lab_man
Iskusan
- Poruka
- 5.590
Tema je namenjena za objašnjenje, diskusiju o najznačajnijem postu pravoslavne Crkve koji predhodi najznačajnijem hrišćanskom prazniku Vaskrsu. Naime, malo njih zna da se predstojeći post ustvari sastoji iz dva posta (40-dnevnica, koja se završava praznikom Cveti + Velika (Strasna) sedmica). Pravo liturgijsko bogatstvo pravoslavne crkve se ogleda baš u periodu koji nam predstoji. O specifičnosti liturgije u ovom periodu (pređeosvećene liturgije-vrste i karakteristike), liturgiji Svetog Vasilija Velikog, pokajnom kanonu Svetog Andreja Kritskog i pomeranju praznika koji padaju u prvu Čistu nedelju i poslednju nedelju neka govori ova tema.
Da krenemo sa Pripremnim periodom za Veliki post, koji se završava u nedelju veče:
PRIPREMNI PERIOD
Pre praznika Vaskrsa, traje dug pripremni period pokajanja i posta koji, prema sadašnjoj pravoslavnoj praksi, uključuje preko deset sedmica. Najpre dolaze 22 dana (četiri uzastopne nedelje) prethodnih priprema, a zatim šest sedmica ili četrdeset dana Velikog ili Vaskršnjeg posta, za čim sledi Velika ili Svetla sedmica. Dovodeći u ravnotežu sedam nedelja Velikog posta i Svetlu sedmicu, posle Vaskrsa sledi odgovarajući period od pedeset dana blagodarenja, koji se zaključuje Pedesetnicom.
Svaki od ovih perioda ima odgovarajuću bogoslužbenu knjigu. Za vreme pripreme, postoji Posni Triod ili Knjiga Trioda (Tripesnec), čiji najvažniji deo postoji i u engleskom prevodu. Za vreme blagodarenja, postoji Pentikostar, u slovenskoj upotrebi poznat i kao Praznični Triod.[2] Trenutak koji upotrebu jedne knjige razdvaja od trenutka upotrebe druge jeste ponoćni sat u noći Velike subote, sa Jutrenjem za Vaskrsnu nedelju kao prvom službom u Pentikostaru. Ova podela na dva razgraničena toma, napravljena zbog praktičnih pogodnosti, ne bi trebalo da nas navede da previdimo suštinsko jedinstvo između Raspeća Gospodnjeg i Njegovog Vaskrsenja koji, uzeti zajedno, čine jedan i nedeljivi čin. I kao što su Raspeće i Vaskrsenje jedan jedinstven čin, tako i tri sveta dana (triduum sanctum) - Veliki petak, Velika subota i Vaskrsna nedelja obrazuju jedinstven bogoslužbeni obred. I zaista, podela Posnog Trioda i Pentikostara na dve knjige nije bila uobičajena pre 11. veka, tako da se u ranim rukopisima oni nalaze u istom zborniku.
UNUTRAŠNjA SVRHA POSTA
Šta ćemo pronaći u ovoj knjizi pripreme koju imenujemo kao Posni Triod? Ona se najsažetije može opisati kao knjiga posta. I kao što su čeda Izrailjeva jela "hleb nevoljnički" pripremajući se za Pashu (Prelazak), tako se i hrišćani pridržavanjem posta pripremaju za proslavljanje Nove Pashe. Šta, međutim, znači reč "post" ili, na grčkom, "nisteia?" Ovde je potrebno da budemo krajnje brižljivi, kako bi se sačuvala odgovarajuća ravnoteža između spoljašnjeg i unutrašnjeg. Na spoljašnjem nivou, post uključuje fizičko uzdržavanje od hrane i pića i bez ovakvog, spoljašnjeg uzdržavanja, ne možemo se pridržavati potpunog i istinskog posta; međutim, pravila koja se odnose na hranu i piće nikada ne bi trebalo da se smatraju za nešto što je samo sebi cilj, budući da podvižnički post uvek ima unutrašnju i nevidljivu svrhu. Čovek predstavlja jedinstvo tela i duše i on je živo biće koje ima vidljivu i nevidljivu prirodu - da se poslužimo rečima iz Trioda.[3] Zbog toga bi trebalo da i naš podvižnički post istovremeno uključi i jednu i drugu prirodu. Težnja da se prenaglase spoljašnja pravila koja se tiču hrane ili, pak, suprotna težnja da se ova pravila nipodaštavaju kao zastarela i nepotrebna, neprihvatljiva je i znači izdaju istinskog Pravoslavlja. U oba slučaja narušava se odgovarajuća ravnoteža između spoljašnjeg i unutrašnjeg.
