TBPTKO
Primećen član
- Poruka
- 668
Treba cuti i drugu stranu 
Sacekivanje prolaznika i vozila na putevima, u ovom muslimanskom genocidnom pohodu protiv Srba, pretvorilo se u neku vrstu specijalnosti koju su stalno primenjivali i usavrsavali. Sa tom praksom su poceli pre nego sto je izgledalo da će doći do ratnih sukoba. Potom je to postala svakodnevna praksa bandi koje su nastojale da iznenade i bez vlastitog rizika usmrte svakog ko im se nadje na prolazu i nisanu. U tom nacinu ubijanja stradalo je nekoliko stotina lica srpske nacionalnosti, pre svega civila koji su se kretali svojim ranije svakodnevnim i sigurnim putevima od kuce do posla, u polju ili u preduzecu. U početku su ljudi maltretirani i prebijani, a redje ubijani. Međutim, kako je vreme vise odmicalo a odnosi zaostravali, sve je manje bilo onih koji su uspevali da živi prodju kroz zasedu. Da bi izbegli stalne zasede, pogotovo na putevima kroz muslimanska sela Glogova i Konjevic Polje, Srbi su sebi izgradili novi put koji je vodio od Milica, preko Rogaca, Jasikovace, Siljkovica, Kravice, Banjevica i Sopotnika i na taj način dosli do Drine i saobracajnica koje vode dolinom ove reke. Ovom prilikom smatramo da nema potrebe navoditi sve zasede i sve pojedinacne žrtve koje su na taj način stradale. Njih je, kao sto rekosmo, na stotine. Zato ćemo se zadrzati samo na nekoliko drasticnih slučajeva u kojima je bilo i zrtava vise nego obično:
Osmace (opstina Srebrenica) je muslimansko selo. Zaseda o kojoj je reč, postavljena je u blizini sela na putu Srebrenica-Skelani 7. maja 1992. godine. Tom prilikom napadnut je kamion u kojem je bilo vise civila koji su putovali iz sela Cicevac u Skelane. To je i prvo kolektivno stradanje Srba iz ove opstine usled napada iz zasede. U vozilu su zivot izgubili: Milojka (Slavka) Mitrovic (1953), Radosava (Milovana) Stjepanovic (1956), Nebojsa (Radomira) Coric(1966), vozac kamiona, Zoran (Obrena) Vukosavljevic (1970),Simo (Manojla) Tanasijevic (1952), Milivoje (Bogdana) Ilic (1962) i Danilo (Radomira) Petrovic (1961).
Zasedu su postavili mestani sela Osatica i Osmace, a kao neposredni ucesnik pominje se jedino neki Ramo „Hljebara”, koji je ubio Simu Tanasijevica. Prezivelih ili svedoka sa srpske strane nema, ili još nisu pronadjeni. Jedino postoji usmeno svedocenje nekog od zarobljenih muslimana koji je razmenom vracen svojima. Po toj izjavi spomenuti Ramo je organizovao zasedu i ubio S.T. Naredjenje za ovaj zločin izdao je Naser Oric.
Zutica, mesto na regionalnom putu Milici-Srebrenica. Tu su muslimanske bande iz zasede napale kamionet marke TAM (reg. br. ZV 238-91) u kome se nalazilo jedanaest civilnih lica i dece koja su krenula iz sela Podravanje u Milice. Napad se dogodio 21. maja 1992. godine u 15 casova i tom prilikom su ubijeni: vlasnik vozila Mladjen (Dragoljuba) Petkovic (1952), Nedeljko Kandic, Milenko (Milisava) Kovacevic (1960), Mico (Desimira) Lazarevic (1974), Miljana (Vidoja) Obradovic (1941), Vojislav (Ilije) Sarac (1925), Slobodan (Radoja) Zecic(1959) i Obrenija Ilic (1958). Vozilo je unisteno spaljivanjem.
Naredjenje za postavljanje zasede izdao je Becir (Jakuba) Mekanic,a neposredni izvrsioci bili su: Esad (Rasida) Muratovic, Jusuf (Ohrana) Ahmetovic, „Juka”, Mehudin (Osmana) Osmanovic i Sulejman (Sulje) Vejzovic. Svedok ovog napada je preziveli putnik Radomir (Sime) Ilic (1951) iz selaPalez, opstina Milici, kao i Husein (Mehmeda) Budic (1959) iz sela Basici, opstina Milici.
Konjevic Polje (opstina Bratunac), muslimansko selo na magistralnom putu Zvornik-Sarajevo u kome je 27. maja 1992.godine postavljena zaseda koloni kamiona, vlasnistvo DD „Boksit” iz Milica, koji su se vracali posle isporuke rude boksita fabrici u Zvorniku. Prilikom napada iz zasede ubijeno je pet vozaca, svi srpske nacionalnosti, a jedno od vozila marke Mercedes zapaljeno i unisteno. Žrtve ovog napada su: Novica (Milke) Susic (1962), Zoran (Nenada) Popovic (1959), djordjo (Milenije) Mijatovic (1950), Stevo (Novaka) Simic (1953) i Milomir (Jove) Vujadinovic (1960), koji je tom prilikom uhvacen i masakriran, te je srpskoj strani predat tek nakon dvadeset dana. Zaseda je postavljena i napad na ovu kolonu privrednih vozila izvrsen je po naredjenju Herida (Avde) Hodzica, a neposredni izvrsioci su bili: Semsudin (Smajkana) Salihovic, Munib (Adema) Alic, Meho (Musana) Alic, Ramiz (Muradifa) Mehmedovic, Safet (Sabana) Ahmetovic, Salim (Salke) Mustafic, Muisan (Mehe) Osmanovic, Dzemal (Ibrahima) Osmanovic, Hajrudin Hasanovic, Alija (Sade) Nukic, Husein (Fejze) Jasarevic, Fadil (Huseina) Dedic, Sulejman (Ibre) Mujcinovic, Hasan (Huseina) Muharemovic, Hamed (Dervisa) Omerovic, Velid (Vehbije) Sabic i Adem Osmanovic „Kobra”. O ovom napadu i pocinjenom zločinu izjave su dali i svedoce Mirsad Sulejmanovic i Avdo (Nuhana) Ahmetovic (1960), selo Rasevo, opstina Vlasenica.
