Балкански ратови
Strana 1 od 3 123 PoslednjaPoslednja
Prikazujem rezultate 1 do 25 od 52

Tema: Балкански ратови

  1. #1
    Moderator Лекизан (avatar)
    Učlanjen
    29.01.2011.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Рас
    Poruke
    11.876
    Reputaciona moć
    330

    Podrazumevano Балкански ратови

    Обележено 100 година од формирања Гвозденог пука, најелитније војне јединице у историји Србије!


    Свечаним дефилеом војних јединица у присуству начелника Генералштаба Војске Србије Љубише Диковића и више хиљада грађана у Прокупљу је данас обележена стогодишњица од формирања легендарног „Гвозденог пука”, најелитније војне јединице у историји Србије.


    „У славној и богатој историји Војске Србије мало је јединица као што је био Други Гвоздени пук, који се одликовао великим јунаштвом и човекољубљем утканим у душу Топличана који су га у највећем броју сачињавали”, рекао је Диковић.
    Он је нагласио да је Србији данас, у време тражења најбржег пута за просперитет, највећи ослонац њена историја и традиција.
    „Брисањем наше традиције, језика и културе обрисали бисмо себе, и то се никад не сме догодити, јер само кроз поштовање славних нам предака и славне историје пронаћи ћемо прави пут достојан народа Србије”, нагласио је Диковић.

    Други Гвоздени пук формиран је у Балканским ратовима 1912. године у Прокупљу и у његовом саставу било је 20.000 Топличана.
    У борбама током балканских ратова и Првог светског рата погинуло је 14 хиљада Топличана из његовог војног сазива, или по тројица из сваке куће у Топличком округу.
    Ово је најелитнија јединица Војске Србије у историји, а о њеном јунаштву говори подвиг у Брегалничкој бици у Првом балканском рату када је командант пука Миливоје Стојановић Брка са целим борбеним распоредом на своју руку извршио пробој фронта и решио битку у српску корист.
    Тада је Гвоздени пук остао без команданта и 50 одсто људства и стекао име „Гвоздени”. Команданту Стојановићу посвећен је и чувени „Марш на Дрину”.
    http://srbin.info/2012/10/%D0%BE%D0%...7%D0%B4%D0%B5/
    ( Бета )
    "Рука која пише трули и нестаје као прах, а писање, ако су и груба слова, али Божија су, и заувек остају." Савина књига,XI век.



  2. #2
    Moderator Лекизан (avatar)
    Učlanjen
    29.01.2011.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Рас
    Poruke
    11.876
    Reputaciona moć
    330

    Podrazumevano Re: Обележавање 100 година Балканског рата и Кумановске битке

    Сећање на Гвоздени пук, отишли су у рат, у историју и вечну славу!


    У току ослободилачких ратова 1912-18. године, Србија је мобилисала око 100 пешадијских, коњичких и артиљеријских пукова. Све ове ратне јединице су храбро и пожртвовано, уз велике губитке, извршиле своју патриотску дужност према отаџбини.


    Међутим, само је један пук, због легендарне храбрости, као најбољи пук српске војске добио почасни назив “Гвоздени пук”, био је то 2. пешадијски пук “Књаз Михаило” првог позива Моравске дивизије, који је мобилисан од људства са подручја прокупачке окружне пуковске команде. Сачињавали су га војни обвезници од 21. до 31. године живота, који су учествовали у свим ратовима које је српска војска водила од септембра 1912. све до средине децембра 1918.
    У рат и вечну славу пук је кренуо 7 октобра 1912 из Прокупља. Постројен пук, после кратког говора команданта, уз звуке пуковског марша “Дрино водо хладна” кренуо на пут са којег се већина неће вратити. Отишли су у рат, у историју и вечну славу.
    Оно што треба нагласити, посебно кад је у питању Други гвоздени пук у току Првог балканског, Другог балканског и Првог светског рата у борбеним акцијама пука учествовало је око 19.000 бораца. Други гвоздени пук је учествовао у свим познатим биткама: У Првом балканском рату у Кумановској, Прилепској и Битољској битци. У Другом балканском рату 1913. године у борбама овог пука са Бугарима погинуло је 50 одсто војника, командант пука, сви команданти батаљона и сви командири чета. Од овог рата, овај пук почиње да се назива “Гвоздени”. Прославио се у Брегалничкој битци, кад је у најкритичнијем тренутку, 18. јуна 1913. године, пук задобио бесмртну славу чувеним јуришом на коту 650, када је пробијен бугарски фронт и решена битка на Брегалници.

    У Првом светском рату 1914. године Други гвоздени пук учествовао је у Церској битци, и то у самом њеном центру, на Текеришу. Посебно су забележена јуначка дела припадника Гвозденог пука у Колубарској бици у сукобу са загребачким “пуком бана Јелачића” . Видећи како му људство гине, други ратни командант пука, пуковник Миливоје Стојановић Брка, лично је повео пук у нови јуриш и том приликом је Кременица освојена, а пуковник Стојановић славно погинуо. У његову част композитор Станислав Биницки је компоновао “Марш на Дрину”. Команду над пуком примио је трећи ратни командант, пуковник Димитрије Милић.
    Почетком 1915. године, пук је пребачен у Македонију да би ојачао фронт према Бугарској. Посебно признање краљ Петар Први Карађорђевић уручио је пуку, због храброг држања при повлачењу војске преко Албаније. Пук је последњи напустио српску територију и кренуо преко албанских беспућа.
    После опоравка на Крфу, и краће обуке, 18. јула 1916. године пук је изашао на фронт. Пук се посебно истакао за време Горничевске битке, када је у центру српског борбеног распореда, заузео село Горничево и отпочео гоњење разбијеног непријатеља. Само 25 септембра 1916. године овај пук је заробио пет бугарских официра и 804 војника и подофицира, запленио четири топа, седам митраљеза, 600 пушака итд.


    У овим борбама су се прославиле и једине две жене носиоци Карађорђеве звезде са мачевима, које су се бориле у саставу Гвозденог пука, Милунка Савић и Енглескиња Флора Сендс.
    Посебну славу пук је стекао освајањем чувене коте 1212, 4. новембра 1916. године, сто је омогућило да се ослободи Битољ. После пробоја Солунског фронта у којем је активно учествовао, пук се посебно истакао у борбама за ослобођење Ниша октобра 1918. године, Алексинца, Ражња, Параћина, Свилајнца, до Гроцке, где је пребачен преко Дунава и преко Панчева кренуо на Бечкерек, данашњи Зрењанин. После Бечкерека, пук је 7. новембра 1918. ослободио Кикинду. Средином децембра 1918. године повучен је из Војводине у Београд.

    Пук је све до 5. маја 1920. задржан у Београду као гардијска јединица, обезбеђујући Двор, Народну скупштину и министарства. Тек када је формирана гарда, пук је демобилисан и малобројни преживели ратници, који су септембра 1912. године кренули из Прокупља у ратове, коначно су се вратили у родни крај, попаљен и опустошен од бугарске окупације.
    Укупни губици овог пука у ратовима од 1912. до 1918. године износе приближно: Погинулих 32 официра, 1.239 војника и подофицира; рањених 148 официра, 6.492 војника и подофицира. Ово су губици само од непријатељских метака у борби. У ове бројеве нису урачунати губици од болести, нарочито од колере 1913. и тифуса 1915. године, јер никад нису ни утврђени..
    Оно чиме се Топличани поносе то је сазнање да је ковчег са посмртним остацима краља Петра Првог Карађорђевића, од 100 пуковских застава колико их је било у српској војсци, био прекривен управо заставом Другог гвозденог пука. Ратна застава Другог пешадијског пука Моравске дивизије првог позива “Књаз Михаило”, била је најодликованија застава у српској војсци. Пуковској застави припала су одликовања: Карађорђева звезда са мачевима 2 реда, Карађорђева звезда са мачевима 3 реда, Карађорђева звезда са мачевима 4 реда, Орден Белог орла 3 реда, Златна медаља за храброст и Француски ратни крст са палмом.
    Журнал де Женев, октобар 1918. о Гвозденом пуку: Изгледа да они воде борбу у хипнози, у неком сну иду напред као сомнабуле…под непрестаном борбом, занесени, опијени, иду уз дана у дан као олуја, као машина по 30-40 километара дневно. Ова брзина гоњена је само за кинематографске филмове…”
    Франше де Епере :”То су сељаци, скоро сви; то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви; то су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива”.
    http://srbin.info/2012/10/%D1%81%D0%...0%D0%B0%D1%82/
    "Рука која пише трули и нестаје као прах, а писање, ако су и груба слова, али Божија су, и заувек остају." Савина књига,XI век.

  3. #3
    Moderator Лекизан (avatar)
    Učlanjen
    29.01.2011.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Рас
    Poruke
    11.876
    Reputaciona moć
    330

    Podrazumevano Re: Обележавање 100 година Балканског рата и Кумановске битке

    Даће Бог: Трећа бригада наставља традицију „Гвозденог пука“


    Припадници Треће бригаде Копнене војске обележиће у понедељак, 8. Октобра, свој дан у знак сећања на други пешадијски пук „Књаз Михаило“, који је због успеха у Првом и Другом балканском рату добио епитет „гвоздени“.


    Централна свечаност биће одржана у Прокупљу, а грађани ће моћи да виде приказ дела наоружања Војске Србије – ново теренско возило „хамер“, беспилотне летелице „орбитер“, тенк „М84″…, најављено је из Војске Србије.
    Дан Треће бригаде обележава се 7. Октобра, јер је тог дана у Првом балканском рату 2. Пешадијски пук „Књаз Михаило“ кренуо на задатке током којих је учествовао у Кумановској, Прилепској и Битољској бици.
    У Другом балканском рату, у Брегалничкој бици, због енергичности, силине и непробојности одбране, од противника добија епитет „гвоздени“.
    У Првом светском рату учествује у Церској бици, а његовом трећем команданту, пуковнику Миливоју Стојановићу, композитор Станислав Бинички, како наводе хроничари, посвећује познати „Марш на Дрину“.
    Приликом повлачења српске војске преко Албаније тај пук је штитио одступницу и 1916. Године учествовао у бици на Горничеву, а 1918. Активно учествује у ослобођењу Ниша.
    „Гвоздени пук“ био је једна од најчувенијих јединица српске војске, коју је тадашња Врховна команда употребљавала у пресудним биткама.


    Вишедневне активности у оквиру обележавања Дана Треће бригаде започеле су у петак предавањем гимназијалцима у Прокупљу о ратном путу Другог пешадијског пука „Књаза Михаила“.

    Командант Треће бригаде бригадни генерал Желимир Глишовић је тројици најбољих гимназијалаца уручио по књигу „Топлички гвоздени пук Књаз Михаило“ аутора Мирка Добричанина.
    Отворен је и научни скуп „Други пешадијски пук Књаза Михаила И позива“ чији учеснике је поздравио Глишовић, објављено је на Интернет страници Војске Србије.
    Трећа бригада формирана је током реформских процеса јуна 2007. Године, а састоји се од пешадијских, оклопно – механизованих, артиљеријских и артиљеријско – ракетних јединица, као и инжињеријских и логистичких јединица.
    Команда те бригаде налази се у Нишу, а јединице су стациониране у Прокупљу, Зајечару, Куршумлији и Нишу.
    Уз ангажовање у обезбеђењу административне линије са Косовом и Метохијом и контроли Копнене зоне безбедности на југу Србије, међу задатке те бригаде спада и ангажовање јединица за пружање помоћи цивилним властима у санацији последица природних непогода.
    http://srbin.info/2012/10/%D0%B4%D0%...0%D0%B4%D0%B8/

    (ТАНЈУГ)
    "Рука која пише трули и нестаје као прах, а писање, ако су и груба слова, али Божија су, и заувек остају." Савина књига,XI век.

  4. #4
    Primećen član NalimInTheHous (avatar)
    Učlanjen
    06.06.2011.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Novi Sad
    Poruke
    733
    Reputaciona moć
    892

    Podrazumevano Re: Članci, prilozi i novosti

    Поводом стоте годишњице Кумановске битке

    Врањски крај у предвечерје Првог балканског рата и историјске Кумановске битке Данас, када се обележава стогодишњица ослобођења Срба и осталих хришћанских народа од вишевековног турског ропства, па и ослобођења наших општина – Бујановца, Прешева и Трговишта – и када је, у данашњим међународним околностима, појачано поново интересовање Турске за Балкан, а споменућемо и то, када имамо на нашим телевизијама праву „инвазију“ турских телевизијских серија, треба се сетити времена када се то догађало, када се водио ослободилачки Први балкански рат. Од тих догађаја, од историјски тако значајне Кумановске битке, прошао је тек један век, а наше памћење, наше сећање на то време и те догађаје недопустиво је бледо. Већи део врањског краја, како је познато, ослобођен је после Српско-турског рата 1878. године. На Берлинском конгресу те године ондашње велике силе одлучиле су да граница између Србије и Турске буде постављена тако да, када је реч о нашем крају, његов јужни део (поменуте општине Прешево, Бујановац и Трговиште), остане и даље у турском ропству. Ослобођена Србија се с тим никако и никада није мирила.



    бог тога, управо у то време, ради заштите и ослобођења Срба и осталог хришћанског света који је остао у границама Турске, настао је у Србији, најпре спонтано, четнички (комитски) покрет, као израз приватне иницијативе. Овај покрет почео је да организује и изводи акције на неослобођеној територији. У српској историји налазимо податак из тог времена да су и „Млађи официри почели (су) да ускачу у Стару Србију и Македонију и да се боре као четници.” [1] Касније, овај покрет српско јавно мњење прихвата и обилато помаже. Та помоћ је била таква да се ова организација могла, како је записао учени Врањанац др Јован Хаџивасиљевић „похвалити обилном материјалном и моралном потпором и од првога грађанина Србије, до најсиромашније колебе. Ко није смео јавно, помагао је тајно“.[2] У Београду је био Главни одбор ове организације, а њен Извршни одбор у Врању. Отпочело се са организовањем и комитских чета. Забележено је да су се „Комитске чете у Врању формирале (су се) у старој турској школи која је била на једном скровитом месту поред реке у горњем делу града.”[3]


    Прва таква организована чета, са 22 опробана четника, прешла је турску границу код села Турско Буштрање 10. маја 1904. године. Одзив у четнике је био велики. Гласовите војводе као што су били: Јован Довезенски, Коста Пећанац, Крста Ковачевић, Риста Стефановић-Старачки и други формирају чете у Пчињи, кривопаланачком, кумановском, прешевском и другим крајевима Турске.[4] Четничке акције посебно су помагала погранична насеља. Разуме се да ова насеља због свог географског положаја нису могла бити ван ових збивања. Такав је, на пример, случај са Ратајем, чији се атар простирао такорећи до саме ондашње турске границе. И његови становници су пружали помоћ овој организацији: преносили су пошту, примали четнике у својим кућама, хранили их и одевали, пружали им заштиту. О томе постоје сачувани архивски подаци. Наводимо овде један такав докуменат. То је Заклетва о истинитости Уверења да је Трајко А. Трајковић из Ратаја, дугогодишњи општински деловођа и благајник Општине Врање, активно учествовао у потпомагању четничке акције за ослобођење наших јужних крајева од Турака у времену од 1900. до 1912. године. (Њега су бугарски окупатори убили децембра 1915. године.)

