и пакостан.


Bosanska močad zapravo su nevoljno uleželi u presudnom trenutku odigrali isplanirane poteze i istorija ih je zapamtila. Svi oni drugi su topovsko emso, životi izgubljeni nizašto, a pamćenje na lokalnom nivou je samo motivacija da sljedeće generacioje budala bespogovorno igraju kako im se kaže.
Budalsta momčad jesu izigrani od Crne ruke (tajne organizacije Srbije)koja je iskorišćena od tajne organizacije Carstva da bi se postiglo što je naumljeno. da bi otpočeo rat, das e Srbija prebaci u svoju sferu uticaja, da se ukloni budalasti prijestolonaslijednik carstva i njegova žena i izazove svjetski rat u cilju uništenja Rusije, zapravo preuzimanja njezinih resursa.
Све у свему, заниљива парцепција...али се укалапа у ово ново исписивање ''историје'' Првог светског рата.


А ондашња, неутрална, штампа
ERE-P4DFRFE-EC001-H.jpg

је мислила да боснаска момчад се само свете тиранину за окупацију своје земље.

Švabi jesu germansko pleme a sve Njemce obično nazivamo Švabe po njima, pa čak i one ogavne bube. Ruski car jeste German, Njemac, neznam tačno iz koje je njemčake zemlje. On se borio ne za Rusiju i ruski narod već za svoje interese, to je nekakva porodična svađa među brastvenicima Saksd Koburg Gota ili nekog sličnog brastva ili čak plemena, ja se u te Švabe i pored najbolje volje ne snalazim nikako. A evo što sami Rusi misle o svojim carevima
pogledaj na 6:20 i ja se potpuno slažem s njihovim mišljenjem.

Опроштајно наређење војсци

Последњи пут вам се обраћам многољубљена војско моја. После одрицања престола Руског у моје и у име мога сина, власт је предана Привременој влади, на иницијативу Думе .
Нека јој Господ Бог помогне да Русију одведе на пут славе и благостања.

Нека помогне Бог и вама благословена војско, да одбраните нашу Отаџбину од напада злих непријатеља. У протеклих две и по године ви сте поднели тешку војну службу, много крви је проливено и много је силних ствари урађено али ближи се час када ће Русија заједно са својим благословеним савезницима у заједничком стремљењу ка победи, сломити и последњи напад противника. Овај рат се мора завршити потпуном победом.
Ко сада размишља о миру, и ко га жели, он је издајник Отаџбине и њен непријатељ. Знам да сваки частан војник има овакво мишљење.
Испуните свој дуг, заштите нашу благословену велику Отаџбину, повинујте се привременој влади, слушајте Ваше старешине и схватите да је свако слабљење поретка служење непријатељу. Чврсто верујем да у Вашим срцима тече безусловна љубав према нашој великој Отаџбини.

Нека вас благослови Господ Бог и нека вас Свети великомученик и победоносац Георије одведе ка победи.

НИКОЛАЈ РОМАНОВ
 
Poslednja izmena:
Jesu bili rodjaci sa Nemcima i cak je uradjeno i neko genetsko testiranje gde je to potvrdjeno cini mi se ... Mislim da je bilo na temi Geneticka Genealogija. Inace, postoji spomenik ruskom caru u Nemackoj u jednoj banji, gde su oni stalno dolazili na odmor. Bio sam tamo pre neku godinu. Moram da potrazim kako se zove bese... Inace jesu familija i ruski monarsi jesu poreklom Nemci to se zna.
 
Па владарске куће су реликт средњег века, а нације појам који се појављује тек у деветнестом столећу.

Тај ''Шваба'' Николај је за свога рођака Вилхема, након састанка 1906. рекао да је ''тотални лудак''.
И за овај израз, по најеминетнијем савременом биографу кајзера Вилхема Џону Релу, и те како имао право:на порођају je установљено да je био y карличном положају y мајчином телу, с чиме лекари у XIX веку нису знали да изађу на крај ( мање од 2% новорођенчади б преживело овакву трудноћу).
Али Вилхем је преживео, али једва и то уз трајну инвалидност.

Уз то, по Релу, услед недостатка кисеоника при порођају, Вилхелм целог живота трпео последице: имао je дефекте личности, као што су недостатак објективности и претерана осетљивост. То је било погоршано непријатностима y детињству, као што су били покушаји лечења кривог врата методом „машине за истезање главе“, и лечења парализоване руке њеним полагањем y свеже закланог зеца.

Викторија,за коју је тврдио да јој је најомиљенији унук, није га позвала на прославу 50 година владавине, ни на осамдесети рођендан. Шта више, Николаја је упозоравала да је Вилхем неискрен и пакостан.



Све у свему, заниљива парцепција...али се укалапа у ово ново исписивање ''историје'' Првог светског рата.


А ондашња, неутрална, штампа
Pogledajte prilog 292105
је мислила да боснаска момчад се само свете тиранину за окупацију своје земље.



Опроштајно наређење војсци

Последњи пут вам се обраћам многољубљена војско моја. После одрицања престола Руског у моје и у име мога сина, власт је предана Привременој влади, на иницијативу Думе .
Нека јој Господ Бог помогне да Русију одведе на пут славе и благостања.

Нека помогне Бог и вама благословена војско, да одбраните нашу Отаџбину од напада злих непријатеља. У протеклих две и по године ви сте поднели тешку војну службу, много крви је проливено и много је силних ствари урађено али ближи се час када ће Русија заједно са својим благословеним савезницима у заједничком стремљењу ка победи, сломити и последњи напад противника. Овај рат се мора завршити потпуном победом.
Ко сада размишља о миру, и ко га жели, он је издајник Отаџбине и њен непријатељ. Знам да сваки частан војник има овакво мишљење.
Испуните свој дуг, заштите нашу благословену велику Отаџбину, повинујте се привременој влади, слушајте Ваше старешине и схватите да је свако слабљење поретка служење непријатељу. Чврсто верујем да у Вашим срцима тече безусловна љубав према нашој великој Отаџбини.

