Кордун

[Hurin]

Отворио сам ову тему како бисмо овде стављали историјске чињенице,податке и занимљивости и спасили их од заборава.Волео бих да се, ако имате неке изворе који би били корисни овде,укључите у тему и помогнете ми.Хвала.
Иначе,са Кордуна су били и Сава Мркаљ и Милан Вујаклија,имао је народне хероје у Другом светском рату,а од знаменитости има и тврђаву Цетин код Цетинграда.

[Hurin]

KORDUN

Kordun je poznatiji kao izraz, naziv, nego kao točno određeno zemljopisno područje, a i naziv "Kordunaš" više se upotrebljava za narod nego za kraj.

Rječ je francuskog porjekla (Cordon) i znači : vrpica, niz, red. Kod Vuka te rjeci nema. A u Bakotićevu rječniku KORDUN znači redove vojnika koji zatvaraju prolaz. To je otprilike isto što i njemački izraz Truppenkette ili Sicherhheitssperrlinie.

U leksikonu "Minerva" (Zagreb 1936), KORDUN je niz stražarnica na granici austrijske vojne krajine prema Turskoj, ali i nekadašnja hrvatska vojna krajina prema Bosni od Save do Dalmacije. U stvari niz stražarnica tekao je duž cjele krajine koja je u svom najvećem prostoru sezala sve do Bukovine, sadašnja Rusija, linijom Una-Sava-Dunav-Karpati.

Ovdje se odmah nameće pitanje zašto je sa tog čitavog rastegnutog područja samo jedan mali kraj dobio ime KORDUN? Taj je kraj srednji dio tzv. Gornje krajine (Lika s Krbavom,Kordun i Banija) koja se prostire između Dalmacije i Slavonije. Da bi se razumjelo zašto je upravo taj srednji dio danas poznat pod nazivom KORDUN, treba upoznati teren i zagledati njegovu prošlost.

Stalalni niz stražarnica (cordon) moguće je postaviti tek ako se zna granica. A između Turske i Austrije to se jasno znalo tek poslije mira od 1699 godine, u stvari od početka XVIII vijeka.

Ranije je bilo gradova, posjednutih od strane austrijske ili turske vojske, a između njih pojas pustih područja, gdje nije bilo jasne granice. Ulogu graničnih stražarnica vršili su posjednuti gradovi, kule ili čardaci između njih. To je bilo najvažnije na otvorenom terenu. A baš takav je Kordun. Svuda duž krajine bilo je inače na granici ili visokih planina ili rijeka. Samo je ovdje bilo drugačije. Teren između visokih i rudnih dinarskih planina, između Kapele i Petrove gore, uleknut je kao neka široka presedlina.

Počinje na jugu od Une, prosječnom visinom od 350 m, pa se spusta prema Slunju i Karlovcu (Slunj 265, Veljun 250, Slunjska brda 200 m). To se zove Karlovacki kraš ili Slunjska ploča, iznad koje se uzdižu mjestimično viša brda - humovi ili kose. Izbrazdana je ta ploča dubokim dolinama rijeka: Korana 121 km, Mrežnica 59 km, Glina 93 km, a prošarana je kraškim vrtačama i dolovima.

Područje ovakve strukture tla nastavlja se na jednu stranu u Bosnu, sve do nadomak Une, a na drugu stranu preko Dobre i Kupe do Bele krajine pod Gorjance.
Južno od Korduna je Lika i Krbava, prirodna tvrđava između visokih dinarskih planina (Kapela, Plješivica i Velebit), zaokružena jos morem i dubokim rječnim dolinama (Zrmanja i Una). U tu se tvrđavu ne može ući nigdje sedlom nižim od 700 metara. S Korduna vodi put u Liku preko Plitvica.

Na jugo-istok od Korduna je Pounje i Bosanska krajina, teren gotovo isti kao Kordunaški. Istočno od Petrove gore, omeđena srednjom Glinom, Kupom, Savom i Unom, prostire se Banija, koja je s Kordunom vezana dolinom Gline. U toku NOB-a kotar Vrginmost bio je u sastavu Kordunaškog područja pa otud shvaćanje da i taj kraj pripada Kordunu, sve od Sjeničaka do srednje Gline.

Na sjever je Pokuplje sa Karlovcom, a preko Kupe prirodni nastavak Kordunškog terena, Bela krajina. Prirodna je to pregrada prema Kranjskoj Gorjanci.

Na zapad je Podkaplesko područje i Kapela kao visoka prepreka prema Gorskon kotaru i Primorju. Pristup sa Korduna u Gorski kotar je dolinom Dobre. Kordun je uglavnom tvrdi teren, ne odviše šumovit niti gorovit, ni mocvaran niti ispresjecan velikim rjekama. Izgleda da je Kordun baš zbog ovog svog položaja, kao prolazno i spojno područje, imao posebnu ulogu u prošlosti.