Sandici (opstina Bratunac), muslimansko selo na putu za Sarajevo, u kojem je prethodno podignuta barikada i saobracaj blokiran, a potom postavljena zaseda koja je sacekala i napala miliciju iz Stanice javne bezbednosti Bratunca koja je dosla da skloni barikadu i put osposobi za prolaz vozila. Napad na miliciju izvrsen je 29. maja 1992. godine i tom prilikom su ubijeni: nacelnik Sekretarijata za unutrasnje poslove Bratunca Milutin (Steve) Milosevic (1948), Jovo (Sretena) Blagojevic (1973), Dragica (Stojana) Matikosa (1955), Sreto (Milana)Suzic (1960), Miodrag (Mila) Vorkapic (1971), Ivan (Ratka) Ivanovic (1970), Dragan (Desimira) Petrovic (1967), Vesna Krdzalic, Aleksandar (Mirka) Grahovac (1972) i Zarko Ivanovski.
Izvrsioci ovog napada i ucesnici u zasedi su muslimani okolnih sela: Sandici, Glogova, Konjevic Polje, i dr. Povodom ove zasede, potrebno je podsetiti na obmanu svetske javnosti koju je u jednom od svojih, uglavnom neistinitih izvestaja učinio zvanicni predstavnik Ujedinjenih nacija gospodin Mazovjecki.U svojim gotovo bezbrojnim optuzbama protiv Srba, on navodi da su Srbi ubili Milutina Milosevica zato što je branio i stitio muslimane. Međutim, ovaj ugledni covek i savesni profesionalac je poginuo od muslimana dok je nastojao da skloni njihovu barikadu i omogući normalan saobracaj. Ubijen je od muslimana 29. maja 1992. godine u njihovom selu Sandici, gde je sa ostalim žrtvama i zakopan. Tela tih ljudi ekshumirana su nakon deset meseci, marta 1993. godine, i tek tada su sahranjena, svako u svom zavicaju. Muslimani za sve to vreme nisu dozvoljavali porodicama da preuzmu tela pokojnika.
Biljaca (opstina Bratunac), selo u kome muslimansko stanovnistvo čini većinu. Zaseda je postavljena na lokalno mputu Bratunac - rudnik Sase 12. jula 1992. godine prilikom napada muslimanskih formacija na okolna srpska sela i rudnik Sase. Žrtve ove zasede su branioci Bratunca koji su pokusavali da pomognu napadnutim srpskim selima i odbrani rudnika: Dragomir (Nenada) Zivkovic (1970), Milivoje (Dragana) Zivanovic (1972), Jovan (Cvijetina) Zivanovic (1969), Bozidar (Ivana) Jokic (1968), Dragoljub (Save) Jokic (1961), Bosko (Andre) Kovacevic (1969), Nedeljko (Milojka) Mitrovic (1965), Zeljko (Milorada) Peric (1973), Milenko (Branka) Savic(1968), Dragan (Laže) Savic (1953), Tomo (Stjepana) Spasojevic (1956), Milan (Nedje) DJokic (1967) i Miroslav(Stojana) Andric (1967). Zaseda, kao i napadi na okolna srpska sela, organizovani su po naredjenju tadasnjeg komandnog sastava muslimanskih paravojnih formacija. Neposredni izvrsioci još nisu poznati. U svakom slučaju, reč je o veoma velikom broju ucesnika koji mogu poticati samo iz okolnih muslimanskih sela sa podrucja opstina Bratunac i Srebrenica.
Glogova (opstina Bratunac), jedno od najvecih muslimanskih sela u opstini, smesteno na saobracajnici Bratunac-Kravica, u kome su zasede bile česte i pre početka oruzanih sukoba, a pogotovo kad su ti sukobi poceli (15. maja, 24. jula, 2. avgusta, itd. u kojima je već bilo preko deset zrtava). Ipak, najviše stradalih je bilo 24. decembra 1992. godine, kada su ubijeni: Milan (Mirka) Zivanovic (1974), Mirko (Milosa) Dragicevic(1947), Stanko (Rade) Gajic (1963), Radovan (Stanoja) Ilic (1953), Mirko (Antonija) Kribl (1949), Radovan (Steve) Milinkovic (1959), Svetolik (Boze) Milovanovic (1950),Milisav (Radoja) Milovanovic (1950), Borivoje (Cede) Obradovic (1944), Milenko (Jezdimira) Petrovic (1956), Dragan (Slavomira) Veselinovic (1965), Petko (Dusana) Vujadinovic (1958), Bosko (Krste) Zekic (1949), Dragan (Ranka) Sarac (1964), Vladislav (Mirka) Janic (1948) i Stanatovic (Cede) Vlado (1953).
Sudeci po dogodjajima koji su usledili, ova zaseda je imala za cilj stvaranje tampon zone i odsecanje srpskog podrucja Kravice od Bratunca. Nepune dve sedmice posle toga usledio je opsti napad i osvajanje Kravice. Organizatori ove zasede su Naser Oric i ostali clanovi subregionalnog muslimanskog vojnog rukovodstva koje je pod svojom komandom imalo podrucja Cerske, Bratunca i Konjevic Polja. Neposredni ucesnici još nisu poznati, ali je i u ovom slučaju reč o velikom broju muslimana.
Podjednako tragicne posledice od zaseda bile su u selu Vitez 18. maja 1992, u selu Toljevici 28. maja, na putu Bakici-Buljevici 22. juna, ili u selu Zivkovici 28. avgusta 1992. godine.
ZATVORI U SREBRENICI
Ovo su takođe mesta masovnog, a uz to i veoma surovog ubijanja lica srpske nacionalnosti. Za te potrebe se koriste podrumske prostorije objekata u kojima su smesteni milicija, sud i opstina, ali i druga javna i privatna zdanja ne samo u Srebrenici, već i ona u selima, kao sto je to slučajsa Suceskom, Potocarima i drugim mestima u kojima postoje iole značajnije vojne formacije. U stvari, slobodno se može reći da je celo podrucje ove opstine nad kojim vlast imaju muslimani zatvor,ili logor, za sve hrišćane bez obzira na nacionalnu pripadnost (Makedonce, Srbe, Hrvate, pa i lica iz mesovitih brakova). Prema dostupnoj dokumentaciji, kroz zatvore u Srebrenici prošlo je preko stotinu lica srpske nacionalnosti. U najvecem broju slučajeva reč je o civilima koji su na razne nacine uhvaceni i privedeni, zarobljenicima ili uhvacenim ranjenicima. Njihove sudbine su veoma razlicite, ali fizicku torturu izgleda niko nije izbegao, izuzev dece.