Nesumnjivo je da u našem vremenu, a posebno na Zapadu, preovlađuje ova druga težnja. Sve do XIV veka, većina zapadnih hrišćana se, zajedno sa njihovom braćom na pravoslavnom Istoku, tokom posta nije uzdržavala samo od mesa, nego i od svih namirnica životinjskog porekla, kao što su jaja, mleko, buter i sir. Post je, i na Istoku i na Zapadu, podrazumevao značajan fizički napor. Međutim, tokom poslednjih pet stotina godina u zapadnom hrišćanstvu su fizički zahtevi posta neprestano smanjivani da bi danas bili tek nešto više nego simbolični. Pitamo se koliko je onih koji jedu palačinke tokom Siropusne nedelje uistinu svesno istinskog razloga za ovaj običaj da se upotrebe sva preostala jaja i buter pre nego što počne period Vaskršnjeg posta? Budući izložen zapadnjačkom sekularizmu, pravoslavni svet u naše vreme takođe počinje da se kreće istim putem slabosti.
Jedan od razloga za ovo slabljenje posta svakako je i jeretički stav prema ljudskoj prirodi, lažna "duhovnost" koja poriče ili zapostavlja telo, posmatrajući čoveka isključivo kao rezultat razumskih funkcija mozga. Kao rezultat, mnogi savremeni hrišćani izgubili su istinito viđenje čoveka kao celovitog jedinstva vidljivog i nevidljivog; oni pri tom zapostavljaju pozitivnu ulogu koju telo igra u duhovnom životu i zaboravljaju na reči sv. apostola Pavla koji kaže: Vaša tela su hram Duha Svetoga... proslavite Boga telom svojim (1Kor. 6,19-20). Drugi razlog za slabljenje posta među pravoslavnima jeste argument koji se u naše vreme često iznosi, a prema kojem danas više nije moguće ispoštovati tradicionalna pravila posta. Ova pravila, kako oni naglašavaju, podrazumevaju tesno povezano, nepluralističko, hrišćansko društvo, gde vlada ruralni načina života, koji danas sve više postaje prošlost. U tome ima izvesne istine. Mora se, međutim, takođe reći da je post, kakav se tradicionalno upražnjava u Crkvi, uvek bio težak i da je uvek uključivao napore. Mnogi od naših savremenika žele da poste zbog zdravlja ili zbog lepote i vitke linije; zar onda mi, hrišćani, ne bismo mogli da učinimo isto toliko - radi Carstva nebeskog? Zašto ono samopožrtvovanje, koje su s radošću prihvatale prethodne generacije hrišćana, predstavlja tako nepodnošljivo breme za njihove potomke? Jednom su sv. Serafima Sarovskog upitali zašto čudo blagodati, koje se tako izobilno projavljivalo u prošlosti, u njegovo vreme više nije primetno, na šta je on odgovorio: "Nedostaje samo jedna stvar - čvrsta rešenost".[4]
Prevashodni cilj posta jeste da nas učini svesnima naše zavisnosti od Boga. Ukoliko se ozbiljno upražnjava, uzdržavanje od hrane tokom posta - a posebno tokom prvih dana - podrazumeva istinsko osećanje gladi, a takođe i osećanje zamora i fizičke iscrpljenosti. Svrha ovakvog stanja je da nas dovede do osećanja unutrašnje slabosti i pokajanja, da nas dovede do trenutka kada ćemo moći da u potpunosti razumemo silu Hristovih reči: Bez Mene ne možete činiti ništa (Jn 15,5). Ukoliko uvek hranu i piće uzimamo koliko nam je volja, lako ćemo steći prekomerno poverenje u svoje sopstvene sposobnosti i zadobiti pogrešno osećanje samostalnosti i samodovoljnosti. Pridržavanje telesnog posta potkopava ovo grešno osećanje zadovoljstva samim sobom. Post nas lišava samopouzdanja onog fariseja koji je, istina, postio, ali ne kako je dolikovalo. Uzdržavanje tokom posta stvara u nama spasonosno osećanje nezadovoljstva samima sobom, slično osećanju kakvo je imao carinik (v. Lk. 18, 10-13). Takva je uloga gladovanja i iscrpljenosti: da nas učini "siromašnima duhom", potpomažući osećanje naše bespomoćnosti i zavisnosti od Boga.