Tu je kod Gvozda (Kapela) slomljen otpor hrvatskog kralja Petra Svačića, uniji sa Mađarima. Hrvatska će poslije preko 800 godina (1102-1918) provesti u zajednici sa Ugarskom. Tu na Cetinu, biraju Hrvati 1527. godine g. Ferdinanda za kralja, pa će Habzburgovci blizu 400 godina (1727-1918) vladati Hrvatskom.

Tu su se Turci zabili kao klin prema prema Kranjskoj i gotovo presjekli Hrvatsku, ustvari odvojili Primorje od Posavine. To je područje kao prvo bilo uzeto u sastav Vojne krajine. Što je najvažnije, ovo područje bilo je Turcima najpogodniji most za provalu iz Bosne duboko u austrijske zemlje: Kranjsku, Korušku, Goričku i Istru, sve do Furlanije u Italiji. Glavni pravac turskih provala išao je mimo Slunja, a otud ili na Skrad, Zvečaj, Ribnik i Metliku, ili na Tounj i Belu krajinu. Na Kordunškim rjekama znalo se gdje su gazovi, mlinske brane i pragovi, pogodni za prelazak. Najvažniji su na Korani kod Kremena, istočno od Slunja, a važni su i oni na Mrežnici.

Tako je Kordun za Turke bio kao neke vratnice za prelaz s Balkana u Evropu. Zato se ovdje najviše upotrebljavao naziv "Kordun", naročito u XVIII vjeku kada ima dosta izvještaja o borbama na Cordonslinie, kad se govori o Cordonskreig, pa i o Cordon uopšte. Tada je naziv prešao i na teren duboko iza same granične linije, sve do nekadašnje najsjevernije turske granice na Slunjskim brdima.

U zemljopisnim knjigama naziv "Kordun" nigdje se ne upotrebljava za područje. Danas se može kazati što je Kordun. (Novi Atlas Jugoslavije 1961, mapa 7, pravilno je označio Kordun). Kordun počinje od Slunjskih brda nedaleko na jug od Karlovca pa ide do Bosne. Na istok je međa Petrova gora, a na zapad područje Mrežnice s Trzićem. Potkapelski kraj od Jesenice i Plaškog, preko Modruša i Ogulina pa do Gomirja i Srpskih Moravica- nije više Kordun, ali nije ni Gorski kotar, a niti Lika.

Kraće bi se moglo reći da pokrivaju Kordun bivši kotari (srez) Slunj i Vojnić, a po novijem shvaćanju i Vrginmost koji čine jednu prirodnu i historijsku cijelinu, ili spojnicu između Pokuplja i Pounja, odnosno sliva Korane.

U Enciklopediji Leksikografskog zavoda, Zagreb 1959 godine, svezak 4, str. 357, Kordun je dio bivšeg krajiskog područja Hrvatske oko rjeke Korane između Kapele i Petrove gore. Iz svega izloženoga vidi se da je Slunj prirodni i glavni centar Korduna. Zato se o Slunju i o slunjskom kraju ne može govoriti odvojeno od Korduna kao cjeline. O najranijoj prošlosti Korduna malo se znade. Nekih nalaza iz predhistorije Korduna nema, kao što ih ima dolina Une i Gacke.

Prvi narod ovdje bili su ratoborni Japudi (Japodi ili Japidi), smjesa Kelta i Ilira, a ostatci su im prvi počeci Vlaha. Pokorio ih je za rimsku drzavu Oktavijan osvojivši 35 god. st. ere njihovo glavno uporište Metulum. U rimsko doba, na Kordunu je granica između provincija Dalmacije i Panonije. Od Senja je vodila važna cesta preko Kapele. Kod Modruša bila je glavna raskrsnica (bivium), cesta za dolinu Krke u Kranjskoj i dolinu Gline (prema Panoniji) i na Uni. Kordun je već tada prolazno, tranzitno područje. Na Uni se cesta iz Senja preko Kapele spaja sa cestom iz Solina za Sisak, koja je isla uz Unu.

Ostataka iz rimskih vremena nađeno je kod Sv. Petra na Mrežnici, pa Kamenskog, Topuskog, a na samom Kordunu kod Slunja, Cvijanovic Brda, Cetina i Primišlja, ali uglavnom malo.

U staro hrvatsko vreme Kordunom teče granica između Dalmatinske i Posavske Hrvatske, zatim između Hrvatske i Slavonije. Hrvatska ide tada od mora do Kapele, a od Korduna je već Slavonija. Tek kasnije, najviše u vezi sa seobama, pomiče se naziv Hrvatske do Kupe, pa do Save i Drave. Historičar Klaić kaže o tome da je Hrvatska do XIV vijeka, prije Turaka, sezala s juga do Plaskog i Modruša. Tek od XV vjeka i osobito u XVI vjeku seže ona do Kupe, kad se ovamo sklanjaju plemići i narod sa juga.

