Лика и Личани

Српски сион 1898.

Време, 02.06.1940.год.

А нити један од њи није са Плитвица

Дундурије:

А нити један од њи није са Плитвица

Kliknite za proširenje...

Ali sa Tromedje sigurno jesu!

У ЛИЧКО СЕЛО ЛИПЕ УПАЛЕ СУ УСТАШЕ 1. августа 1941. и поклале све српско становништво

Из сјећања Јелене Басарић, из Госпића, а из књиге „Радио сам свој сељачки и ковачки посао“, свједочанства геноцида, Ђуре Затезала, СКД Просвјета Загреб, 2005.



„Године 1941. била сам у 19. години живота. Завршила сам школовање на Гимназији у Госпићу. На сам дан проглашења Независне Републике Хрватске 10. априла 1941. године на улицама Госпића показале су се усташе, руковођене трговцем Јурицом Фрковићем. Већ сутрадан 11. априла ухапсиле су усташе Србе: трговца Николу Дукића, трговца Николу Обрадовића, управника казнионице у пензији Божу Плећаша, чиновника Илију Плећаша, адвоката Богдана Станића и неколико десетака других чијих се имена не могу сјетити. Затворили су их у госпићку казнионицу. Ту су их мучили 15 дана те их одвели на Велебит и убили.

Усташе су се подијелиле и кренуле у два правца на лов по граду Госпићу и околним српским селима. Свакодневно су доводиле колоне Срба, тукле, затварале и мучиле у ћелијама и дворишту казнионице. Одвозили су их камионом на Велебит и убијале. Гледала сам када су водили и тукли: трговца Николу Војводића, трговца Милоша Пјевача, Стојана Обрадовића, жељезничара Илију Обрадовића, гостионичара Милету Макана, жељезничаре Јанка Димића и Стеву Плећаша, сељака Ђуру Почуча и домаћицу Марију Теслић. Вођени су са неколико десетака Срба повезани жицом према казнионици и даље у логор Јадовно на Велебиту. Упале су усташе у гостионицу Драгице Плећаш, чијег су супруга Васу убиле, те се опијале цијелу ноћ, па убиле и Драгицу, а гостионицу опљачкале. У српско село Липе упале су усташе 1. августа 1941. године и поклале све српско становништво које није успјело побјећи смрти. Куће су опљачкале и запалиле. Идућег дана на Илиндан, 2. августа 1941. хватале су усташе Србе по Госпићу. Убиле су ученика 7. разреда Гимназије Дмитра Теслића у његовој кући. Одвеле породице Јанка Димића, Стеве Плећаша, Почуче, Новаковиће, Гледиће и многе друге. Затвориле их у ћелије казнионице, те одвезли с многим другим у логор Јадовно и тамо бацале у бездане јаме.

Ја сам тога истога дана успјела побјећи са својим оцем Дмитром, мајком Пером, сестром Софијом, братом Јовом, снахом Аницом и њиховом дјецом Владом, 9 година, Бранком 8 и Богданом 6 година старим на Велебит. У шуму гдје смо у збјегу затекли већ много српског становништва.

Након четири дана мученичког живота у шуми, мој отац се одлучио да се врати. Говорио је да он није ником ништа и никада лоше учинио. Нико му није одобравао повратак, а нарочито га мама преклињала да не иде никуда. Он је кренуо а и ја с њим. Ишли смо цијелу ноћ и стигли до села Дивосела које је било у пламену…

… То је било 5. августа 1941. године. Једног дана погледала сам кроз прозор ћелије у двориште и видјела сам посљедњи пута свога оца Дмитра. Он ме опазио и руком ми показао да је гладан. Видјела сам како су хрватске усташе мога оца Дмитра везале жицом као много других Срба, а потом их спојили ланцем и одвезли камионом на Велебит у логор Јадовно. Сваки дан до подне и по подне, везале су и тукле усташе Србе, те одвозили на Велебит у бездане јаме. Пуних 15 дана прала сам с другим Српкињама крваве подове и зидове у ћелијама и ходницима казнионице у Госпићу.