Нека вас благослови Господ Бог и нека вас Свети великомученик и победоносац Георије одведе ка победи.

НИКОЛАЈ РОМАНОВ

Monarhije jesu relikti srednjeg vijeka, nego su ti relikti vrlo žilavi i živuljasti, a uspjeli su i dalje da< sačuvaju svoju poziciju na svjetskoj političkoj sceni bez obzira što nijesu uočljivi.

Ti što brastvenici misle jedni o drugima (a mogu misliti svašto još podstaknuti zavišću ili pohlelom) ne čini da nijesu brastvenici i da u slučaju potrebe neće priteći jedni drugima u pomoć. Mržnja ili ljepše rečeno animozitet izmešu Rusa i Njemaca nije nešto što je urođeno, naprotiv ova dva naroda su neobično srodna, ali je sav animozitet zapravo posljedica brastveničkih netrpeljivosti njihovig vladara.

Ma mene je anto navelo kad sam pročitao zapisnik sa suđenja toj grupi atenmtatora. Oni svo vrijeme tvrde da su Jugosloveni, nema ni pomena o uskim nacionalnim osjećanjima. moguće da je to kasnije oduzelo životnu snagu ideji jugoslovenstva, kako bi se izbjegla odgovornost za izbijanje rata, jer rat jesu izazvali Jugosloveni pa koloko god se čekala još koja decenija da nastane Jugoslavija. Da svakako kao bosanska omladina se svete tiraninu za osvajanje njihove zemlje.

caru nije smetalo da napiše ovaj dirljivi proglas, vjerovatno ostavljajući vrata za eventualni povratak, tako oni vazda rade.

Једна ствар-Романови нису Немци пореклом, него Литванци.
У вези тога ко је био Немац-у питању је жена цара Нилолаја Александра, право име Аликс, пошто видим да о томе иде расправа...

Moguće zaista nijesam to pretraživao. Kod mobnarhija se to drugačije gleda. ako se u svakom reproduktivnom ciklusu orođavaju sa izvanjcima već poslije nekoliko generacija oni po genima sigurno ne spadaju u neku narodnu ili etničku grupu. Međutim kako su sve te familije zapravo plemstvo Karla Velikog oni jesu genetski gledano zaista Njemci jer se nihov naslijedni materijal u tom miješanju stalno ponavlja a drugi koji ulete (na primjer crnogorski Petrovići ili srpski Karađorđevići) sa strane samo pojačavaju raznovrsnost jer unose poželjne osobine i uskoro se izgube.zamisli koliko su Petrovići danas Crnogorci ili Karađorđevići koliko su Srbi poslije 6-7 generacija orođavanja sa izvanjcima koji su opet uglavnom preovlađujući Njemci, poslije 7-e generacije preostaje oko 4% opriginalnih gena.
 
Poslednja izmena:
Njihovo poreklo je testirano i uporedjivano sa rodjacima, bocnim linijama i ostalim srodnim vladarima po Evropi i zakljucena su potpuna poklapanja. Romanovi su R1b haplogrupa sto ukazuje na germansku liniju porekla. Litvanija je stvorena znamo kako, Litvanski red i Teutonski red. Jednostavno su Nemci postavili svoje biskupe, izdobijali titule i neke kuce su preuzele vladavinu tamo. Starosedelacko stanovnistvo nikada nije uslo u plemstvo, jer su mahom bili pagani koji su pokrsteni ili istrebljeni.

Nemojte da vezujete teritoriju za dinastiju kao nesto sto objasnjava poreklo. Neko nekom dodeli titulu i imanje i taj vlada time i njegovi potomci, ali nije pitanje porekla. Poreklom se i dobijaju te titule, jer poticu iz porodica koje su mocne i plemenite pa dodju u posed nekih novih titula tamo negde.

Grcka kraljevska porodica je danskog porekla, na primer. Car Nikolaj II i Wilhelm II od Nemacke i George V su bili braca od striceva cini mi se ...

Evo kako lice...

456px-Tsar_Nicholas_II_%26_King_George_V.JPG


Tsar Nicholas II & King George V
 
Poslednja izmena:
Људи, о чему пишете...каква црни Немац, Литванац?!


У ком то енциклопедијском речнику се нација дефинише преко гена?


Нација је политички појам, који настаје у XIX столећу.
Она је заједница културно-историјског карактера.
Културна по својим заједничким вредностима, обичајима, ритуалима, нормама, веровањима, а историјска по недаћама и искушењима кроз која је прошла.
Она је утолико јача, уколико је запечаћена митолошким јединством. А тај мит је биполаризован: на једном полу се налази духовни карактер братства међу ''децом Отаџбине'' ( који доминира западно од Рајне), а на другом митолошко једниство се гради као билолошко- оно уједињава бића исте крви ( источно од Рајне). Али, то је само мит.
Да ли би , уколико би се доказало да међу вама доминирају гени староседелачког романизованог становништва, ви престали да будете Срби/Бугари/Немци?


Друго, када смо код Цара Николаја II,знате ли уопште шта о етногенези Белоруса/Малоруса/Великоруса?
 
Poslednja izmena:
Нема бољег места, па...


Пре тачно 99 година, у тучи олова и ватре, наши прадедови и чукундедови исписали су најславније странице наше повеснице.
Питање је, јесу ли им унуци данас и до опанака?