Da krenemo sa Pripremnim periodom za Veliki post, koji se završava u nedelju veče:
PRIPREMNI PERIOD
Pre praznika Vaskrsa, traje dug pripremni period pokajanja i posta koji, prema sadašnjoj pravoslavnoj praksi, uključuje preko deset sedmica. Najpre dolaze 22 dana (četiri uzastopne nedelje) prethodnih priprema, a zatim šest sedmica ili četrdeset dana Velikog ili Vaskršnjeg posta, za čim sledi Velika ili Svetla sedmica. Dovodeći u ravnotežu sedam nedelja Velikog posta i Svetlu sedmicu, posle Vaskrsa sledi odgovarajući period od pedeset dana blagodarenja, koji se zaključuje Pedesetnicom.
Svaki od ovih perioda ima odgovarajuću bogoslužbenu knjigu. Za vreme pripreme, postoji Posni Triod ili Knjiga Trioda (Tripesnec), čiji najvažniji deo postoji i u engleskom prevodu. Za vreme blagodarenja, postoji Pentikostar, u slovenskoj upotrebi poznat i kao Praznični Triod.[2] Trenutak koji upotrebu jedne knjige razdvaja od trenutka upotrebe druge jeste ponoćni sat u noći Velike subote, sa Jutrenjem za Vaskrsnu nedelju kao prvom službom u Pentikostaru. Ova podela na dva razgraničena toma, napravljena zbog praktičnih pogodnosti, ne bi trebalo da nas navede da previdimo suštinsko jedinstvo između Raspeća Gospodnjeg i Njegovog Vaskrsenja koji, uzeti zajedno, čine jedan i nedeljivi čin. I kao što su Raspeće i Vaskrsenje jedan jedinstven čin, tako i tri sveta dana (triduum sanctum) - Veliki petak, Velika subota i Vaskrsna nedelja obrazuju jedinstven bogoslužbeni obred. I zaista, podela Posnog Trioda i Pentikostara na dve knjige nije bila uobičajena pre 11. veka, tako da se u ranim rukopisima oni nalaze u istom zborniku.
UNUTRAŠNjA SVRHA POSTA
Šta ćemo pronaći u ovoj knjizi pripreme koju imenujemo kao Posni Triod? Ona se najsažetije može opisati kao knjiga posta. I kao što su čeda Izrailjeva jela "hleb nevoljnički" pripremajući se za Pashu (Prelazak), tako se i hrišćani pridržavanjem posta pripremaju za proslavljanje Nove Pashe. Šta, međutim, znači reč "post" ili, na grčkom, "nisteia?" Ovde je potrebno da budemo krajnje brižljivi, kako bi se sačuvala odgovarajuća ravnoteža između spoljašnjeg i unutrašnjeg. Na spoljašnjem nivou, post uključuje fizičko uzdržavanje od hrane i pića i bez ovakvog, spoljašnjeg uzdržavanja, ne možemo se pridržavati potpunog i istinskog posta; međutim, pravila koja se odnose na hranu i piće nikada ne bi trebalo da se smatraju za nešto što je samo sebi cilj, budući da podvižnički post uvek ima unutrašnju i nevidljivu svrhu. Čovek predstavlja jedinstvo tela i duše i on je živo biće koje ima vidljivu i nevidljivu prirodu - da se poslužimo rečima iz Trioda.[3] Zbog toga bi trebalo da i naš podvižnički post istovremeno uključi i jednu i drugu prirodu. Težnja da se prenaglase spoljašnja pravila koja se tiču hrane ili, pak, suprotna težnja da se ova pravila nipodaštavaju kao zastarela i nepotrebna, neprihvatljiva je i znači izdaju istinskog Pravoslavlja. U oba slučaja narušava se odgovarajuća ravnoteža između spoljašnjeg i unutrašnjeg.
