Династија Петровић Његош

dela973

Aktivan član
Poruka
1.090
Најстарија од три нововековне српске династије, владала је Црном Гором пуне 222 године. Српство ове породице је историјски неспорно, иако не престају покушаји извртања историјских чињеница нарочито у задње две деценије. Краљ Никола је, recimo, деценијама био непожељна тема управо због "претераног србовања", а Његош непожељан у уџбеницима због "националистичких, великосрпских и антимуслиманстих ставова према муслиманској популацији". O владарима ове куће се мање-више све зна, међутим, ова породица је дала, сем владара, мноштво познатих људи, војсковођа и политичара, који у свом истицању Српства нимало нису заостајали за својим познатијих рођака. Тендециозно нововременско приказивање, рецимо војводе Божа Петровића Његоша као љутог противника Србије и Српства, најчешће због његове судбине након Божићне побуне и Уједињења, нема никакве везе о његовим ставовима о националној припадности којa је неспорно српскa. Као увод нека послужи говор војводе Шака Петровића Његоша као председника Народне скупштине 1906. године:

"...Viteski nas narod demokratske Crne Gore i uopste sav SRPSKI demokratski narod,vazda je gledao,da dostojno postovanje oda svojim velikanima i onim genijalnim duhovima koji su dika i ponos SRPSKOG naroda.Medju te velikane spada i nas uzviseni Gospodar Knjaz Nikola I"

obilic.jpg
 
Poslednja izmena:
По хронолошком реду они су следили овако:
владика и митрополит Данило Петровић (1697-1735)
владика и митропилит Сава Петровић (1735-1782)
владика и митрополит Василија Петровић (1750-1766)
владика и митрополит Петар I Петровић Његош (Свети Петар Цетињски), (1782-1830)
владика и митрополит Петар II Петровић Његош (1832-1851)
кнез Данило Петровић (1851-1860)
краљ Никола Петровић (кнез 1860-1910 и краљ 1910-1918 ).

Владали Црном Гором прво као владике а од кнеза Данила као кнежеви.
Никола I Петровић најдуже владао од свих србскох владара, чак више и од краља Милутина 50 година као кнез и 4 односно 8 као краљ.
 
180102_092121s2_if.jpg

Мирко Петровић Његош (Његуши, 19. август 1820 — Цетиње, 20. јул 1867) Мирко Станков, је био црногорски војвода, дипломата, пјесник, старији брат кнеза Данила, а отац краља Николе.
За вријеме Омер-пашиног напада на Црну Гору, Петровић се с малом четом Црногораца затворио у Острошки манастир и одолио турској надмоћи послије вишедневне опсаде.
Од 1857. до своје смрти Мирко Петровић је био председник Црногорског сената.
Послије новог турског похода и црногорске побједе у бици на Граховцу, књаз Данило га је одликовао Граховачком медаљом и скупоцјеном сабљом, као и титулом великог граховског војводе. Предводио је војску у суровом смиривању непослушних племена Куча и Бјелопавлића.
На унутрашњем плану, његов оштри режим изазвао многа незадовољства, и знатно је допринио убиству кнеза Данила (1860) и одметништву Луке Вукаловића (1862). Послије убиства кнеза Данила који није имао мушког насљедника, црногорски кнез је постао Мирков син Никола. Никола је првих година управљао је уз помоћ и сарадњу свога оца. Мирко је због оптужби да је умешан у убиство кнеза Данила протјерао митрополита црногорско-брдског Никанора Ивановића у Русију.
Турска влада је окривљивала Мирка да је он главни представник ратничке странке на Цетињу и да побуњује околна српска племена у Херцеговини. Стога је тражила 1862. године да Петровић у миру напусти Црну Гору, али безуспјешно. Године 1862. избио је рат је са Турском. Рат је био тежак за Црну Гору, али се свршио часним миром. Посредовањем великих сила тај је захтјев касније напуштен.Мирко Петровић је 1864. основао Заложницу црногорску, прву финансијску институцију у Црној Гори.
До смрти је остао сива еминенција и стварни господар у Црној Гори. Преминуо је на Цетињу 20. јула 1867. од колере.
 
