Takmičenje
Najčešće se spominje takmičenje dvanaest klubova. Naravno, javlja se problem sa brojem odigranih kola. Pitanje je da li treba primeniti dvokružni, trokružni, četvorokružni sistem ili nešto četvrto? Dvokružno takmičenje bi se sastojalo od 22 kola, što je očigledno premalo. To jeste sistem po kojem funkcioniše košarkaška liga (bez sumnje najkvalitetnije i najgledanije domaće spotrsko nadmetanje). Međutim, osim Brazila (koji zbog veličine zemlje i nedostatka novca mora organizovati glomazno i složeno takmičenje) nijedna druga ozbiljna fudbalska zemlja ne zna za doigravanje, koje bi, u ovom slučaju, bilo neophodno. Broj odigranih kola u trokružnom takmičenju (33) bi bio najpribližniji broju kola u proverenim ligama poput italijanske ili nemačke (18 učesnika - 34 kola). Zamerke su upućene tome što bi polovina članova lige odigralo po jednu utakmicu više kod kuće (u gostima). To bi se, ponovo, moglo rešiti na više načina, ali primedbe ostaju. Kalendar četvorokružno igrane lige je previše glomazan da bismo ga čak i uzimali u obzir.
Mada manje promovisana u javnosti, liga sa četrnaest učesnika bi mogla biti bolje rešenje. Odigravalo bi se po 26 kola, što je za dva meseca kraće takmičenje nego sadašnje, ali ne i previše kratko. Ostalo bi više nego dovoljno vremena za odigravanje pravog kupa (sa revanš utakmicama, za razliku od sadašnjeg), a i za uvodjenje još jednog (liga) kupa. Na ovaj način bi se najjačim klubovima omogućilo odigravanje dovoljnog broja kvalitetnih utakmica i samim tim i dovoljni prihodi. Ostalo bi vremena i za evropske kupove, a i za ozbiljnije pripreme reprezentacije (u obzir se uzima da bi iz nove i kvalitetnije lige bilo i više reprezentativaca).
Važnost dobro osmišljenog kalendara takmičenja je najlakše bilo uočiti u Japanu i Južnoj Koreji, na primerima Francuske i Senegala. Nesporno (pojedinačno) kvalitetnija reprezentacija bivših svetskih prvaka je otputovala u Aziju sa fudbalerima koji su, igrajuci za najjače timove u Evropi, klupsku sezonu završili samo desetak dana pre početka Svetskog Kupa. Sa druge strane, igrači Senegala, članovi (ironično) francuskih klubova su sezonu završili još polovinom aprila. Sa kakvim uspesima su se ovi timovi vratili kućama je svima poznato, te su dalji komentari suvišni.
Manje je važan broj klubova koji bi ulazili i ispadali iz lige. Poželjno bi bilo da se u narednom periodu poveća "protočnost" lige, da si se pružila prilika gradovima koji bi trebali postati fudbalski centri da što lakše, bez oštrih rezova, stignu do najviše lige. Međutim, kada se to jednom desi, trebalo bi da broj klubova koji ulaze u ligu (i iz nje ispadaju) bude što manji. Razlog tome je to što ulazak/ispadanje nije samo izmena ekipa protiv kojih se igra, već i sticanje/gubljenje deoničarskih prava. Težimo stabilnosti klubova (koji bi mogli pružiti šanse mladim igračima), a ne stvaranju lige u kojoj bi, osim tri-četiri kluba, svi strepeli za opstanak...
Osim smanjenja broja klubova, potrebno je i smanjenje broja igrača!! Ova rečenica je jedna od onih koje je najčešće ponavljao gospodin Velibor Vasović. Toliko je jednostavan predlog, a njegov efekat bi bio ogroman. Treba razmisliti samo: u prolećnom delu sezone 2001/2002, u prvoj ligi je igralo 517 fudbalera! U novoj ligi broj igrača u klubovima bi trebalo ograničiti na, recimo 23, koliko ima u reprezentacijama na velikim takmičenjima. Uz to bi se mogao postaviti zahtev da najmanje 5-6 budu mlađi od 21 god... Dakle, nova liga bi imala najviše 14*23=322 igraca. To će, naravno, biti oni kvalitetniji od sadašnjih prvoligaskih igrača, dok bi ostali mogli sasvim lepo da se uklope u novu (jedinstvenu) drugu ligu, koja će takođe biti mnogo kvalitetnija nego sto su sadašnje. U ekipama bi mogao biti prijavljen neki mali broj stranaca (recimo 2-3). Među strance možda ne bi trebalo ubrajati fudbalere iz SFRJ. Za njih bi se moglo uvesti neko drugo ograničenje.