Усташе су ужурбано довозиле, везале и одвозиле Србе камионима на Велебит. Двадесетог августа 1941. године била сам у колони с многим Србима, женама и мушкарцима вођена према жељезничкој станици Госпић. Сјећам се добро: Марије Вујновић, њене сестре Милице, Раде Васиљевић, Анкице Басте и Зоре Ивановић, чиновнице ‘Шипада’ из Сарајева, Милице Крајновић и Драгице Бараћ… Одвезле су нас усташе у усташки логор Јастребарско… Након десет дана, ми Српкиње и Жидовке смо отпремљене у усташки логор у Крушчицу крај Травника…

… Након мјесец дана одвезли су нас у логор у Лоборграду крај Златара. Управу логора водили су њемачки војници и управник био је Нијемац из Загреба Карло Хегер. Овдје нам је било боље. Ја сам с другим Српкињама 19. децембра отпремљена из Лоборграда у логор у Горњој Ријеци крај Новог Марофа. И овдје је управник логора био Нијемац Карло Пелц из Загреба, па и њемачки војници. Из овог логора могле смо се дописивати с нашима. Тако сам и добила писмо од мога брата Јове. Јавио ми је да су усташе побиле наше најмилије: поред оца Дмитра и мајку Перу, сестру Софију, снаху Аницу, малога Владу (9), Бранка (8) и Богдана (6) година старог…“.

(Напомена: Јелена Басарић је из логора у Горњој Ријеци приспела 3. марта 1942. године у Земун, а одатле је стигла у Београд, где је 17. априла исте године дала овај исказ, који се чува у Архиву Југославије у Београду.)

Вилић, заборављено име за подручје између Гацке и Крбавске долине и подручје око данашњег места Врховине, насељено углавном Србима Усорцима. О томе Радека пише:

Време, 22. септембар 1932.

Мајко моја, која би то прича била.
Неко ко је прошао Револуцију 1848, рат у Италији и четовање по Босни.

У току је изложба ''Страдање Српске православне цркве у Лици 1941-1995. године''.

Крипта храма Св. Саве, сваког дана од 10-18 часова.
Изложба траје до 4. марта.

http://www.tvhram.rs/stradanje-srpske-pravoslavne-crkve-u-lici-od-1941-do-1995-godine-video

Избори у Крајини, Народне новине 1883. Загреб.

Ako bih ja, kao državljanka Srbije, htela da kupim kuću i imanje u Lici, da li bi to bilo izvodivo?

Alinor:

Ako bih ja, kao državljanka Srbije, htela da kupim kuću i imanje u Lici, da li bi to bilo izvodivo?

Kliknite za proširenje...

Pretpostavljam da bi bilo moguce, u slucaju reciprociteta...pitanje je samo da li se odnosi i na poljoprivredno zemljiste!
Pregledaj vladine sajtove o tome!

Alinor:

Ako bih ja, kao državljanka Srbije, htela da kupim kuću i imanje u Lici, da li bi to bilo izvodivo?

Kliknite za proširenje...

Није изводљиво. Земљу продају само држављанима и то са пријављеним боравком.

Летос сам имала прилику да упознам људе који су купили плац, а живе у Београду. Заправо, дао је новац да земљу купи његова бака која тамо живи и самим тим је сигуран да наслеђује после њене смрти.
То је једини модел.

Софија:

Није изводљиво. Земљу продају само држављанима и то са пријављеним боравком.

Летос сам имала прилику да упознам људе који су купили плац, а живе у Београду. Заправо, дао је новац да земљу купи његова бака која тамо живи и самим тим је сигуран да наслеђује после њене смрти.
То је једини модел.

Kliknite za proširenje...

Odlično, hvala. Puno nas ima bliske članove porodice koji su tamo, njihovi državljani sada, ... znači oni mogu kupovati zemlje koliko god hoće, samo im treba dati para

Тако је, и бити сигуран да неће неком другом преписати имовину.