Poslednja izmena:
По хронолошком реду они су следили овако:
владика и митрополит Данило Петровић (1697-1735)
владика и митропилит Сава Петровић (1735-1782)
владика и митрополит Василија Петровић (1750-1766)
владика и митрополит Петар I Петровић Његош (Свети Петар Цетињски), (1782-1830)
владика и митрополит Петар II Петровић Његош (1832-1851)
кнез Данило Петровић (1851-1860)
краљ Никола Петровић (кнез 1860-1910 и краљ 1910-1918 ).

Владали Црном Гором прво као владике а од кнеза Данила као кнежеви.
Никола I Петровић најдуже владао од свих србскох владара, чак више и од краља Милутина 50 година као кнез и 4 односно 8 као краљ.

Ваљало би додати и ово: после смрти краља Николе 1921. круну тада већ непостојеће државе је примио његов прворођени син, као ДАНИЛО II.
Он се после неколико дана "краљевања" и формално одрекао престола и права на исто у корист свога синовца, МИХАИЛА I, уз регентство краљице Милене. Михаило се касније одрекао свих права на (непостојећи) црногорски престо, изражавајући пуну лојалност новонасталој држави и свом брату од тетке, краљу Александру Карађорђевићу, и био је члан Крунског савета.
 
Михаило се касније одрекао свих права на (непостојећи) црногорски престо, изражавајући пуну лојалност новонасталој држави и свом брату од тетке, краљу Александру Карађорђевићу, и био је члан Крунског савета.

Kad je to Mihailo Petrović Njegoš bio član Krunskog savjeta? :think: Zašto Mihailo nikad nije posjetio Jugoslaviju i Crnu Goru za vrijeme Kraljevine, već to čini za vrijeme Titove Jugoslavije? :think:
 
Poslednja izmena:
Pisale su kolege o tome na posebnoj temi o princu Mihailu, da je bio clan Krunskog saveta Petra II, kad se odrekao prava, itd itd, moze se naci na..http://forum.krstarica.com/showthre...page4?highlight=princ+mihailo+petrovic+njegos

Znam, već sam pročitao. I Matija Bećković je isto tvrdio u jednom intervjuu. Ali ne znam odakle taj podatak, ja to nigdje nisam našao. Zato i pitam u kom periodu je on bio član Krunskog savjeta, jer da budem iskren, izražavam sumnju u istinitost te tvrdnje (što ne znači da možda i nije tačna, samo ja ne znam za taj podatak).
 
Ovdje se radi o najerno izrečenoj neistini. Nikad neki Petrivić nije bio član kruskog savjeta nekog tamo Karađorđevića, prema kojima su, uzajamno, gajili iskrena osjećanja prijezira i mržnje, što se širilo i na drorsku kamarilu pa pretakal o i na elitno stnovnioštvo, za razliku od prostog naroda koji je služio kao topovsko meso.
 
Znam, već sam pročitao. I Matija Bećković je isto tvrdio u jednom intervjuu. Ali ne znam odakle taj podatak, ja to nigdje nisam našao. Zato i pitam u kom periodu je on bio član Krunskog savjeta, jer da budem iskren, izražavam sumnju u istinitost te tvrdnje (što ne znači da možda i nije tačna, samo ja ne znam za taj podatak).
Да, наравно да би било ок да имамо црно на бело. Али види, с обзиром да је Бећковић данас члан Крунског савета, мало је вероватно да би измишљао и играо се истине.