Недавно, на и-беју, налетео сам на пар занимљивих фотографија:
10180v.jpg

10169v.jpg

Serbian-Mission-the-to.jpg

Menadovitch-Michailo-002.jpg



20. децембра 1917, Краљевина Србија је у САД послала високу делегацију, предвођену Миленком Веснићем, професором Симом Лозанићем и угледним теологом Николајем Велимировићем. У делегацији су се нашла и два јунака са Текериша: ђенерал Михаило Рашић, комадант легендарне Комбиноване дивизије, и потпуковник Михаило Ненадовић ( потоњи артиљериски ђенерал Ненадовић, нослилац француске Легије части, три Карађорђеве звезде, руку је изгубио на Мачковом камену, као комадант 1. батерије Моравске дивизије 2. позива)
 

Prilozi

  • img6397l.jpg
    img6397l.jpg
    46,2 KB · Pregleda: 3
Poslednja izmena:
Ревизије Првог светског рата - лична искуства и могуће поуке

Душан Т. Батаковић

Ревизију узрока и последица „Великог рата“, која се у последњих годину дана озбиљно захуктава, осетио сам у више наврата уживо. Наиме, већ у марту ове године, био сам на првом светски релевантном симпозијуму о ратним и политичким циљевима Првог светског рата у Минхену ("Der Sinn des Krieges"), као једини учесник из Србије. Уз импресивну листу учесника, модератора и коментатора, већином светски признатих ауторитета за Велики рат (Хју Стрејен, Џон Гуч, Аника Момбауер, Жорж Суту,Џон Рол, Хартмут Поге вон Штрандман, Холгер Афлербах, Кристофер Кларк, Лотар Хебелт, Кит Џефри, овај последњи такође и писац недавно код нас преведене „Историје МИ6“ ) и неколико младих лавова, на лицу места сам се уверио у ком правцу иде ревизија и шта су њени стварни циљеви.

Демонтажа резултата великог немачког историчара Фрица Фишера, који је 1960-их несумњиво утврдио да је Немачка највише од свих великих сила желела рат, била је главна преокупација већине реферата, с циљем да се одговорност равномерније распореди на Француску и Русију, а да се Србија још једном прикаже као држава чије су мрачни, заверенички планови додатно погурали свет у рат који је однео милионе живота. Није изостала ни одређена поларизација међу учесницима: Џон Рол и Поге фон Штрандман (иначе далеки рођак Василија Штрандмана, отправника послова руског посланства у Београду 1914), одмах су ми нагласили да следе линију Фрица Фишера, док су остали, променом фокуса, углавном настојали да релативизују немачку, а донекле и аустроугарску одговорност за рат. Главним покретачима рата још једном су изнова означени Русија и с њом Србија, док је Француској приписана улога силе која је подржавши Николаја Другог у заштитничком ставу према Србији значајно допринела избијању рата. Погледе на Србију, изведени из секундарне литературе, износили су увек аутори који не познају ни наш језик, ни нашу културу, политички менталитет, а још мање нашу богату историографску продукцију.

Мој реферат, за многе изненађење, пренео је српско виђење војних и политичких циљева Србије. Истакавши неспремност Србије за рат исцрпљену балканским ратовима, довео сам у сумњу низом аргумената и саму могућност, овде често истицану, да је осим потпуковника Аписа и Пашићева влада могла знати за атентат, чиме би се Србија, како многи упорно инсистирају, могла означити као „терористичка држава“, која на простору суседне империје организује политичке атентате. Објаснивши природу деценије дугог сукоба премијера Пашића и Аписа, незваничног шефа „Црне руке“, нагласио сам да је Србији требало бар две деценије мира да би апсорбовала нове области ослобођене у балканским ратовима, као и да осим планираног уједињења у реалну унију са Црном Гором, у лето 1914, није било никаквих других политичких планова, док је војна стратегија остала доследно дефанзивна.

Гаврила Принципа описао сам као националног револуционара, зачетника борбе против колонијализма, јер су окупација, па анексија Босне и Херцеговине, били неуспешни покушаји да се на европском тлу народима, као да је у питању колонијална Африка, присилно мења идентитет, име језика и ускраћују, на једва 600 км од Беча, основна људска и грађанска права. Зашто би, упитао сам, убиство једног високог војног функционера по окончању претећих војних маневара какав је био Франц Фердинанд било повод рату: премда престолонаследник, био је тек један од четрдесетак надвојвода које би могле да наследе старог цара, јер ни деца Франца Фердинанда из брака са женом из нижег племства не би могла да заседну на трон Хабзбурга. Цар Фрања Јосиф био је уосталом још жив, па није било ни дисконтинуитета у вршењу власти.

Ови, уз низ других аргумената, оставили су јак утисак у публици, а дебату, коју је водио Кристофер Кларк, одвели у правцу одобравања изнесених ставова. Ово је важно због разумевања значаја изношења наших научних сазнања на међународним конференцијама на ову тему. Наша дуга одсутност из ширих дебата о Великом рату (после Дедијеровог Сарајева 1914, с краја 1960-их, на енглески је недавно преведена само још књига Андреја Митровића, Србија у Првом светском рату) указује на неопходност шире међународне комуникације између наших и светских историчара, јер се већ полако, путем серије књига у великим тиражима, рапидном брзином обнавља слика о Србији с почетка века као тамном вилајету насељеном крволочним завереницима и опасним реметиоцима устаљеног реда у крхком концерту европских сила.