Uslovi
Klubovi ne bi mogli biti deo organizacije ako ne bi ispunjavali stroge kriterijume, a posebno ako ne bi imali, na početku sezone, dovoljno novca za pokrivanje troškova takmičenja. I ostali uslovi bi trebalo da budu slični onima koje propisuje UEFA učesnicima nadmetanja koje ona organizuje. To je, na prvom mestu, stadion sa odgovarajucim brojem pokrivenih mesta za sedenje (bar 10000, uz prihvatanje pokojeg manjeg odstupanja), odgovarajućim osvetljenjem (1200 luksa), parking prostorom odredjenog kapaciteta i brojnim pomoćnim prostorijama. Slede kvalitet površine za igranje i zahtevi za postojanje svih starosnih kategorija igrača u klubu...
Kvalitetan fudbal mora biti ponuđen potrošačima. Kao i svaki drugi proizvod, mora postati dostupan zainteresovanim ljudima. Ono što se moglo primetiti poslednjih desetak godina je da su beograđani krajnje nezainteresovani za fudbalske utakmice, dok gostovanja kvalitetnijih timova (Crvene Zvezde i Partizana) u drugim gradovima prati po desetak puta više gledalaca. Male sredine (sela) jednostavno nemaju mogućnosti da okupe dovoljan broj gledalaca da bi poslovanje većih klubova bilo isplativo. Zato bismo se mogli i u ovom slučaju ugledati na engleski fudbal i podsticati razvoj fudbala u gradovima naše zemlje. Tako bi u bliskoj budućnosti veliku četvorku trebalo tražiti među sledećim klubovima Beograd (Crvena Zvezda), Beograd (OFK), Beograd (Partizan), Kragujevac, Niš, Novi Sad, Smederevo, Subotica i Zrenjanin.
Od ostalih gradova, kandidati koji bi mogli ispuniti uslove UEFA-e (koji su navedeni na dnu ove stranice) su:
Bečej Leskovac Sremska Mitrovica
Bor Loznica Sombor
Čačak Novi Pazar Šabac
Ćuprija Obrenovac Užice
Jagodina Pančevo Valjevo
Kikinda Paraćin Vranje
Kraljevo Pirot Vrbas
Kruševac Požarevac Vršac
Kula Ruma Zaječar
Ovim mestima (klubovima) bi trebalo dodati još neki mali broj klubova iz Beograda i eventualno po jedan iz Novog Sada i Niša...
Prilikom oba nabrajanja imena gradova (klubova) su navedena u abecednom redu, bez namere da se bilo ko omalovaži.
Već prihvatanjem ovih uslova bi se mnogo postiglo. Naravno da to nije nešto što se može završiti za neko kratko vreme, ali ipak treba tome težiti.
Najčešće se spominje takmičenje dvanaest klubova. Naravno, javlja se problem sa brojem odigranih kola. Pitanje je da li treba primeniti dvokružni, trokružni, četvorokružni sistem ili nešto četvrto? Dvokružno takmičenje bi se sastojalo od 22 kola, što je očigledno premalo. To jeste sistem po kojem funkcioniše košarkaška liga (bez sumnje najkvalitetnije i najgledanije domaće spotrsko nadmetanje). Međutim, osim Brazila (koji zbog veličine zemlje i nedostatka novca mora organizovati glomazno i složeno takmičenje) nijedna druga ozbiljna fudbalska zemlja ne zna za doigravanje, koje bi, u ovom slučaju, bilo neophodno. Broj odigranih kola u trokružnom takmičenju (33) bi bio najpribližniji broju kola u proverenim ligama poput italijanske ili nemačke (18 učesnika - 34 kola). Zamerke su upućene tome što bi polovina članova lige odigralo po jednu utakmicu više kod kuće (u gostima). To bi se, ponovo, moglo rešiti na više načina, ali primedbe ostaju. Kalendar četvorokružno igrane lige je previše glomazan da bismo ga čak i uzimali u obzir.
Mada manje promovisana u javnosti, liga sa četrnaest učesnika bi mogla biti bolje rešenje. Odigravalo bi se po 26 kola, što je za dva meseca kraće takmičenje nego sadašnje, ali ne i previše kratko. Ostalo bi više nego dovoljno vremena za odigravanje pravog kupa (sa revanš utakmicama, za razliku od sadašnjeg), a i za uvodjenje još jednog (liga) kupa. Na ovaj način bi se najjačim klubovima omogućilo odigravanje dovoljnog broja kvalitetnih utakmica i samim tim i dovoljni prihodi. Ostalo bi vremena i za evropske kupove, a i za ozbiljnije pripreme reprezentacije (u obzir se uzima da bi iz nove i kvalitetnije lige bilo i više reprezentativaca).
Važnost dobro osmišljenog kalendara takmičenja je najlakše bilo uočiti u Japanu i Južnoj Koreji, na primerima Francuske i Senegala. Nesporno (pojedinačno) kvalitetnija reprezentacija bivših svetskih prvaka je otputovala u Aziju sa fudbalerima koji su, igrajuci za najjače timove u Evropi, klupsku sezonu završili samo desetak dana pre početka Svetskog Kupa. Sa druge strane, igrači Senegala, članovi (ironično) francuskih klubova su sezonu završili još polovinom aprila. Sa kakvim uspesima su se ovi timovi vratili kućama je svima poznato, te su dalji komentari suvišni.