Upravo sam nasao pa dodajem odgovoru, na engleskoj Vikipediji ima taj podatak: "..He was a member of the Crown Council of King Peter II of Yugoslavia..." Na srpskoj recimo nema...
https://en.wikipedia.org/wiki/Michael,_Prince_of_Montenegro
 
Poslednja izmena:
2856.jpg


Војвода Божо Петровић Његош (1845-1927) Божо Драгов, Председник Црногорског Сената, командант Јужног сектора црногорске војске у Великом рату 1876-1878. године и командант чувене битке на Фундини, представник Црне Горе, заједно са војводом Станком Радоњићем, на Берлинском конгресу 1878. године, Председник Министарског савета (Владе) Књажевине Црне Горе (1879-1905) и министар, те гувернер Скадра 1915. године. Војвода Божо Петровић, завршио је у Паризу 1867. године Лицеј Луја Великога, вратио се у Црну Гору и са навршене 22 године постао председник Црногорског Сената. Био је најобразованији Црногорац свога времена.
Војвода Божо Петровић је у име Црне Горе обављао бројне дипломатске мисије, често путовао у иностранство, сусретао се, разговарао и преговарао са истакнутим европским државницима, политичарима и другим званичницима и достојно и ауторитативно репрезентовао интересе Књажевине и Краљевине Црне Горе. Био је поштован у уважаван као личност у домаћим и међународним круговима.
Као противник онаквог начина уједињења 1918. је био један од организатора неуспеле Божићне побуне. Држан је у нехуманим условима више од годину дана у затвору Јусовача, а после је био интерниран у Сарајево. После смрти краља Николе, већ стар и болестан, и разочаран незаинтересованошћу и инертношћу краљевих синова, прихватио је новонастало стање и до смрти је живео повучено у својој кући у Никшићу. Његов син Владо Петровић Његош је постао лични секретар краља Александра. Сахрањен је на гробљу код цркве Св. Саве у Ераковићима на Његушима.
 
Његош је хтео да установи орден за јунаштво по Никцу од Ровина, као највећем црногорском јунаку. Међутим, сенатори Филип Ђурашковић и Стеван Перков Вукотић су предложили да се медаља не зове по Никцу већ по Милошу Обилићу, јер како су они рекли Милош је убио цара а Никац пашу, и тако је и остало па је од тада уведена чувена Обилића медаља за јунаштво.
 
Ovdje se radi o najerno izrečenoj neistini. Nikad neki Petrivić nije bio član kruskog savjeta nekog tamo Karađorđevića, prema kojima su, uzajamno, gajili iskrena osjećanja prijezira i mržnje, što se širilo i na drorsku kamarilu pa pretakal o i na elitno stnovnioštvo, za razliku od prostog naroda koji je služio kao topovsko meso.
Ti svoj odgovor stavljas u drugo, prethodno vreme i to je prilicno tacno. Ovde govorimo o vremenu princa Mihaila i kralja Petra II. Kasnije vreme, druge okolnosti, druga prica.
 
Ti svoj odgovor stavljas u drugo, prethodno vreme i to je prilicno tacno. Ovde govorimo o vremenu princa Mihaila i kralja Petra II. Kasnije vreme, druge okolnosti, druga prica.
Ма пусти га лупа глупости, био он или не у крунском савету, што немам разлога да сумљам, они су били нешто још боље, рођаци.

Породица краља Николе Петровића Његоша

petrovici.jpg


Фотографија је снимљена на дан проглашења књаза Николе Петровића Његоша за краља, а Црне Горе за краљевину, 15. августа 1910.


Стоје (с лијева на десно): велики кнез Петар Николајевич, кнез Франц Јозеф од Батенберга, књагињица Вјера Петровић Његош, књагињица Ксенија Петровић Његош, књаз-престолонасљедник Данило Петровић Његош, књаз Мирко Петровић Његош, књаз Петар Петровић Његош.
Сједе (с лијева на десно): кнегиња Милица-Јута од Макленбург-Нојстерлица, кнегиња Ана од Батенберга, италијанска краљица Јелена, краљица Милена Петровић Његош, краљ Никола Петровић Његош, велика кнегиња Милица Николајевич, италијански краљ Виторио Емануел, кнегиња Наталија Константиновић.
Сједе на тепиху (с лијева на десно): кнегињица Јелена Карађорђевић, кћи великог кнеза Петра Николајевича принцеза Галицин, престолонасљедник Србије Александар Карађорђевић.