Srednjovjekovnu prošlost Korduna obrađivao je do sada najviše Radoslav Lopašić, ali na dijelove i u raznim svojim spisima, dakle ne kao cjelinu. Slunj i Drežnik, međutim nije obradio, a ne vidi se zašto. Možda zato što je o tome pisao Kukuljević. Lopašić se tuži da je ovaj krasni i romantični kraj kao cjelina neobrađen, i da su ovi predjeli najmanje poznati.

Od Lopašića pa do danas je prošlo 100 godina, ali Kordun kao cjelina i dalje nije obrađen. Ovdje se daje više kratki pregled materijala o Kordunu nego obrada. Lopašić se dotiče Korduna već u svom djelu o Karlovcu (Matica hrvatska, Zagreb 1879), zatim obrađuje Kordun u knjigama: "Bihać i Bihaćka krajina (Matica hrvatska, Zagreb 1890) i Oko Kupe i Korane" (Matica hrvatska,Zagreb 1895). Mnogo podataka o Kordunu ima i u Lopašićevoj zbirci "Spomenici hrvatske krajine I-III (JAK, Zagreb, 1884-1889), kao i drugim njegovim materijalima.

Sadašnjost Korduna može se razumjeti jedino ako mu se zna prošlost. A ta se nekoliko puta prevratno mjenjala. Njezini tragovi su još i danas teški teret.

Kordun je bio više od 200 godina najkrvavije razbojište, a još preko 100 godina vječiti nemir i straža, kad se još nije znalo za međe između dva carstva, nego je postojao široki pusti pojas, "ničija zemlja." A i kad se granice, nisu se poštovale. Lopašić ističe da su ovi predjeli bili poprište veleznamenitih događaja u hrvatskoj povjesti, a Jovan Cvijić smatra da na Balkanu rijetko ima oblasti gdje je narod toliko patio kao ovdje.

U potunosti korišten materijal iz uvodnog dijela knjige Kordun u prošlosti, autora Milana Radeke," Prosvjeta" - Zagreb, 1989 godine.

[Hurin]

Сава Мркаљ (село Сјеничак, Горња Крајина, 1783 — Беч, 1833)

Сава Мркаљ је рођен 1783. године у Горњој Крајини, у селу Ласињском Сјеничаку првобанијске пуковније. Године 1799. завршио је школу и затим постао српски учитељ у Госпићу. Касније је отишао у Загреб, у академију, па онда и у Пешту, где је слушао предавања из филозофије и математике на универзитету, a титулисан је као „свободних художества и философије доктор." Био је добар зналац латинског и француског језика, a разумео је и грчки и хебрејски, што је његовом филолошком таленту било од велике користи. Нападан је од службених црквених кругова због својих учених погледа, Сава је мислио да ће их умирити ако се покалуђери, и зато се 1811. године у манастиру Гомирју заиста и закалуђерио и постао јерођакон Јулијан. Гоњења су се само увећавала и он је 1813. године напустио манастир. Године 1817. издао је дело "Палинодија" у коме се одрекао своје графичко-ортографске реформе. Године 1827. је изгубио ментално здравље па је 1833. године преминуо у бечкој болници за душевне болести.
Вук Караџић у „Писменици Сербскога језика“ 1814. године је записао: "...имајући за намјерење успјех Сербског Књижества не могу друге Азбуке употребити него Меркаилеву, јербо за Сербски језик лакша и чистија не може бити од ове“.

[Piano020]

" Владимир Матијевић се родио на Кордуну, у селу Горњи Будачки, у близини Карловца, као треће од деветоро деце. Отац Петар, до распуштања Војне границе, био је официр седме чете Слуњске граничарске регименте, када је, као порезник, прешао у цивилну службу. Његова мајка Јула, рођена Новић, била је из Сурдука у Срему, пореклом из породице официра Петроварадинске граничарске регименте. Сва Матијевићева браћа и сестре умрли су још у раној младости или у средњем добу, тако да је једино он доживео зреле године.

Током школовања, на Матијевића је велики утицај извршио прота Никола Беговић, познати национално-просветни делатник, који му је предавао веронауку. Својом појавом и преданим радом Беговић је извршио велики утицај на изграђивање Матијевићевих националних осећања, која ће се касније јасно огледати у његовом непоколебивом и истрајном раду на уздизању и снажењу српског народа. Беговићевом утицају може се приписати и Матијевићево учешће, као добровољца, у Српско-турском рату, 1876. године.[1]

Пре оснивања Привредника Матијевић је значајно радио на подизању српске привреде у Хрватској и Аустроугарској. Заједно са Богданом Медаковићем, Јованом Живковићем и Светиславом Шумановићем предводио је оснивање Српске банке у Загребу 1895. године. Кад је основана, Банка је имала један од највећих капитала у Хрватској и била је први српски новчани завод у Аустроугарској. Матијевић је изабран за председника управе Банке и ту функцију је вршио до своје смрти.[1]

Залагањем Матијевића и његових пријатеља и сарадника основано је око 450 српских земљорадничких задруга у Аустроугарској, које су 1896. удружене у Савез српских земљорадничких задруга. Њихова сврха је била да окупља сељаке и обучава их и пољопривредним, потрошачким и кредитним пословима, да их подстиче на штедњу и омогућава повољне кредите, уз помоћ Српске банке".