Хју Стрејен из Оксфорда објаснио ми је откуда толико негативних ставова код недавно преминулог Џона Кигена, аутора најпродаваније историје Првог светског рата на светском тржишту. Објаснио ми је да је овај војни историчар, као коментатор Дејли телеграфа, пратио ратове током распада СФРЈ и одијум против тадашњих ратних вођа пренео на читав српски народ и његову прошлост. У дугим разговорима с Кристофером Кларком, који је код нас послао неславна медијска звезда, расправљало се о разлозима због којих је своју књигу започео драматичним описима краљеубиства у Београду 1903, над којим се згражавала Европа. Како то да није приметио да је Србија постала Пијемонт Јужних Словена не због своје војне моћи или тајне заграничне, иредентистичке акције војних кругова, него због политичких слобода, парламентарне демократије, културног престижа и скоро општег права гласа, наспрам феудалних односа у БиХ и високог цензуса у другим јужнословенским покрајинама Аустро-Угарске. Упозорио сам га да је, често цитирајући једну моју студију, олако приписао „Црној руци“ протофашистичке тенденције, премда је читава европска штампа тога доба препуна дискурса изведеног из социјалног дарвинизма. Кларк није имао одговора, зборник ових радова је у штампи, али су преводи његове књиге „Месечари“ на немачки и француски већ велики издавачки успеси.

На недавној конференцији у руском стратешком институту у Москви поднео сам уводни реферат о Србији пред Велики рат, где сам најпре упозорио учеснике да је ревизија већ увелико домакла, а да је Русија, по мојим увидима, још увек затворена у властити језички круг, одсутна из светске расправе о овим питањима. Нама у Србији, истакао сам, чини се понекад као да се спрема нови ултиматум, јер је за нас Велики рат један од носећих стубова нашег савременог идентитета, јер нема породице у Србији која нема живо сећање на велике победе и страшна страдања, и где се свако злонамерно прекрајање историје доживљава и као оспоравање нашег идентитета и као једна скоро метафизичка неправда.

Међу руским колегама било је, такође, мало познато да је Србија својим и демократским потенцијалима и војним победама учинила Југословенима у Двојној монархији заједничку државу привлачном опцијом, а да је улога „Црне руке“ (која је као организација де факто престала да постоји после балканских ратова) била маргинална у решености младобосанаца да изведу атентат, тада сматран убојитим оружјем у борби за националну слободу. Обавестио сам их, такође, да се у Сарајеву спрема велики научни скуп на који су позвани углавном представници поражених држава, у очитом ревизионистичком духу, који се подстиче и учесталим предлозима, без преседана у новијој европској историји, да се једном представнику окупационе силе, тј. Францу Фердинанду обнови споменик висок 16 метара, а подигнут током самога Великог рата!

Охрабрујућа је, међутим, чињеница да ће се скупови о Великом рату одржавати још следећих пет година, и да ће после првих ревизионистичких удара ипак бити простора да се са политичке пређе на научну аргументацију. У том смислу, велика научна конференција коју припрема САНУ у лето следеће године, са двадесетак страних и још толико домаћих учесника, треба да отвори једну ширу расправу и да супротстави аргументе око спорних питања о улози Србије у избијању и самом току Великог рата. Надајмо се да ће научна знања ипак ипак однети превагу над политички мотивисаним ревизијама Првог светског рата.

Аутор је директор Балканолошког института САНУ

http://www.nspm.rs/kuda-ide-srbija/revizije-prvog-svetskog-rata-licna-iskustva-i-moguce-pouke.html
 
Sažimajući reči Muharema Bazdulja austrijski Standard piše da se u Bosni dešava preobraženje austrougarske vladavine, dok se Srbija plaši gubitka svog međunarodnog imidža i nove interpretacije ratne krivice.

Muharema Bazdulja, bosanskog pisca, rođenog 1977. u Travniku Standard pita: Uoči stogodišnjice atentata, ceo svet je upro oči u Sarajevo. Kako se u Sarajevu gleda na 1914.?

„Pogled nije jedinstven“ kaže Muharem Bazdulj, jedan od vodećih pisaca mlađe generacije u zemljama bivše Jugoslavije. „Dugo vremena, pre Olimpijskih igara 1984., a naročito pre rata početkom 90-ih, atentat u Sarajevu je bila jedina asocijacija na grad. U Bosni, zapravo u socijalističkoj Jugoslaviji, sećanje na atentat je decenijama bilo pozitivno. U istoriografiji, u školskim programima i u percepciji medija "Mlada Bosna" i Gavrilo Princip su viđeni kao avangarda ideje koja je ostvarena u socijalističkoj jugoslovenskoj državi.

U kasnim 80-im, na početku jugoslovenske krize, a naročito za vreme okupacije Sarajeva (1992-1995) percepcija događaja 1914-te se mnogo promenila. Mada članovi Mlade Bosne nisu bili religiozni ni nacionalistički nastrojeni, srpski nacionalisti su ih odjednom počeli da gledaju kao preteču velikosrpske ideje. Bošnjački nacionalisti su ovu reinterpretaciju zahvalno prihvatili kako bi se od njih distancirali.

Ovo tumačenje je u Sarajevu, veoma vidljivo: Prvo, uklonjen je spomenik Gavrilu Principu, zatim, preimenovane su ulice nazvane po njegovim pomagačima i aktivistima i to mada je među njima bilo Muslimana i Hrvata. Ista je stvar i sa mostom pored kojeg je izvršen atentat. Muzej preko puta mosta, koji je prvobitno nazvan Muzej Mlade Bosne, sada je Muzej Sarajeva 1878-1918 i posvećen je periodu austrougarske vladavine u Bosni i Hercegovini.