http://www.njegos.org/petrovics/porodica.htm
 
0415.jpg


ВОЈВОДА ЂУРО ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ (Ђуро Драгов)
Генерал-дивизијар, учесник свих ратова које је Црна Гора водила од 1876. године. Прославио се као командир бригаде у нападима на Скадар 1912. У 1. светском рату командант Херцеговачког одреда. На вест о капитулацији војске је сломио официрску сабљу. Са браћом Божом и Марком учествовао у организовању Божићне побуне 1918., заједно са њима затваран од нових власти. После смрти краља Николе, прихватио нновонастало стање и живео повучено до смрти.
 
http://1.***************/-T05QwBgEhCg/T2Sjy484V2I/AAAAAAAABTU/5xR2q4AcFF0/s1600/%25D0%2592%25D0%25BE%25D1%2598%25D0%25B2%25D0%25BE%25D0%25B4%25D0%25B0++%25D0%259F%25D0%25B5%25D1%2582%25D1%2580%25D0%25BE%25D0%25B2%25D0%25B8%25D1%259B+-+%25D0%258A%25D0%25B5%25D0%25B3%25D0%25BE%25D1%2588.jpg

Војвода Шако Петровић Његош (1854-1914), Шако Перов, а крштеним именом Богдан које се временом потпуно изгубило. Први председник Народне странке. Остао је израна сироче без оца, те га је васпитавао Књаз Данило. Основну и богословско-учитељску школу свршио је на Цетињу и након тога одмах постао ађутант Књаза Николе, са којим је сарађивао на свим унутрашњим и спољним државним пословима, а понајвише око припремања Херцеговачког Устанка и ратова 1875—1878. г. Књаз Никола га је због његове храбрости, особите природне бистрине, тактичности и понашања, необично волио, нарочито у прво вријеме своје владавине тј, док Војвода Шако није почео постајати непријатељ крутом реакционарском режиму и радити са највиђенијим људима против њега.
За вријеме ратова 1876-78 Војвода Шако је међу првим био у борби као обичан војник. Вучји До, гдје је својим прегалаштвом и неустрашљивошћу задивио, украсио је његове младалачке прси Обилића медаљом и увео га у ред прослављених цногорских јунака, да ускоро као вођа Бокешких добровољаца добије и војводску титулу. Све борбе и окршаји око Никшића, Подгорице и Бара, могу причати о беспримјерном јунаштву и витештву Војводе Шака. Као круну свега, новоосвојени Бар и Приморје повјерава Књаз Никола бризи и управи Вој-воде Шака, гдје он и на овом пољу жање велике успјехе. Књаз му је касније предао и уређење Никшића, гдје он успијева да заведе ред и законитост и добија неподијељене симпатије свих народних слојева уз највише признања. И ако је дванаестогодишње службовање ван Цетиња држало Војводу далеко од двора ипак, Књаз није ниједно. ни државно ни фамилијарно питање, без Шака свршавао. Из Никшића долази Војвода Шако на Цетиње за члана Државног Савјета, баш у времену кад се мијењају прилике и у двору и у околини Књажевој, на којем је положају показао своју жељу за правичност и слободу народа.
Он је један од најзаслужнијих чинилаца за доношење Устава 1905. г. Приликом првих избора престоница га бира за посланика. и ако се то у двору није жељело, те су му и сметње прављење. Та прва Црногорска Народна Скупштина изабрала га је за свог предсједника. Његова тактика, искуство и познавање народа битни су разлог, да је ова скупштина од првог дана ушла у нормалан ток рада и експедитивно отправљала послове. Највећи дио интелигенције и народа сакупља се око Војводе, дајући му неограничено повјерење у вођењу народне ствари, коју он и поред свих претња и злостављања, (у чему није поштеђен), мушки и одважно, често пута и по цијену живота, заступа.

Рођен племић, по духу прави народњак, поносно, али тешка срца послије по злу познате 1907. г, кад је силом разјурена Скупштина, Народна Странка и истакнути посланици из Клуба осуђени на тешку робију, одлази Војвода Шако на своје имање у Никшић, напустив политику, стално у доста рђавим односима са двором, гдје и умире 16. септембра 1914. г. Гробница војводе Шака налази се пред храмом Св. Архиђакона Стефана у мјесту Глибавац код Никшића.
 