Znatan broj lica koja su dovedena u srebrenicke zatvore je oslobodjen putem razmene: jedan za jedan ili svi za sve. Najznacajnije razmene izvrsene su 13. avgusta 1992. godine kada je oslobodjeno dvanaest lica srpske nacionalnosti. Reč je uglavnom o mestanima srpskog sela Karno,među kojima su bile i četiri žene i Milos Jevtic iz Umke kraj Beograda,koji se zatekao u poseti kod rodjaka. Oni su drzani u zgradi gde je nekada bio Stab opstenarodne odbrane. Sledeća razmena izvrsena je 16. oktobra iste godine i tom prilikom su oslobodjeni Veselin Sarac, Drago „Postar”, Nedeljko Radic, Zoran Brankovic i Bubanja Nedeljko. Svi oni su bili u jadnom stanju, prebijeni, prljavi, u soku. O njihovom fizickom izgledu, kao i izjave o tome šta su doziveli u zatvoru, postoji i video zapis. Tukli su ih svakodnevno. Hranu nisu dobijali. Higijenski uslovi su bili kao za zivotinje. Svedoci su ubistva pod batinama. Svojevremeno je, 28. septembra, muslimanska strana za njihovo oslobadjanje tražila 50 tona brasna tip 500. Srbi su prihvatili, a muslimani odmah odustali. (Muslimani nisu znali da Srbi imaju brasna samo za dva naredna dana ili jedva nešto više od tri tone i da kolicinu od 50 tona ne bi mogli nabaviti ni za narednih deset dana, makar svi, od dece do staraca, ostali bez hleba.) Poslednja veca grupa oslobodjena je, odnosno razmenjena za odgovarajuci broj muslimana, sredinom februara 1993. godine u Skelanima. U toj grupi je bilo oko 25 lica, uglavnom žena i dece, koja su se skoro istog casa po izvrsenoj razmeni razisla. Uzimajuci u obzir i izvestan broj manjih grupnih ili pojedinacnih razmena (Nikolic Milosava, Nikolic Ratko, koji je od 12. januara do 26. februara omrsavio 25 kilograma, i dr.), iz srebrenickih zatvora je pusteno oko pedeset lica srpske nacionalnosti. Ne ulazeci detaljnije u njihove lične sudbine, koje su gotovo po pravilu bile veoma teske, bitno je da su se ta lica nasla na slobodi i među svojima.
Međutim, ne mali broj uhvacenih civila ili zarobljenih branilaca srpskih sela ubijeni su od njihovih strazara, islednika, komandira i drugih muslimana koji su imali pravo da raspolazu njihovim zivotima. Danas nije moguće znati koliko je Srba ubijeno u Srebrenici od kada su Alijini bojovnici zavladali ovim gradicem i okolnim selima. Izvesno je da su tu zivot izgubili: Subotic (DJordja) Radivoje (1954), Karno, Srebrenica, koga je sa grupom milicionera uhapsio Meholjic Hakija; Jovanovic Uros (1921) iz Fakovica koji je bio toliko isprebijan da su ga bez svesti dovezli u nekim kolicima u bratunacki Dom zdravlja; Ljubica (Drage) Gagic (1950), koja je izvrsila samoubistvo jer nije bila u stanju da podnosi zlostavljanja kojima je bila izlozena posebno od Zulfe Tursunovica, jednog od muslimanskih staresina. Na Petrovdan 1992. u selu Zalazje se predala grupa od 7-8 branilaca sela. U grupi su bili i Slobodan Ilic, sudija iz Srebrenice, kao i jedan od brace Rakica... Njihova sudbina je neizvesna. Dragomir (Jevte) Mitrovic (1929), je uhvacen dok je cuvao ovce, zverski je pretucen i podlegao povredama 12. avgusta 1992. godine. (Svedok ovog ubistva u zatvoru je Slobodan Petrovic iz Obadi, opstina Srebrenica.) Oktobra meseca u zatvoru je ubijen i Dragutin Kukic (1954). Njega je udarcem cepanice usmrtio „Kemo iz Pala” (Mehmedovic Kemal, 1962. Pale, Srebrenica). Svedok ovog ubistva je Dragutin Sarac koji se tada nalazio u istom zatvoru.
Posle napada i osvajanja Kravice, kao i napada na Skelane, u Srebrenici se nasao veliki brojuhvacenih. To se dogodilo u januaru 1993. godine. Nekako tada u Srebrenicu je iz Cerske dovedena dosta velika grupa zatvorenika. Sve do razmene u Skelanima, sredinom februara iste godine, u Srebrenici se stekao veliki broj zatvorenika. Sudbina vecine njih je nepoznata. Februara ili marta meseca francuska televizija je prenela sliku lincovanja zatvorenika u centru grada i u prisustvu predstavnika UNPROFOR-a. Jugoslovenski ambasador pri stalnoj misiji OUN u Zenevi, Vladimir Pavicevic, je tim povodom ulozio protest OUN i mirovnim snagama u bivšoj Jugoslaviji. Tih dana u Srebrenici su ubijeni: Sekulic (Milorada) Branko (1967) iz sela Dubacko (opstina Vlasenica), covek koji nije bio za vojsku posto nije imao četiri prsta na desnoj saci, Kostadin (Riste) Popovic (1947) iz Kravice (opstina Bratunac), Mico Milovanovic (1931), koji je bio zaposlen u rudniku Sase (opstina Srebrenica) umro je od batina u zatvoru. Od batina je umro i jedan nepoznat stariji covek iz Jezestice. Ista sudbina je zadesila i nepoznatog starijeg coveka iz Skelana. (Verovatno je to Zivanovic (Jove) Bogdan iz Stublova -- Cosici, Skelani, 1927.) Stojan Krsmanovic (1923) iz Repovca (opstina Bratunac) uhvacen je 27. jula na putu i u Srebrenici toliko prebijen da je izdahnuo u Domu zdravlja u Bratuncu, posto je od strane UNPROFOR-a prenesen na srpsku stranu. Sahranjen je 28. jula 1993. Žrtve ovih ubistava obično su zakopavane na srpskom pravoslavnom groblju, ali i na drugim nepoznatim mestima.