[Piano020]

http://de.scribd.com/doc/24242191/%D...B2%D0%B8%D1%9B

[Hurin]

Милан Вујаклија (Бухача, 27. новембар 1891 — Београд, 16. децембар 1955) је био писац и преводилац, аутор Лексикона страних речи и израза.

Милан Вујаклија је рођен 15. новембра 1891. године (по старом календару) у месту Бухача поред Слуња, ондашња Аустроугарска, сада Хрватска. Отац Петар је био православни свештеник а мајка Јелена домаћица.
Основну школу похађао је у Босанској Костајници а гимназију у Загребу, Сремским Карловцима и Београду. Матурирао је 1911. године у Првој мушкој гимназији у Београду а затим уписао Филозофски факултет у Београду (немачки језик, књижевност и филозофија). Ратови на просторима Србије прекидају његово студирање.
Као добровољац од 1912. године учествује у Балканским ратовима а затим и у Првом светском рату. У току ратова био је на ратиштима од Београда преко Ниша, Скопља, Приштине, Албаније, Солуна, све до 9. фебруара 1919. године када је демобилисан. Тек после рата завршава факултет.
Од октобра 1919. године почиње његово службовање прво у листу „Демократија“ а касније ради у Министарству просвете. Иако је радио као писар а касније и као саветник у Министарству просвете, бавио се писањем и преводима познатих дела са немачког језика. Његово највеће ангажовање је било на лексикографији како између два рата тако и после Другог светског рата.
Умро је у Београду 1955. године.

Неће да ми прихвати слику,ако неко нађе нека стави.

[Hurin]

Огњеслав Утјешеновић Острожински (Острожин, Кордун, 21. август 1817 — Загреб, 8. јун 1890) је био политичар и књижевник, један од најзначајнијих српских личности у Хабзбуршкој монархији 19. века

Огњеслав Утјешановић Острожински у јавни живот је је ступио приступањем илирском покрету Људевита Гаја. Дипламирао је на загребачкој Правној академији 1848. године. Остварио је сјајну чиновничку каријеру. У политичким круговима запажена је његова изузетна марљивост на основу које је ушао у Јелачићев кабинет као саветник у загребачком војном одсеку. Радио је и у Законодавном одбору Хрватског сабора посебно на припреми Закона о устројству нове хрватске народне војске и Закона о укидању Војне границе и њеном спајању са Хрватском. По Јелачићевој одлуци послије слома Мађарске револуције 1848. године постављен за поджупана вараждинске жупаније. На тој дужности испољио је многе врлине због којих је назван „правим практичним управником Хрватске“. У време Баховог апсолутизма постао је у Бечу 1856. године министарски секретар, а од 1862. до 1867, био је дворски саветник код Хрватске дворске канцеларије. Бавио се и изградњом пруге преко Хрватске и Славоније, тзв. дунавско-јадранском железницом. Био је искрени поборник хрватско - српске слоге. Као вараждински поджупан и жупан залагао се за изградњу Српске православне цркве Светог великомученика Георгија у Вараждину.

[Piano020]

Milan Vujaklija;" Recnik stranih reci"
Ne prihvata sliku naslova !
http://de.scribd.com/doc/13901292/MilanVujaklijaRecnik-Stranih-Reci

[dela973]

САДИЛОВАЦ, место у општини Раковица, на Кордуну. Постало познато по злу које се десило 31. јула 1941. године. Тада су усташе у локалној православној цркви побиле и запалиле 463 Срба.


Прве које су усташе похапсиле су били Цвјетичани, најимућнији људи у селу који су били рођаци Аустро-Угарског барона и генерала Емануела Цвјетичанина, који их је као богат човек са Удбине преселио у Садиловац. Усташе су то знале и прво су их опљачкали и запалили им куће, магазе и млинове. Од 800 људи колико их је у Садиловцу било пред рат, 1945. годину је дочекало њих 40!

Feldmarschalleutnant Цвјетичанин.

Кроз пример Садиловца се може пратити судбина српских насеља и уопште Срба у Хрватској. Као што смо видели, крај рата је дочекало свега 40 људи и то у потпуно спаљеном и разореном селу. Догађаји из 1995. године су ставили тачку на судбину села и Срба у овом крају, јер је довршен усташки и великохрватски план који је започет тог 31. јула 1941., јер данас Садиловац нема ниједног становника!

