Autor ovog teksta je pomešao neke stvari. Ovakav njegov zaključak je posledica nepoznavanja izvršnog postupka.
Привредни суд у Београду је казнио предузеће које је од њега захтевало да му сва документа писана српским језиком доставља на ћирилици, јер на то има право по Уставу, Закону о службеној употреби језика и писама и Закону о парничном поступку.
Немања Видић 11.06.2013
***
Том предузећу као дужнику суд је доставио предлог решења за извршење Ив-3646/2013 (podvukao Viljushka) које је он примио од другог предузећа које је поверилац, и то исписаног српским језиком и латиницом која је општенародно и службено писмо у суседној држави Хрватској .
Naime, sud odlučuje u okviru
predloga za izvršenje koji podnosi preduzeće poverilac. Takav predlog o izvršenju mora da ispuni određene zakonske uslove (moraju biti naznačeni izvršni poverilac, izvršni dužnik, izvršna ili verodostojna isprava, obaveze izvršnog dužnika, sredstva i predmeti izvršenja, kao i drugi podaci koji su potrebni za sprovođenje izvršenja - član 49. stav 1. Zakona o izvršnom postupku). Ukoliko su svi zakonski uslovi u pogledu predloga o izvršenju ispunjeni, sud rešavajući
u pravnoj stvari između izvršnog poverioca i izvršnog dužnika donosi
rešenje kojim se usvaja ili odbija predlog izvršnog poverioca.
Dakle,
predlog o izvršenju i
rešenje su dve različite stvari. Na sajtu Privrednog suda u Beogradu nisam uspeo da nađem rešenje pod oznakom Iv-3646-2013, pretpostavljam da je skinut sa oglasne table. Ostala rešenja i zaključci su pisani ćirilicom, tako da verujem da je i to rešenje napisano ćirilicom. Međutim, zabuna je nastala usled toga što autor teksta ne razlikuje
predlog o izvršenju, kao dokument koji podnosi izvršni poverilac i
rešenje, koje donosi sud.
Predlog o izvršenju koje je podneo izvršni poverilac sud je prosledio izvršnom dužniku i to onakav kakav je primio - napisan latinicom. Sud nema obavezu da konvertuje predloge sa latinice na ćirilicu, nego prosleđuje original predloga. (Ne radi se zapravo o originalu, s obzirom da se predlog o izvršenju predaje u četiri primerka, ali svaki primerak je istovetan originalu, tj. sadrži tekst originala.)
Суд није доставио дужнику исти документ исписан уставним писмом, него је одмах донео решење по коме је извршена принудна наплата дуга, и дужник је осим дуга платио и трошак принудне наплате.Тј. суд је казнио фирму која неће да прими од суда никакав латинички документ.
Ne radi se ovde o kazni. Pogotovo nije reč o kazni zbog toga što ovo preduzeće nije htelo da primi od suda dokument napisan latinicom.
Sud je rešavao
u pravnoj stvari između izvršnog poverioca i izvršnog dužnika i doneo
rešenje kojim se
izvršava prinudna naplata duga koji je jedno preduzeće imalo prema drugom.
A o troškovima prinudne naplate Zakon o izvršnom postupku kaže sledeće:
Трошкове поступка у вези са одређивањем и спровођењем извршења претходно сноси извршни поверилац (чл.43.ст.1.ЗИП- а). Извршни дужник је дужан да извршном повериоцу на његов захтев надокнади трошкове који су били потребни за извршење. Захтев за накнаду трошкова може се поднети најдоцније у року од 30 дана од дана окончања поступка (чл.43.ст.4 и ст.6. ЗИП- а).
A staro je pravilo da troškove sudskog postupka snosi ona strana čije je nesavesno ponašanje ili čije su neosnovane tvrdnje dovele do tog postupka. O tome je reč i ovde. Dakle, ne radi se ni o kakvoj kazni.