ФИЛИП ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ (1856-1897), Филип Перов, брат војводе Шака.
На Цетињу је завршио основну и Богословско-Учитељску школу. Као двадесетогодишањак учествовао је у црногорским ослободилачким ратовима 1876-1878. године и истакао се на Вучјем долу, којом је приликом тешко рањен. У државној служби заузимао је високе положаје:прво је био секретар Министарства унутрашњих послова Књажевине Црне Горе, па потом управитељ грађевина. Самообразовањем је постигао оно што му редовно средњошколско образовање није дало. Посебно се интересовао за књижевност. Много је волио књигу. Имао је солидну библиотеку, коју је послије пензионисања пренио у Даниловград, гдје је провео остатак живота на лијепом имању. Умро је 9. августа 1897. године на Цетињу и сахрањен наредног дана у породичној гробници испред цркве св. Ђорђа на Његушима.“ Био је ожењен Анђом, кћерком Марка Миљанова.
 
Zašto stalmo pominjete nekog Njegoša, kad su oni Njeguši, seljani sela Njeguši, a ne Njegoši, to mjesto u Crnogj Gori ne postoji, a rekao bih niđe na svijet.
Шта теби буде понекад пријатељу?

"Njegoš, planina u Crnoj Gori, oko 26 -{km}- istočno-sjeveroistočno od Bileća, odnosno 22 -{km}- sjeverozapadno od Nikšića. Pruža se u dinarskom pravcu, od sjeverozapada prema jugoistoku, i u tome pravcu su najviši visovi: Planinica oko 1.520 m, Njegoš 1.725 m. Na sjeverozapadu od Njegoša nastavlja se Somina, a na jugoistoku Zla Gora. Na jugozapadu od Njegoša dižu se vrhovi: Koplje 1.407 m, Ciganka i Cigan, oko 1.400 m. Veći deo Njegoša je pod vegetacijom, a sjeverni kraj je gol.

Dinastija Petrović Njegoš je po ovoj planini dobila ime. Petrovići potiču od bosanske vlastele koja je poslije pada Bosne pod tursku vlast 1463. godine došla u selo Muževice na planini Njegoš. Poslije su odselili u Njeguše."

Његош и Његуши, 2 различита појма.

И на Монтенегрини: http://www.montenegrina.net/pages/p...vota_predaka_petrovica_njegosa_v_miljanic.htm
 