Bazdulj kaže i da se promenio pogled na ulogu Austro-Ugarske u Bosni i da podseća na staro tumačenje Austrougarskog perioda. "Kao da je to bila izviđačka misija, a ne okupacija. To bi moglo da se uporedi sa trenutnom misijom SAD u Iraku, koja navodno služi samo demokratizaciji. To nije baš tako, a ni u Bosni u ono vreme nije bilo isključivo tako. Mnogi u Bosni imaju iritirajući "auto - kolonijalni" pogled na ovaj deo sopstvene istorije."

Na pitanje kako se u Srbiji i Beogradu gleda na 1914-tu, Bazdulj navodi da u Srbiji vidi strah - samo delimično iracionalan - od istorijskog revizionizma. "Već posle završetka Prvog svetskog rata bilo je koncepta da se Nemačka oslobodi ratne krivice. Posle Hitlera, a i posle 60-ih postojao je relativno širok konsenzus o tome gde su uzroci. Sada se u Beogradu veruje da će se Srbiji ponovo pripisati lavovski deo krivice. Postoji strah da će se negativna slika Srbije posle poslednjih jugoslovenskih ratova, prebaciti i na početak 20-og veka. Istovremeno, postoji osećanje nemoći da se suprotstave ovom revizionizmu.

Pre 50 godina, na godišnjicu je bila ključna knjiga jugoslovenskog istoričara Vladimira Dedijera, "Tempirana bomba, Sarajevo 1914.", koja je objavljena na engleskom jeziku. Najvažnija knjiga za ovu godišnjicu je „Mesečari: Kako je Evropa krenula u rat 1914” Kristofera Klarka, koja nije čak ni prevedena na srpski. Ova istorijska disonanca ima veliki simbolički značaj" kaže Muharem Bazdulj u intervjuu za Standard.

http://www.dw.de/novo-tumačenje-austrougarskog-perioda/a-17263511
 
Томас Лакер: Гаврило Принцип је омогућио Холокауст

Thomas Laqueur reviews ‘The Sleepwalkers’ by Christopher Clark

Given what we now know, Clark’s story is like a horror movie. Can’t they hear the music? Don’t they know not to walk down a long back-lit hall? Franz Ferdinand and Sophia died almost instantly. The fate of the adolescent assassin is not within the chronological scope of this book but it speaks to the world-historical import of what he did. Princip was instantly captured, but wasn’t executed because he was too young. Instead, he was sent to the Austrian fortress at Terezin, where he died miserably in April 1918. His prison is better known today as the concentration camp of Theresienstadt, where visitors can see his cell and his manacles amid the detritus of the Holocaust that he did a great deal to make possible.

Ko ima zivaca i jak stomak, moze da pogleda ceo clanak na:

http://www.lrb.co.uk/v35/n23/thomas-laqueur/some-damn-foolish-thing

:bljak:
 
Духовита критика историчара Најџела Џонса Кларкових Месечара:


To be fair, Clark does not deny it. He gets around the tricky question of German war guilt by the novel expedient of virtually ignoring it throughout almost all the 700 pages of his mighty tome. But when he finally deigns to notice Fischer and Geiss in his conclusion they are swatted away like irritating insects, on the surprising grounds that responsibility for the war is neither here nor there: ‘Do we really need to make the case against a single guilty state, or to rank the states according to their respective share of responsibility for the outbreak of war?’ Clark asks rhetorically, inviting the answer ‘No’. But I would answer with a resounding ‘Yes!’. Historians are not shy about saddling Hitler’s Germany with prime responsibility for causing World War Two, so why should they shrink from pointing the finger at Wilhelmine Germany for the outbreak of World War One?

Clark is, as his brief author’s biography makes very clear, such a Teutonophile that I am surprised that he doesn’t deliver lectures to the Cambridge History Faculty wearing a Pickelhaube. He also holds the ‘Officer’s Cross of the Order of Merit of the Federal Republic of Germany’, although he doesn’t say whether this comes encrusted with diamond clusters and oak leaves. Clark even makes the case for Tirpitz’s aggressive expansion of Germany’s High Seas Fleet to challenge the Royal Navy – while admitting, a trifle wistfully I felt, that it never had a hope of success. In short, there is nothing here that would have displeased a denizen of the Kaiser’s Wilhelmstrasse – Germany’s equivalent of Whitehall – and it all fits very neatly into Germany’s traditional plea that all countries were equally guilty of launching the world war.

Equally guilty? Well, not quite. The nation at the heart of Clark’s narrative is not mighty Germany but a tiny, landlocked Balkan state, which had recently freed itself from centuries of domination by Ottoman Turkey, only to come under the palsied grip of the new sick man of Europe: the decaying empire of Austro-Hungary. If any country did in the old European order, in Clark’s view, it was this one: conveniently newly demonised all over again for its part in the Yugoslav Wars of the 1990s, step forward into history’s dock little Serbia.
http://blogs.spectator.co.uk/books/2012/09/lets-not-be-beastly-to-the-germans/


-------------------------------------------------------------



Рад др. Мирослава Стирчевића : ПРОПАГАНДА ПРОТИВ СРБИЈЕ ЗА ВРЕМЕ БАЛКАНСКИХ РАТОВА 1912–1914. ГОДИНЕ
 
Poslednja izmena:
Andrićev institut: Planovi za početak rata postojali 13 mjeseci prije sarajevskog atentata


SRNA - 05.01.2014

U Odjeljenju za istoriju Andrićevog instituta u Andrićgradu danas je predstavljen prepis pisma guvernera BiH Oskara Poćoreka upućenog tadašnjem ministru Austrougarske monarhije Bilinskom napisanog 28. maja 1913. godine iz koga je vidljivo da su 13 mjeseci prije sarajevskog atentata i 14 mjeseci prije Austrougarske objave rata Srbiji postojali planovi za početak Prvog svjetskog rata.