Manje je važan broj klubova koji bi ulazili i ispadali iz lige. Poželjno bi bilo da se u narednom periodu poveća "protočnost" lige, da si se pružila prilika gradovima koji bi trebali postati fudbalski centri da što lakše, bez oštrih rezova, stignu do najviše lige. Međutim, kada se to jednom desi, trebalo bi da broj klubova koji ulaze u ligu (i iz nje ispadaju) bude što manji. Razlog tome je to što ulazak/ispadanje nije samo izmena ekipa protiv kojih se igra, već i sticanje/gubljenje deoničarskih prava. Težimo stabilnosti klubova (koji bi mogli pružiti šanse mladim igračima), a ne stvaranju lige u kojoj bi, osim tri-četiri kluba, svi strepeli za opstanak...
Osim smanjenja broja klubova, potrebno je i smanjenje broja igrača!! Ova rečenica je jedna od onih koje je najčešće ponavljao gospodin Velibor Vasović. Toliko je jednostavan predlog, a njegov efekat bi bio ogroman. Treba razmisliti samo: u prolećnom delu sezone 2001/2002, u prvoj ligi je igralo 517 fudbalera! U novoj ligi broj igrača u klubovima bi trebalo ograničiti na, recimo 23, koliko ima u reprezentacijama na velikim takmičenjima. Uz to bi se mogao postaviti zahtev da najmanje 5-6 budu mlađi od 21 god... Dakle, nova liga bi imala najviše 14*23=322 igraca. To će, naravno, biti oni kvalitetniji od sadašnjih prvoligaskih igrača, dok bi ostali mogli sasvim lepo da se uklope u novu (jedinstvenu) drugu ligu, koja će takođe biti mnogo kvalitetnija nego sto su sadašnje. U ekipama bi mogao biti prijavljen neki mali broj stranaca (recimo 2-3). Među strance možda ne bi trebalo ubrajati fudbalere iz SFRJ. Za njih bi se moglo uvesti neko drugo ograničenje.
Uslovi
Klubovi ne bi mogli biti deo organizacije ako ne bi ispunjavali stroge kriterijume, a posebno ako ne bi imali, na početku sezone, dovoljno novca za pokrivanje troškova takmičenja. I ostali uslovi bi trebalo da budu slični onima koje propisuje UEFA učesnicima nadmetanja koje ona organizuje. To je, na prvom mestu, stadion sa odgovarajucim brojem pokrivenih mesta za sedenje (bar 10000, uz prihvatanje pokojeg manjeg odstupanja), odgovarajućim osvetljenjem (1200 luksa), parking prostorom odredjenog kapaciteta i brojnim pomoćnim prostorijama. Slede kvalitet površine za igranje i zahtevi za postojanje svih starosnih kategorija igrača u klubu...
Kvalitetan fudbal mora biti ponuđen potrošačima. Kao i svaki drugi proizvod, mora postati dostupan zainteresovanim ljudima. Ono što se moglo primetiti poslednjih desetak godina je da su beograđani krajnje nezainteresovani za fudbalske utakmice, dok gostovanja kvalitetnijih timova (Crvene Zvezde i Partizana) u drugim gradovima prati po desetak puta više gledalaca. Male sredine (sela) jednostavno nemaju mogućnosti da okupe dovoljan broj gledalaca da bi poslovanje većih klubova bilo isplativo. Zato bismo se mogli i u ovom slučaju ugledati na engleski fudbal i podsticati razvoj fudbala u gradovima naše zemlje. Tako bi u bliskoj budućnosti veliku četvorku trebalo tražiti među sledećim klubovima Beograd (Crvena Zvezda), Beograd (OFK), Beograd (Partizan), Kragujevac, Niš, Novi Sad, Smederevo, Subotica i Zrenjanin.
Od ostalih gradova, kandidati koji bi mogli ispuniti uslove UEFA-e (koji su navedeni na dnu ove stranice) su:
Bečej Leskovac Sremska Mitrovica
Bor Loznica Sombor
Čačak Novi Pazar Šabac
Ćuprija Obrenovac Užice
Jagodina Pančevo Valjevo
Kikinda Paraćin Vranje
Kraljevo Pirot Vrbas
Kruševac Požarevac Vršac
Kula Ruma Zaječar
Ovim mestima (klubovima) bi trebalo dodati još neki mali broj klubova iz Beograda i eventualno po jedan iz Novog Sada i Niša...
Prilikom oba nabrajanja imena gradova (klubova) su navedena u abecednom redu, bez namere da se bilo ko omalovaži.
Već prihvatanjem ovih uslova bi se mnogo postiglo. Naravno da to nije nešto što se može završiti za neko kratko vreme, ali ipak treba tome težiti.