Pored navedenih lica, čija je sudbina koliko-toliko poznata, ostaje nemali broj zatvorenika o kojima se još ništa ne zna. To su: djokic Milan iz Paprace (opstina Sekovici), djukic (Radosava) Mirko (1973) čija je porodica svojevremeno pod terorom Hrvata i muslimana izbegla iz Zenice u Bratunac, Milojko (Milovana) Gagic (1947) Karno (opstina Srebrenica), Dragan (LJubinka) Ilic (1975), Pribinici (opstina Milici), Spasoje (Sretena) Vidovic (1936), Oraslje (opstina Milici), Ilija iz Skelana, Jakov iz Popovica (Kravica), a pored njih i ljudi o kojima se skoro ništa ne zna, izuzev da su dovedeni u zatvor. Tako je, posle spaljivanja Skelana sa tog terena dovedeno sesnaest lica, od kojih jedanaest muskaraca. Svi su bili zatvoreni u prostorijama starog zatvora iza zgrade suda. Slično se dogadjalo posle svakog muslimanskog napada na srpska sela, ne samo sa podrucja Srebrenice, Skelana, Bratunca, već i sa podrucja Cerske, Pobudja, Konjevic Polja...
Poseban deo price o žrtvama u Srebrenici predstavlja sudbina hrišćana raznih nacija i vera koji su ostali u gradu posle uspostavljanja čisto muslimanske vlasti. Svi ti gradjani, ukoliko nisu muslimani, prošli su poput zatvorenika. Neki su oslobodjeni i putem razmene izasli iz Srebrenice.To se dogodilo sa porodicom Drage Babica (supruga Jela i sin Zlatan), Zivoradom Jovanovicem i bracnim parom Aleksandrom i Darom Neskovic, koji su jula - septembra 1993. dosli u Bratunac. Međutim, vise je srebrenicana koji su ubijeni. Izvesno je da su u Srebrenici stradali Mihajlo „Bata” Stjepanovic i njegova majka Andja, Milko Markovic, medicinska sestra Rada Milanovic, Obrad Vasic, bracni par Krsto i Velinka Dimitrovski i bracni par Slobodan i Zagorka Zekic. Neizvesna je sudbina, ali se pretpostavlja da su živi, Ante Andric i njegova porodica, Damir Skaler, Dragica Vasic, Robert i Barbara Hren, Dragica sobarica, DJuka Micic, starica od preko 70 godina, Stanisa i njegova supruga Ljilja Orasanin, Ivanka Mirkovic i Mira Milosevic. Izvesne informacije o tim licima dali su oslobodjeni mestani Srebrenice. S obzirom na atmosferu koja vlada u gradu, malo je ko bez velike potrebe izlazio iz svoje kuce i samim tim malo je šta mogao saznati o sudbini ostalih mestana. Takođe je poznato da su sve srpske kuce opljackane, a ne mali broj njih je demoliran i razoren.
O neposrednim pociniocima tih dela, ubicama, pljackasima, palikucama, ne postoje gotovo nikakve dovoljno pouzdane informacije. Ipak, najcesce se pominju muslimani iz Srebrenice i dosljaci iz drugih krajeva Bosne koji su im pritekli u pomoć. Međutim, ako nisu poznati neposredni izvrsioci, poznatesu neke glavne licnosti i institucije bez kojih zločina u Srebrenici ne bi bilo. To su: Oric Naser, Meholjic Hakija, Ustic Akif, Mirzet Mujic, Zulfo Tursunovic, predsednik ratnog vojnog suda u kome su bili i Hamdija Avdic, Hamed Salihovic i Becir Begilovic, nacelnik SUP-a (dosao iz sela Stjenice kod Rogatice), Hajrudin Memisevic i Kemal „Kemo” Mehmedovic iz Pala,koji je nekoliko puta po gradu pronosio odsecene srpske glave. (Ovaj zlikovac je izjavljivao da će odseci najmanje 20 srpskih glava, a prema nekim svedocenjima, koja dajemo u prilogu, do aprila 1993. u grad je doneo 8-12 odsecenih glava. Poznato je da je to učinio Andjelku Mladjenovicu iz sela Jezestica, 8. avgusta 1992. godine, koji je i sahranjen bez glave. Prema izvesnim tvrdnjama, koje nisu mogle da budu proverene, Kemal Mehmedovic je, kao navodni ranjenik, od strane UNPROFOR-a helikopterom iz Srebrenice prebacen u Tuzlu ili Sarajevo.) Srbi koji su pusteni iz Srebrenice pominju nekog milicionera koji je zut u licu, zatim nekog Sabana iz Prohica, koji je za pojasom umesto noza nosio komad testere i time se sluzio prilikom mucenja zatvorenika, kao i komandira Nuriju Jusufovica. U maltretiranju zatvorenika, najcesce kolektivno, ucestvovali su pripadnici Vojne policije i Stanice milicije. Oni su se uvek oslovljavali srpskim imenima, a obično su tukli u toku noći Sluzili su se bakarnim korbacima, metalnim sipkama, strujom, nozevima, cizmama i pesnicama. Sve dok se zrva ne onesvesti.
U to vreme postojala je i nagrada koja je iznosila 25 kilograma brasna za ubijenog Srbina, ukoliko se donese pouzdan, opipljiv dokaz ili telo žrtve.(Tako je kao dokaz Nazif Krdzic iz Osmaca doneo odsecen prst sa prstenom da bi dobio svoju zasluženu nagradu.)
U Srebrenici je zapaljena srpska pravoslavna crkva. Time je, ponovo, podelila sudbinu spaljenih srpskih sela i srpskog naroda koji je stradao naovim prostorima.