Кретање броја становника 1857-2001

[dela973]

Milan Vujaklija;" Recnik stranih reci"
Ne prihvata sliku naslova !
http://de.scribd.com/doc/13901292/MilanVujaklijaRecnik-Stranih-Reci

[Sreten Žujović]

Можда и најлепша песма из НОР-а, која се, несрећно, уклопила и у дешавања 50 година касније.

[Hurin]

Можда и најлепша песма из НОР-а, која се, несрећно, уклопила и у дешавања 50 година касније.

Најлепша,али и најтужнија.

[Piano020]

«Živote za našu
slobodu u toku NOB‑a na raznim poprištima rata dalo je 5.500 boraca s
Korduna, što čini oko 10% od ukupno poginulih boraca iz Hrvatske. Svaki
dan na Kordunu je sahranjivano 55 ljudi od okupacije do ustanka, a od
ustanka do kraja rata svaki dan je zakopavano 27 civila i 4 borca. Ukupno
je Kordun imao oko 30 hiljada žrtava. Ni suze više nije bilo za oplakivati
tolike mrtve.»
Srpski narod je ovdje najviše stradao".
http://www.jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/otadzbinski_rat/svetozar_livada-kordunski_rekvijem_pdf.pdf

[dela973]

Можда и најлепша песма из НОР-а, која се, несрећно, уклопила и у дешавања 50 година касније.

НА КОРДУНУ ГРОБ ДО ГРОБА

На Кордуну гроб до гроба,
тражи мајка сина свога.

Нашла га је, на гроб клекла
и овако сину рекла:

"О, мој сине, радост моја,
гдје почива младост твоја?"

Отац плаче, мајка цвили:
"отвори се, гробе мили".

Гробак се је отворио,
син је мајци говорио:

"Не плач' мила мајко моја,
тешка ми је суза твоја.

Тежа ми је суза твоја,
него црна земља моја.

Иди, мајко, јави роду,
да сам пао за слободу.

Кажи, мајко, кажи роду,
да се бори за слободу.

Хајде, мајко, дому своме,
не долази гробу моме".

Иако се назива народном песмом (што и јесте, временом је постала), аутор ове заиста изузетне песме је песникиња Десанка Ћуић-Качар из Лике.
http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B5%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%B0_%D0%8B%D1%83%D0%B8%D1%9B-%D0%9A%D0%B0%D1%87%D0%B0%D1%80

[dela973]

[Hurin]

Споменик НОБ-у на Петровој гори

Кордун је априла 1941. године постао део „Независне Државе Хрватске“. Терор који су усташе вршиле над српским становништвом узроковао је масован одазив становника у редове Народноослободилачког покрета. Становништво и борци Кордуна претрпели су неколико окупаторско-квислиншких офанзива, али НОП никад није био сломљен. Кордун је ослобођен почетком маја 1945. године, у тзв. Карловачкој операцији.
Кордун је за време рата био важно жариште оружане борбе у Хрватској. У њему је дуже времена боравио Централни комитет КП Хрватске и Главни штаб НОВ и ПО Хрватске, који је ту и формиран. На Кордуну је за време рата стално постојала слободна територија.

- - - - - - - - - -

У првој половици децембра 1943. године, Немци су на Кордуну и Банији извели Операцију Пантер, у којој су ангажовали јаке снаге. И поред продора непријатељских снага и у борби с њима, Осма дивизија је и даље јачала и у фебруару 1944. године имала је 5,200 бораца. Борбе са Немцима и усташама повремено су се обнављале у првој половици 1944., нарочито у мају када су немачке и усташке снаге поновно продрле на слободну територију. После вишедневних борби, крајем маја непријатељ је био принуђен да се повуче у своје гарнизоне.
У другој половици године, Осма дивизија је пренела своја дејства у Покупље, Жумберак, дуж пруге Карловац-Огулин, Банију, у Цазинску крајину и североисточне делове Лике. Она је успешно бранила слободну територију одбијајући нападе непријатељских снага са линије Карловац-Огулин-Плашки и Бихаћ-Двор.
Упоредо са војничким успесима постигнути су и значајни резултати у организовању позадине. На Кордуну је деловао Окружни НОО, шест котарских, 30 општинских и 250 сеоских НОО-а, радила 61 школа, 80 радионица, подигнуто 6.000 привремених станова у попаљеним и разореним подручјима. 8. и 9. маја 1944. године, у Топуском је одржано Треће заседање ЗАВНОХ-а.
Ослобођењем Карловца почетком маја 1945. године, био је дефинитивно ослобођен сав Кордун. У завршним операцијама за коначно ослобођење Југославије, Осма дивизија је учествовала у ослобађању Бихаћа и Нотрањске.