    Заклетва


    Ја Јован Трајковић, Јован Димитријевић из Ратаја, заклињем се јединим богом и свим што ми је на овоме свету најмилије и најсветије: Да је пок. Трајковић А. Трајко, бив. из Ратаја као дугогодишњи општински деловођа и благајник општ. Врањске, активно учествовао у потпомагању наше четничке акције за ослобођење наших јужних крајева од турака, тако, да је у својој кући за време од 1900–1912. год. примао наше четнике, хранио их и одевао, зашта је као такав приликом окупације наше земље месеца октобра 1915. г. одмах по доласку Бугара интерниран из своје куће као редов болничарске чете I пешад. пука „Књаза Милоша Великог“ где је био дошао на одсуство од 4. четири дана ради виђења са својим покојним оцем Антом по депеши, пошто му је његов покојни отац Анта био тешко болестан, и ту код куће непријатељска војска затекла и отерала у Сурдулици и тамо са осталим је стрељан и ту сахрањен. Да је пок. Трајко у времену током 1915. год. имао 31. год. своје старости т.ј рођен је 1884. год. Како право казао и заклео се тако ми бог и овог и оног света помогао. Амин. Иначе, када је отпочео Први балкански рат, српски четници су већ имали формиране одреде, па су као такви могли да учествују у њему. Неки од њих су употребљени испред Прве и Треће армије. Тако је одред Војина Поповића-војводе Вука за време Кумановске битке, 23. октобра, на Сртевици, успешно садејствовао Дунавској дивизији првог позива и помагао јој да се одржи на положају.[5] Идеја ослобођене Србије да и остали њени крајеви, као и сви хришћански народи на Балкану, буду ослобођени турског ропства, врло је била жива. Остварење ове идеје био је у то време њен најпречи циљ. Ради остварења тог циља – протеривања Турака са Балкана и ослобођења и оних крајева који су после Берлинског конгреса остали под турском влашћу, Србија склапа савез (Балкански савез) са Бугарском, Црном Гором и Грчком. Убрзо после тога долази до Првог балканског рата.

    Пред почетак Првог балканског рата, одосно Кумановске битке, у току септембра и октобра 1912. године, српска војска се концентрисала и непосредно припремала за наступајуће борбе управо у нашем, врањском крају. Ту су биле размештене јединице (дивизије) српске Прве армије. Са штабом једне од њих допутовала је и група професора и научника из Београда. Међу њима је био и познати српски научник Милутин Миланковић.[6] Он у је у својој аутобиграфији, у својим сећањима,[7] посветио пажњу и времену које је провео у врањском крају као цивил, као референт за страну корсподенцију при Штабу Дунавске дивизије првога позива. (Ми ћемо се овде послужити овом књигом, поглављем Ратни дневник, да покажемо са колико су одушевљења људи врањскога краја дочекали српску војску и испратили је у рат за ослобођење њихове браће која су још била у турском ропству.) Он ту прати пут Дунавске дивизије, од њеног уласка у врањски крај: „Наш штаб крену 26. септембра засебним возом на војиште...[8] Када прођосмо Ниш и наш воз уђе у долину Јужне Мораве, видесмо, с оне стране реке, целокупну моравску дивизију првога позива како се колским путем креће на војиште. Искрцасмо се у Врању, и у његовој околини затекосмо целу нашу дивизију, а за који дан пристигоше онамо и поразмешташе дуж границе и све остале дивизије Прве армије: дринска првог, дунавска и тимочка другог позива и коњичка дивизија“ – до 8. октобра, када га напушта, када „стиже на подножје Старца и ту се зауставља јер су сви путеви који воде преко њега закрчени борбеним јединцама наше дивизије", па, пошто су и путеви рђави и стрми, аутор се сећа: „Тек касно у ноћ стижемо на гребен планине.”


    Време проведено у врањском крају Милутин Миланковић je искористио да упозна крај и људе. Са својим колегама, професорима Станојем Станојевићем, Павлом Поповићем, Милом Павловићем „и са још неким ученим главама“ (како је записао), шета околином Тибужда, где су, смештени у школи, провели девет дана.Ту га официри упознају са ратним планом турске војске („Да ће се одсудна битка одиграти на Овчем Пољу“) а он износи своје мишљење и бојазан да је овај план турска војна команда „намерно подметнула нашој војсци“. Одговарају му да „начелник нашег главног ђенeралштаба Радомир Путник сигурно води рачуна ... и да о томе немамо шта да бринемо“ јер је он „најспремнији стручњак и најбоља глава наше војске“. Задовољан је кад му се пружи прилика да за Штаб изради „какав цртеж или табеларни преглед састава наше дивизије...“ Са много детаља и живих описа говори о томе како су, са колико симпатија, нашу војску примили људи врањског краја; говори и о свом одушевљењу природом и пејзажима овог краја, као и о другим ситуацијама које се тичу ослобођења пограничних места врањског краја од турског ропства. Покушаћемо овде то детаљније да прикажемо, на основу његових сећања, изложених у наведеној књизи, јер су му Ратни дневник, који је водио за време Првог балканског рата, у коме је све по данима било детаљно приказано, Немци запленили из његовог стана у Београду у току окупације у Првом светском рату. Напомињем да записи у дневнику имају све одлике књижевног казивања, да је оно што је документарно, овде историјско, казано једним лаким, однегованим стилом и језиком.

    Шестог октобра војсци је прочитана краљева прокламација о објави рата. Првом армијом је командовао престолонаследник Александар. Већ идућих дана, 7. и 8. октобра, сва војска (која је у врањском крају провела око две недеље) прелази границу и усмерава се ка Куманову. Група професора путује са комором и помаже официрима да се разаберу у генералштапским картама и да одаберу пут којим ће се она кретати и где ће се паркирати. Прикупљају податке и (како сами кажу „Немајући другог посла“) воде своје дневнике. Још пре сванућа, у Ратају их буди команда официра: „Устајте, спакујте ваш пртљаг и заузмите своја места у колони коморе!“
    http://www.youtube.com/watch?v=VsRV2xiatoU https://www.youtube.com/watch?v=7U0C0G-fzug
    http://www.youtube.com/watch?v=OnRuIhYzF0g http://www.youtube.com/watch?v=tRhHZdYytyE

  5. #5
    Primećen član NalimInTheHous (avatar)
    Učlanjen
    06.06.2011.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Novi Sad
    Poruke
    733
    Reputaciona moć
    892

    Podrazumevano Re: Članci, prilozi i novosti


    На изласку из овог села, које је било на онда важној комуникацији, аутору се, сећа се, пошто се удобно сместио на седишту кола која вуку добри коњи, отвара прекрасан, слободан видик, и онда, следи права епска слика – испраћај наше војске у ослободилачки рат: „Диван сунчан јесењи дан. Недеља. Житељи села кроз која пролазимо одевени празничком одећом. Младе девојке, окићене цвећем, окитише њиме и наше војнике, па и саме коње, њима је за каиш око чела задевен цвет до цвета. Излазимо у широко поље. Поред нас јуре ордонанси, курири, а мало затим ескадрон коњице. Наша колона се зауставља, пут јој препречио један пук наше дивизије. Лепо одевен пролази поред нас тако весело као да иде у сватове, а не у крвав бој. И коњићи што носе машинске пушке и муницију корачају хитро, машући весело репом.“ Аутору се чини да и животиње осећају значај историјског тренутка.

    Пут се наставља до преласка турске границе. Аутор, очигледно узбуђен, бележи: „Силазимо са својих седишта да бисмо, корачајући поред колоне, ставили ногу на земљиште турске царевине.“ Пролази се кроз предео који више није раван као Ратајско поље, кроз шумарке који својим јесењим бојама одушевљавају: „Предео све више заталасан, лепши за око и због својих шумарака који трепере у раскошу боја јесењег лишћа, али путеви све лошији.“ Колона коморе улази у непријатељску земљу, у насеље Кленике. Овде, пише аутор: „Ноћисмо где који стигне, по клупама, столовима, па и на самом патосу.“ Сутрадан, бележи даље, сликајући ово погранично место: „шетамо варошицом Кленике и у њеној чаршији купујемо разне ситнице за успомену“. Ту од официра чује вест да је једна наша јединица протерала турски батаљон са Старца, што подиже расположење наших војника. Одушевљено записује: „Наши војници положише тај испит.“ Излазећи из варошице Кленике, наилазе у њеној околини на интересантан призор: сељаци, кметови бега Орванице, који је побегао пред нашом војском, руше његов дворац и разносе све што онде нађу, па се, примећује аутор, „Умало не потукоше међу собом“. Како је већ речено, дивизија при чијем Штабу је аутор, тек у поноћ 8. октобра стиже на врх Старца и почиње да се спушта у долину Пчиње. Напушта, дакле, врањски крај и приближава се Куманову и Кумановској бици.


    У Првом балканском рату одлучујућа је била Кумановска битка. О овој бици у ранијој српској историји је записано: „Главна борба очекивала се на Овчем пољу. Али су Турци, да би предухитрили Србе, пошли ненадано у акцију и пресрели су изненађену српску војску код Куманова. У тешкој дводневној бици, 10. и 11. октобра, Срби су потукли турску вардарску армију Зеки-паше, и то тако снажно и одлучно да се она није могла прибрати до Битоља.“[9] И један савремени историчар о овој бици је недавно написао: “Ова битка срушила је османско господство у Европи. Пред грмљавином српске артиљерије, забележио је српски конзул из Битоља, није се повлачила једна војска већ једна империја.“[10]

    У народу је остала изрека: „Куманово за Косово!“


    У овој и у другим биткама у овом рату учествовали су и ратници врањског краја. Познати врањски лекар др Драгољуб Михајловић о томе је забележио: „Иако су те битке добијене заједничким залагањем свих српских пукова ипак је ратна случајност хтела да врањски и моравски батаљони уђу први у сва ослобођена места. Врањски и моравски батаљони првог позива ушли су први у Бујановац, Прешево, Куманово, Скопље, Прилеп и Битољ. Батаљони Моравске дивизије другог позива ушли су први у Приштину, Урошевац (Феризовић), Качаник, Тетово, Гостивар, Кичево, Ресан, Дебар, Стругу, Охрид и Елбасан. У свим овим борбама, опет је историјска случајност хтела да прва пушка плане из руку старих врањских трећепозиваца, а последња се огласи на далекој Шкумби од младих војника Моравске бригаде првог позива.“[11] О учешћу људи врањскога краја у балканским и у Првом светском рату, о њиховом патриотизму, пожртвованости и храбрости, о њиховим страдањима и погибијама данас сведоче, поред књига и писаних докумената, и костурнице и споменици које су им подигли захвални потомци. Годишњице, као што је ова, прилика су да се рад на очувању слободарских традиција Врањанаца само интензивира и обогати.

    http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=35760ovodom-stote-godinjice-kumanovske-bitke&catid=50:istorija&Itemid=94

    Војвода Степа - У сусрет 100 годишњици отаџбинских ратова


    ВРАЋАЈ ПАРЕ, МОМЧЕ! Тим речима обратио се прослављено војвода Степа Степановић поштару који му је донео прву пензију . И додао : „Мангупи, - хоће да упропасте државу!“
    Полазите напред!- Последње је заповест прослављеног војсковође војводе Степе Степановић. Ове речи, громким гласом упућиване војницима које је водио у шест ратова, војвода је изговорио тихо, једва чујно, сат ипо пре поноћи 27,априла 1929. Године у Чачку, у кући број пет у Сарајевској улици, коју му је у мираз донела супруга Јелена, рођена у честитој породици Веселина Миловановића. Војводине последње речи допрле су те ноћи само до његових најближих: супруге, кћерки Милице и Данице и зета, санитетског потпуковника, доктора Крсте Драгомировића. Посредством новина је дан касније читав свет сазнао за војводину смрт. Тако је енглески Тајмс обавестио своје читаоце „да је умро маршал, Степа Степановић, национални јунак српског народа, кога су сви обожавали због његових огромних заслуга у Светско рату и у осталим ратовима, у којима је он посвећивао највећи пажњу обичном војнику... Није претерано ако се каже да је војнике волео као своју децу, да је непрекидно бдио над њима и,сасвим природно постао је њихов идол. Прича се да се често кретао међу њима обучен у обично војничко одело да би дознао њихове жеље и потребе...“ Истог дана је и Манчестер Гардиан писао о смрти војводе Степе, истичући њгове битке и победе, али и оне ситне појединости које су и њега чиниле обичним човеком: „Он је волео сам да шета по старој београдској тврђави, одакле је могао да гледа преко Саве и Дунава оно што је некад била аустроугаска територија...За време болести огроман број људи, углавном сељака из околних округа, чекао је сваки дан испред његове куће вест о његовом здрављу, а вест о смрти изазвала је жалост у читавој земљи...“

    Неће у Пантеон


    Француски листови доносили су репортаже о биткама Друге армије, чији је комадант био Степа Степановић. Разуме се да су сви листови у Југославији доносили узбудљиве прилоге из живота чувеног војсковође. Читав град је био на сахрани. Један очевидац сведочи да је поворка била дуга три километра: „Кад је чело поворке било на гробљу, зачеље је тек полазило од чачанске цркве, задужбине Немањића..“ Одмах иза породице, за ковчегом на лафету, ишао је краљ Александар у пратњи патријарха Димитрија, жичког владике Јефрема, иначе брата војводе Петра Бојовића, министра и генерала. Четврти беседник на сахрани, а било их је четрнест, после патријарха; министра војног Стевана Хаџића и генерала Николе Чоловића, био је Ибрахим Мутевелић. Он је говорио у име града Сарајева, чији је почасни грађанин био војвода Степа.


    Осам месеци раније војвода је завршио своју вечну кућу на чачанском гробљу, не одвајајући се ни после смрти од свог народа, својих давно помрлих суграђана.Место је сам изабрао, а чувеном чачанском каменорезцу Бербељи дао нацрт гробнице и споменика. Неспоразум је настао оног часа кад је војвода приметио да је Бербеља, мимо плана и договора, додао неколико мермерних стубова у облику топовских граната и уклесао битке и победе српске војске, под војводином командом. Војвода се жестоко љутио, али је све било касно. Војвода је припремио све што је било потребно за сахрану: униформу коју ће му обући, и ордење које ће понети, од своје пензије уштедео је онолико колико је мислио да је потребно за погреб. Својој супруги је дао два замотуљка са новцем- један за трошкове сахране, други за њен живот. Није му на ум падало да га сахране о државном трошку.