Poslednja izmena:
СРБИН СРБИМА НА ЧАСТИ ЗАХВАЉУЈЕ

Како одох из слободних горах,
мишљах у њих Српство оставити,
а међ' туђим уљести народом,
ком обичај ни језика не знам:
вјера друга, царство, миса друга;
мишљах презрен ка и крвник бити
ради вјере - свијета неслоге.
Но ја сасвим другојаче нађем:
бих дочекан у Котору красно
у српскојзи кући Лумбардића.
Ту три дана ка у тренућ прошли
правом чашћу и весељем српским;
док четврти, на уранак сунца,
конте Јосиф из Доброте дође
са његова два мила синовца,
два синовца како двије виле.
Тек се стасмо, братски с' изљубисмо,
питасмо се за живот и здравље,
и у говор дуг искрено српски
сташе сва три конта говорити:
"Воља нам је, стари пријатељу,
да нам кућу пођеш видијети
(не ђе друго веће у Доброту)
са свом браћом која су ти овђе,
нашом браћом храбрим Црногорцма."
Ми без молбе, како Црногорци,
из ријечи на ноге скочисмо,
три четири лађе напунисмо;
њини момци одвезу нас брзо.
Ми одмаха, тридест и четири,
у бијелу двору њиховоме
божу помоћ њима назовемо,
они нама: "С добром срећом дошли!"
Загрле нас као своју браћу
и сједну нас у позлатне стоце,
пак одмаха кафу и ракију;
кад исписмо кафу са ракијом,
све нас зовну за сто благовати.
За њ весело и дуго сјеђесмо
частећи се сваком ђаконијом,
јошт за сваком друго пијућ вино,
у њ спомињућ царе и ћесаре
који добра српском роду жуде,
пак и слобод црногорског гњ'језда,
а за здравље један другом, зна се.
Пошто ти се мушки напијемо
и весело српски исмијемо,
конте Јосиф и два му синовца
начну опет од свег срца молит
да сви код њих ноћит останемо,
а и даље колико нам воља
ка у правог Црногорца кућу.
Ми с грохотом и с потресом двора:
"Бисмо, конти, божја ви је вјера,
за неђељу, мање ни сахата!
Ко би бјежа од оваквог добра
и од таквог братског пријатељства?
Ал' нам прост'те, јер немамо када:
брод нас чека, а вјетар је за нас.
Него збогом и фала ви на част!"
Онђена се братски изгрлимо,
готово се с плачем раздвојимо.
Ми к својему намјерену путу,
с пријатељма растасмо се т'јелом,
али душом нигда ни довијек.
О, ви Срби, свуд ли српствујете,
дужност чојства праву испуњате!
Српствуј ђелом, вјеруј што вјерујеш:
лактом вјере глупост чојка мјери,
а озбиљност ђелом и врлином!