[Hurin]

Партизанска болница на Петровој гори

Партизанска болница на Петровој гори (називана и Централна партизанска болница на Петровој гори) је била партизанска болница која је постојала од септембра 1941. до маја 1945. године на планини Петровој гори, на Кордуну у Хрватској. За заслуге у спасавању и лечењу рањеника и болесника, током Народноослободилачког рата, председник СФРЈ Јосип Броз Тито је 1971. године болницу одликовао Орденом народног хероја.
Године 1961, поводом двадестогодишњице устанка и оснивања болнице, болница је у потпуности реконструисана у шумском пределу званом „Пишин гај“, а 1981. године на највишем врху Петрове горе - Великом Петровцу је посављен монументални споменик рад Војина Бакића, посвећен Народноослободилачкој борби и жртвама фашистичког терора на Кордуну. После операције „Олуја“ и заузимања Петрове горе, од стране хрватске војске, 1995. године, споменик је оштећен, а партизанска болница девастирана и опљачкана.
На спомен-плочи постављеној на улазак у болницу налази се натпис:
„Земунице у Петровој гори, остају свједочанства одлучности и вјере у побједу. Потресни свједоци људског достојанства и револуционарног хуманизма. У овим земуницама скривани су рањени борци и болесници, док су фашистичко-нацистички злочинци и њихови помагачи харачили, палили и убијали све живо, нештедећи ни кости мртваца. Болесници који су умирали, покопани су уз живе. Мртви и живи борили су се заједно. У сваком људском срцу на свакој стопи земље, под земљом или у зраку гори неуништиви пламен народне револуције.“

[Hurin]

Павле Јакшић (Блатуша, на Кордуну, 2. децембар 1913 — Београд, Србија , 4. фебруар 2005), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА, један од оснивача Института за физику и народни херој Југославије.

Рођен је 2. децембра 1913. године у селу Блатуши, на међи Кордуна и Баније, у сељачкој породици. Гимназију је учио у Глини и Бјеловару. На Филозофском факултету у Београду дипломирао је 1937. године, физику и примењену математику.
Годину дана провео је у школи резервних артиљеријских официра у Сарајеву, а затим завршио војни топографски курс у Калиновику, и постао резервни потпоручник. Потом студира на Техничком факултету у Београду. У жељи да се посвети научном раду, одлази на студије у Париз. Дипломирао је на Ecole supe-rieure d'optique и припремио докторску тезу из космичког зрачења. У време немачке агресије на Француску, 1940. године, после многих неприлика, враћа се у Југославију, у краљевачку гимназију. У Паризу је сарађивао с Комитетом за репатријацију југословенских шпанских бораца, а у Краљево је донео доста комунистичке литературе и илегални летак КП Француске против окупације.
Краљево напушта 24. јуна 1941. године, с групом радника и ђака, да би избегао хапшење због политичког деловања. Два дана касније, формиран је на Гочу Краљевачки партизански одред, за чијег је команданта изабран Павле Јакшић, који тих дана постаје члан Комунистичке партије Југославије. Већ у време борби око Краљева у јесен 1941. поверена му је дужност команданта сектора Краљевачког фронта.
После ослобођења Југослевије, Павле Јакшић је обављао високе војне дужности у Југословенској народној армији. Био је командант позадине ЈА, првог помоћника министра народне одбране, маршала Јосипа Броза Тита, командант артиљерије ЈА. Године 1950. је завршио Општевојни факултет и Курс оператике; потом је био на дужности команданта Београдске војне области, од 1950. до 1956. и помоћника начелника Генералштаба ЈНА, Љубе Вучковића, од 1956. до 1962. године. Пензионисан је 1962. године, на свој захтев, у чину генерал-пуковника.
Године 1962. је учествовао у оснивању Института за физику и бавио се проблематиком ласера. Идуће године изабран је за вишег предавача на Електротехничком факултету у Београду. Поред научног рада, био је и активни друштвено-политички радник - био је члан Опуномоћства ЦК СКЈ за ЈНА, члан Главног одбора СУБНОР-а и ССРН Србије. Биран је за републичког и савезни народног посланика, у више сазива.
Од пензионисања 1963. године живео је повучено у Београду, бавећи се научним радом и превођењем. Умро је 4. фебруара 2005. године.
Аутор је више војноисторијских и војнотеориских радова, а објавио је и неколико књига. Године 1990. објавио је књигу сећања „Над успоменама“ у два тома.
Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.