Sudbina navedenih naselja je, kao sto je već istaknuto, karakteristicna i zaostala nastradala srpska sela ovog podrucja. Sva ona su bila žrtve neopravdanih napada njihovih suseda iz okolnih muslimanskih sela i njihovog nagona da uniste sve sto je srpsko ili pravoslavne veroispovesti. Taj neprirodni nagon, za sve Srbe neocekivan, posebno se ispoljio u zlostavljanju i brutalnom odnosu prema mnogim žrtvama, ali i u pljacki i prisilnom prisvajanju imovine i dobara koje su njihove žrtve nekada imale
Sacekivanje prolaznika i vozila na putevima, u ovom muslimanskom genocidnom pohodu protiv Srba, pretvorilo se u neku vrstu specijalnosti koju su stalno primenjivali i usavrsavali. Sa tom praksom su poceli pre nego sto je izgledalo da će doći do ratnih sukoba. Potom je to postala svakodnevna praksa bandi koje su nastojale da iznenade i bez vlastitog rizika usmrte svakog ko im se nadje na prolazu i nisanu. U tom nacinu ubijanja stradalo je nekoliko stotina lica srpske nacionalnosti, pre svega civila koji su se kretali svojim ranije svakodnevnim i sigurnim putevima od kuce do posla, u polju ili u preduzecu. U početku su ljudi maltretirani i prebijani, a redje ubijani. Međutim, kako je vreme vise odmicalo a odnosi zaostravali, sve je manje bilo onih koji su uspevali da živi prodju kroz zasedu. Da bi izbegli stalne zasede, pogotovo na putevima kroz muslimanska sela Glogova i Konjevic Polje, Srbi su sebi izgradili novi put koji je vodio od Milica, preko Rogaca, Jasikovace, Siljkovica, Kravice, Banjevica i Sopotnika i na taj način dosli do Drine i saobracajnica koje vode dolinom ove reke. Ovom prilikom smatramo da nema potrebe navoditi sve zasede i sve pojedinacne žrtve koje su na taj način stradale. Njih je, kao sto rekosmo, na stotine. Zato ćemo se zadrzati samo na nekoliko drasticnih slučajeva u kojima je bilo i zrtava vise nego obično:
Osmace (opstina Srebrenica) je muslimansko selo. Zaseda o kojoj je reč, postavljena je u blizini sela na putu Srebrenica-Skelani 7. maja 1992. godine. Tom prilikom napadnut je kamion u kojem je bilo vise civila koji su putovali iz sela Cicevac u Skelane. To je i prvo kolektivno stradanje Srba iz ove opstine usled napada iz zasede. U vozilu su zivot izgubili: Milojka (Slavka) Mitrovic (1953), Radosava (Milovana) Stjepanovic (1956), Nebojsa (Radomira) Coric(1966), vozac kamiona, Zoran (Obrena) Vukosavljevic (1970),Simo (Manojla) Tanasijevic (1952), Milivoje (Bogdana) Ilic (1962) i Danilo (Radomira) Petrovic (1961).
Zasedu su postavili mestani sela Osatica i Osmace, a kao neposredni ucesnik pominje se jedino neki Ramo „Hljebara”, koji je ubio Simu Tanasijevica. Prezivelih ili svedoka sa srpske strane nema, ili još nisu pronadjeni. Jedino postoji usmeno svedocenje nekog od zarobljenih muslimana koji je razmenom vracen svojima. Po toj izjavi spomenuti Ramo je organizovao zasedu i ubio S.T. Naredjenje za ovaj zločin izdao je Naser Oric.
Zutica, mesto na regionalnom putu Milici-Srebrenica. Tu su muslimanske bande iz zasede napale kamionet marke TAM (reg. br. ZV 238-91) u kome se nalazilo jedanaest civilnih lica i dece koja su krenula iz sela Podravanje u Milice. Napad se dogodio 21. maja 1992. godine u 15 casova i tom prilikom su ubijeni: vlasnik vozila Mladjen (Dragoljuba) Petkovic (1952), Nedeljko Kandic, Milenko (Milisava) Kovacevic (1960), Mico (Desimira) Lazarevic (1974), Miljana (Vidoja) Obradovic (1941), Vojislav (Ilije) Sarac (1925), Slobodan (Radoja) Zecic(1959) i Obrenija Ilic (1958). Vozilo je unisteno spaljivanjem.
Naredjenje za postavljanje zasede izdao je Becir (Jakuba) Mekanic,a neposredni izvrsioci bili su: Esad (Rasida) Muratovic, Jusuf (Ohrana) Ahmetovic, „Juka”, Mehudin (Osmana) Osmanovic i Sulejman (Sulje) Vejzovic. Svedok ovog napada je preziveli putnik Radomir (Sime) Ilic (1951) iz selaPalez, opstina Milici, kao i Husein (Mehmeda) Budic (1959) iz sela Basici, opstina Milici.
Konjevic Polje (opstina Bratunac), muslimansko selo na magistralnom putu Zvornik-Sarajevo u kome je 27. maja 1992.godine postavljena zaseda koloni kamiona, vlasnistvo DD „Boksit” iz Milica, koji su se vracali posle isporuke rude boksita fabrici u Zvorniku. Prilikom napada iz zasede ubijeno je pet vozaca, svi srpske nacionalnosti, a jedno od vozila marke Mercedes zapaljeno i unisteno. Žrtve ovog napada su: Novica (Milke) Susic (1962), Zoran (Nenada) Popovic (1959), djordjo (Milenije) Mijatovic (1950), Stevo (Novaka) Simic (1953) i Milomir (Jove) Vujadinovic (1960), koji je tom prilikom uhvacen i masakriran, te je srpskoj strani predat tek nakon dvadeset dana. Zaseda je postavljena i napad na ovu kolonu privrednih vozila izvrsen je po naredjenju Herida (Avde) Hodzica, a neposredni izvrsioci su bili: Semsudin (Smajkana) Salihovic, Munib (Adema) Alic, Meho (Musana) Alic, Ramiz (Muradifa) Mehmedovic, Safet (Sabana) Ahmetovic, Salim (Salke) Mustafic, Muisan (Mehe) Osmanovic, Dzemal (Ibrahima) Osmanovic, Hajrudin Hasanovic, Alija (Sade) Nukic, Husein (Fejze) Jasarevic, Fadil (Huseina) Dedic, Sulejman (Ibre) Mujcinovic, Hasan (Huseina) Muharemovic, Hamed (Dervisa) Omerovic, Velid (Vehbije) Sabic i Adem Osmanovic „Kobra”. O ovom napadu i pocinjenom zločinu izjave su dali i svedoce Mirsad Sulejmanovic i Avdo (Nuhana) Ahmetovic (1960), selo Rasevo, opstina Vlasenica.