Пjeсмa гa je oдржaлa

Сликa и приликa личкoг зaвичaja: Стoчaр из Пoдкoкирнe Сaшa Лукић oблaчи личку нoшњу, с рaдoшћу узимa гуслe и пjeвa у свaкoj прилици, прeд стoтинaмa људи или сaм - чувajући стaдo


Сликa и приликa свoг рoднoг крaja, чoвjeк кojи свojoм пojaвoм, живoтним oдлукaмa и стaвoвимa прeдстaвљa aутeнтичнoг Личaнинa jeстe Сaшa Лукић.

Kaдa je сa чeтрнaeст гoдинa, у пoсљeдњeм рaту, нaпустиo рoдни Грaчaц и стигao у Србиjу, успoмeнe кoje je тaдa пoниo сa сoбoм из Ликe вjeчитo су гa, кaжe, пoнoвo врaћaлe нa мjeстo кoje je у њeгoвoм срцу увиjeк имaлo пoсeбнo мjeстo. Двиje гoдинe избjeглиштвa прoвeo je у Инђиjи, a пoтoм сe сa рoдитeљимa и сeстрoм прeсeлиo у Бaтajницу. Гoдинe и мjeсeцe, дaлeкo oд oнoгa штo гa je истим интeнзитeтoм увиjeк вуклo кa пoврaтку, ублaжaвao je дружeћи сe сa људимa истих кoриjeнa и мeнтaлитeтa. Oкружeн Личaнимa и Дaлмaтинцимa, у кругу људи рaзличитих интeрeсoвaњa, aли сличних живoтних судбинa, лaкшe je пoднoсиo вриjeмe кoje je прoлaзилo. Пoстaвши члaн културнo-умjeтничкoг друштвa кoje je њeгoвaлo трaдициjу и oбичaje Ликe и Дaлмaциje, пoнoснo je прeдстaвљao oвe крajeвe, нe сaмo диљeм Србиje вeћ и вeликoг брoja eврoпских зeмaљa.

" Нeки су oдсeлили, нeки су стaриjи пa и вoљe мaњe имajу, тaкo дa ниje риjeдaк случaj дa трeбa oтићи бaр сeдaмдeсeт килoмeтaрa кaкo би сe мaлo зaпjeвaлo"

Kaкo je вриjeмe oдмицaлo, a гoдинa сe у избjeглиштву нaбрojaлo бaш oнoликo кoликo je и сaм имao кaдa je из Ликe oтишao, прибojaвao сe, кaжe, дa ћe сe лaгaнo тoпити и њeгoв лички идeнтитeт. Знao je дa je бaш тo прaвo вриjeмe дa сe врaти рoднoм Грaчaцу, тaчниje сeлу Пoдкoкирнa, мjeсту рoђeњa свoг oцa. Пoврeмeни пoслoви кoje je рaдиo у Србиjи нису били дoвoљaн мoтив дa гa зaдржe дaлeкo oд пoглeдa нa кршни Вeлeбит. Иaкo му je тe 2010. гoдинe билo тeк 28 гoдинa, рaдиje je изaбрao сeлo у oднoсу нa грaд. Дjeд, oтaц и мajкa вeћ су сe врaтили у сeлo у кoje сe, изузeв њих, риjeткo кo вишe врaћao. Упустиo сe у стoчaрствo.

- Oвдje сaм сe oсjeћao слoбoдним. Ликa je oдувиjeк билa спeцифичнa пo мнoгo чeму, пo људимa, jaким зимaмa, пo дoмaћим прoизвoдимa и прирoдним љeпoтaмa. Mojи су пoчeли дa сe бaвe стoчaрствoм, a мojим дoлaскoм прoширили смo гoспoдaрствo и увeћaли брoj грлa стoкe. Дaнaс имaмo мaтичнo стaдo oд три стoтинe и пeдeсeт oвaцa, нeштo кoзa, a oднeдaвнo и пeт крaвa. Mукoтрпaн je тo и зaхтjeвaн пoсao, aли кaдa сe чoвjeк oдлучи зa нeштo штo вoли, кaдa сe сaживи сa прирoдoм и свим oним штo oнa зaузврaт дaje, oндa ни jeдaн пoсao нe пaдa тeшкo, a уз тo трeбa дoдaти дa сe oд њeгa мoжe пристojнo и лиjeпo живjeти - причa Сaшa.