[Hurin]

Досељање Срба на подручје Кордуна
Кордун је ослобођен од Турака у првом великом рату Аустрије с Турском и коначно је припао Аустрији карловачким миром. Одмах по ослобођењу овог подручја почело је насељавање и овог опустошеног подручја. Ипак Турци никада нису владали цијелим подручјем Кордуна. Они су били задржани код Сјеничака, одакле се њихова власт протезала до слуњских брда, па према Плашком и Јесеници. Дио Кордуна између Мрежнице и Коране иако је био опустошен, Турци нису освојили. Аустрија је освојила од Турака опустошену земљу. Још четири године прије Карловачког мира карловачки генерал Хеберштајн упада у Крбаву и одводи собом око 100 српских породица и насељава их око Будачког у реону Карловца. Затим сљеди досељавање још 286 породица ( 2784 душе ) које се насељавају око Будачког, Перјасице, Коларића и Тржића. Ово досељавање помогао је карловачки генерал Штрасолд и турањски капетан барон Фрањо Оршић. Године 1687. крајишка војска упада у приједеле око Кладуше, којом приликом је из овог краја одведено 120 српских породица, које су насељене по Перјасиции и Тржићу. Бариловићки капетан Халерштајн довео је још 120 српских породица и населио их по Коранском бријегу, Косијерском селу и Великом Козинцу. Турањски капетан барон Кулмер населио је у Тушиловићу 70 породица године 1717. Али већ године 1721. одавде су пребачени преко слуњских брда, да се не свађају око земље и испаше са старосједиоцима у Мостању и Турњу, а и да се удаље од карловачке тврђаве. Још 1689. генерал Хеберштајн издаје међашни лист и разграничава досељенике од старосједелаца, јер је долазило до честих свађа око испаше и ометања посједа.

У вријеме када је насељавано подручје око Будачког огулински капетан Кристифор Храниловић, родом из Жумберка, довео је 200 породица и населио их у Скраду, Вељуну и Благају. Подручје Војнића делимично је насељено када и предио око Доњег Будачког. Јача насељавања подручја Војнића извршена су у времену трећег рата Аустрије с Турском, када је послије Београдског мира ( 1739 ) Аустрија изгубила предијеле с десне стране Уне. Тада је велики број српских породица преселио у Банију, али их је доста стигло и у предио Војнића.

Године 1711. карловачки генерал Рабата насељава око 200 српских и хрватских породица у предјелу Раковице, између Слуња и Плитвица.

Овим би углавном било завршено насељавање Кордуна. Године 1715. међу насељеницима на Кордуну било је завладало осјећање несигурности, па је почело исељавање у доње крајеве. Није утврђено што је проузроковало ту појаву. За вријеме ових покрета становништва Карловачки генералат је изгубио 1011 војника, што није био мали губитак.

Свиштовским миром године 1791. послије четверогодишњег ратовања са Турском добила је Аустрија на Кордуну још 15 квадратних миља од Турске.Послије овог мира на подручју историјске Хрватске Турској је остало још само 17 квадратних миља територије. То је предио око Кладуше који данас припада Босни и Хрецеговини. Поменутим миром Аустрија добива на Кордуну градове Цетин и Дрежник. Тада су насељене данашње парохије Кордунски Љесковац, Машвина и Садиловац. То су такозвана « новоселија ». Свиштовским миром Аустрија добива и такозвани лички Кордун од Небљуса до Срба. Овај предио и под Турцима је био насељен српским становништвом, па није било нових насељавања.

[Hurin]

Управо сам сада видео на неком хрватском сајту,да је песма На Кордуну гроб до гроба ,хрватска народна.Прочитао сам само увод даље нисам хтео.Такође на њиховом сајту и слика Николе Тесле.

[Ројалиста]

Управо сам сада видео на неком хрватском сајту,да је песма На Кордуну гроб до гроба ,хрватска народна.Прочитао сам само увод даље нисам хтео.Такође на њиховом сајту и слика Николе Тесле.

Ту нема ништа чудно јер се у данашњој Републици Хрватској и њеној јавности, како научној тако и лаичкој, хрватским сматра све што је настало на територији исте, без обзира што до пре двадесет година већина од тога никада није била у саставу било које од државоликих творевина које су кроз историју носиле хрватски предзнак; или што многе знамените личности Истре, Славоније и Далмације никада нису могле ни да помисле да ће једног дана постати знаменити хрватски сликари, писци, глазбеници...

Немало, све племство Војне Крајине, укључујући и оно са Кордуна, они данас убрајају у хрватско племство, које једним делом јесте било и хрватско, али не у етничком већ у политичком смислу, а та два појма се у Републици Хрватској редовно изједначавају и доводе у исту раван. То чак ни они сами не споре, једноставно они то тако виде.

[robert v.]

Управо сам сада видео на неком хрватском сајту,да је песма На Кордуну гроб до гроба ,хрватска народна.Прочитао сам само увод даље нисам хтео.Такође на њиховом сајту и слика Николе Тесле.

To je melodija tužbalica sa dinarskih prostora, pokatoličeni Srbi su to poneli sa sobom kad su otišli u Hrvate. Sa istom melodijom ide pesma o Juri Francetiću, poznatom ustaškom koljaču:"Evo zore, evo dana, evo Jure i Bobana...". Ta pesma se peva i sa nekim drugim rečima, ali u pitanju je narodna tužbalica. Ako ima neki etnomuzikolog verovatno bi on znao više.