Direktor Arhiva Srbije Miroslav Perišić istakao je da je ovo pismo višestruko značajno za sve one koji se bave proučavanjem Prvog svjetskog rata, jer ono otkriva ne samo namjere ratnih krugova Beča da ga povedu, već i stavove vladajućih krugova prema Srbima, Hrvatima i muslimanima i njihove međusobne odnose, a posebno na politiku Beča prema Srbima u Bosni i Srbiji, kao i prema pobornicima ideje ujedinjenja Južnih Slovena.

„Poćorekovo pismo je dokument koji spada u primarne istorijske izvore, jer je nastalo onog momenta kad se događaj desio i ono je jedan od najznačajnijih istorijskih izvora za izučavanje pitanja krivice i odgovornosti za početak Prvog svjetskog rata“, naglasio je Perišić.

On je naveo da razlozi za prećutkivanje ovog dokumenta nije teško otkriti, jer se njegov sadržaj nije uklapao u željenu, odnosno konstruisanu nenaučnu sliku predistorije i istorije početka Prvog svjetskog rata.

„Ovaj izuzetno važan dokument do sada nije bio dostupan istoričarima niti je korišten u naučnim radovima, iako je prvi put objavljen 1928. godine u listu ‘Večernja pošta’ u Sarajevu i bio čuvan u takozvanom ‘crnom kabinetu’ gdje se skriva najpoverljivija pošta“, dodao je Perišić.

Prepis ovog dragocjenog istorijskog dokumenta za rasvjetljavanje povoda i uzroka početka Prvog svjetskog rata čuva se danas u Arhivu Srbije dok se za originalnom još traga.

Član Odbora Andrićevog instituta za obilježavanje godišnjice Prvog svjetskog rata Miroslav Jovanović istakao je da sarajevski atentat nije bio presudan, nego je bio samo povod za izbijanje velikog svjetskog krvoprolića u kome je stradalo devet miliona vojnika i pet miliona civila.

„Austrougarska je povod za početak Prvog sjvetskog rata stavila na teret Srbije i Rusije što su kasnije podržali brojni i poznati istoričari kao što su Kris Klark i Šon Mekejn“, dodao je Jovanović.

Direktor Andrićevog Instituta Emir Kusturica rekao je da ponovno objavljivanje ovog pisma u „Istorijskim sveskama“ Anrićevog instituta treba da popravi istorijsku i medijsku sliku o početku rata.

„Brojni su antitiranski atentati koji su obilježili istoriju, a u novije vrijeme oni se dešavaju i pred televizijskim kamerama. Sarajevski atentat je istorijski zloupotrijebljen i iskorišten za progon srpskog naroda i za početak velikog rata“, rekao je Kusturica.

On je kostatovao da je Gavrilo Princip ubio okupatora Franca Ferdinanda, rasistu i antisemitu, na kućnom pragu, u zemlji Gavrila Principa, a ne u Beču ili nekom Ferdinandovom ljetnikovcu u Austrougarskoj monarhiji.

„Kada je Gavrilo Princip ubio austrijskog prestolanasljednika u okupiranom Sarajevu, njegov stric Franjo Josip je, prema navodima memoarske literature, rekao – ‘Ispunjena je božija pravda’. Njegova reakcija nije bila samo izraz netrpeljivosti strica prema bratiću, nego i stanje stvari u jednom od najmoćniji carstava u istoriji ljudskog roda.

Franjo Josip je bolovao od bronhitisa, a austrougarska carevina već uveliko od upale pluća. Ono što je komplikovanije od tog raspada bila je upravo težnja da se veliki rat pokrene i bez atentata na prestolonasljednika o čemu najbolje govori dokument kojeg danas objavljujemo“, istakao je Kusturica.

On je naglasio da je objavljivanje ovog dokumenta početak nastojanja Andrićevog instituta da javnosti stavi na uvid dokumente koji skreću pažnju javnosti sa kolosjeka propagande, ali i organizovanog zaborava u kome danas učestvuju i oni koji su slavili pobjedu Prvog svjetskog rata.

„U svakom slučaju biće korisno da se pročita šta je Poćorek rekao Bjelinskom godinu dana prije nego što je Austrija objavila rat Srbiji i tako uvukla Evropu i svijet u plamen u kome je izgorjelo, prema Olegu Ajrapetovu, 9,5 miliona vojnika i pet miliona civila“, rekao je Kusturica.

Kusturica je potvrdio da će u povodu godišnjice Prvog svjetskog rata snimiti dokumentarni film, a Andrićev institut će organizovati i brojne manifestacije, promocije dokumenata i knjiga, kao i predstavljanje istine o tom ratu na međunarodnim forumima.

http://www.andricgrad.com/2014/01/a...tojali-13-mjeseci-prije-sarajevskog-atentata/


Ceo tekst pisma: http://www.rts.rs/page/stories/ci/s...к+o+рату,+Србима,+Хрватима+и+муслиманима.html
 
Poslednja izmena:
05. 01. 2014. 20:08h | Srna| foto: Srna veličina teksta:+-


Tajno Poćorekovo pismo: Rat planiran pre atentata


Oskar Poćorek, austrougarski general koji je vodio juriš na Srbiju 1914. godine, čak godinu dana pre sarajevskog atentata napisao je pismo u kojem je razradio planove za Prvi svetski rat. Dokument, objavljen još 1928. godine, nije korišćen u naučnim radovima, jer se nije uklapao u stereotip o istoriji početka rata. Arhiv Srbije je pismo predstavio u Andrićgradu.