    Тек што је гробница била готова војвода је у пратњи својих зетова отишао да је види. Потпуковник Драгомировић, њгов зет, био је одушевљен .Рекао му је : „Ово није за вас. Ви сте славни и велики човек. Ви ћете бити у Пантеону, а ја сам болестан и могли бисте ову гробницу да уступите мени..“
    Војвода се узнемирио:
    -Какав Пантеон! Хоћу овде да се сахраним. То је моје место. Коме треба Пантеон нека се у њему сахрањује.Овде ће лежати Степа Степановић са својом бабом..

    Хоће да упропасте државу


    Одмах после пензионисања, двадесетих година овог века, војвода је живео у Чачку.Ту је добио прву пензију. Баш у то време започео је своју поштарску службу један младић који је војводу обожавао. Био је срећан што је војвода у његовом рејону па је похитао да му уручи пензију.
    -Ево срећног поштара који најомиљенијем војводи доноси прву пензију.-рекао је младић у једном даху.
    -Ако, ако, момче –узвратио је војвода Степа уз осмех- ред је да и ја видим неку вајдицу од своје државе. А колико су ми послали?
    -Три хиљаде динара господине војводо! –рапортирао је узбуђени поштар.
    -Мангупи - узвикнуо је војвода љутито- Мангупи! Хоће да упропасте државу!Враћај паре момче! Нека бар преполове, шта бих столиким парама.
    Тако је одистински војвода Степа вратио пензију. Некако у то време решењем Министарства војске и морнарице војводи Степи је на услугу додељен аутомобил. Истим решењем одлучено је да се по аутомобил даје на располагање комаданту граничних трупа, комаданту коњичке дивизије и комаданту краљеве гарде. Војводи је одређен и возач,који је,иначе, служио кадровски рок. Био је то, данас већ у поодмаклим годинама, Богдан Бакаловић, који живи у Београду.
    http://www.youtube.com/watch?v=VsRV2xiatoU https://www.youtube.com/watch?v=7U0C0G-fzug
    http://www.youtube.com/watch?v=OnRuIhYzF0g http://www.youtube.com/watch?v=tRhHZdYytyE

  6. #6
    Primećen član NalimInTheHous (avatar)
    Učlanjen
    06.06.2011.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Novi Sad
    Poruke
    733
    Reputaciona moć
    892

    Podrazumevano Re: Članci, prilozi i novosti


    - Кад ми е то саопштено, био сам просто ошамућен- сећа се Бакаловић.-Зар мени да припадне таква част да возим славног војводу! Нисам тако нешто могао ни у сну да замислим. Кад сам се јавио војводи на рапорт, рекао ми је :
    - Војниче слушај добро шта ти кажем: у овај аутомобил нико,осим нас двојице, не сме да седне!
    - То је било све што ми је рекао.
    -Волео сам да возим- наставио је Бакаловић своје сведочење-али се војводи на моју велику жалост никуд није ишло, аутомобил је био дотрајао, без марке, а путеви да не причам. Возио сам га неколико пута у Београд и Крагујевац, на седнице Народне одбране, чији је био доживотни почасни председник. Једном, тако, на путу за Београд, возећи прашњавим друмом преко Аранђеловца, аутомобил се покварио.Војвода је цупкао около,загледао у мотор, видео како се мучим да пронађем квар, па је на послетку рекао :
    -Одох ја пешке, а ти кад поправиш ту крнтију, стићи ћеш ме..

    Почасни грађанин Сарајева

    Поводом прве годишњице ослобођења Сарајева, кад је војвода Степа на челу својих трупа ушао у главни град Босне и Херцеговине, одлучено је да се прогласи почасним грађанином.
    О томе га је обавестио председник општине, молећи га да у Чачку прими одборнике Стеву Марковића и Фехима Кафадаревића, како би му уручили диплому. Специјалну диплому, прву те врсте, урадио је сарајевски уметник Живко Швракић, приказујући на њој Градску већницу, са источним делом града у коме је доминирала касарна која је носила војводино име; затим Миљацку до Принциповог моста са обалом која је такође носила војводино име. Испод слике је писало: „Своме почасном грађанину,војводи херојске српске војске, ослободитељу Степи Степановићу, на годишњицу ослобођења 6 . новембра 1919. Благодарно Сарајево.“Овако је одборник Стево Марковић, у то време директор женске учитељске школе, описао сусрет са војводом: „Уђосмо у малу собу и поклонисмо се великом војводи.Још са врата војвода нас дочека са речима :“Добро дошле моје Сарајлије, знам да је тежак и далек пут али толико ми је драго да вас видим и загрлим, а преко вас грлим моје драго Сарајеви и целу Босну поносну.“ Београдски вајар Марко Брежанин, замољен је да за Народну одбрану уради бисту славног војводе, јер су већ постојале бисте војводе Радомира Путника и Живојина Мишића. Кад је стигао у Чачак и пошао војводиној кући, смислио је шта ће да каже:
    -Долазим из Београда- започе Брежанин, верујући да ће имати више успеха ако каже да га не препознаје - да умолим војводу да ми позира.Хоћу да урадим његову бисту за Народну одбрану и друге установе.
    - Па, познајете ли ви њега? –упитао је војвода.
    - Немам ту част.-узвратио је вајар-
    - Е жао мије-одговорио је војвода - он није овде. Отишао је да надгледа гробницу. Сад се бави дограђивањем вечне куће. Али знате шта, колико га ја познајем, неће пристати на то. Боље спакујте ствари па се вратите у Београд. Поздравите и Народну одбрану, и установе, и пријатеље, и кажите да је он себи спремио вечну кућу, и то је њему најбољи споменик. Тако се вајар вратио необављена посла.

    Појео мајоров ручак


    У време кад је војвода Степа био пуковник и комадант дивизије у Крагујевцу наредио је да се посилни смеју користити само за оно што је предвиђено правилима службе. Једног дана, међутим, око подне, приметио је на улици војника са порцијама у руци.
    - Код кога си на служби? –питао је војвода Степа.
    -Код мајора Јовановића, господине пуковниче! - одсечно је одговорио војник.
    -Шта то носиш? - питао је даље Степа.
    - Ручак!
    - Ко ти је наредио да носиш порције?
    - Госпођа мајорица!
    - Седи! - заповедио је пуковник Степановић.
    - Разумем господине пуковниче! - узвратио је војник и брзо сео на ивичњак.
    - Једи. - чуо је војник нову заповест.
    Кад је војник појео ручак и показао празне порције, пуковник је наредио:
    - Е, сад, иди кући па кажи госпођи мајорици да те је срео комадант дивизије и да ти је наредио да поједеш ручак.

    Батерија на ћувику


    Војвода је био неумољив кад год је било реч о заповести команде. Наређења старијих примао је без поговора. Пред одлучујућу офанзиву на Солунском фронту, војвода је, проучавајући карту,говорио свом начелнику штаба:
    - Молим те питај за онај положај испод Кравице. Има ту један ћивик, на њега треба поставити два топа и одатле гађати непријатеља у ребра...Убрзо потом јавио се преко телефона комадант батерије:
    - Изволте господине војводо!
    - Слушајте-поче Степа благим гласом, - у току ноћу поставите два топа на онај ћувик,где се налази крушка. Њима ћете непријатељима у ребра да гађате..“
    - Немогуће! - Ушепртљао се комадант батерије.
    - Зашто? - питао је војвода Степа.
    - Брисани простор – објашњавајо је овај - Непријатељ је засуо шрапнелском ватром цео ћувик. Не би ниједан од нас главу изнео..
    - Слушајте-узврати војвода љутито - по сваку цену морате да избаците два топа!
    - Немогуће - упоран је и комадант батерије.
    - Нема немогуће.Ви знате да је горе једна крушка. Ако у пет ујутру не буду два топа на ћувику, у осам сати висићете о оној крушци пред комадантом дивизије. Јесте ли ме разумели? Разговор је био завршен. У четри сата јавио се комадант батерије и рапортирао:
    - Господине војводо по вашем налогу истурио сам целу батерију на онај ћувик. Чекам наређење за напад!


    Војводи једва приметно пређе осмејак преко бркова:
    - Знао сам да сте добар капетан. Предложићу вас за мајора.
    Топови који су изненада грунули са оног ћувика унели су велику пометњу међу непријатељске војнике.
    Животни пут и судбину војводе Степе одредио је, чини се, обичан сељачки штап, каквим су се у селу Кумодражу, крај Београда, где се Степа родио, служили чобани гонећи стоку. Ето, један такав штап, одлучивао је хоће ли Степа гонити стоку или ће ићи на науке. Његови родитељи, Иван и Радојка, имали су четри сина, Степа је био најмлађи. У то време ( Степа је рођен 1856 ) из већих породица, само се једно дете слало на школовање.Степа је хтео у школу, али је у школу хтео и брат Марко. Како од те жеље нису одустајали, отац одлучи да надвлаче обичан чобански штап, па ко претегне.. Тако је Марко остао на њиви у селу, а Степа ушао у историју као један од највећих и најомиљенијих војсковођа. Легенда о њему траје.

    Додаци:

    Народна душа

    „Из народа сам поникао; Он ме је начинио оним што јесам;Морам се покоравати његовој вољи и служити му до последњег дана.“ Речи војводе Степе на конгресу Народне одбране 17.септембра 1926.године,примајући се дужности доживотног почасног председника.

    Полазите напред

    „Друга српска армија је снагом грома разбила бугарску армију и брзином муње напредовала и закуцала на врата Софије.Бугарска се бацила на колена и предала савезничким армијама.Њега судбина, и овог пута одлучена је на Брегалници.“ Изјава војводе Степе страним дописницима, после пробоја Солунског фронта.

    Без хегемоније

    Одмах после ослобођења Београда 1918. У новембру, новинари су питали војводу Степу, како ће се по његовом мишљењу уредити наша нова држава.Војвода је овако одговорио: „Ја нисам, а то је ствар владе и политичара.Држим да ће се уређење извести на темељу Крфске декларације,али могу поуздано да кажем да ће држава Срба, Хрвата и Словенаца бити основана на потпуно демократској основи,где ће појединац бити потпуно заштићен, као што ће бити заштићена свака вероисповест и све племенске особине.Нарочито наглашавам да Србија улази у ту државу без претензија на првенство, без икакве намере да води хегемонију.

    Свеопште јединство

    Свим одборима Народне одбране треба стално говорити да треба да постану и остану место нашег свеопштег националног јединства.У њих се мора окупити и ујединити наша национална и животна снага.Истина је да негде постоје племенске па и класне разлике,али је дужност одбора народне одбране да их ублажује и одстрањује све оно што изазива и појачава свако цепање, а тиме и слабљење нашег народа као целине.Само онда ако се овако ради,наш народ ће бити у стању у стању да одоли, новим искушењима, којих ће бити све док живот траје.

    http://www.youtube.com/watch?v=VsRV2xiatoU https://www.youtube.com/watch?v=7U0C0G-fzug
    http://www.youtube.com/watch?v=OnRuIhYzF0g http://www.youtube.com/watch?v=tRhHZdYytyE

  7. #7
    Primećen član NalimInTheHous (avatar)
    Učlanjen
    06.06.2011.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Novi Sad
    Poruke
    733
    Reputaciona moć
    892

    Podrazumevano Re: Članci, prilozi i novosti

    Европске силе и српско питање 1912-1913

    „Срби јесу мали народ, али већег између Беча и Цариграда немамо.“
    Никола Пашић


    Дана 19-ог октобра 1912. године, часа када су Српски добровољци под командом капетана Љубе Вуловића на положају Лисица закорачили на Косово, чуо се први пуцањ и први метак, који је смртно погодио Александра Сању Живановића, студента Техничког факултета у Београду, прву жртву јединог рата који је Србија желела у 20-ом веку, Првог балканског рата. Сања Живановић је био син Живана Живановића бившег председника Народне скупштине краљевине Србије и министра у више мандата Владе Краљевине Србије. Мајка му је Јелена Живановић, рођена Димитријевић, сестра Драгутина Димитријевића Аписа.

    Тако је почело… Када размишљамо о историји 20-ог века и месту Србије у њој, не можемо а да не помислимо да је то историја ратова и прегнућа читавих генерација српског народа да се први пут од Косовске битке реши српско национално питање. Век који почео преломном 1903. годином и раскидањем више него тесних веза са Аустроугарском монархијом, које су не ретко биле на штету економских интереса Краљевине Србије, после збацивања јарма подаништва, претворио се у златно доба демократије. Тих десет година стварне демократије, у којој је Закон о штампи имао само један члан који је гласио: “Штампа је слободна“, завршава се збрајањем целокупне снаге српског народа и почетком јединог рата који су Срби желели у 20-ом веку, Првог балканског рата 1912.


    Стварање Балканског савеза, који су чинили Србија, Црна Гора, Грчка и Бугарска уз нескривено покровитељство Русије, је почетком 20-ог века показао куда води одговорна политика и заједнички интереси балканских народа, који су само удруженим снагама могли да реше пет векова дугу историју ратова и борби за ослобођење од Отоманске империје. Такав напор и заједничко решење проблема названог источно питање, није наишао на добар одзив код западних европских сила, поготово Аустроугарске и Немачке у њиховом маршу на исток, из једноставног разлога, што је представљао лош пример за њихове интересе на европском континенту, који се сводио на пословичну политику према малим народима „завади па владај“. Целокупан напор балканских народа током Првог балканског рата 1912-1913 је сатанизован у Аустроугарској и Немачкој штампи, уз нескривене претње војном интервенцијом на страни Турске, док је у једном делу медија савезничких земаља, Енглеској и Француској праћен са двема врстама извештаја и коментара, што свакако није случајно. Тај начин извештавања и коментарисања догађаја је изузетно видљив у делу штампе Уједињеног краљевства. Не треба ни сумњати да су највише на тапету били Срби и да је поред јавне, постојала и још увек недовољно позната тајна дипломатија. Циљ овог текста је и отварање питања да ли је тадашњи делимично благонаклон став и касније савезништво током Великог рата 1914-1918, званичног Лондона и Париза са Краљевином Србијом био изузетак или њихов стварни политички став. Бојим се да ће дубља анализа догађаја и прилика показати да је савезништво било превасходно руковођено интересом западних чланица сила Антанте да Немачка и Аустроугарска имају још један фронт у свом меком трбуху. Наравно, напомињем да моје мишљење ни у ком случају не оспорава жртве војника Уједињеног краљевства и Француске, који су своје животе оставили на територији Србије и Солунском фронту током Великог рата. Једноставно желим да српски историчари дубље расветле огромну жртву коју је српски народ поднео пре једног века, зарад решења српског националног питања и наравно да још једном одам почаст јунацима из бајке, српској генерацији која је својој отаџбини дала све.


    Али, да бисмо имали целокупну слику тадашњих догађаја, морамо се осврнути на чињенице и историјске изворе. Датуми су по новом календару.