[Hurin]

На Кордуну гроб до гроба

На Кордуну гроб до гроба је пјесма везана за период из 1941. године, када је усташки режим починио масовне злочине геноцида на Кордуну и цијелој територији „НДХ“. То се наставило до краја рата, са посебно трагичном офанзивом у прољеће 1942, када су усташе, домобрани, Нијемци и Италијани опколили Петрову гору. Већи дио опкољеног народа је убијен, а понеке су мајке, изнемогле од глади и ужаса, остављале и своју дјецу у дупљама дрвећа. Пробој обруча на Петровој гори је обухватао и такве очајничке акције као што је био јуриш око 300 „рогуљаша“ (сељаци наоружани само рогуљама) на добро наоружане усташе утврђене на врху Петровац.
На цијелој територији Кордуна број жртава фашизма током цијелог Другог свјетског рата износи 27.457, односно око 30% предратног становништва. Као сјећање на ове догађаје настала је позната народна пјесма „На Кордуну гроб до гроба“
Треба напоменути да иако одређени извори тврде да је пјесма резултат народног стихотворца по имену Владимир Милић (Влаја Милић) из Глибовца, у Смедеревској Паланци аутор ове пјесме је пјесникиња Десанка Ћуић-Качар из Лике.

[Hurin]

Осма кордунашка дивизија НОВЈ формирана је 22. новембра 1942. наредбом Врховног команданта НОВ и ПОЈ Јосипа Броза Тита. При оснивању у њен састав су ушле Четврта и Пета кордунашка бригада и Шеста приморско-горанска бригада. Пошто је Шеста приморско-горанска бригада била удаљена, оперисала је самостално, тако да је уместо ње у састав дивизије 5. децембра 1942. ушла Петнаеста кордунашка бригада.
Борбени пут Осме фивизије

На почетку операције „Вајс I“ некомплетна дивизија (Четврта кордунашка бригада водила је са Тринаестом пролетерском бригадом операције на Жумберку) била је наступањем 7. СС дивизије „Принц Еуген“ са основице Карловац-Петриња према Слуњу и Великој Кладуши приморана на одбрану. Немци су успели да маневром продру у бок и позадину положаја дивизије, па је она била принуђена на извлачење према Лици. Током зиме и пролећа Осма кордунашка дивизија је у садејству са Шестом личком дивизијом изводила успешна офанзивна дејства и учествовала у нападу на Оточац априла и нападу на Госпић маја 1943. године.
Током 1943. године дивизија је била ангажована у бројним одбрамбеним и нападним дејствиме против немачких, италијанских, усташко-домобранских и четничких формација у области између Купе и Уне. У новембру 1943. учествовала је у нападу на Глину, а у децембру се нашла под ударом јединица 15. и 69. немачког корпуса током Операције „Пантер“. У марту 1944. године дивизија је с великим успехом одбила осовинску офанзиву у Плашћанској долини. Учествовала је у нападу на Цазин априла 1944. и маневарским одбрамбеним борбама током Операције „Шах“ у мају.
Током јуна и јула 1944. године дивизија је у садејству с 34. хрватском дивизијом и словеначким јединицама дејствовала је по осовинско-квислиншким гарнизонима и комуникацијама у Покупљу, Туропољу, Жумберку и Белој Крајини у Словенији, а током августа и септембра водила је борбе поново на територији Кордуна, Лике и Баније.
Крајем октобра 1944. дивизија се пребацила у Цазинску Крајину где је у новембру била ангажована у интензивним борбеним дејствима током напада на Цазин новембра 1944. године. Зиму 1944/45. године провела је у оштрим борбама са јединицама немачког 15. корпуса око виталних комуникација и одбрамбених тачака у Лици и на Кордуну.
Наком расформирања Унске оперативне групе у састав дивизије ушла је њена Муслиманска бригада и Крајишки партизански одред.
Током завршних операција за ослобођење Југославије, била је потчињена Четвртој армији ЈА и под њеном командом је учествовала у ослобађању Бихаћа, Личко-приморској и Тршћанској операцији.
Указом Врховног штаба НОВ и ПОЈ 16. јуна 1944. године Осма кордунашка дивизија проглашена је ударном у знак признања за постигнуте успехе.

[Hurin]

Део Народноослободилачке војске Југославије

Време постојања 22. новембар 1942.

Јачина: 4.200 војника и официра
Формација:
Четврта кордунашка бригада
Пета кордунашка бригада
Петнаеста кордунашка бригада
Команданти:
Командант Владо Ћетковић

Политички комесар Артур Туркулин

Битке:
Операција Вајс I
Операција Пантер
Операција Шах
Операција Моргенштерн
Напад на Цазин септембра 1944.
Напад на Цазин новембра 1944.
‎Карловачка операција
Тршћанска операција
Одликовања: 16. априла 1944. проглашена „ударном“