Суд је дужнику образложио да на ћирилици мора бити само оно што он пише, а да странке у спору не морају користити ћирилицу у српском језику. Такав став суд темељи на чињеници да законом није прецизирано које писмо морају користити странке. То ипак јесте одређено , и то најмање следећим :
Члан 2. Закона о службеној употреби језика и писама почиње реченицом „Службеном употребом језика , у смислу овог закона, сматра се употреба језика и писама …“, а чланом 6. Закона о службеној употреби језика и писама одређено је : „Свако има право да у поступку пред органом, односно организацијом која у вршењу јавних овлашћења решава о његовом праву и дужности употребљава свој језик и да се у том поступку упознаје са чињеницама на свом језику.“ Што значи и на свом писму.
Autor teksta nije citirao kompletan član 2. Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama, iako je za razumevanje člana neophodno da se pročita ceo. Takođe, član 6. istog zakona autor teksta protumačio je pogrešno.
Naime, Ustav Republike Srbije, član 10. kaže:
У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо. Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.
A da bi se razumela službena upotreba jezika i pisama mora se videti ceo član 2. Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama:
Službenom upotrebom jezika i pisama, u smislu ovog zakona, smatra se upotreba jezika i pisama u radu: državnih organa, organa autonomnih pokrajina, gradova i opština (u daljem tekstu: organi), ustanova, preduzeća i drugih organizacija kad vrše javna ovlašćenja (u daljem tekstu: organizacije koje vrše javna ovlašćenja).(stav 1.)
Službenom upotrebom jezika i pisama, u smislu ovog zakona, smatra se i upotreba jezika i pisama u radu javnih preduzeća i javnih službi, kao i u radu drugih organizacija kad vrše poslove utvrđene ovim zakonom.(stav 2.)
Dakle, upotreba pisama i jezika je službena u radu
organa,
organizacija kada vrše javna ovlašćenja,
javnih preduzeća i
javnih službi.
Obraćanje stranke sudu ne ulazi u službenu upotrebu jezika i pisma.
Stoga, obrazloženje suda je potpuno ispravno.
Суд је дужнику образложио да на ћирилици мора бити само оно што он пише, а да странке у спору не морају користити ћирилицу у српском језику. Такав став суд темељи на чињеници да законом није прецизирано које писмо морају користити странке.
Što se tiče člana 6. Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama:
„Свако има право да у поступку пред органом, односно организацијом која у вршењу јавних овлашћења решава о његовом праву и дужности употребљава свој језик и да се у том поступку упознаје са чињеницама на свом језику.“ Што значи и на свом писму.(podvukao Viljushka)
Ovaj član zakona je garant da će svaka osoba, bez obzira kojim jezikom govori, biti upoznata sa postupkom u kome se rešava o njenim pravima i dužnostima i da će u vezi sa tim postupkom biti u mogućnosti da se izjasni na svom jeziku. Ovaj član zapravo predstavlja izuzetak od službene upotrebe jezika i pisama. Suština je da se stranci obezbedi da razume tok postupka.
Što se tiče ovog postupka o kome je reč, ovaj član zakona nije povređen. Jezik na kome se komuniciralo je svakako bio srpski.
Kada se ne govori o srpskom jeziku stvari su sasvim jasne. Jedan jezik - jedno pismo. Međutim, srpski jezik se može pisati i na ćirilici i na latinici, i autor teksta to priznaje još na početku.
Том предузећу као дужнику суд је доставио предлог решења за извршење Ив-3646/2013 које је он примио од другог предузећа које је поверилац, и то исписаног српским језиком и латиницом која је општенародно и службено писмо у суседној држави Хрватској.
Tako da nema govora da stranka nije razumela predlog o izvršenju koji joj je sud prosledio.
I ne vidim čemu fobija od latinice. Smatram da to što imamo dva pisma nije hendikep, već suprotno, smatram da je to prednost.
Obično je glavni argument protiv latinice to što Hrvati pišu latinicom, to je
hrvatsko pismo. Ne treba da pišemo latinicom, zato što Hrvati pišu latinicom. Hrvati su odbacili ćirilicu, pa bismo mi trebali odbaciti latinicu. I na taj način se negira postojanje
srpske latinice.
Mišljenja sam da je ćirilica lepše pismo, nema one digrafe (doduše i latinica ima samo tri), a isto tako ćirilica je kompaktnija. Ali ništa od toga me ne sprečava da pišem i latinicom.
I na kraju dajem jedno mišljenje o ćirilici i latinici sa kojim se uglavnom slažem.
http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/Odumiranje-cirilice/t3267.lt.html