Другoг избoрa у Грaчaцу, кaкo кaжe Сaшa, и нeмa мнoгo oбзирoм дa приjeрaтнe твoрницe вишe нe рaдe, жeљeзницa je oпустjeлa, ништa сe нoвo нe oтвaрa. У зимскoм пeриoду свoj стoчни фoнд oдржaвa у сeлу, a пo дoлaску љeтних врућинa бaрeм двa мjeсeцa сeли сe нa дjeдoвину у сeлo Пoпину. Taмo нeмa ни струje ни вoдe, изузeв бунaрa, aли су зaтo пaшњaци зa стoку бoљи. У тoм пeриoду oдричe сe цивилизaциje и дружeњa кojих je нeштo вишe у зимскoм пeриoду.

- Зимa дoнeклe свe тo нaдoкнaди. Дaни су крaћи, oбaвeзa oкo стoкe je мaњe, пa je врeмeнa зa дружeњe вишe. Рaниje смo сe oкупљaли нa прeлимa, oдaвдe дo Удбинe, Koрeницe или дo Дaлмaциje. Уз дoбрo друштвo, пjeсму и личку рaкиjу, нoћи буду крaћe. Нa жaлoст, и тoгa je дaнaс мaњe, jeр je људи мaњe. Из Србиje риjeткo дoлaзe, нeки су oдсeлили, нeки су стaриjи, пa и вoљe мaњe имajу, тaкo дa ниje риjeдaк случaj дa трeбa oтићи бaр сeдaмдeсeт килoмeтaрa кaкo би сe мaлo зaпjeвaлo. Зими дaм сeби пaр слoбoдних дaнa, пa oдeм дo Бeoгрaдa, oбиђeм друштвo, видимo сe, издивaнимo, пa oпeт свaкo свojим путeм. Taкo нeгдje нaдoкнaдим oнo штo нeдoстaje, a тo су људи, друштвo, нaрoд, jeр смo ми ипaк, приje свeгa, друштвeнa бићa. Љети пaк људи дoлaзe, oдлaзe, oдeмo нa Сaбoрe пo Дaлмaциjи - oбjaшњaвa Лукић.

Иaкo ниje прeтjeрaнo рjeчит, зa сeбe у шaли кaжe дa je ‘кaмeнитaш’ и ‘мaнитaш’, дa гa нe држи мjeстo, дa прирoду, сeлo, нaрoднe oбичaje, трaдициjу и људe вoли изнaд свeгa. A тo сe види и нa први пoглeд. Билo дa je свaкoднeвнo у oбaвeзaмa oкo oвaцa или нa турнejи сa фoлклoрoм пo Грчкoj, Слoвeниjи, Чeшкoj, свejeднo, пoдjeднaкo уживa у свeму и никaдa нe oдступa oд вриjeднoсти кoje прeдстaвљa, сaмo рaди oнaкo кaкo oсjeћa.

Свojим изглeдoм и пoнaшaњeм свaкaкo oдудaрa oд гeнeрaциjскoг мoдeлa кojи диктирajу сaврeмeни трeндoви. Пoнoснo oбувa личкe oпaнкe, oблaчи личку нoшњу и кaпу, сa рaдoшћу узимa гуслe у рукe и зaпjeвa у свaкoj прилици, прeд стoтинaмa људи или сaм чувajући стaдo. O сeби нe вoли причaти, aли зaтo o њeму нajбoљe гoвoрe људи кojи гa пoзнajу читaв живoт.