Петар II Петровић Његош
 
31903_636901739658667_1670425741_n.jpg


ПОВЕРЉИВА ПОРУКА КНЕЗА НИКОЛЕ КРАЉУ ПЕТРУ О ПОТРЕБИ УСПОСТАВЉАЊА БРАТСКЕ САРАДЊЕ ИЗМЕЂУ ДВЕ СРПСКЕ ЗЕМЉЕ
Драги мој Перо,
Од неког времена српски листови често саопштавају и такве вијести из којих би се дало закључити да двије независне српске земље и два српска владалачка дома нијесу у слози. То је прихваћено и од страних непријатељских нам листова и са провидном намјером појачано. На тај се начин у српском народу почело све више стварати увјерење да нешто постоји или је нарочито створено, што се испријечило на путу пред заједницом двију српских држава и њихових представника.
Тежак бол, мој драги Перо, због тога осјећа моја душа. Немило ме дира то, што се све више пише и говори о раздору између вас и нас и неспоразуму и некаквој хладноћи између тебе и мене. Могу да замислим колику тугу због тога осјећа наше племе, а колико тек сви они који у нас упиру своје погледе. Мени је тешко на души и жао кад се може (про)мислити камоли још по тол* ... српским и страним органима (ја)вности писати да двије српске државе и њихови поглавари нијесу једнодушни и најбоље расположени једни спрам других, управо данас кад су највише позвани да напрегну снагу да ... штетило (стално) ... добило за чим ... тежи. Жао ми је и зато што знам и свјестан сам тога да уколико се мене тиче никаква основа и разлога немају учестали гласови о неспоразуму. Жао је и свима мојим Црногорцима који су као у свему и у то.ме са мном једна душа и једно срце.
Бол, изазван у мојој души тим писањем и гласовима, појачан је и помишљу да би српски народ убрзо могао стећи увјерење да има бар нечега у истини ... би тек веома штетно; то би тек могло бацити у бригу родољубе нашега народа који би могли клонути у својим надама, ако позвани не би похитали да му разбију стечено увјерење као да и.ма нешто, што мути заједницу између двије српске земље и повјерење између њихових владалаца. Само у тој заједници и у томе повјерењу Српство може да види залогу љепше будућности. Ако је ико, ја и ти, драги мој Перо, први смо позвани да нашем народу дадемо од своје стране видан несумњив доказ да та заједница, као залога уздања народнога, не само није ништа ... од своје интензивности, но да је ... најтрајнија у времену кад је на пријестолу Србије унук тополског хероја, а на пријестолу Црне Горе праунук Данила, осниваоца црногорске слободе и св. Петра Цетињског, Карађорђева сатрудника. Убијеђен сам да су осјећања твоје српске душе због истих узрока равна мојим ... и друкчије осјећати унук ... бесмртнога који по ријечима мога славнога предшаственика "диже народ, крсти земљу, а варварске данце сруши, из мртвијех Срба дозва - дуну живот српској души".
Кад су ни осјећаји за опште српско добро, исти и жеље за остварење народних идеала једнака, лако ће то бити, драги мој Перо, наћи погодан начин да се што прије нешто предузме и учини да би се у коријену сатро и најмањи повод за вјеровање да међу српским државама и њиховим владалачким домовима нема слоге, љубави и повјерења. Дужни смо ја и ти први то да учинимо и то заједнички, јер смо први за то позвани. Видан доказ који бисмо дали свијету ишчупао би из душе Срба црне слутње које су се у њу увријежиле усљед честих и понављаних гласова о некаквој неслози и чак о некаквом конспираторском раду једне братске стране против друге, тако да је поменуте гласове сад већ и немогуће потпуно демантовати само ријечима и изјавама.
Од моје стране нема никаквих сметња нити зле воље, већ једино љубав за споразум и сложан рад у корист општега добра српскога, у чему ме потпомаже цијела Црна Гора, која је увијек била готова да заједно са мном за ту узвишену цијељ принесе и највеће жртве. С твоје стране такође нема никаквих сметња, јер и ти си прожет истим осјећањима и задахнут љубављу према Српству, а потпомогнут у дјелима општега добра од твога доброга народа, те сам увјерен да ћеш се обрадовати овој мојој мисли и изабрати такав пут, којима бисмо обојица лако могли доћи до њенога остварења. У рукама непозваних или равнодушних који можда не би могли правилно да појме сав жар исказаних ти осјећања за опште добро, изгледало би ово моје писмо као плод какве бојазни или плашње од напада на мене, који су потекли из неразумијевања, заслијепљености и највећим дијелом из младалачких глава. Али теби је, мој драги Перо, познато да није тако; теби је познато да сам, што 'но вели народни пјевач, често пута од младости своје "постојао на страшноме мјесту" само ради добра народнога. И зато, ја те молим, да прихватиш мисао, исказану у овоме писму, једино ради Српства, јер што се мене тиче, све једно ми је да ли ћу за опште српско добро пострадати на Косову или од бомбе у каквој улици, пошто за мене страшније и убитачније бомбе, но што је та да се Српство почело све више увјеравати - на чем објеручке раде и наши непријатељи - да ја и ти, твоји и моји, твоја и моја земља нијесу заједно у раду на општем српском добру теби ништа неће сметати да, са своје стране о противноме дадеш један доказ и примјер, у чему ћу и ја учествовати, те ћемо тиме обрадовати цио народ српски. Србија и Црна Гора, цјелокупно Српство, па и сама Русија, заштитница наша, зову не да час прије то урадимо. Огријешићемо се пред Богом и нашим народним светињама и сјенима (толиких) мученика српске народне мисли, ако се ... старамо да, пошто смо обојица ... ри, не оставимо своје земље и свој ... у неизвјесности. Ни од какве жртве не треба да презамо, нити да се склањамо испред каквих сметња, ма се исте, иако смо обојица уставни владаоци, састојале и у жртвовању влада за ту цијељ и у савлађивању разних других препона, које би ни могле ставити на пут уставне обавезе. Кад су у питању општи српски интереси такве би жртве биле оправдане и од родољубивих наших поданика одобрене, а од Српства благословене.
Могао сам ти као носиоца овога писма послати којега од мојих војвода и великодостојника, али то не чиним, јер сам мишљења да је за овакву свету српску ствар најпогоднији посредник између мене и тебе високопреосвећени митрополит Митрофан Бан, родољуб и стари борац за слободу нашега народа, чија улога у овоме родољубивом послу треба да буде огледало улоге Светог Саве и његових посљедоватеља у сличним пословима.
Цетиње, 1907.
 
Poslednja izmena:

Back
Top