GRAD U KOM ME NIKO NE ČEKA
(Oprosti mi Beograde)
U periodu najveće parznine i najgoreg beznadežđa,kada su sve moje nade već davno prestale da tinjaju u meni,a sve moje želje postale samo prazni teret koji sam bezuspešno nosio svakoga dana,poput najtišeg povetraca i najbleđe senke ušla je u moj život,davno izgubljenim ključevima otključala je vrata moje duše i mog srca,tiho se uvukla i za tren oka zagospodarila svakim delom moje svesti i mojih osećanja.Mnogo toga davno zaboravljenog,poput najveštije ruke čarobnjaka popnovo je oživela u meni.Zavoleo sam je,a da toga i nisam bio msvestan.Zavoleo sam je bez obzira što je čak i nisam dobro poznavao.Mnogi principi mog života,godinama izgrađivanji u najvećem bolu i sazdani od mnogih mojih grešaka i najtužnijih uspomena,koji su bili čvršći i od najjačeg bedema,za treptaj oka su prosto srušeni.Poput najiskusnijeg vojskovođe koji je iza sebe imao stotine bitaka izgubio sam se na bojnom polju,postao poražen,bez otpora se predao,a svega toga nisam ni bio svestan.
Zaista su čudni ti putevi Gospodnji.
Svako je gospodar svog života,jedino sam ja postao njegov potčinjeni rob.
Prestao sam da osećam i glad i žeđ,prestao sam da razmišljam osvemu,samo ne o njoj.
Svakog jutra,pri prvom treptaju očnih kapaka,moja prva misao bila je vezana za nju.Šta god da sam tokom dana radio,radio sam samo mehanički,jer samo su moji prazni pogledi posmatrali pokrete mojih ruku,dok su sve moje misli bile posvećene njoj.U mislima sa njom sam se budio,budan o njoj maštao,u snove sa njom sam odlazio.Ona je postala moja najveća opsesija.
Znao sam joj boju glasa,znao sam joj sva njena osećanja i njena shvatanja,verovao sam da sam i nju znao bez obzira što je nikada nisam sreo,pogledao u oči,dotakao joj ruke,...
Goreo sam od želje da je sretnem i prosto poput vojnika brojao dane do tog trenutka ka kome su sve moje želje bivale usmerene.
Tog jutra sam laganim koracima hodao od zelezničke,Nemanjinom ka Slaviji.Ne,nije mi obećala da će doći,ali nije ni eliminisala činjenicu da neće ili da ne može.Dok mi je ono malo preostale zrele svesti jasno ukazivalo da je neću videti,nešto što je jače od bilo koje svesti budilo mi je neku potajnu,ali i veoma jaku nadu da ću je negde u nekoj od mnogobrojnih Beogradskih ulica ipak ugledati.
Prolazili su minuti,sati,od dana je ostajalo sve manje i manje,a noć je već bila na pomolu.Bože mili,čitav dan,hiljade koraka i gomila prepešačenih kilometra bili su mi potrebni da shvatim da su sva moja nadanja ipak bila uzaludna.
Verovatno je umor učinio svoje,potisnuo osećanja i dopustio svesti da i ona o nečmu odluči.
Taj grad koji sam toliko do tog dana voleo,grad za koji me vežu mnoge divne uspomene,grad u koji sam uvek rado dolazio,postao je grad hladnoće,grad praznine,razočarenja i bola.Vraćajući se ka autobuskoj namerno sam prolazio ulicama kojima do tada nikada nisam zakoračio,svesno izbegavajući sve one meni dobro znane ulice,za koje me vežu mnoge divne uspomene.No bez obzira što sam se na sve načine trudio da ne dozvolim bolu da iz mog sećanja potisne sve ono što je lepo,a što je doživljeno u Beogradu,neka čudna senka sete,prodrla je i u ono što sam želeo sakriti i sačuvati.
Jedan topao grad za mene je postao užasno hladan.Grad u kome me za razliku od nekada,sada više niko ne čeka.
Oprosti mi Beograde,znam,nisi ti kriv.Nije ni ona kriva,jedini krivac sam ja.Dopustio sam sebi da pokleknem na tom bojnom polju,u bici mog života.Dopustio sam sebi da verujem u nešto što je neostvarljivo,a za sve to,ja sam jedini krivac.Oprosti mi Beograde,jer možda ću pratiti tvoj primer i oprostiti sebi,a tebe ponovo zavoleti kao što sam te nekada voleo.