    - 3. марта 1912 након дугих преговора и притиска Русије, Србија и Бугарска склапају уговор о сарадњи и пријатељству. Уговор су потписали команданти војски земаља потписница, генерал Радомир Путник и генерал Фичев. Један део уговора је имао јавни карактер и обухватао је одбрамбени део.

    - 29. маја Грчка и Бугарска склапају уговор о војном савезу

    - 2. Јула 1912. Србија и Бугарска су потписали тајни додак уговора, којим је предвиђено да у случају рата са Турском, Бугарска мора да мобилише 200.000. војника, а Србија 150.000. војника.

    - У јулу 1912. Бугарска и Црна Гора потписују уговор о војном савезу

    - 19 септембра 1912 године балкански савезници упућују ултиматум Турској, у ком захтевају да Турска изврши реформу управе, спроведе административну аутономију, уведе локалне скупштине, допусти слободу наставе, успостави локалну полицију и др.

    - Као одговор на ултиматум Турска 23. Септембра спроводи делимичну мобилизацију у балканским областима, заплењује ратни материјал који је преко Солуна упућен из иностранства у Србију и плени грчке бродове у Цариграду. Одговор савезника је био проглашење опште мобилизације 30. Септембра, да би и Турска учинила исто 1. октобра 1912.

    - 27. Септембра 1912 Србија и Црна Гора потписују споразум о савезу, којим се дефинишу правци деловања војски, питање заједничке команде у случају деловања на истој територији и клаузула да свако задржава оне територије које ослободи

    - Први балкански рат је почео 8 октобра 1912 године објавом рата Краљевине Црне Горе Турској. Србија и Бугарска су објавиле рат Турској 17 октобра а Грчка 19 октобра.

    - 9. октобра ујутро, артиљеријским нападом црногорске војске на положаје турске армије код Туза, почињу војне операције. Тог дана црногорска војска ослобађа Мојковац и Бијело поље

    - 15. октобра црногорска војска ослобађа Тузе

    - 16. октобра црногорска војска ослобађа Беране

    - Између 15. и 19. октобра турске снаге врше провокације и препаде према српској Трећој армији и добровољцима код Мердара

    - 21. октобра Трећа армија улази на територију Косова и Метохије и ослобађа је у наредним данима

    - 21. октобра Прва армија напада Турске снаге правцем према Куманову, док Друга српска армија напада правцем Кратово – Страцин

    - 22. октобра Трећа армија ослобађа Приштину и Косово поље

    - 22. октобра црногорска војска отпочиње операције ослобођења Скадра и заузимања утврђења Тарабош код Скадра.

    - 24. Октобра српска војска побеђује главнину турских снага у чувеној Кумановској битци (остаће забележено да су страни дописници пратили битку заједно са српском командом и престолонаследником Александром са узвишења изнад војишта, коментаришући манерве српске војске као дотада невиђене у историји ратовања)

    - 25. октобра Прва армија ослобађа Скопље

    - 28. октобра Прва армија ослобађа Овче поље и Велес

    - 3. новембра одреди Друге српске армије, долазе у помоћ и прикључују се грчким и бугарским снагама пред Солуном

    - 7. новембра црногорске снаге које су са југа блокирале Скадар, у Љешу на Јадранској обали се спајају са српским снагама које су се преко албанских планина пробиле до Скадра.

    - 8. новембра Хасан-Таским паша потписује капитулацију и грчке снаге 9. новембра улазе у Солун, чиме је пресечена веза између источне и западне турске армије.

    - 16. новембра почиње Битољска битка, завршава се ослобођењем Битоља 19. новембра и потпуним сломом турских снага.

    - 20. Новембра српске снаге заузимају Драч и завршавају операције у Северној Албанији.

    - 29. новембра Влада Србије формира Драчки округ у чијем су саставу били Драч, Тирана, Елбасан и Љеш (Северна Албанија са приморјем).

    - 3. децембра је закључено примирје између Турске са једне стране и Србије, Црне Горе и Бугарске, без Грчке, са друге стране, којим је утврђено да сукобљене стране остану на својим положајима, а да утврђења Јањина, Једрене и Скадар не могу имати помоћ у снабдевању.

    - 4. децембра Велике силе оснивају аутономну Албанију, чији су заштитници, а новостоврена аутономија одмах потпада под велики утицајем Аустро-Угарске.

    - 13. децембра започиње Лондонска амбасадорска конференција пет Великих сила, којом је председавао енглески министар иностраних послова сер Едвард Греј. Велике силе захтевају од Турске да уступи сва подручја западно од линије Енос (Текидраг) – Мидија, Крит и сва острва у Егејском мору. Турска одбија ове захтеве и нуди само аутономију за Македонију и Албанију

    - 22. јануара 1913 турска Влада одлучује да прихвати савезника.

    - 23. јануара 1913 избија побуна Младотурака коју предводи Енвер – бег, турска Влада је оборена, Назим паша убијен, а Младотурци се успротивљују уступању Једрена и егејских острва.

    - 29. јануара 1913. услед одбијања Младотурака и ратних поклича из Цариграда, прекида се примирје успостављено 3. децембра.
    http://www.youtube.com/watch?v=VsRV2xiatoU https://www.youtube.com/watch?v=7U0C0G-fzug
    http://www.youtube.com/watch?v=OnRuIhYzF0g http://www.youtube.com/watch?v=tRhHZdYytyE

  8. #8
    Primećen član NalimInTheHous (avatar)
    Učlanjen
    06.06.2011.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Novi Sad
    Poruke
    733
    Reputaciona moć
    892

    Podrazumevano Re: Članci, prilozi i novosti


    - 3. фебруара 1913. настављају се ратне операције

    - 7. фебруара отпочињу српско-црногорске операције са циљем ослобођења Скадра, први напад здружених снага је одбијен, том приликом гине и један српски пилот, који је уједно и прва ратна жртва у историји авијације.

    - 9. фебруара турске снаге успевају да од Бугарских снага поново преузму Чаталдџу, који се на 40 километара од Цариграда.

    - 6. марта грчке снаге заузимају утрврђење Јањину

    - На основу уговорних обавеза о савезништву, почетком марта на позив Бугарске Владе, Српска влада шаље Другу армију под командом генерала Степе Степановића у Бугарску, са циљем да помогне бугарским снагама у заузимању утврђења Једрене (Адрианопољ) надомак Цариграда.

    - 25. марта 1913 године отпочињу борбе за Једрене. Операције одликује убитачна непрекидна паљба српске артиљерије, која је изазвала хаос у турским јединицама.

    - 26. марта након почетка напада здружених српско-бугарских пешадијских снага, упркос великом броју војника, али исто тако и услед огромних губитака, командант турских снага Шукри – паша се након свог изричитог захтева предао српској војсци, заједно са 12 паша, неколико хиљада турских официра и 35 хиљада војника. Сав ратни материјал турских снага пада у руке српске армије, која га је потом недељама извлачила у Србију.

    - 23. априла црногорске снаге улазе у Скадар, након предаје града.

    - 14. маја након ултиматума Великих сила, црногорске снаге напуштају Скадар и предају га у руке међународним трупама.

    - 30. Маја 1913. Турска у Лондону потписује мировни споразум са балканским савезницама, одриче се територија западно од линије Енос – Мидија и острва у Егејском мору, формира се држава Албанија и укида турски феудални систем.


    Када се прочитају горе наведене чињенице и све оно што се дешавало у периоду од октобра 1912 до маја 1913, може се закључити какву су пометњу међу европским великим силама Немачкој, Аустро-Угарској, Италији, Француској, Енглеској и Русији, изазвале горе наведене ратне операција, победе и промена мапе Европе.

    Оно што је такође чињеница, то је да је Русија све време стајала иза балканских савезника, што је је непобитно и доказано у Циркуларном писму руског министра иностраних послова Сазонова, руским дипломатским представницима у иностранству 18. октобра 1912. Тим писмом је и дато упуство руским представницима да свим средствима спрече интернационализацију балканског рата, а пре свега спречавање Аустро-Угарске да нападне Србију, на чијим је границама држала мобилисане армије.

    Из Првог балканског рата, а нарочито након Другог балканског рата и победе над Бугарском, Србија је изашла као регионална сила и земља која је по први пут од 14-ог века показала да је огромна препрека распарчавању Југоисточне Европе, или да искористимо данашње европске термине, сметња даљој балканизацији југоисточне Европе.

    Краљевина Србија са непуних 3 милиона становника, јасно дефинисаним циљевима иза којих је стао целокупан народ, Влада и политичка елита, са сјајно обученом војском од 150.000. војника и официрским кором којем су Србија и част били све, показали су да су у стању да током неколико месеци изађу на Јадранско, Јонско и Егејско море, помогну савезницима, и са једном армијом дођу до предграђа Цариграда и угрозе турску контролу над Босфором и Дарданелима. Немојмо заборавити да је после пада Једрена, наступио хаос у Цариграду, бекства из града и припреме за његово напуштање, а све то у страху да ће балкански савезници повратити источни Рим и самим тим дефинитивно ставити тачку на турска средњевековна освајања. Наравно, овакав сценарио су спречиле Велике силе, предвођене Немачком, Аустро-Угарском и Италијом, а све то уз прикривену подршку тајне енглеске дипломатије, којој није нипошто одговарао руски утицај на мореузу измећу Средоземног и Црног Мора. То је и основни разлог прекида балканског рата маја 1913 године. Исто тако то је и разлог за подбуњивање Бугарске од стране Немачке и Аустро-Угарске да нападне Србију и покуша да измени границе успостављене након Првог балканског рата.

    Подсећам да је Велика Британија своју Блискоисточну политику заснивала на одржавању турске империје, уз жељу да Турска остане на Босфору и Дарданелима. Политику подршке Турској, Уједињено краљевство напушта током Првог светског рата, након уласка Турске у рат на страни Централних сила, 29. октобра 1914. Наравно да је Турска одмах блокирала Босфор и Дарданеле, помоћу ратних бродова купљених од Немачке. Да би спречили блокаду мореуза и несметане операције својој армији на Блиском Истоку и Персијском заливу, Велика Британија је 25. априла 1915 започела исркцавање на полуострву Галипоље, надомак Цариграда, са циљем преузимања контроле над Босфором и Дарданелима, заузимања Цариграда а на основу тајног договора са Русијом, да се након рата мореуз и Цариград предају Руској царевини. Цена те војничке авантуре и лоше процене 1912-е, је плаћена поразом и губитком 100.000 војника Велике Британије, повлачењем са Галипоља и премештањем дела јединица на Солунски фронт. Обавезе према Русији нису испуњене услед Октобарске револуције 1917-е године и изласка нових власти из рата.

    Колика је умешаност тајне енглеске дипломатије и обавештајних служби у дешавања током Балканских ратова, поред нескривених притисака Немачке, Аустроугарске и Италије, нека послуже подаци из архива које је Велика Британија скоро објавила, да је њихова обавештајна служба стајала иза младотурског пуча 24. Јануара 1913, чије су вође иницирале прекид примирја и потоњи наставак балканског рата, а све са основним циљем спречавања преузимања контроле над Цариградом од стране балканских савезника. То је и основни разлог приклањања западних савезника силе Антанте – Велике Британије и Француске, захтевима Централних сила – Немачке, Италије и Аустроугарске на Лондонској конференцији од децембра 1912-е до маја 1913-е. Ти дипломатско – војни притисци, уз кампању сатанизације Србије и балканских савезника у западним медијима, су били толико велики да је Председник Владе Краљевине Србије Никола Пашић у свом својеручном коментару на телеграму српског посланика у Русији, Поповића, од 27. јануара [9. фебруара] 1913, у коме сe износи мишљење да Русија неће моћи изборити да Србија добије Ђаковицу и Дебар, написао: „Никад Србија, без боја неће допустити да Дебар и Ђаковица оду Албанији. Ако Србија пропадне на бојном пољу неће бар бити презрена од света“. Након тога у демаршу великим силама српска влада наглашава да неће напуштати дебарску долину нити Ђаково [Ђаковицу] и Пећ са долином Белог Дрима „па ма какво решење донеле велике силе“ те да „из тих предела може истерати српску војску само јача војна сила“. Подсећајући на историјске и моралне па и етнографске разлоге за такав став, Пашић инсистира да сe великим силама пренесе „Ми смо поднели великих жртава ради одржања мира и стварања Арбаније, даље их не можемо и нећемо подносити па ма одатле произашао најкрвавији рат“. (Цитат из Књиге о Косову Димитрија Богдановића – издање САНУ 1986.)


    Данас, када се Србија налази пред изазовом да се зарад још једне бајке о земаљском рају који се зове Европска унија, одрекне своје територије и постојбине Косова и Метохије, када су западне земље уједињене у свом захтеву као на Лондонској конференцији 1912-1913, Република Србија и целокупан српски народ морају изнаћи начин да не поклекну у новонасталим околнистима и сачувају своју територију.

    На жалост, у захтевима Запада нема ништа ново, већ по ко зна који пут поновљен циклични круг историјског трајања, у којем су се Србији и српском народу испостављали увек исти захтеви, да зарад себе нестане. Решење је само једно, прогласити политичку неутралност, а одговоре на том путу потражити у дилемама Србије са почетка 20-ог века, јер садашњост нам није донела ништа ново, само су имена актера промењена.

    * * *


    Ове редове посвећујем мојим прадедовима:

    Чедомиру Гвозденовићу – погинуо у приликом преласка Албаније у Љешу 1915.
    Драгољубу Остојићу – пигинуо у Кумановској битци октобра 1912.
    Живку Ђуровићу – погинуо у Колубарској битци новембра 1914.
    Веселину Савићу – ратном заточенику логора Нежидер у Мађарској 1915-1918.
    Миленку Остојићу – нареднику Коњичке дивизије, који је осам година ратовао, поживео 100 година и нама праунуцима причао како је на Куманову 1912, сабљом разгонио Турке на буљуке, уз вечити наук како се воли наша мајка Србија.

    Литература:


    - Димитрије Богдановић – Књига о Косову: http://www.rastko.rs/kosovo/istorija/knjiga_o_kosovu/index_c.html
    - Деловање Уједињеног краљевства : http://www.rozanehmagazine.com/NoveDec05/AzarbayeganPart1.html
    - Драгољуб Р. Живојиновић – Велика Британија и српско питање на Берлинском конгресу 1878. године: http://www.rastko.rs/istorija/delo/10076
    - Владимир Ћоровић – Историја српског народа: http://www.rastko.rs/istorija/delo/10076
    - Коста Николић – Лондонски пакт 1915. и границе Србије: http://www.rastko.rs/istorija/delo/11012
    - Адолф Бланки -Известие о стању народа у европској Турској: http://www.rastko.rs/istorija/delo/12915



    http://www.youtube.com/watch?v=VsRV2xiatoU https://www.youtube.com/watch?v=7U0C0G-fzug
    http://www.youtube.com/watch?v=OnRuIhYzF0g http://www.youtube.com/watch?v=tRhHZdYytyE

  9. #9
    Poznat Агарта (avatar)
    Učlanjen
    09.07.2011.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Μπατάγια
    Poruke
    8.103
    Tekstova u blogu
    16
    Reputaciona moć
    206

    Podrazumevano Re: 100 godina od Prvog Balkanskog rata

    Можда и јесте за Политику.
    Него, јел гледао неко јуче емисију? Мени је оно коректно урађено.