Nesumnjivo je da u našem vremenu, a posebno na Zapadu, preovlađuje ova druga težnja. Sve do XIV veka, većina zapadnih hrišćana se, zajedno sa njihovom braćom na pravoslavnom Istoku, tokom posta nije uzdržavala samo od mesa, nego i od svih namirnica životinjskog porekla, kao što su jaja, mleko, buter i sir. Post je, i na Istoku i na Zapadu, podrazumevao značajan fizički napor. Međutim, tokom poslednjih pet stotina godina u zapadnom hrišćanstvu su fizički zahtevi posta neprestano smanjivani da bi danas bili tek nešto više nego simbolični. Pitamo se koliko je onih koji jedu palačinke tokom Siropusne nedelje uistinu svesno istinskog razloga za ovaj običaj da se upotrebe sva preostala jaja i buter pre nego što počne period Vaskršnjeg posta? Budući izložen zapadnjačkom sekularizmu, pravoslavni svet u naše vreme takođe počinje da se kreće istim putem slabosti.
Jedan od razloga za ovo slabljenje posta svakako je i jeretički stav prema ljudskoj prirodi, lažna "duhovnost" koja poriče ili zapostavlja telo, posmatrajući čoveka isključivo kao rezultat razumskih funkcija mozga. Kao rezultat, mnogi savremeni hrišćani izgubili su istinito viđenje čoveka kao celovitog jedinstva vidljivog i nevidljivog; oni pri tom zapostavljaju pozitivnu ulogu koju telo igra u duhovnom životu i zaboravljaju na reči sv. apostola Pavla koji kaže: Vaša tela su hram Duha Svetoga... proslavite Boga telom svojim (1Kor. 6,19-20). Drugi razlog za slabljenje posta među pravoslavnima jeste argument koji se u naše vreme često iznosi, a prema kojem danas više nije moguće ispoštovati tradicionalna pravila posta. Ova pravila, kako oni naglašavaju, podrazumevaju tesno povezano, nepluralističko, hrišćansko društvo, gde vlada ruralni načina života, koji danas sve više postaje prošlost. U tome ima izvesne istine. Mora se, međutim, takođe reći da je post, kakav se tradicionalno upražnjava u Crkvi, uvek bio težak i da je uvek uključivao napore. Mnogi od naših savremenika žele da poste zbog zdravlja ili zbog lepote i vitke linije; zar onda mi, hrišćani, ne bismo mogli da učinimo isto toliko - radi Carstva nebeskog? Zašto ono samopožrtvovanje, koje su s radošću prihvatale prethodne generacije hrišćana, predstavlja tako nepodnošljivo breme za njihove potomke? Jednom su sv. Serafima Sarovskog upitali zašto čudo blagodati, koje se tako izobilno projavljivalo u prošlosti, u njegovo vreme više nije primetno, na šta je on odgovorio: "Nedostaje samo jedna stvar - čvrsta rešenost".[4]
Prevashodni cilj posta jeste da nas učini svesnima naše zavisnosti od Boga. Ukoliko se ozbiljno upražnjava, uzdržavanje od hrane tokom posta - a posebno tokom prvih dana - podrazumeva istinsko osećanje gladi, a takođe i osećanje zamora i fizičke iscrpljenosti. Svrha ovakvog stanja je da nas dovede do osećanja unutrašnje slabosti i pokajanja, da nas dovede do trenutka kada ćemo moći da u potpunosti razumemo silu Hristovih reči: Bez Mene ne možete činiti ništa (Jn 15,5). Ukoliko uvek hranu i piće uzimamo koliko nam je volja, lako ćemo steći prekomerno poverenje u svoje sopstvene sposobnosti i zadobiti pogrešno osećanje samostalnosti i samodovoljnosti. Pridržavanje telesnog posta potkopava ovo grešno osećanje zadovoljstva samim sobom. Post nas lišava samopouzdanja onog fariseja koji je, istina, postio, ali ne kako je dolikovalo. Uzdržavanje tokom posta stvara u nama spasonosno osećanje nezadovoljstva samima sobom, slično osećanju kakvo je imao carinik (v. Lk. 18, 10-13). Takva je uloga gladovanja i iscrpljenosti: da nas učini "siromašnima duhom", potpomažući osećanje naše bespomoćnosti i zavisnosti od Boga.