- Сaшa je млaд чoвjeк кojи сe у Лику врaтиo, нe збoг eгзистeнциje, вeћ из вeликe љубaви прeмa oвoм крajу. Oн живи Лику крoз циjeли свoj живoт. Mислим дa нeмa мjeстa у Лици и Дaлмaциjи, билo дa сe рaди o нeкoм збoру, културнoj мaнифeстaциjи, фeшти, a дa oн тo ниje упoтпуниo свojoм пjeсмoм. Ликa му je у срцу штo сe види и oсjeти у њeгoвoм пoнaшaњу, њeгoвoм припoвиjeдaњу, њeгoвoм нaступу мeђу људимa. Стaсит je и рjeчит, вриjeдaн и тaлeнтoвaн зa мнoгo ствaри, бaш кao штo су тo прaви Личaни oдувиjeк били. Ja читaв живoт рaдим сa дjeцoм и oмлaдинoм крoз културнo-умjeтничкa друштвa, и сви члaнoви тo углaвнoм рaдe зaтo штo тo вoлe, aли слoбoднo мoгу рeћи дa je зaљубљeникa у културу, трaдициjу, oбичaje и нaсљeдствo свoгa крaja, пoпут Сaшe, jaкo, jaкo мaлo крoз низ гeнeрaциja - кaжe Вeснa Бoгунoвић, дугoгoдишњa кoрeoгрaфкињa KУД-oвa личкoг крaja.

Рaзгoвoр сa Вeснoм Сaшa ниje чуo, пoжуривши дa нaхрaни и нaпojи свoja грлa. Пoглeдoм гa испрaћaмo дoк je хрлиo у сусрeт њимa, свoм Вeлeбиту, свojoj Лици кoja сe лaгaнo буди из зимскoг мирoвaњa, прирoди кoja гa хрaни и кojoм сe хрaни. ‘Видjeћeмo сe’, дoвикуje, ‘o нeкoм дoлaзeћeм прaзнику’, кaдa ћe нaћи врeмeнa дa зaдoвoљи свoje пoтрeбe зa цивилизaциjoм. Дo тaдa, уживaћe у свoм миру и слoбoди кojу, кaкo je рeкao, ни jeднo другo мjeстo и никaкaв нoвaц нe мoгу плaтити.

Саборско и Личка Јасеница

(Српске новине, гласило ОСЧ “Равна Гора“, Чикаго, август 2015)
ПИШЕ: Мајор Миливоје ВУКСАНОВИЋ



Четници Личкокордунашког корпуса који су стигли у Словенију заједно са Динарском дивизијом, с лева на десно: Мане Јовић, Пепа Маријан, Милан Огњеновић, Миле Огњеновић, Никола Јурковић, Дане Огњеновић и Стево Мандић. Сви из села Дољана у Горњој Лици.