Sandici (opstina Bratunac), muslimansko selo na putu za Sarajevo, u kojem je prethodno podignuta barikada i saobracaj blokiran, a potom postavljena zaseda koja je sacekala i napala miliciju iz Stanice javne bezbednosti Bratunca koja je dosla da skloni barikadu i put osposobi za prolaz vozila. Napad na miliciju izvrsen je 29. maja 1992. godine i tom prilikom su ubijeni: nacelnik Sekretarijata za unutrasnje poslove Bratunca Milutin (Steve) Milosevic (1948), Jovo (Sretena) Blagojevic (1973), Dragica (Stojana) Matikosa (1955), Sreto (Milana)Suzic (1960), Miodrag (Mila) Vorkapic (1971), Ivan (Ratka) Ivanovic (1970), Dragan (Desimira) Petrovic (1967), Vesna Krdzalic, Aleksandar (Mirka) Grahovac (1972) i Zarko Ivanovski.
Izvrsioci ovog napada i ucesnici u zasedi su muslimani okolnih sela: Sandici, Glogova, Konjevic Polje, i dr. Povodom ove zasede, potrebno je podsetiti na obmanu svetske javnosti koju je u jednom od svojih, uglavnom neistinitih izvestaja učinio zvanicni predstavnik Ujedinjenih nacija gospodin Mazovjecki.U svojim gotovo bezbrojnim optuzbama protiv Srba, on navodi da su Srbi ubili Milutina Milosevica zato što je branio i stitio muslimane. Međutim, ovaj ugledni covek i savesni profesionalac je poginuo od muslimana dok je nastojao da skloni njihovu barikadu i omogući normalan saobracaj. Ubijen je od muslimana 29. maja 1992. godine u njihovom selu Sandici, gde je sa ostalim žrtvama i zakopan. Tela tih ljudi ekshumirana su nakon deset meseci, marta 1993. godine, i tek tada su sahranjena, svako u svom zavicaju. Muslimani za sve to vreme nisu dozvoljavali porodicama da preuzmu tela pokojnika.
Biljaca (opstina Bratunac), selo u kome muslimansko stanovnistvo čini većinu. Zaseda je postavljena na lokalno mputu Bratunac - rudnik Sase 12. jula 1992. godine prilikom napada muslimanskih formacija na okolna srpska sela i rudnik Sase. Žrtve ove zasede su branioci Bratunca koji su pokusavali da pomognu napadnutim srpskim selima i odbrani rudnika: Dragomir (Nenada) Zivkovic (1970), Milivoje (Dragana) Zivanovic (1972), Jovan (Cvijetina) Zivanovic (1969), Bozidar (Ivana) Jokic (1968), Dragoljub (Save) Jokic (1961), Bosko (Andre) Kovacevic (1969), Nedeljko (Milojka) Mitrovic (1965), Zeljko (Milorada) Peric (1973), Milenko (Branka) Savic(1968), Dragan (Laže) Savic (1953), Tomo (Stjepana) Spasojevic (1956), Milan (Nedje) DJokic (1967) i Miroslav(Stojana) Andric (1967). Zaseda, kao i napadi na okolna srpska sela, organizovani su po naredjenju tadasnjeg komandnog sastava muslimanskih paravojnih formacija. Neposredni izvrsioci još nisu poznati. U svakom slučaju, reč je o veoma velikom broju ucesnika koji mogu poticati samo iz okolnih muslimanskih sela sa podrucja opstina Bratunac i Srebrenica.
Glogova (opstina Bratunac), jedno od najvecih muslimanskih sela u opstini, smesteno na saobracajnici Bratunac-Kravica, u kome su zasede bile česte i pre početka oruzanih sukoba, a pogotovo kad su ti sukobi poceli (15. maja, 24. jula, 2. avgusta, itd. u kojima je već bilo preko deset zrtava). Ipak, najviše stradalih je bilo 24. decembra 1992. godine, kada su ubijeni: Milan (Mirka) Zivanovic (1974), Mirko (Milosa) Dragicevic(1947), Stanko (Rade) Gajic (1963), Radovan (Stanoja) Ilic (1953), Mirko (Antonija) Kribl (1949), Radovan (Steve) Milinkovic (1959), Svetolik (Boze) Milovanovic (1950),Milisav (Radoja) Milovanovic (1950), Borivoje (Cede) Obradovic (1944), Milenko (Jezdimira) Petrovic (1956), Dragan (Slavomira) Veselinovic (1965), Petko (Dusana) Vujadinovic (1958), Bosko (Krste) Zekic (1949), Dragan (Ranka) Sarac (1964), Vladislav (Mirka) Janic (1948) i Stanatovic (Cede) Vlado (1953).
Sudeci po dogodjajima koji su usledili, ova zaseda je imala za cilj stvaranje tampon zone i odsecanje srpskog podrucja Kravice od Bratunca. Nepune dve sedmice posle toga usledio je opsti napad i osvajanje Kravice. Organizatori ove zasede su Naser Oric i ostali clanovi subregionalnog muslimanskog vojnog rukovodstva koje je pod svojom komandom imalo podrucja Cerske, Bratunca i Konjevic Polja. Neposredni ucesnici još nisu poznati, ali je i u ovom slučaju reč o velikom broju muslimana.
Podjednako tragicne posledice od zaseda bile su u selu Vitez 18. maja 1992, u selu Toljevici 28. maja, na putu Bakici-Buljevici 22. juna, ili u selu Zivkovici 28. avgusta 1992. godine.
ZATVORI U SREBRENICI
Ovo su takođe mesta masovnog, a uz to i veoma surovog ubijanja lica srpske nacionalnosti. Za te potrebe se koriste podrumske prostorije objekata u kojima su smesteni milicija, sud i opstina, ali i druga javna i privatna zdanja ne samo u Srebrenici, već i ona u selima, kao sto je to slučajsa Suceskom, Potocarima i drugim mestima u kojima postoje iole značajnije vojne formacije. U stvari, slobodno se može reći da je celo podrucje ove opstine nad kojim vlast imaju muslimani zatvor,ili logor, za sve hrišćane bez obzira na nacionalnu pripadnost (Makedonce, Srbe, Hrvate, pa i lica iz mesovitih brakova). Prema dostupnoj dokumentaciji, kroz zatvore u Srebrenici prošlo je preko stotinu lica srpske nacionalnosti. U najvecem broju slučajeva reč je o civilima koji su na razne nacine uhvaceni i privedeni, zarobljenicima ili uhvacenim ranjenicima. Njihove sudbine su veoma razlicite, ali fizicku torturu izgleda niko nije izbegao, izuzev dece.