  10. #10
    Statler and Waldorf nije na forumu
    I must be cruel only to be kind: thus bad begins, and worse remains behind.
    Buduća legenda Statler and Waldorf (avatar)
    Učlanjen
    02.02.2011.
    Pol
    muški
    Poruke
    33.640
    Reputaciona moć
    1516

    Podrazumevano Re: 100 godina od Prvog Balkanskog rata

    Citat Original postavio Агарта Pogledaj poruku
    Можда и јесте за Политику.
    Него, јел гледао неко јуче емисију? Мени је оно коректно урађено.
    тужно сазнање да смо се након 100 година вратили на позиције где смо били пре Балканских ратова.
    Искони бе Слово

  11. #11
    Poznat Агарта (avatar)
    Učlanjen
    09.07.2011.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Μπατάγια
    Poruke
    8.103
    Tekstova u blogu
    16
    Reputaciona moć
    206

    Podrazumevano Re: 100 godina od Prvog Balkanskog rata

    На Југу да, међутим Север (тзв. Воша) а можда и Запад (Српска)...

  12. #12
    Aktivan član вук са Авале (avatar)
    Učlanjen
    18.02.2010.
    Pol
    muški
    Lokacija
    тамо негде
    Poruke
    1.773
    Reputaciona moć
    112

    Podrazumevano Re: 100 godina od Prvog Balkanskog rata

    Пре 100 година уједињени балкански народи су прокламовали ''Балкан балканским народима''.

    И наши преци су, с Грцима и Бугарима, да извинете на изразу, набили ногу у дупе Турцима. Са пораженом војском повлачила се и једна империја.

    А где су сада потомци? Нису ни до опанака прадедова и чукундедова, који су жртвовали све због аманета предака и бољег живота тих истих потомака.
    http://www.youtube.com/watch?v=rKjtmRBwGAE

  13. #13
    Veoma poznat Moračanin (avatar)
    Učlanjen
    07.12.2009.
    Pol
    muški
    Poruke
    11.412
    Reputaciona moć
    318

    Podrazumevano Re: 100 godina od Prvog Balkanskog rata

    Citat Original postavio вук са Авале Pogledaj poruku
    Пре 100 година уједињени балкански народи су прокламовали ''Балкан балканским народима''.

    И наши преци су, с Грцима и Бугарима, да извинете на изразу, набили ногу у дупе Турцима. Са пораженом војском повлачила се и једна империја.

    А где су сада потомци? Нису ни до опанака прадедова и чукундедова, који су жртвовали све због аманета предака и бољег живота тих истих потомака.
    Potomci razbucaše sve što se dalo.
    ps. NEKI a ne svi.

  14. #14
    Moderator Лекизан (avatar)
    Učlanjen
    29.01.2011.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Рас
    Poruke
    11.876
    Reputaciona moć
    330

    Podrazumevano Re: 100 godina od Prvog Balkanskog rata

    Citat Original postavio Akay Pogledaj poruku
    Са добрим разлогом. Сада и овде имамо копије тих постова.
    Само реплицирам колеги да ипак нисмо толико заборавни .

    Sto godina od Prvog Balkanskog rata

    Izlazak na more


    Britanska štampa je od 12. novembra 1912. počela da objavljuje priloge čija je osnovna poruka glasila da su srpske pretenzije na Primorju lokalno pitanje zbog koga nije vredno voditi opšti rat...Jedini tekst u kome je Srbija napadnuta zbog svojih prekomernih ambicijaDejli mejlje objavio 26. novembra pod naslovom, Povećane srpske ambicije. U članku je snažno napadnut zahtev Nikole Pašića, objavljen u Tajmsu, da Srbiji treba da pripadne deo albanske obale od Lješa do Drača sa zemljištem koje bi obuhvatalo celu sredinu Albanije. Autor teksta je smatrao da je vrlo bitno da prijatelji i zaštitnici Srbije ubede kralja Petra da njegova zemlja za te svoje ambicije ne može dobiti pomoć ni od koga i da se ne može dozvoliti evropski konflikt jedino zbog nje. I Dejli njuzje eksplicitno bio protiv srpskog jadranskog pristaništa u tekstu publikovanom 17. novembra u kojem se isticalo da Engleska jasno treba da kaže da neće ulaziti u rat zbog srpskog traženja luke na Jadranu.
    Tajmsje na primer u dva članka objavljena 9. novembra upoznao svoje čitaoce sa time da Srbi najviše žele da dobiju izlaz na Jadran i to ili luku Drač ili San Đovani di Medua. Takođe je upozoravano na to da su vojni uspesi dali povoda velikom broju šovinističkih oficira da održavaju uverenje o mogućem i junačkom otporu prema Austriji, ali da takva politika ima malo zastupnika u odgovornim srpskim krugovima. U dva teksta objavljena istog dana, 19. novembra, redakcija Tajmsa je kritikovala Srbiju zbog njene neumerenosti u pogledu teritorijalnih aranžmana i pozivala je da ne provocira Austriju.
    U uvodniku, Put ka miru, isticalo se da Srbi nisu pokazali nimalo skromnosti posle svojih pobeda kao što je slučaj sa Bugarima. Njihove aspiracije su priznali svi i najbliži susedi, ali njihovo ostvarenje ne treba tražiti na žestok i provokativan način.
    List napominje da su evropske zemlje voljne da dopuste da se srpske težnje zadovolje u izvesnim granicama i kada dođe za to vreme, ali da ne žele da budu uvučene u opšti rat zbog želja koje su prenagljene. Na kraju teksta, Srbija je upozorena da Velika Britanija neće dopustiti da bude uvučena u konflikt zbog jednog lokalnog nesporazuma koji bi se vrlo lepo mogao rešiti u korist mira.
    Ipak i Tajmsje priredio nekoliko novinskih priloga koji su zastupali pravo Srbije da dobije teritorijalne nadoknade. Ovaj list je 27. novembra pisao da je Srbija napredna zemlja i da s razlogom traži slobodan izlaz na Jadransko more za svoju trgovinu, s obzirom na to da joj to njene pobede dozvoljavaju. Novinar Tajmsa je isticao da „svi smatraju da je za srpsku trgovinu potreban izlaz i da on treba da bude povezan sa srpskim zemljištem jednim koridorom ili specijalnom železničkom prugom, koja bi Srbiju vezivala sa pristaništima i gde bi imali naročitih olakšica, ali bez suvereniteta. To mišljenje deli i Engleska koja ne želi da Srbija bude potisnuta, već samo želi da ona svoje težnje iznese mirno i u zgodnom momentu”. U tekstu, Jedan pledoaje za Srbiju, štampanom 6. januara 1913. novinar Tajmsa polemiše sa austrijskim zalaganjima za stvaranje velike Albanije i konstatuje da se nijedan saveznik nije borio s većom hrabrošću niti tako lepo doprineo zajedničkom uspehu kao što su to učinili Srbi. Međutim, izražavalo se strahovanje da će oni biti lišeni svega osim jedne srazmerno male izmene granice, ako bi se usvojila velikoalbanska ideja. Stajući otvoreno na stranu Srbije, autor teksta upozorava da ne „može biti u interesu Evrope da Srbiju ubuduće peče osećanje nesnosne nepravde koja joj je namerno učinjena radi jedne države čiji stanovnici tek treba da dokažu da su sposobni za disciplinovan život. Pristajući na rešenje Evrope po pitanju jadranskog pristaništa Srbija je došla do krajnjih granica trpeljivosti.”
    Sumirajući balkansku situaciju, Vestminster gazetaje 9. novembra 1912. izneo predlog da se Srbiji dodeli jedno jadransko pristanište, a u zamenu za to Austrija treba da utvrdi svoje trgovinske odnose sa celom balkanskom ligom. Tako bi Srbi bili osigurani trgovinskim odnosom sa Austrijom i ujedno ostali u zajednici sa ligom, a ona zadovoljila svoje ekonomske težnje.

    (Deo iz naučnog rada o pisanju britanske štampe o Balkanskim ratovima, objavljenog u „Istorijskomčasopisu SANU”, knj. L 2003. str. 131-152)


    Aleksandar Rastović

    objavljeno: 07.10.2012

    http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/Sto-godina-od-Prvog-Balkanskog-rata/Izlazak-na-more.lt.html
    "Рука која пише трули и нестаје као прах, а писање, ако су и груба слова, али Божија су, и заувек остају." Савина књига,XI век.

  15. #15
    Moderator Лекизан (avatar)
    Učlanjen
    29.01.2011.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Рас
    Poruke
    11.876
    Reputaciona moć
    330

    Podrazumevano Re: 100 godina od Prvog Balkanskog rata

    Sto godina od Prvog Balkanskog rata

    Rat je dobijen posle nekoliko sedmica

    Nasilja u Osmanskom carstvu i nastojanja Austrougarske da putem sticanja mandata za sprovođenje reformi vojno zaposedne oblasti sve do Soluna, navele su balkanske države da uđu u rat protiv Osmanskog carstva.



    Francuski ilustrovani listovi pomno su pratili zbivanja na Balkanu: prikaz uniformi ratujućih vojski

    Prvi balkanski rat označio je početak kraja stogodišnjeg razdoblja borbe ovdašnjih naroda za stvaranje modernih država. Posle dva balkanska i Prvog svetskog rata na Balkanskom poluostrvu su postojale samo nacionalne države, stare imperije su srušene, započelo je novo razdoblje napretka ali i čestih nestabilnosti, u kome i danas živimo.
    Tokom nepune dve decenije koje su prethodile 1914. godini temeljno podeljene i posvađane velike sile su u nekoliko prilika došle na ivicu velikog, globalnog rata. Krize su se smenjivale: od „Krugerovog telegrama”, preko sukoba velikih sila oko Maroka, Persije, Avganistana, Mandžurije, Tibeta, Bosne i Hercegovine... Posebno je nestabilno bilo Balkansko poluostrvo. Slabost Ruskog carstva zapečaćena porazom u ratu sa Japanom 1904. i revolucijom iz 1905. godine, dovela je do nestanka ionako teško održavane sporazumne ravnoteže snaga.
    Austrougarska, jedina velika sila bez kolonijalnog carstva, pošto je prekasno okrenula svoje aspiracije na jug, prema Solunu, nastojala je da početkom 20. veka nadoknadi propušteno. Srbiju je nameravala da potčini politički i privredno pa je tokom šest godina vodila sa njom carinski rat iz koga je mala kraljevina konačno izašla kao pobednica.
    Osmansko carstvo, zastarela država čiji narodi su, posebno neislamsko stanovništvo njegovih periferija, trpeli nepravde, nasilja i bili neravnopravni živeći u neustavnoj državi, doživelo je 1908. godine revoluciju. Mladoturci, kako su nazvani reformistički oficiri, preuzeli su vlast u zemlji. Ipak, iako lepo prihvaćene u Evropi, reforme u Osmanskom carstvu naišle su na brojne teškoće. Mladoturci nisu mogli niti želeli da stvore demokratsku tursku državu, održavajući carstvo bili su prinuđeni na razne kompromise i polovične mere. Pored snažne opozicije u zemlji, protiv reformi bili su čitavi narodi, recimo Albanasi čiji begovi nisu želeli ukidanje feudalizma a široki slojevi odbijali odavno obećavanu ravnopravnost muslimana i hrišćana. Susedi i velike sile su takođe nastojali da iskoriste slabost Carigrada: Austrougarska je anektirala Bosnu i Hercegovinu a Italija 1911. poslala vojsku u Libiju.
    Stoletno povlačenje Osmanskog carstva iz Srednje Evrope i sa oboda Balkana dovelo je do preseljavanja hiljada vojnika, feudalaca i kolonista u ostatke „evropske Turske”. Dolazak ovog stanovništva otežao je položaj hrišćana. Zato su slobodne balkanske države godinama pokušavale da sklope savez. Balkanski savez je tako, po drugi put u istoriji sklopljen bilateralnim sporazumima, Bugarske, Srbije, Grčke i Crne Gore uoči Balkanskog rata. Saveznice su se sporazumele da se brane od Austrougarske ali i da zaštite svoj narod u Osmanskom carstvu. Postignut je i načelan dogovor o podeli osmanskih poseda u Evropi u slučaju ratne pobede. Prilika za rat se ubrzo ukazala. Osmansko carstvo je 1912. bilo na ivici poraza u ratu sa Italijom, a albanski pobunjenici su zauzeli čitavo Kosovo i ušli u Skoplje. Bio je to i vrhunac nasilja nad Srbima – od 1878. više od 100.000 njih je oterano samo u Kraljevinu Srbiju. Nasilja u Kočanima i u Beranama, kao i nastojanja Austrougarske da putem sticanja mandata za sprovođenje reformi vojno zaposedne oblasti sve do Soluna, navele su balkanske države da uđu u rat protiv Osmanskog carstva.
    Prvi Balkanski rat je trajao nešto duže od sedam meseci, ipak on je vojno dobijen posle svega nekoliko sedmica. Krajem godine pored Carigrada držala su se još samo utvrđenja u Jedrenu, Janjini i Skadru. Decenijama potcenjene vojske balkanskih država iskoristile su slabost Osmanskog carstva i lakomislenost turskih generala koji su napustili raniji ratni plan koncentracije svih snaga u centralnim oblastima evropske Turske. Pobede kod Kumanova, Lule Burgasa, Prilepa, Bitolja, Kirk-Kilisea, te osvajanje Soluna iznenadili su evropsku javnost. Šef ruske diplomatije nazvao je Balkanski savez „sedmom silom”, jer su četiri saveznice okupile su više od milion moderno opremljenih vojnika.
    Velike sile, okupljene na Ambasadorskoj konferenciji u Londonu (jednom od najdugotrajnijih diplomatskih sastanaka – britanski ministar se šalio da će u sali naposletku ostati kosturi učesnika) određena je mera teritorijalnih promena. Srbiji, u to vreme jedinoj evropskoj državi uz neutralnu Švajcarsku bez ekonomski spasonosnog izlaza na otvoreno more, osporena su osvajanja na Jadranu. Srpska vojska je posle šest meseci pod pritiskom poslednji put ujedinjenih flota velikih sila naterana da napusti obalske gradove Drač, Lješ i Sv. Jovan Medovski. Crna Gora je posle dugotrajne opsade (u kojoj joj pomagala srpska vojska i poginuo prvi naš vojni pilot Mihajlo Petrović) tek nakratko zauzela Skadar pa je i sama bila proterana. Zato je došlo do dugotrajnog sukoba Srbije, ali i Grčke, sa Bugarskom oko podele Makedonije i pristupa Solunskoj luci.
    Prvi balkanski rat otvorio je po prvi put pitanje ratnih zločina i ljudskih i građanskih prava kao svetsku temu. Austrougarska propaganda, podržana od pojedinih katoličkih organizacija, vodila je istinsku kampanju tvrdeći da srpska i crnogorska vojska vrše masovne ratne zločine. Ispalo je da je poubijana trećina stanovništva Prištine, dok je austrougarski konzul u Prizrenu, Prohaska, bez uspeha pokušao čak da i samog sebe predstavi kao žrtvu srpske vojske. Kasnije objavljeni izveštaj Karnedžijeve fondacije, koji je za temu imao celokupan rat, demantovao je većinu ovih optužbi (koje su za cilj imale vojnu akciju Austrougarske). Ipak, Karnedžijev izveštaj je preštampan devedesetih godina u SAD i služio je kao dokaz o vertikali balkanskog zla.
    Srbija je pred rat ponudila Albancima autonomiju po uzoru na nesprovedenu irsku samoupravu. Albanske vođe su prihvatile pomoć u oružju ali su ga kasnije okrenuli protiv Srba. Srpska uprava u novim krajevima nije bila posebno dobra, odlagana je primena ustava i zakona, progonjeni su svi neprijatelji vlasti, suzbijana ili ignorisana druga kultura i prosveta osim srpske, a u ove krajeve su često upućivani loši činovnici... Ipak, samo je u ovim oblastima očuvana multietničnost, promena prezimena makedonskih Slovena trajala je na bugarsku (makedonsku) štetu trideset godina, na srpsku štetu u Makedoniji traje do 2001, a u Albaniji do danas. Srpska vojska nije došla samo kao osvajač – inače ne bi osnivač albanske države Ismail Kemal Vlora napustio najveći obalski grad Drač uveren da je nedovoljno nacionalan, dok je dračko stanovništvo dan posle proglašenja Albanije svečano dočekalo srpsku vojsku.
    Danas, kada je nezavisna Makedonija nastala samo na teritoriji nekadašnje Kraljevine Srbije, a druga albanska država etnički temeljno očišćena nikla na Kosovu i Metohiji, treba reći i da je od 1912. do 1937. godine (a šest godina su trajali ratovi, a pet svetska ekonomska kriza) na tim prostorima podignuto 1.500 kilometara puta, deset gradskih bolnica (zatečene su samo dve), 129 vodovoda, 879 novih škola, utrostručen je i broj nastavnika. Broj učenika je povećan sa 5.993 na 146.784 (od čega više od trećine devojčica) – dakle za 24 puta!