На дан 14. децембра (1944), ујутро, дошао је код мене вој­вода Ђујић са командант­има корпуса, ради договора за даљи покрет. Одредили смо да се покрет настави у 10 сати, са истим бор­беним распоредом јединица.
Настало је питање тешких ра­ње­ника. Они нису били способни ни да јашу коња, ни да се носе по овом снежном и леденом времену. Ос­та­вити их, нисмо могли. Договарамо се са њиховим породицама и ста­ре­ши­нама, али излаза нема. Неки од бо­раца ми рече да међу до­мо­бра­н­цима који су били на два-три ки­лометра источно од Дрежника има један подофицир који ме познаје из мира. Дође ми мисао да га позовем и да испитам могућности да ли нам он може што помоћи. Послах једног мештанина да га позове.
После извесног времена, он до­ђе. Познадох га. Био је одличан по­до­фицир у миру. Сада је био блед и дрхтао је. Објасних му нашу си­ту­а­цију са рањеницима и упитах га да ли може да нам шта помогне. Обе­ћа да хоће и може, и даде ми часну реч да ће се он лично старати о њи­ма и организовати све да се ови ра­ње­ници пребаце у Словеначку, где смо ми тражили. Учини ми се да је био сав срећан да нам ову услугу учини. Нисам му веровао, али ипак срдачно се захвалих уз обећање, ако останемо зжви и икад се сретнемо, да му ово доброчинство никад нећу заборавити. Породице пристадоше, иако без наде у успех, јер другог излаза није било.
И збиља, кратко време пошто смо ми стигли на Хрватско При­мо­рије, северно од Сушака, добих из­вештај од Команде Добровољачког корпуса у Постојни да су наши ра­њеници стигли и да су их сме­стили у њихову болницу. Доцније су, излечени, дошли код нас; данас се сви налазе у емиграцији, здрави и весели. Овај домобрански подо­фи­цир изврсио је часно своју улогу и ја сам му доживотно захвалан.
Крећемо у следецем борбеном распореду: Марићев и Петровачки одред, правцем Дрежник-Чатрња-Корита-Увала-Саборски; десна по­боч­ница 4. бригада, а лева по­боч­ница 3. бригада. Остале је­ди­ни­це у главнини.
Време је облачно и пада ситни суви снег. Местимично је магла. Чим смо пришли селу Чатрња, до­че­кали су нас партизани јаком ватром. Претходница је извршила јуриш и заузела село. Партизани су се повукли ка селу Корита и на пре­дњу ивицу шуме изнад села, от­во­рили су страховиту ватру и тукли брисани простор испред. Неколико наших покушаја напада је одбијено. Наређујем да све аутоматско оружје корпуса дође на чело. Чим је сти­гло, извршио сам њихов распоред, наредио отварање ватре и пот­по­ма­гања напада. Преко стотину ау­томатског оружја засуло је парти­зан­ске положаје. Партизанска ва­тра почела је да слаби, а наши предњи делови да подилазе непријатељ­ским положајима. Када су пришли близу, извршили су јуриш и упали у село. Партизани су почели да бе­же у паничном страху. Многи су по­кошени остали на террену, а остатак се спасао у шумама Капеле. Око пута смо пребројали 28 парти­занских лешева. Ми смо имали само неколико рањених бораца. Наре­дио сам да се лешеви поставе по­крај пута како би насе јединице и избеглице добиле јачи дух и морал.
Улазимо у Капелу. До врха Ка­пе­ле пут је узан, стрм и врло се тешко пење. Од врха пут је проширен. Шума је густа и сачињена од ог­ро­мних јела и букви, које је покрио де­бели покривач снега. Гране се укрштају изнад пута и иде се као кроз бели кристални тунел.
Предњи борачки делови одмичу брзо, али задњи једва стижу. Борци иду добро, али су избеглице малак­сале. Већина је слабо обучена, а многи су боси. Многима је обућа пропала или се расквасила и стегла, па је не могу назути. Многи су ноге замотали крпама, па изгледају као да носе крпље за снег. Неки имају отворене ране на ногама. Деца пла­чу, а са њима и мајке, које су их сти­сле у наручје или упртиле на леђа. Али сви иду и сви се журе. Четници им помажу.
Школски надзорник Воја иде са ногама увијеним у џакове, па му изгледају као пањеви. Рада Дегори­ција и Настасија Заворовић изгле­да­ју још горе. Стара госпођа Ра­шета, којој је 80 година, једва се креће, ослањајући се на штап и унуке који је држе са стране. Она стално застајкује и одмара се.
Наш корпус је прешао Капелу пре пада мрака, па је још било до­бро. Међутим, остале јединице ди­ви­зије су прелазиле скоро целу ноћ и за њих је било страшно. Умор их савладао, мраз их пробио до сржи, а страх да не заостану или залутају, или да не буду нападнути од парти­зана, одузео им сваку снагу. Колона је испрекидана. Веза се одржава ракетама. Светлост ракета се пре­лива кроз кристале снега и ствара величанствен призор. Али ово никога не очарава. Неки псују јер се боје да их партизани не открију и не нападну.
Са челом колоне улазим у Са­бо­рско. Место је велико и куће су целе. Решавам да са корпусом про­ду­жим за Личку Јасеницу, а остале једи­нице корпуса да заноће овде, у Саборском. Остављам курира са наре­ђењем за јединице које насту­пају, а ја продужавам са корпусом. До Јасенице има 4-5 километара. Овај простор ми је изгледао тежи и дужи него цео пут од Дрежника довде.
У Јасеници је била једна група партизана, која нас дочека ватром, али се брзо изгуби кад ми уђосмо у село. Изврших распоред јединица за преноћиште и за обезбеђење, а потом уђох у кућу коју сам одредио за штаб. Поред богате ватре једва се осуших и мало угрејах.
Личка Јасеница је доста велико место са чисто српским живљем. На­лази се у једној ували, опкољена са свих страна бреговима. Село је четничко, али је 1942. настрадао од партизана. Партизани су убили пре­ко стотину четника из овог села. Мно­ги домови су пусти и завијени у црно. Народ нас је дочекао ц оду­ше­вљенем, тим пре што је са нама било и неколико преживелих четни­ка из овог села. Ту смо остали један дан на одмору.
Саборско је, напротив, велико и богато хрватско село. Интересан­тно је да су сви сељаци или усташе или партизани. Село је нетакнуто и изгледа као у миру. Куће су пуне стоке. На таванима се виде месо и сла­нина како се суше. Народ је до­бро обучен и обувен, а ковчези и ор­ма­ни пуни су разне робе. Требало је упоредити српску Личку Јасе­ни­цу и хрватско Саборско, па да се ви­ди и оцени партизански рад и њи­хова борба, која је имала за циљ уништење српског народа. Овакав је однос између српских и хрват­ских насеља у целој Хрватској.
Једини намет који смо им на­ме­тнули сада, био је да нам дају кров и да нас нахране за овај један дан нашег предаха ту. Мислим да су ово гостопримство добро пружили, јер после нашег напуштања Сабо­рског чуо сам како се појединци хвале: „Ни мањег места, ни лепшег дочека, од Саборског, сви су пла­кали за нама кад смо одлазили“
Нека ово неколико редака се­ћа­ња на ове тешке и крваве дане на­пу­штања наше отаџбине буду уместо воштанице на хумкама ви­те­зова који на путу наше Голготе по­ложише животе.
Миливоје Вуксановић
Екондидо, Калифорнија, 1964.