Direktor Arhiva Srbije Miroslav Perišić istakao je da je ovo pismo značajno za sve one koji se bave proučavanjem Prvog svetskog rata, jer ono otkriva ne samo namere ratnih krugova Beča, već i stavove vladajućih krugova prema Srbima, Hrvatima i muslimanima i njihove međusobne odnose, a posebno ukazuje na politiku Beča prema Srbima u Bosni i Srbiji, kao i prema pobornicima ideje ujedinjenja Južnih Slovena.


"Poćorekovo pismo je dokument koji spada u primarne istorijske izvore, jer je nastalo onog momenta kad se događaj desio i ono je jedan od najznačajnijih istorijskih izvora za izučavanje pitanja krivice i odgovornosti za početak Prvog svetskog rata", naglasio je Perišić.


On je naveo da razlozi za prećutkivanje ovog dokumenta nije teško otkriti, jer se njegov sadržaj nije uklapao u željenu, odnosno konstruisanu nenaučnu sliku predistorije i istorije početka Prvog svetskog rata.

382299_pismo1-srna_if.jpg
Skoro 100 godina skrivano jer se nije uklapalo u poželjnu priču o ratu

"Ovaj izuzetno važan dokument do sada nije bio dostupan istoričarima niti je korišćen u naučnim radovima, iako je prvi put objavljen 1928. godine u listu 'Večernja pošta' u Sarajevu i bio čuvan u takozvanom 'crnom kabinetu' gde se skriva najpoverljivija pošta", dodao je Perišić.

Prepis ovog dragocenog istorijskog dokumenta za rasvetljavanje povoda i uzroka početka Prvog svetskog rata čuva se danas u Arhivu Srbije dok se za originalom još traga.

Reditelj Emir Kusturica rekao je da ponovno objavljivanje pisma u "Istorijskim sveskama" Andrićevog instituta treba da popravi istorijsku i medijsku sliku o početku rata. "Brojni su antitiranski atentati koji su obeležili istoriju, a u novije vreme oni se dešavaju i pred televizijskim kamerama. Sarajevski atentat je istorijski zloupotrebljen i iskorišćen za progon srpskog naroda i za početak velikog rata", rekao je Kusturica.

On je kostatovao da je Gavrilo Princip ubio okupatora Franca Ferdinanda, rasistu i antisemitu, na kućnom pragu, u zemlji Gavrila Principa, a ne u Beču ili nekom Ferdinandovom letnjikovcu u Austrougarskoj monarhiji.

"Kada je Gavrilo Princip ubio austrijskog prestolanaslednika u okupiranom Sarajevu, njegov stric Franjo Josip je, prema navodima memoarske literature, rekao 'Ispunjena je božija pravda'. Njegova reakcija nije bila samo izraz netrpeljivosti strica prema bratancu, nego i stanje stvari u jednom od najmoćniji carstava u istoriji ljudskog roda. Franjo Josip je bolovao od bronhitisa, a austrougarska carevina već uveliko od upale pluća. Ono što je komplikovanije od tog raspada bila je upravo težnja da se veliki rat pokrene i bez atentata na prestolonaslednika o čemu najbolje govori dokument koji danas objavljujemo", istakao je Kusturica.

On je naglasio da je objavljivanje ovog dokumenta početak nastojanja Andrićevog instituta da javnosti stavi na uvid dokumente koji skreću pažnju javnosti sa koloseka propagande, ali i organizovanog zaborava u kome danas učestvuju i oni koji su slavili pobedu Prvog svetskog rata.


"U svakom slučaju biće korisno da se pročita šta je Poćorek rekao Bjelinskom godinu dana pre nego što je Austrija objavila rat Srbiji i tako uvukla Evropu i svet u plamen u kome je izgorelo, prema Olegu Ajrapetovu, 9,5 miliona vojnika i pet miliona civila", rekao je Kusturica.

On je potvrdio da će povodom godišnjice Prvog svetskog rata snimiti dokumentarni film, a Andrićev institut će organizovati i brojne manifestacije, promocije dokumenata i knjiga, kao i predstavljanje istine o tom ratu na međunarodnim forumima.



Прочитајте Поћореково писмо о рату са Србима


06/01/2014 у 20:18 часова /


У Андрићграду је јуче представљен документ који показује да су планови за почетак Првог стветског рата постојали 13 месеци пре сарајевског атентата и 14 месеци пре аустроугарске објаве рата Србији, а детаљи се налазе у до сада прећуткиваном писму које је представио директор Архива Србије Мирослав Перишић.



Писмо које је годинама скривано од јавности


Писмо је гувернер БиХ Оскар Поћорек упутио тадашњем министру Аустроугарске монархије Бјелинском, 28. маја 1913. године, а препис је представљен у одељењу за историју Каменграда. Ово је комплетан превод писма, које је Архив Србије обелоданио 5. јанура, у Андрићевом институту у Вишеграду:



Сарајево 28. 5. 1913. године

Ваша екселенцијо,


Писмо од 22. овог месеца на коме Вам најлепше захваљујем, истом ми је прекјуче стигло због железничкога прекида од више дана.
Потпуно се слажем са мишљењем Ваше екселенције, да се ми ако не дође ипак већ сада до оружана сукоба – морамо свој главни задатак видети у томе да се систематски спремимо за кроз неколико година неминовни велики рат који ће бити вођен у до крајности тешким приликама.
Само је собом разумљиво, да се мора ићи за тим, да за време овог мирног – боље рећи припремног – преиода створимо сношљив одношај са Србијом.