    Čedomir Antić

    objavljeno: 07.10.2012
    "Рука која пише трули и нестаје као прах, а писање, ако су и груба слова, али Божија су, и заувек остају." Савина књига,XI век.

  16. #16
    Moderator Лекизан (avatar)
    Učlanjen
    29.01.2011.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Рас
    Poruke
    11.876
    Reputaciona moć
    330

    Podrazumevano Re: 100 godina od Prvog Balkanskog rata

    Sanitetski vozovi i vojska bez čutura
    http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/Sto-godina-od-Prvog-Balkanskog-rata/Sanitetski-vozovi-i-vojska-bez-cutura.lt.html
    Srpska vojska je u balkanskim ratovima primenila najmodernija sredstava u zaštiti zdravlja vojnika, ali su istovremeno izostale osnovne mere preventivne medicine.



    Jedan od sanitetskih vozova na stanici u Nišu 1912. godine

    „Ovi improvizovani vozovi su prave pokretne bolnice, sa salama za previjanje i operacije, kujnom i apotekom. Ovakav raspored omogućava nadzor i iznošenje bolesnika na usputnim stanicama. Žao mi je što moram reći da smo mi, ’Francuzi’, u ovom pogledu zaostali iza Srba, jer su naši ranjenici još primorani da se voze u furgonima za prtljag”, „Ovi improvizovani vozovi su prave pokretne bolnice, sa salama za previjanje i operacije, kujnom i apotekom. Ovakav raspored omogućava nadzor i iznošenje bolesnika na usputnim stanicama. Žao mi je što moram reći da smo mi, ’Francuzi’, u ovom pogledu zaostali iza Srba, jer su naši ranjenici još primorani da se voze u furgonima za prtljag”, napisao je poznati francuski novinar Anri Barbi, koji je 1913. kao ratni izveštač video u Nišu, odakle je hitao ka Skoplju, sanitetske vozove srpske vojske, koji su sa bojišta prebacivali ranjenike u beogradske bolnice. Srbija je tada imala tri odlično opremljena sanitetska voza, za razliku od svih ostalih učesnika rata, koje nisu imale nijedan svoj.

    Barbijevo svedočenje izneo je profesor dr Brana Dimitrijević, predsednik Istorijske sekcije Srpskog lekarskog društva (SLD), na nedavnom međunarodnom naučnom simpozijumu „Srpski vojni sanitet u Balkanskim ratovima” koji je održan u amfiteatru Vojnomedicinske akademije u Beogradu. Doktrinarni dokumenti dobro su definisali rad saniteta, zaključak je grupe autora (Veljko Todorović, Branislav Popović, Jovan Maksić, Jovo Zeljković, Dragan Mikić i Aleksandar Veličković) ispred koje je na simpozijumu govorio brigadni general Veljko Todorović.
    I opremljenost srpske vojske bila je na visini, ali vojnici često nisu imali čuture i dezinfekciona sredstva, a ranije, u miru, nije poklanjana pažnja preventivnoj zaštiti zdravlja vojnika, što govori i o neodgovornosti civilne vlasti.
    Između takvih ekstrema je delovao sanitet srpske vojske na početku Prvog balkanskog rata – na jednoj strani primena najmodernijih sredstava, sanitetskih vozova, a na drugoj strani često izostanak elementarne preventivne zaštite.
    Zato je posle povlačenja turske vojske u Katalku buknula epidemija kolere. Brzom širenju zaraze doprinele su i stotine hiljada izbeglica koje su se povlačile sa turskom vojskom. Kolera je zahvatila i bugarsku, a onda i srpsku vojsku koja se u poznu jesen 1912. nalazila u opsadi Jedrena, ali bez pokretne bakteriološke laboratorije i bez lekara koji bi se bavili preventivnom medicinom.
    Istraživanje grupe autora (Radovan Čekanac, Jovan Mladenović, Aleksandar Nedok, Branislav Popović, Dragan Mikić, Miroslav Kojić) ispred koje su na simpozijumu sažetak izneli dr Aleksandar Nedok i dr Branislav Popović, general-major u penziji, pokazuje da je pokretni dezinfekcioni aparat kružio po jedinicama tek od 22. decembra 1912. godine, pa je u epidemiji gastroenteritisa u novembru i decembru, od 764 obolela umrlo 218 vojnika. (U ogorčenim borbama tokom opsade Jedrena koje su potrajale do 13. marta 1913. poginulo je šest srpskih oficira i 286 vojnika i podoficira, uz 1.156 ranjenih.)
    U Drugom balkanskom ratu, posle krvave i teške Bregalničke bitke koja je potrajala od 30. juna do 9. jula 1913. godine došlo je do eksplozivne epidemije kolere. U njoj su već zaraženi bugarski vojnici zarazili i srpske jedinice u kojima je broj obolelih od kolere dostigao 13.500 vojnika, a između 4.800 i 5.500 ih je umrlo.
    Šta znači preventiva pokazuje iskustvo Timočke divizije drugog poziva čiji je komandant zaštitio vojnike pošto se nekako dokopao vakcine iz grčkih izvora. Divizija je imala samo tri obolela i jednog umrlog. U grčkoj vojsci je, naime, primenjena naučna i medicinska novina – vakcinacija protiv opake bolesti, tako da je u redovima grčke vojske, od 115.735 njenih pripadnika, obolelo od kolere samo 2.105 vojnika.
    O vojnopolitičkim aspektima balkanskih ratova referat su podneli Milisav Sekulić, general u penziji i Luka Nikolić, pukovnik u penziji.
    Na simpozijumu je naročitu pažnju privukao referat Galine Igorevne Ševcove iz Moskve, koja je analizirala delovanje etapne poljske bolnice „Grad Moskva” koja se nalazila u Skoplju od 8. novembra do 24. februara 1913. godine. U ovoj humanitarnoj misiji, predvođenoj poznatim moskovskim hirurgom Nikolajem K. Holinom, bilo je pet lekara, deset sestara milosrđa iz zajednice milosrdnih sestara „Utoli moje tuge”, 12 bolničara i jedan magacioner.
    Slobodan Kljakić

    objavljeno: 07.10.2012
    "Рука која пише трули и нестаје као прах, а писање, ако су и груба слова, али Божија су, и заувек остају." Савина књига,XI век.

  17. #17
    Moderator Лекизан (avatar)
    Učlanjen
    29.01.2011.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Рас
    Poruke
    11.876
    Reputaciona moć
    330

    Podrazumevano Re: 100 godina od Prvog Balkanskog rata

    PISANJE „POLITIKE” PRE JEDNOG VEKA


    Mačem za slobodu

    Da li je bolje umreti za jednu pravednu stvar, ali umreti kao što ljudi umiru, ili umirati iz dana u dan kao roblje.



    Vest o ratu na drugoj strani Politike, 8. oktobra 1912. godine



    Kucnuo je prvi čas! Ovaj naslov sa uzvičnikom osvanuo je ispod zaglavlja „Politike”, pre nešto više od 100 godina, 1. septembra 1912. godine po starom kalendaru, odnosno 13. septembra po novom. „Politika” je na naslovnoj strani prenela u celini članak „Golosa Moskve” – kako se navodi, „organa ruskih dekabrista” – kojim se najavljuje „balkanski požar koga je gotovo nemoguće ugušiti”. Manje od mesec dana kasnije, rat je zaista počeo. Sveti rat – kako su tadašnja „Politikina” pera opisivala vojni savez balkanskih naroda za konačno oslobođenje od petovekovne turske okupacije.
    Tokom septembra 1912, objavljivani su naslovi u „Politici”, čija je hronologija ukazivala na pripremu javnog mnjenja za ono što će uslediti. Tako je 7. septembra (19. septembra po novom), osvanuo veliki naslov „Stara Srbija”, sa porukom da „Srbija mora tražiti autonomiju oblasti u kojima stanuje srpski narod u Turskoj”, i da je „to jedini izlaz”, odnosno „uslov od koga ona ne može odustati i za čije ostvarenje ona mora sve žrtvovati”!
    Posle ovakve „artiljerijske pripreme”, dva dana kasnije sve je bilo spremno za naslovnu stranu na kojoj je krupnim slovima pisalo: „Rat ili mir”. Tekst počinje rečima: „Rat je želja Srbijina, rat je njena dužnost”, a završava se porukom vladi da „izvrši ono što je neminovno i neizbežno”, ili da ode. Posle toga, 11. (23) septembra, opet veliki naslov na prvoj strani „Politike” – „Srbija i Turska”. I, već u prvom pasusu, kaže se da je „nastalo vreme za krajnje mere”, odnosno za „oružanu akciju srpske države protiv Turske“, posle „zverskih pokolja koje su fanatične turske rulje izvršile nad nesrećnim našim narodom u Staroj Srbiji”.
    Sutradan, na prvoj strani „Politike” osvanuli su „Mučni dani” i konstatuje se, misleći na Austriju i Nemačku, da „velike sile traže od nas da budemo mirni”, da „izbegavamo sve što bi moglo da dovede do konflikta na Balkanu”. Međutim, autor, po svemu sudeći glavni urednik Vladislav Ribnikar (jer je tekst nepotpisan), postavlja retoričko pitanje: „Da li je bolje umreti za jednu pravednu stvar, ali umreti kao što ljudi umiru, ili umirati iz dana u dan kao roblje”!
    A 14. (26) septembra, stiže i izveštaj iz Beča „Austrija neće u rat”, sa podnaslovom – „Neka se Srbija širi, neka se Balkan deli, mi ne smemo u rat. Jedna važna izjava austrougarskog ministra spoljnih poslova”. Da mira neće biti, posvedočila je i prva strana 17. (29) septembra narednog dana, sa naslovima „Turci prete” i „Turska mobiliše”. Još krupniji naslovi 18. (30) septembra – „Mobilizacija” (odluka da se „naša celokupna vojska stavi u mobilno stanje”), „Odgovor Turskoj” i „Odlučna reč Porti”.
    Dva dana kasnije, „Politika” je objavila i precizan broj žrtava turskog zuluma nad Srbima na Kosovu i Makedoniji u proteklih šest godina: 436 ubistava, 261 pokušaj ubistva, 289 razbojništava, 293 krađe, 229 ucena, 160 nasilja, 213 zlostava, 31 paljevina, 10 skrnavljenja svetinja, 146 lišavanja slobode i 33 silovanja. Ukupno, 2.092 zločina nad Srbima, „i za sve te strahote ni jedan jedini musliman nije uzet ni na odgovor”.
    „Politika” je 24. septembra podsetila i da se tog dana navršilo četiri godine od austrougarske aneksije BiH i ocenjuje se da je taj čin dao Srbiji snagu da sa Evropom razgovaramo na jedini način preko koga se može čuti naša reč – „preko svojih topova” i svoje armije, koja je „kadra dati varnicu za požar u celoj Evropi”. Ovaj stav potvrđen je i sledećeg dana, velikim naslovom „Mačem za slobodu”.
    Na naslovnoj strani 26. septembra (8. oktobra po novom kalendaru) objavljen je tekst „Uoči rata”, a tek na drugoj veliki naslov na šest stubaca: „Balkanski rat je počeo. Juče pre podne Crna Gora objavila rat Turskoj”. A u nastavku nešto manjim slovima: „Sveti rat balkanskih naroda je počeo. On ima da se završi oslobođenjem Balkana”.
    Narednih dana, na prvoj strani „Politike” objavljivani su redom naslovi: „Natrag se ne može!”, uz izveštaje o ruskim dobrovoljcima i turskim beguncima, zatim „Intervencija Evrope” (o protestima velikih sila balkanskim narodima), „Posle intervencije” (odgovor srpske vlade velikim silama da se više ne može verovati obećanjima da će se položaj Srba na Kosovu i Makedoniji popraviti)...
    I tako sve do 5. (17) oktobra. I opet manji naslov „Početak rata” na prvoj, a veliki „Rat je objavljen!”, na drugoj strani „Politike”. Sa ovim naslovom, 5. oktobra „Politika” je štampala i vanredno izdanje, kada je saopšteno da je „naša vlada, posle dugih miroljubivih pregovora, bila prinuđena da objavi rat Turskoj”. Istog dana, srpska vojska sukobila se sa Arnautima i Turcima kod Merdara i prešla granicu sa Kosovom, javlja „Politika”, i zaključuje na naslovnoj strani sutradan: „U dobri čas!”.
    Bojan Bilbija
    -----------------------------------------------------------
    KARLOV UGAO
    • Pre tačno sto godina smo krenuli na Tursku, i evo nas već u Bodrumu i Kušadasiju.
    • Prvi balkanski rat je stvorio Albaniju. Možda će treći da stvori veliku Albaniju.
    • Naši saveznici u Prvom balkanskom ratu, Bugari i Crnogorci, priznali su Kosovo. I tako poništili rat u kojem su učestvovali.
    • Turci su tek sada žestoko uzvratili. TV serijama.
    • Mnogi Bošnjaci navijaju za Tursku. Ali, kasno.