Znatan broj lica koja su dovedena u srebrenicke zatvore je oslobodjen putem razmene: jedan za jedan ili svi za sve. Najznacajnije razmene izvrsene su 13. avgusta 1992. godine kada je oslobodjeno dvanaest lica srpske nacionalnosti. Reč je uglavnom o mestanima srpskog sela Karno,među kojima su bile i četiri žene i Milos Jevtic iz Umke kraj Beograda,koji se zatekao u poseti kod rodjaka. Oni su drzani u zgradi gde je nekada bio Stab opstenarodne odbrane. Sledeća razmena izvrsena je 16. oktobra iste godine i tom prilikom su oslobodjeni Veselin Sarac, Drago „Postar”, Nedeljko Radic, Zoran Brankovic i Bubanja Nedeljko. Svi oni su bili u jadnom stanju, prebijeni, prljavi, u soku. O njihovom fizickom izgledu, kao i izjave o tome šta su doziveli u zatvoru, postoji i video zapis. Tukli su ih svakodnevno. Hranu nisu dobijali. Higijenski uslovi su bili kao za zivotinje. Svedoci su ubistva pod batinama. Svojevremeno je, 28. septembra, muslimanska strana za njihovo oslobadjanje tražila 50 tona brasna tip 500. Srbi su prihvatili, a muslimani odmah odustali. (Muslimani nisu znali da Srbi imaju brasna samo za dva naredna dana ili jedva nešto više od tri tone i da kolicinu od 50 tona ne bi mogli nabaviti ni za narednih deset dana, makar svi, od dece do staraca, ostali bez hleba.) Poslednja veca grupa oslobodjena je, odnosno razmenjena za odgovarajuci broj muslimana, sredinom februara 1993. godine u Skelanima. U toj grupi je bilo oko 25 lica, uglavnom žena i dece, koja su se skoro istog casa po izvrsenoj razmeni razisla. Uzimajuci u obzir i izvestan broj manjih grupnih ili pojedinacnih razmena (Nikolic Milosava, Nikolic Ratko, koji je od 12. januara do 26. februara omrsavio 25 kilograma, i dr.), iz srebrenickih zatvora je pusteno oko pedeset lica srpske nacionalnosti. Ne ulazeci detaljnije u njihove lične sudbine, koje su gotovo po pravilu bile veoma teske, bitno je da su se ta lica nasla na slobodi i među svojima.
Međutim, ne mali broj uhvacenih civila ili zarobljenih branilaca srpskih sela ubijeni su od njihovih strazara, islednika, komandira i drugih muslimana koji su imali pravo da raspolazu njihovim zivotima. Danas nije moguće znati koliko je Srba ubijeno u Srebrenici od kada su Alijini bojovnici zavladali ovim gradicem i okolnim selima. Izvesno je da su tu zivot izgubili: Subotic (DJordja) Radivoje (1954), Karno, Srebrenica, koga je sa grupom milicionera uhapsio Meholjic Hakija; Jovanovic Uros (1921) iz Fakovica koji je bio toliko isprebijan da su ga bez svesti dovezli u nekim kolicima u bratunacki Dom zdravlja; Ljubica (Drage) Gagic (1950), koja je izvrsila samoubistvo jer nije bila u stanju da podnosi zlostavljanja kojima je bila izlozena posebno od Zulfe Tursunovica, jednog od muslimanskih staresina. Na Petrovdan 1992. u selu Zalazje se predala grupa od 7-8 branilaca sela. U grupi su bili i Slobodan Ilic, sudija iz Srebrenice, kao i jedan od brace Rakica... Njihova sudbina je neizvesna. Dragomir (Jevte) Mitrovic (1929), je uhvacen dok je cuvao ovce, zverski je pretucen i podlegao povredama 12. avgusta 1992. godine. (Svedok ovog ubistva u zatvoru je Slobodan Petrovic iz Obadi, opstina Srebrenica.) Oktobra meseca u zatvoru je ubijen i Dragutin Kukic (1954). Njega je udarcem cepanice usmrtio „Kemo iz Pala” (Mehmedovic Kemal, 1962. Pale, Srebrenica). Svedok ovog ubistva je Dragutin Sarac koji se tada nalazio u istom zatvoru.
Posle napada i osvajanja Kravice, kao i napada na Skelane, u Srebrenici se nasao veliki brojuhvacenih. To se dogodilo u januaru 1993. godine. Nekako tada u Srebrenicu je iz Cerske dovedena dosta velika grupa zatvorenika. Sve do razmene u Skelanima, sredinom februara iste godine, u Srebrenici se stekao veliki broj zatvorenika. Sudbina vecine njih je nepoznata. Februara ili marta meseca francuska televizija je prenela sliku lincovanja zatvorenika u centru grada i u prisustvu predstavnika UNPROFOR-a. Jugoslovenski ambasador pri stalnoj misiji OUN u Zenevi, Vladimir Pavicevic, je tim povodom ulozio protest OUN i mirovnim snagama u bivšoj Jugoslaviji. Tih dana u Srebrenici su ubijeni: Sekulic (Milorada) Branko (1967) iz sela Dubacko (opstina Vlasenica), covek koji nije bio za vojsku posto nije imao četiri prsta na desnoj saci, Kostadin (Riste) Popovic (1947) iz Kravice (opstina Bratunac), Mico Milovanovic (1931), koji je bio zaposlen u rudniku Sase (opstina Srebrenica) umro je od batina u zatvoru. Od batina je umro i jedan nepoznat stariji covek iz Jezestice. Ista sudbina je zadesila i nepoznatog starijeg coveka iz Skelana. (Verovatno je to Zivanovic (Jove) Bogdan iz Stublova -- Cosici, Skelani, 1927.) Stojan Krsmanovic (1923) iz Repovca (opstina Bratunac) uhvacen je 27. jula na putu i u Srebrenici toliko prebijen da je izdahnuo u Domu zdravlja u Bratuncu, posto je od strane UNPROFOR-a prenesen na srpsku stranu. Sahranjen je 28. jula 1993. Žrtve ovih ubistava obično su zakopavane na srpskom pravoslavnom groblju, ali i na drugim nepoznatim mestima.