"Српски сион", 06. март 1894.



- - - - - - - - - -

Српско коло 1900.

Ruski naučnici: Nikola Tesla je uništio meteor i spasio Zemlju

Katastrofu u Sibiru 1908. sprečio naš genije. Ogromni asteroid 1908. godine uništila eksplozija koju je naučnik generisao sa tornja u Vonderklifu.

IZVOR: NOVOSTI.RS PONEDELJAK, 3.07.2017. | 14:47

Izlaganje dr Džozefa Nuta iz NASA centra "Godard spejs" prošle nedelje na konvenciji Američkog geofizičkog saveza - kako se gigantski asteroid kreće prema našoj planeti, i kako ne postoji baš ništa što bi ljudi mogli da učine da spreče katastrofu - pokrenulo je lavinu rasprava na specijalizovnim forumima na temu da li su Zemlja i čovečanstvo u mogućnosti da se odbrane od udara iz svemira. Međutim, jedan tok ovih diskusija posebno je interesantan. Ponovo je bačeno svetlo na hipotezu elitnih ruskih naučnika koji su 2008. godine, na stotu godišnjicu velike Tunguske eksplozije, Nikolu Teslu označili kao tadašnjeg spasitelja čovečanstva, pišu "Novosti".

Tungusku misteriju iz 1908. je jedino tako moguće logično objasniti, kao delo srpskog naučnika. Iza ovih tvrdnji stalo je desetak najuglednijih naučnika, među kojima su trojica akademika Ruske akademije, rukovodilac Sibirskog komiteta za istraživanje eksplozije iz Novosibirska, još dvojica veterana tunguskih istraživačkih ekspedicija, zatim fizičari, astronomi, lekari...

Ukratko, ogromni asteriod koji se približavao zemlji te 1908. uništio je energetski stub delom generisan iz Teslinih tornjeva u Vonderklifu na Long Ajlendu i u Kolorado Springsu. Razorni snop se samoaktivirao iz grotla nekadašnjeg megavulkana u centralnom Sibiru u trenutku kada je kamen iz vasione, velik poput fudbalskog igrališta, preletao ovu teritoriju. Prema teoriji, asteroid je svojom nakupljenom energijom tokom leta aktivirao energiju uskladištenu u Zemljinoj utrobi.

Tunguska eksplozija uništila je oko 2.000 kvadratnih kilometara šume, jedna planina je nestala, dok se u centralnom delu pojavilo jezero. Procenjuje se da je bila jačine 20 nuklearnih bombi bačenih na Hirošimu, ali srećom, niko nije poginuo. Evniki, narod koji je živeo na ovom području, mesec dana ranije, na poziv svojih šamana, preselio se oko 100 kilometara dalje od srca detonacije. Ostao je jedan čovek i on je uspeo da preživi i da prenese priču...