Али би била кобна заблуда, ако би се веровало, да бисмо – чак и по цену највеће предусретљивости у области спољашње и унутрашње политике – могли постићи, да од Србије начинимо поуздана пријатеља. Ако се – као што је по свој прилици случај – садашњи положај не искористи за то, да се Србија начини безопасном на тај начин, што би се сјединила са монархијом бар у облику једне трговинске, царинске и војне конвенције, мора се безусловно рачунати с тим, да ће се та држава у сваком будућем рату борити као отворен и огорчен противник на страни наших осталих непријатеља. А исто се тако мора рачунати с тим, да ће Србија време до тога рата, упркос свему противном уверавању и сличном, интензивно искористити за то да припреми за себе земљиште за будући рат у Босни и Херцеговини, Далмацији, Хрватској и јужној Угарској.


./.
 
Код те подземне радње наши ће властити поступци у круговима наше српске интелигенције и полуинтелигенције моћи успети само код једнога малог дела, а зацело не на одлучан начин. Ми треба да будемо задовољни, ако нам пође за руком да још великим делом пасивном се показујући масу нашега српског сеоског становништва и даље одржимо у његову летаргичном стању, и ако нам даље пође за руком, ако одвратимо хрватску и муслиманску интелигенцију и полутинелигенцију од прелаза у српски табор, то јест, од уједињења свих Јужних Словена од заједничких тежњи, који на антидинастичкој основи.
По моме нахођењу овај би био правилник за поступање владе према домаћим Србима за најскорија времена.
Наклоњено поступати са сељаштвом и колико је то могућно потпомагати његове економске интересе, с највећом опрезношћу а где је нужно и с безобзирном строгошћу с интелигенцијом и полуинтелигенцијом, према којој се уосталом може и треба бити попустљив, али никако изнад оне мере која би могла изазвати неповерење и незадовољство у Хрвата и муслимана. Јер највиши принцип мора бити и остати, да се на ове последње ослања, дакле да се у читавој земљи уопште и у скупштини влада са Хрватима и муслиманима, а српска опозиција да се прими као нешто што се не да избећи.


Та гледшта мораћемо одржати у свима примењеним поступцима у појединостима, и стога бих на означене програмне тачке у писму Ваше експленције, које се односе на „облигатно кметско откупљивање“, рекао, да се изношење тога питања мора за сада задржавати. Већ је наговештавање тога питања од стране Ваше екселенцијем у последњој сесији делегација, јако озловољило муслимане и за време јако умањило шансе за примање предлога за железнице. Ваша екселенција зна, да бих и ја био за „облигатно кметско откупљивање“, чим би се спољашња кризна дефинитивно изравнала. Али док се то изравњавање само „одгађа“, морам одлучно саветовати да се одустане од тога корака. Ми уосталом дотле нећемо имати ни новаца за то, јер ће наше војно припремање, грађење железница, инвестиције итд. нашу финансијску способност исцрпити до крајњих граница.


Не бих се могао сложити ни са „стварањем једнога филозофскога и правног факултета“ у најскоријем времену. И без обзира на велике финансијске издатке, натоварили бисмо на себе осим недисциплинованих средњошколаца још и аналогне великошколце. Пре свега треба утерати у ред наше средњошколце истребљивањем професора који терају политику, стварањем конвиката итд. Ја притом мислим и на униформирање средњошколаца по галицијанском узору, али још немам о том одлучан суд.


Остале програмне тачке Ваше екселенције, тј. „суделовање Босне и Херцеговине у делегацијама“, „уређење језичкога питања“, „попуњавање виших чиновничких места домаћима“, „развитак Балканскога института“ могу само с највећом радошћу примити. Наравно да ће се притом морати савлађивати највеће тешкоће, а специјално при попуњавању виших чиновничких места већ стога, што је уопште мало потпуно пореских домаћих елемената, а унапређивање би одвећ великога процента самих собом већином интелигентнијих српских елемената имало као неизоставну последицу незадовољство Хрвата и муслимана.


О молби укинутих српских друштава да се обнове, водиће се рачун под условом да се потпуно одржава закон. Свакојако ће се притом водити рачун и о досадашњим искуствима и понекада морати тражити и поједине измене статута. Да ће се у томе сувише далеко ићи искључено је већ стога, што би се сви, које би то погодило, жалили министарству.
Тражени од Ваше екселенције списак садашњих или већ завршених политичких државних процеса у најкраћем ћу року поднети. Али ја сумњам веома, да ћу бити у положају да предлажем на помиловање или аболиције нешто сам слично учинио прве године свога боравка овде, да бих рашчистио последње остатке анексије. Али успех је био директно негативан, јер у овој се земљи благост – увек тумачи као слабост.


Упркос свих тешкоћа положаја, као што се из претходнога види и снова предвиђаних, ипак ћемо ми владати њиме; али то само под досада неспоменутом претпоставком, која је у томе, да се у Босни и Херцеговини, у Далмацији, у Хрватској, у јужној Угарској, додуше свугде по условљеним, према нарочитим приликама, модификацијама у појединостима, поступа ипак по истим принципима. Пре свега је нужно слагање у томе; а затим је најнужније постављање нормалнога стања у Хрватској; јер ако би Загреб почео нагињати Београду – уместо да послужи као противтежа за Београд, опасност би била еминентна.


С одличним поштовањем
Вашој екселенцији
Најоданији
Поћорек ФЦМ


Б92

*************************************************************************************************************

Ово је само још један у низу доказа о томе како је Кустурица, Андрићград и цео овај пројекат ЈЕДАН ПОЗИТИВАН КОРАК У ДОКАЗИВАЊУ И ПОКАЗИВАЊУ ИСТИНЕ......... која је увек КАО ВОДА- НАЂЕ ПУКОТИНУ...... браво за Кустурицу и Архив Србије и др Перишића........
 

Back
Top