    • Kraj Prvog balkanskog rata bio je idealna prilika za početak Drugog.
    • Francuzi i Englezi su nas odvraćali od tog rata, ali tada nisu imali Kfor.
    • Osvetili smo Kosovo, ali im nismo proburazili sultana.
    • Crnogorci su prvi objavili rat Turskoj. I tako pokazali koliki su Srbi.
    Dragutin Minić

    objavljeno: 07.10.2012
    http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/Sto-godina-od-Prvog-Balkanskog-rata/Macem-za-slobodu.lt.html
    "Рука која пише трули и нестаје као прах, а писање, ако су и груба слова, али Божија су, и заувек остају." Савина књига,XI век.

  18. #18
    Aktivan član calathea (avatar)
    Učlanjen
    07.10.2011.
    Pol
    ženski
    Poruke
    1.175
    Reputaciona moć
    78

    Podrazumevano Re: 100 godina od Prvog Balkanskog rata

    Je l' ima negde na netu da se skine ili odgleda online onaj serijal što ide ovih dana na RTS o balkanskim ratovima? U nekom bzvz terminu je, pa nikako da navatam.

  19. #19
    Moderator Лекизан (avatar)
    Učlanjen
    29.01.2011.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Рас
    Poruke
    11.876
    Reputaciona moć
    330

    Podrazumevano Re: 100 godina od Prvog Balkanskog rata

    Citat Original postavio calathea Pogledaj poruku
    Je l' ima negde na netu da se skine ili odgleda online onaj serijal što ide ovih dana na RTS o balkanskim ratovima? U nekom bzvz terminu je, pa nikako da navatam.
    Мислим да иде суботом увече, ја тражио негде да скинем али нисам нашао.
    "Рука која пише трули и нестаје као прах, а писање, ако су и груба слова, али Божија су, и заувек остају." Савина књига,XI век.

  20. #20
    Buduća legenda Slaven777 (avatar)
    Učlanjen
    29.09.2007.
    Pol
    muški
    Poruke
    37.749
    Reputaciona moć
    579

    Podrazumevano Re: 100 godina od Prvog Balkanskog rata

    Citat Original postavio calathea Pogledaj poruku
    Je l' ima negde na netu da se skine ili odgleda online onaj serijal što ide ovih dana na RTS o balkanskim ratovima? U nekom bzvz terminu je, pa nikako da navatam.
    Citat Original postavio Лекизан Pogledaj poruku
    Мислим да иде суботом увече, ја тражио негде да скинем али нисам нашао.
    Ovo? Kumanovska bitka - Battle of Kumanovo - Kumanova Muharebesi
    You are entitled to your informed opinion. No one is entitled to be ignorant.

  21. #21
    Aktivan član calathea (avatar)
    Učlanjen
    07.10.2011.
    Pol
    ženski
    Poruke
    1.175
    Reputaciona moć
    78

    Podrazumevano Re: 100 godina od Prvog Balkanskog rata

    Da to je čini mi se, mislim da je ovo 4. ili 5. epizoda. Valjda će okačiti sve, pa da odgledam od početka.

    https://www.youtube.com/watch?v=r4Iu3-LI85Y
    Poslednji put ažurirao/la calathea : 31.10.2012. u 14:41

  22. #22
    Aktivan član вук са Авале (avatar)
    Učlanjen
    18.02.2010.
    Pol
    muški
    Lokacija
    тамо негде
    Poruke
    1.773
    Reputaciona moć
    112

    Podrazumevano Re: 100 godina od Prvog Balkanskog rata

    Ратни проглас краља Николе од 25. септембра 1912 ( по јулијанском календару) :

    Црногорци! Тужан вапај, који допире из Старе Србије, од тамошње наше потлачене браће, не може се даље подносити. Онамо немилосрдно кољу не само људе, него жене и нејаку ђецу српску. Гладно, јадно и плијењено, српско се робље потуца по горама и око гаришта својијех домова, кликћући вас, да га заштитите и избавите.
    Дужност и љубав рода, налажу вам да похитате браћи у помоћ. Знам да би сте ви то и досад учинили са урођеном вам одважношћу, да ме нијесте слушали и ишчекивали исход мојијех мирољубивих напора за заштиту мученика преко границе.
    Моје наде, да ће се наћи начин да се без проливања крви Срби у Турској ослободе мука, не остварише се, те сад, колико год је мојем срцу тешко нарушити тишину европскога мира, не остаје ми до латити се сабље, оне сабље коју су ваши очеви неустрашиво сљедовали на Вучјем долу, Никшићу, Бару и Улцињу.
    Црногорци! Уз нас је правда, а коцка је бачена, па што Бог да и срећа јуначка!
    Имам тврду наду у мишице, ред и послушност синова мојијех старијех војника, да им ништа неће бити немогуће, но да ће сад височије него икад уздигнути углед драге Домовине и прослављено црногорско оружје новим сјајем обасјати.
    Смјелост је ухватити се у коштац са једном великом царевином што је најмилије заложити се за браћу. Пратиће нас симпатије свега образованог свијета, свега нашега српскога рода и осталога Словенства, витешке руке са мачевима пружају нам краљеви: Србије, Бугарске и Грчке, чији су народи у овоме светоме предузећу с нама збратимљени. Ни ту царевину не затичемо из објести, већ из најплеменитијих побуда, да спријечимо коначно уништење прекограничне браће.
    Црногорци! Вашијем мушкијем кораком похитајте онамо гдје се страда, гдје се плаче. Нека повезана браћа Старосрбијанци час прије угледају ваше славне барјаке, нека рекну: Ево браће, ево осветника испод Ловћена, Кома и Дурмитора, ево синова Црне Горе гдје долијећу у наш загрљај, и сад нијесмо више ми странци, ни робови! Тамо ћемо се срести са нашом драгом браћом из Србије, које предводи њен витешки краљ, мој љубљени зет, да се с њима жељно загрлимо, заједно носећи потлаченима слободу.
    Нека се благословом Божијим и Светога Петра остваре снови из моје младости, када сам пјесмом наговјештавао овај знаменити дан и загријавао српске груди вјером да морамо оружани поћ: Онамо, онамо за брда она!


    -------------------------------------------------------------------------------------------------------

    Ратни проглас Краља Петра од 5. октобра 1912:

    Најновији догађаји ставили су опет на дневни ред решавање судбине Балканског полуострва, па сами тим и судбину Старе Србије, те славне али тужне мајке наше Краљевине, где је истинско језгро старе српске државе старих краљева и царева, где су славне немањићке престонице: новопазарски Рас, Приштина, Скопље, Призрен; где живе наша браћа: по крви, по језику, по обичајима, по народној свести, жељама и тежњама.

    Освајачка и нетрпељива отоманска владавина истребљује већ вековима ову нашу браћу.

    Од Берлинског конгреса на овамо, убијање, одвођење у Азију и, до последњих дана; насилно расељавање, турчење женскиња и мушкиња, непризнавање наше вере, језика, имена српскога, били су основица турске управе.

    Разарање Старе Србије вршено је пређе безобзирно дивљачки; а наставило се под новом уставном владавином, новим средствима, са ћељем да се у Царевини све народности униште а остане само једна, отоманска.

    Та нова уставна владавина је прегнула да и економски сатре Србе, па је дотадашњи рђави друштвени, привредни и финансиски систем, основан на освојењу и средњовековном феудализму учинила још тежим Србима, Она им је наметнула и дужност служења у војсци, а задржала је и даље за њих све оне тешке обавезе феудалног режима, које су им наметнуте баш зато што не служе војску. Али и без тога Србину, и у том новом добу, није било обезбеђено ни имање, наслеђено ни стечено, као што није био ни сам живот.

    Одсуство безбедности стварали су рђава управа, подмитљиви судови и стална анархија која је у последње време достигла врхунац свој.

    Све ово скупа чинило је стање Срба у Турској сасвим неиздржљивијим.


    То неиздрживо стање гонило је стотинама година Србе са се селе из Старе Србије, а од последњега нашег рата с Турском сваке године прелазе у нашу Краљевину хиљаде очајних и голих бегунаца. Њих је данас препуна Србија. Њихово пребегивање је створило Србији големе новчане издатке, и стално узнемиравало њено становништво.

    Очекивало се, да ће турска влада ценити све жртве Србије, али узалуд. Мира није било ни на самој граници коју је међународна комисија, после прошлога нашега рата с Турском, великим делом неприродно повукла. Чести оружани упади, због којих смо у сред мира, с великим жртвама, морали чувати и бранити, ометали су наше становништво у пограничним срезовима, да се безбрижно предаје културном и привредном развијању.Па и саме царинске мере турске неразумно су спречавале трговински саобраћај тих карајева. Непредусретљивост остоманске владавине показала се највише у питању остварења једног великога међународнога дела, кориснога по обе наше државе и по привредни развој осталог цивилизованог света. Србија одсечена од мора, настојавала је одавно да се од Порте добије одобрење за грађење, од наше границе до Јадранског мора, железнице коју Србија сматра као своје животно питање; али без успеха.

    Турске владе су стално посведочавале и према својим држављанима жалосно неразумевање својих дужности, и биле су глухе за све жалбе и представке. Дошло је дотле, са већ нико није био у Европској Турској с тамошњим стањем задовољан. Досадило је и Србима и Бугарима, и Грцима и Арбанасима. Буне се редом: и муслимани, и католици и православни. За то су и све суседне балканске државе, трпећи једно и исто зло, прузимале безброј корака у корист своју и своје браће, па опет залуду. Српске владе су за ових тридесет и четри године безуспешно исцрпле сва дипломатска средства и код пријатељских сила и код Порте; шта више, кад се пре неколико година покушало с реформама у неким вилајетима Европске Турске, већи део Старе Србије био је искључен из тога покушаја. Ја сам са своје стране све учинио да мирним путем исправимо ово стање тешко и несносно, и по нас и по браћу нашу. У томе смеру Ја сам ступио у споразум са Краљевима балканских држава да сложно покушамо, заједничком представком у Цариграду, поправити оно што се више не може трпети. У том спремању били смо изненађени мобилизацијом и концентрацијом турске војске према нашим границама. На то се морало одговорити једнаком мером, али смо ипак једном заједничком нотом, испуњеном свим обзирима умерености, учинили последњи покушај да се мирним путем нађе злу лека. На то се одговорило новом сечом браће наше, новим зверствима над њом, новим повредама границе, и напоследку, опозивањем турских посланика из Београда, Софије и Атине.

    Ја сам зато, у име Божије, наредио Мојој јуначкој војсци, да пође у свети бој за слободу наше браће, за бољи живот и напредак Краљевине Србије. Наша браћа Црногорци већ ките свежим ловорима своје победне заставе, а с нама данас ступају напред и јуначке савезничке војске бугарска и грчка. Вековне су нам патње заједничке биле, заједнички нас интереси везују, нека нам и рад на добру и слободи Балканскога Полуострава буде заједнички.

    Моја војска ће у Старој Србији, поред хришћана, затећи и Србе муслимане, који су нама тако исто драги, а са њима и Арбанасе, хришћане и муслимане, с којима наш народ живи заједно већ хиљаду и три стотине година, обично делећи с њима срећу и несрећу. Ми им свима носимо слободу, братство, једнакост у свему са Србима. Наша ће Србија и тамо донети жељени мир и напредак, као што је донела окрузима ослобођеним 1877/8. године: у њима живе слободни, напредни, свесни, задовољни грађани. Тај живот умамо да заснујемо и на обалама Лаба, Ситнице, Ибра, Дрима, Вардара.

    Ја вас позивам, драга браћо, свесрдно помогните моју храбру војску да ово оствари, и сву своју снагу за то заложите.

    Живео мој мили Српски Народ!

    У Нишу 5. октобра 1912. год


    Петар с.р.





    ''Освећено Косово'', плакат из 1912.
    Poslednji put ažurirao/la вук са Авале : 31.10.2012. u 21:26
    http://www.youtube.com/watch?v=rKjtmRBwGAE

  23. #23
    Primećen član NalimInTheHous (avatar)
    Učlanjen
    06.06.2011.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Novi Sad
    Poruke
    733
    Reputaciona moć
    892

    Podrazumevano Re: 100 godina od Prvog Balkanskog rata

    Citat Original postavio Akay Pogledaj poruku
    Тема је више за Политику, али оставићемо је за сада овде. После ће вероватно бити заротирана тамо.
    Temi nije mesto na politici, možda je to previše grub odgovor sa moje strane, ali, tamo ona ne bi bila dugog veka, i brzo bi ili bila zatrpana ostalim plitkim temama, ili bi kojekakve dileje počele da je spamuju sa besmislicama, provokacijama i glupostima, zato mislim da je bolje da ostane ovde ako nešto može da se uoči u politici, posmatrano kroz prizmu istorije, to je činjenica da se neke stvari konstantno ponavljaju usled slabe psihe malih ljudi koji su prigrabili moć i pozicije, a to treba da ljudima, tj. narodu bude podstrek i nauk da je sve, kao i sam život kratkog daha... a da je borba za pravdu i istinu iz kojih proističu sve ljduske vrline, ono što treba da bude najveća ljudska dužnost

    Citat Original postavio Statler and Waldorf Pogledaj poruku
    тужно сазнање да смо се након 100 година вратили на позиције где смо били пре Балканских ратова.
    Hvala ti što si me podsetio na temu koju sam ranije pokrenuo
    http://www.youtube.com/watch?v=VsRV2xiatoU https://www.youtube.com/watch?v=7U0C0G-fzug
    http://www.youtube.com/watch?v=OnRuIhYzF0g http://www.youtube.com/watch?v=tRhHZdYytyE

  24. #24
    Primećen član NalimInTheHous (avatar)
    Učlanjen
    06.06.2011.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Novi Sad
    Poruke
    733
    Reputaciona moć
    892

    Podrazumevano Re: 100 godina od Prvog Balkanskog rata

    Где смо после сто година?

    Наши преци су 1912. ослободили „Стару Србију“, а Србија је постала кључни регионални фактор са којим су велике силе озбиљно рачунале. Данас смо пуки објекат њиховог деловања. Зашто?

    После балканских ратова, КиМ, Рашка област и Вардарска Македонија, поново су постали делови Србије, а знатно је „нарасла“ и друга српска држава – Црна Гора. Данас је питање да ли истински постоји и једна српска држава. Црна Гора је, историјски и на основу опредељења великог дела народа, и даље српска земља, али је постала антисрпска држава. Република Српска је, ма колико дубински национална, за сада још део БиХ, те је тиме њена државност окрњена. Што се Србије тиче, она се, без обзира на Устав, умногоме одрекла свог српског карактера. Све више је аморфна творевина, под меком евроатлантском окупацијом. На страну то што Македонија више није у њеном саставу а КиМ се налазе под пуном контролом НАТО-а.