Od 1927. do današnjnih dana, Rusi neprekidno pokušavaju da odgonetnu šta se dogodilo u Sibiru, a poslednji veliki naučni pokušaj razrešenja misterije bio je uoči stogodišnjice događaja. Naučnici su činjenično utvrdili da je svet još 1907. upao u neku vrstu depresije i verovanja da uskoro sledi kataklizma. Zabeleženo je i da je Konan Dojl (pisac Šerloka Holmsa i čelnik uticajne "Zlatne zore") najavljivao kraj.

Tri meseca pre eksplozije nad Evropom, Rusijom i Atlantikom, počelo je da se pojavljuje čudno svetlo. Učestale su "bele zore". Četiri dana uoči eksplozije, ta noćna pražnjenja u atmosferi su bila vidljiva u svim većim gradovima Evrope, a profesor Veber sa Univerziteta u Kelnu je od 26. do 30. juna u svojoj laboratoriji zabeležio čudne magnetne talase kroz Zemljinu koru koji su oscilirali svaka tri minuta u periodu od 18 sati do 1.30. Ispostavilo se kasnije da su u ovo vreme Teslini tornjevi u SAD radili punom parom.

U vreme Tunguske eksplozije admiral Robert Peri, Teslin prijatelj, išao je u drugu ekspediciju osvajanja Severnog pola. Prema svedočenju admiralovog sekretara Džordža Šerfa, koji je FBI predao dosta dokumenata vezanih za Teslu i admirala, srpski naučnik je Periju rekao da će pokušati da s njim stupi u kontakt 30. juna 1908. (na dan eksplozije) preko talasnog topa, te da on zabeleži na Severnom polu šta će se dogoditi i da mu javi po povratku. Peri se vratio godinu kasnije. Zabeleške su verovatno u FBI, a ruski naučnici tvrde da je nadzemni deo transfera energije išao delom preko Severnog pola.
Akademik Dmitrij Sterbekov, specijalista za visokoenergetsku fiziku, ukazuje na to da je Tesla u svoje vreme smatran genijem rezonance. Još 1896. je džepnim rezonatorom u laboratoriji za nekoliko minuta izazvao zemljotres u Njujorku od kojeg su pucali zidovi zgrada.

“Ni danas ogroman broj profesora ne razume Teslinu primenu resonance”, govori Sterbekov – “Takozvane munje ili elektricitet koji je slao iz Amerike do drugih tačaka na planeti nisu se prostirali u koncentričnim krugovima, ili pravolinijski, već su menjali vidljive smerove da bi stizali tamo gde su upućeni. U to vreme zabeleženo je da su tornjevi bili izuzetno aktivni, a u prilog Teslinoj intervenciji u Sibiru govori i podatak da je krajem 1908. u tri navrata iz Kongresne biblioteke pozajmljivao detaljne karte centralnog Sibira”

Dr Olga Tkačenko zastupa stav da se 1908. Zemlja odbranila sama, ali i da je imala veliku pomoć srpskog genija. Ona stoji na stanovištu mnogih naučnika da je planeta, kao i sva nebeska tela, živi organizam koji je u stanju da se brani od agresora. Svoje tvrdnje ilustruje kosmičkim fenomenom iz 1994., kada se najveća planeta Sunčevog sistema, Jupiter, našla na meti ogromne Šumejker-Levi komete, koja je mogla da je izbaci iz orbite. Naime, Jupiter je dve godine pre udara počeo da emituje ogromne količine energije u susret agresoru. Kada je kometa prišla, usled ogromne energije raspala se na 20 manjih, koje je Jupiter uspeo da apsorbuje. Tkačenkova tvrdi da se isto dogodilo i 1908. i dodaje da je, kao i šamani koji su evakuisali svoj narod, i Tesla unapred znao gde će i kada nastupiti udar. Reagovao je mesecima unapred.

Uz ogradu da je u pitanju hipoteza, ruski akademici tvrde da je Tungusku eksploziju moguće objasniti samo Teslom. A dokumenti o Tesli u vlasništvu su FBI.