Feanor the elf king:
Uglavnom, nju ni Vronski nije shvatao kako treba, bez obzira sto je voleo... Nije shvatao koliko ona pati za sinom i delom je i on kriv za njenu smrt jer je mogao to da spreci samo da je imao malo vise razumevanja. Eto to je neko moje misljenje... A drug Ljevin mi je bio najbolji i najpozitivniji lik u delu, tako reci, covek za uzor... On je barem imao punu srecu na kraju... TIme je tragicnost romana malo ublazena po mom misljenju, mada je stvarno za plakanje onaj deo kada se Karenjina baca pod voz.
Мислим да је Анина љубав према Серјожи прилично проблематична: и Ана је свесна тога да је та љубав "недовољна", јер је успела да живи и без сина, променила га за другу љубав и због тога се није жалила - све док се том другом љубављу, према Вронском, задовољавала - па је зато мучи грижа савести. Фрапантна је такође и њена незаинтересованост за новорођену ћерку Ану: она не зна ни колико јој беба има зуба...
Када је о Љевину реч, он је, чини се, једини у роману успео да одгонетне Анину суштину, и то преко портрета сликара Михајлова (гледајући Анин портрет, он увиђа да у њој нима и ума, и грације, и лепоте, али и истинитости), што нас опет враћа на тезу да је за разоткривање Анине суштине неиопходно било имати таленат, ког су Карењин и Вронски били лишени.
Не бих се, међутим, сложила с тим да је Љевин на крају остварио пуну срећу: каже се да је дошао до сазнања да треба да верује у Бога и добро у ком се Бог манифестује, али то његово сазнање иронијски је подривено приповедачевом напоменом да је у часу када се чини да је остварио пуну срећу породичног живота и нашао мир у себи на тавану крио конопац и избегавао да носи пушку како не би пао у искушење да себи одузме живот.
I to na ruskom,uh. 