Pored navedenih lica, čija je sudbina koliko-toliko poznata, ostaje nemali broj zatvorenika o kojima se još ništa ne zna. To su: djokic Milan iz Paprace (opstina Sekovici), djukic (Radosava) Mirko (1973) čija je porodica svojevremeno pod terorom Hrvata i muslimana izbegla iz Zenice u Bratunac, Milojko (Milovana) Gagic (1947) Karno (opstina Srebrenica), Dragan (LJubinka) Ilic (1975), Pribinici (opstina Milici), Spasoje (Sretena) Vidovic (1936), Oraslje (opstina Milici), Ilija iz Skelana, Jakov iz Popovica (Kravica), a pored njih i ljudi o kojima se skoro ništa ne zna, izuzev da su dovedeni u zatvor. Tako je, posle spaljivanja Skelana sa tog terena dovedeno sesnaest lica, od kojih jedanaest muskaraca. Svi su bili zatvoreni u prostorijama starog zatvora iza zgrade suda. Slično se dogadjalo posle svakog muslimanskog napada na srpska sela, ne samo sa podrucja Srebrenice, Skelana, Bratunca, već i sa podrucja Cerske, Pobudja, Konjevic Polja...
Poseban deo price o žrtvama u Srebrenici predstavlja sudbina hrišćana raznih nacija i vera koji su ostali u gradu posle uspostavljanja čisto muslimanske vlasti. Svi ti gradjani, ukoliko nisu muslimani, prošli su poput zatvorenika. Neki su oslobodjeni i putem razmene izasli iz Srebrenice.To se dogodilo sa porodicom Drage Babica (supruga Jela i sin Zlatan), Zivoradom Jovanovicem i bracnim parom Aleksandrom i Darom Neskovic, koji su jula - septembra 1993. dosli u Bratunac. Međutim, vise je srebrenicana koji su ubijeni. Izvesno je da su u Srebrenici stradali Mihajlo „Bata” Stjepanovic i njegova majka Andja, Milko Markovic, medicinska sestra Rada Milanovic, Obrad Vasic, bracni par Krsto i Velinka Dimitrovski i bracni par Slobodan i Zagorka Zekic. Neizvesna je sudbina, ali se pretpostavlja da su živi, Ante Andric i njegova porodica, Damir Skaler, Dragica Vasic, Robert i Barbara Hren, Dragica sobarica, DJuka Micic, starica od preko 70 godina, Stanisa i njegova supruga Ljilja Orasanin, Ivanka Mirkovic i Mira Milosevic. Izvesne informacije o tim licima dali su oslobodjeni mestani Srebrenice. S obzirom na atmosferu koja vlada u gradu, malo je ko bez velike potrebe izlazio iz svoje kuce i samim tim malo je šta mogao saznati o sudbini ostalih mestana. Takođe je poznato da su sve srpske kuce opljackane, a ne mali broj njih je demoliran i razoren.
O neposrednim pociniocima tih dela, ubicama, pljackasima, palikucama, ne postoje gotovo nikakve dovoljno pouzdane informacije. Ipak, najcesce se pominju muslimani iz Srebrenice i dosljaci iz drugih krajeva Bosne koji su im pritekli u pomoć. Međutim, ako nisu poznati neposredni izvrsioci, poznatesu neke glavne licnosti i institucije bez kojih zločina u Srebrenici ne bi bilo. To su: Oric Naser, Meholjic Hakija, Ustic Akif, Mirzet Mujic, Zulfo Tursunovic, predsednik ratnog vojnog suda u kome su bili i Hamdija Avdic, Hamed Salihovic i Becir Begilovic, nacelnik SUP-a (dosao iz sela Stjenice kod Rogatice), Hajrudin Memisevic i Kemal „Kemo” Mehmedovic iz Pala,koji je nekoliko puta po gradu pronosio odsecene srpske glave. (Ovaj zlikovac je izjavljivao da će odseci najmanje 20 srpskih glava, a prema nekim svedocenjima, koja dajemo u prilogu, do aprila 1993. u grad je doneo 8-12 odsecenih glava. Poznato je da je to učinio Andjelku Mladjenovicu iz sela Jezestica, 8. avgusta 1992. godine, koji je i sahranjen bez glave. Prema izvesnim tvrdnjama, koje nisu mogle da budu proverene, Kemal Mehmedovic je, kao navodni ranjenik, od strane UNPROFOR-a helikopterom iz Srebrenice prebacen u Tuzlu ili Sarajevo.) Srbi koji su pusteni iz Srebrenice pominju nekog milicionera koji je zut u licu, zatim nekog Sabana iz Prohica, koji je za pojasom umesto noza nosio komad testere i time se sluzio prilikom mucenja zatvorenika, kao i komandira Nuriju Jusufovica. U maltretiranju zatvorenika, najcesce kolektivno, ucestvovali su pripadnici Vojne policije i Stanice milicije. Oni su se uvek oslovljavali srpskim imenima, a obično su tukli u toku noći Sluzili su se bakarnim korbacima, metalnim sipkama, strujom, nozevima, cizmama i pesnicama. Sve dok se zrva ne onesvesti.
U to vreme postojala je i nagrada koja je iznosila 25 kilograma brasna za ubijenog Srbina, ukoliko se donese pouzdan, opipljiv dokaz ili telo žrtve.(Tako je kao dokaz Nazif Krdzic iz Osmaca doneo odsecen prst sa prstenom da bi dobio svoju zasluženu nagradu.)
U Srebrenici je zapaljena srpska pravoslavna crkva. Time je, ponovo, podelila sudbinu spaljenih srpskih sela i srpskog naroda koji je stradao naovim prostorima.
Sudbina navedenih naselja je, kao sto je već istaknuto, karakteristicna i zaostala nastradala srpska sela ovog podrucja. Sva ona su bila žrtve neopravdanih napada njihovih suseda iz okolnih muslimanskih sela i njihovog nagona da uniste sve sto je srpsko ili pravoslavne veroispovesti. Taj neprirodni nagon, za sve Srbe neocekivan, posebno se ispoljio u zlostavljanju i brutalnom odnosu prema mnogim žrtvama, ali i u pljacki i prisilnom prisvajanju imovine i dobara koje su njihove žrtve nekada imale
mater vam chetnicku.. vasim bolesnim uspaljenim glavesinama usudili ste se komentarisat i ismijavat zlocine u Srebrenici