    БОЛНЕ ПАРАЛЕЛЕ


    Пре сто година Србија је имала снажну армију, која је квалитативно била изнад аустроугарске (која је оличавала централноевропски цивилизацијски круг) а није заостајала ни за немачком (која је у погледу ефикасности симболисала све најбоље што се везује за тзв. „праву“ Европу). Имали смо и реалну економију, а нисмо више били ни само „сељачка земља“. Почетком 20. века већ је број људи који су се бавили пољопривредом пао на 65%. У занатству, индустрији, трговини и саобраћају, радило је 21% запослених, док су остали радили у јавним службама или на пољу „слободних занимања“. Данас Србија скоро и да нема индустрију, а незапосленост и безнађе у њој цветају. А војска? Она је сведена на „проширену жандармерију“, намењену да пре или касније буде помоћни контингент у атлантистичким ратовима, а не да брани земљу.


    Србија је почетком 20. века била држава са завидним степеном демократије. Како је Јован Дучић уочио, суседна Аустро-Угарска, феудални анахронизам у срцу Европе, ње се није плашила само зато што је за Србе под жезлом Хабзбурга била „Пијемонт“, већ и због потенцијала да за остале њене народе постане демократски катализатор. Србија је имала добро уређену државну управу и солидан судски систем. Сада имамо само привид демократије. Као ретко где у Европи, медији су под контролом центара моћи спрегнутих са режимом а власт је тотално измештена из институционалних оквира. Или можда неко мисли да Србију води Влада а не председник – постмодерни самодржац? О корупцији која се да мерити са оном из доба турских паша, да и не говоримо.

    Српске земље су пре сто година биле демографски просперитетне. Сваке године је Србија (у границама пре 1912.) имала раст од 45 хиљада становника, а данас у њој умре 40 хиљада људи више него што се роди. Стабилан раст имали су и Срби у Црној Гори, БиХ, Хрватској, Далмацији … Сада на простору Р. Хрватске, где је некада било скоро 20% Срба, наших сународника има тек 4-5%, у БиХ их је мање од исламизираних Срба којих је пре сто година било за четвртину мање од православаца, а који су се од тада још и додатно удаљили од својих националних корена. Нажалост, то се десило и са великим делом Црногораца.

    Срби су ушли у фазу интензивног изумирања. Чињеница је да је то општеевропски тренд, али су други народи нашег континента, који су имали шансу да реше своје национално питање, њу углавном искористили. У тим околностима демографска контракција, произашла из цивилизацијске декаденције, ако и није мањи проблем, бар не боли толико. Тако ствари стоје и са идентитетском утемељеношћу. Чак и Французи – за које се посебно сматра да су испуњени националним набојем – придају мањи значај патриотизму. Но, то није тако страшно као када је у питању народ Србије, која је изложена мирнодопској агресији. Али, и у тим условима ми смо гори од многих других народа. Срби као да још не схватају да Југославије више нема, а неке је од Српства и срамота. Вишедеценијски национални мазохизам, посејан од стране српских непријатеља, дао је обиље плодова. А држава Србија не да се против тога не бори, већ на многим пољима иде антисрпским колосеком трасираним у доба титоизма.

    СОПСТВЕНА КРИВИЦА


    Подсетили смо се где смо. А зашто смо ту? Покушаћемо да то сагледамо из једног специфичног угла. Нећемо се бавити другима, већ – на који начин сами идемо злотворима на руку¬¬? Ту је темељ српске несреће. Наш велики пријатељ, А. Рајс, с правом нам је поручио „Срби чувајте се себе“. Ипак, нећу сада опширније да говорим о стварима на које је стављао акценат – а то су бујање корупције, лоповлука, неморала – што је све било последица ратног губитка најбољих синова Србије, док су најгори неретко спасли „кожу“ и после победе, корачајући по труповима палих хероја, доспели на друштвени врх. Српска „елита“ после 1918. била је сенка оне предратне. Али већ и она је оболела од страшне болети која траје до данас.

    Несрећа је наступила када је, после победе у балканским ратовима, наш „национални прагматизам“ надвладала „национална мегаломанија“. Лудо нас је понео успех. Национално-револуционарна омладина и поједини војно-политички кругови – што није било далеко ни од расположења великог дела јавности – усиљено су почели да раде у прилог тога да муњевито, без обзира на огроман ризик, покушамо да узмемо оно што нам по правди припада. Али једно је правда а друго рационалност. А њу су одражавале речи Николе Пашића, који је истицао да после значајних губитака у балканским ратовима „Србија има потребу да се одмори бар за једну генерацију“. И у складу са тим тврдио – у нашем интересу је да „Аустро-Угарска поживи још двадесет пет до тридесет година“, да би интегрисали ослобођене крајеве на југу, економски и војно ојачали, па се онда у повољнијим геополитичким условима (Русија је још била слаба због пораза у рату са Јапаном) упустили у борбу за ослобођење свих српским земљама.


    Међутим, они који су другачије мислили истерали су своје. Није битно да ли су или не, било мотивисани од стране оних западних центара моћи који су желели велики рат ради крвавог подривање вере у дотадашњи владајући вредносни систем, као етапе на путу ка преовладавању актуелног квазилибералног поретка. Битно је да им је део наше елите ишао на руку. Занемарујући стару кинеску мудрост „да треба бирати време и место битке“, олакшали смо Бечу и Берлину да, пре него што је нама то одговарало, покрену ратну машинерију. То смо платили са преко милион глава а наше кретање странпутицом је убрзано.

    Србија је, уз ужасну цену, изборила право да после рата седи са победничке стране преговарачког стола. Иако сви „савезници“ нису биле благонаклони према нашим аспирацијама, били смо у ситуацији да створимо државу која би објединила главнину нашег етничког простора. Уместо тога, српско вођство се одлучило за уједињење са Словенцима и Хрватима. Мала нам је била и Велика Србија. А искуство које смо имали са њиховим пуковнијама и политичара током рата, као и готово дијаметрални концепти уређења заједничке државе, јасно су указивали да ће она бити трула. Превиђајући речено, реалне српске интересе жртвовали смо зарад југословенске илузије са којом смо се поистоветили. А колико год да је то било негативно у вези са Краљевином Југославијом, када је она замењена Титовом, негирање српских интереса попримило је уместо колатералног, циљни и систематски карактер. Ми смо народ великог ега. Када је он подивљао, као да нам је постало недовољно да будемо Срби већ наша лична величина захтева да будемо нешто више (Европљани, Југословени). На страну још горе манифестације ега, када ради личне користи радимо против своје нације. И још нешто. „Пут у пакао често је поплочан добрим намерама“. Видели смо да пре него што смо дошли до опортунизма и одрицања од националних интереса као модуса да се болесно велики его немалог дела наше „елите“ што више оствари, он се испољавао на пољу националне мегаломаније. Уместо да тежимо мањем а реалном копали смо себи јаму инсистирањем на великом а нереалном. У складу са тим, како у прошлости тако и данас, и нерационални патриотизам може да буде погубан једнако као и издаја. Ствари треба радити промишљено, а не на начин који у себи има велики самодеструктивни потенцијал.

    Да после наредних сто година неко не би одговарао на питање – „зашто више нема Срба?“ – са тим морамо да престанемо. При томе мислим на патриотски део српског друштва а не онај који је бесповратно утонуо у воде националног мазохизма. Тај патриотски део српске „елите“ мора да схвати да на ивици понора нема право на диктат неслоге, егоцентризма, саможивости. Све то морамо да обуздавамо, те смо дужни да тежимо најмање лошим ако још не можемо и најбољим решењима. Јевреји су вековима понављали „догодине у Јерусалиму“ и ево их тамо пошто су дочекали погодне прилику за то.


    Морамо упорно да понављамо „догодине у Призрену“ и тако одржавамо борбени дух, али не смемо да срљамо ни да се деморалишемо пошто се то брзо неће десити. Свет се мења, и у року од деценију-две то ће се манифестовати и на наш регион. До тада је на патриотској „елити“ да што више уради на пољу идентитетске битке, те да спречи даљу ерозију наше државности, улазак у НАТО и слично. Ако то буде чинила, доћи ће тренутак за радикалан геополитички и унутрашње-системски заокрет, те отворену борбу за национални препород. Можда за то сазри време и раније него што сада делује. Но, да би могли да га искористимо, не допустимо да мегаломанија у нама угуши потребну истрајност, и неповратно нас после разочарења гурне у другу крајност – националну апатију!

    http://www.youtube.com/watch?v=VsRV2xiatoU https://www.youtube.com/watch?v=7U0C0G-fzug
    http://www.youtube.com/watch?v=OnRuIhYzF0g http://www.youtube.com/watch?v=tRhHZdYytyE

  25. #25
    Aktivan član вук са Авале (avatar)
    Učlanjen
    18.02.2010.
    Pol
    muški
    Lokacija
    тамо негде
    Poruke
    1.773
    Reputaciona moć
    112

    Podrazumevano Re: 100 godina od Prvog Balkanskog rata

    Занимљиво је отворено прекрајање историје, ревизионизам без упоришта у повесним чињеницама, разно-разних западних псеудо-историчара и публициста, који за циљ има оправдавање данашње западне политике према Србији, Космету, па и осталим балканским народима. У тим гнојењима, Првом балканском рату, уместо карактера ослободилачког, лепи се епитет колонијалног, империјалистичког, гноји се о неким системским злочинима над локалним арбанашким становништвом, уз цитирање балављења ондашње загребачке, будимпештанске и бечке штампе ( које је с времена, на време, преносила и ондашња америчка штампа).

    Један од ''доказа'' српских ''злочина'' који се повлачи по интернету, јесте и писање Њујорк тајмса ( који опет је преносио гнојења хабзбуршке штампе):

    http://query.nytimes.com/mem/archive-free/pdf?_r=2&res=9D0CEEDA1E3AE633A25752C3A9649D946396D6CF&oref=slogin

    Колико је овај текст комичан, и обилује неистинама, говори и то да ђенерал Стефановић у Српској војсци није постојао ; постојао је, наравно, чувени ђенерал Степа Степановић, који је у I балканском рату командовао Другом армијом која је наступала на правцу Брегалница-Ћустендил, али ђенерал Степа и Друга армија су већ 25. октобра ( по грегоријанском календару) упућени у Тракију као испомоћ Бугарима. Или податак да је ђенерал Живковић наредио неко стрељање у околини Сјенице: ђенерал Живковић , односно Ибарска војска није ослобађала Сјеницу, већ је то учинила Јаворска бригада под командом потпуковника Миливоја Анђелковиђа Кајафе. Ђенерал Михаило Живковић Гвоздени је у том тренутку био стотињак километара удаљен од Сјенице, и ослобађао је Косовску Митровицу.


    Још један ''доказ'' је писаније ''ратног извештача'' Лава Бронштајна ( Троцког) у кијевској Лучи. Треба одмах напоменути је Бронштајн у том тренутку био резидент црно-жуте монархије, а да се као ''ратни извештач'' најближе нашао фронту када је био у Софији. ''Извештај'' почиње овако:
    This is what one of my Serbian friends told me. I wrote it down almost word for word.
    http://www.albanianhistory.net/texts20_1/AH1912_2.html
    (илити бла-бла-трућ)

    Поред тога што нема имена људи, села, датума, Скопље од неких 35-40.000 становника постаје град са 60.000 душа.


    Руку на срце, треба рећи да су се десила паљевине, силовања и клања, за која се може рећи да нису били екцеси. О њима су писали реномирани ондашњи новинари, ратни извештачи:

    Околина пуста. Крш и неплодност земље учинили су, да се на села врло ретко наилази. А када и спазите које у даљини, из њега се диже дим. Киша, хладна киша, која непрестано сипи, не допушта да пламен избије и да све плане. У почетку нисмо себи могли да објаснимо, зашто су села попаљена. Доцније смо и то дознали: Арнаути су све палили, повлачећи се испред нас. Палили су и своја и српска села.Нарочито су гледали да попале сва сена, све зграде са храном, све кошеве са кукурузом...

    ...Силазили смо полагано у село Стајковце. Каљавим, џомбастим путем, који падином силази ка селу, леже разбацане фишеклије, црвене муниционе кутије са белим полумесецом, подерани арнаутски опанци, арнаутске беле капице и суре башлике. Све испретурано, каљаво и изгажено. Знаци дивљег бегства. Готово пред самим селом наиђосмо на једна сеоска кола, на којима је било неколико турских шињела и пет-шест сандука пушчане муниције. Кола стоје нахерена према јарку; волова нема. Доле у јарку леш једног старца. Одело поцепано, кроз похабане опанке пропали прстим груди раздрљене и с леве стране велика крвава рана од бајонета.-Још један ! Све су их побили! рече неко поред мене. Војници пролазе поред леша, тихо, много лакше; пролазе као поред светиње- Нико не говори ни речи. Као да желе ћутањем да одаду последњу почаст мученику, који није могао жив да дочека српску војску.

    Мало даље, ближе селу, још двоја кола, исто тако натоварена ратним материјалом. Крај кола још два леша: један младић, једва му је седамнест година, и један постарији човек. Младић је убијен бајонетом и ране су му ужасне. Две има на левој страни груди, а једну испод десног ока. Руке су му такође исечене и крваве. Мора бити да се , јадник, бранио. Онај други лежи на леђима, отворених очију и отворених крвавих уста. Убијен је куршумом у груди, али има и неколико грозних удараца поп глави. Крај лешева стоје неколико жена и два човека. Једна стара жена савила се као сиња кукавица над убијеним младићем, па га загледа са свих страна. Остали ћуте. Када им приђосмо, спустише руке под пас и погнуше се унапред.
    -Одакле си стара? упитах ону жену што се нагнула над леш.
    -Од кумановско. Си смо од кумановско.
    -Па шта ћете овде?
    -Турци нам отераше синове и људе да носе ''камару'', па смо чули да их све потепаше...Дођосмо да тражимо...Мученици! Потерали су их као стоку, па када им више нису требали, све су их побили...

    Уђосмо у село. Неколико кућа гори, али су се становници већ вратили из збегова и гасе. Из кућа, поред којих пролази војска, истрчавају жена и девојке са крчазима воде, а деца и старци држе пуна наручја дувана у листу и дају војницима. У једном дворишту спазисмо више жена око једне јаме, ископане уз саму ограду. Утерасмо коње унутра и задрхтасмо од призора који нам се показа. На прагу нахерене кровињаре лежи један леш. На сред дворишта у блату други леш, леш једне средовечне жене, а у јами крај ограде згрчен леш једне младе лепе девојке. Отац, мати и кћи. Када су Турци почели да се крећу ка Рујну, несрећни становници ових села копали су по својим двориштима велике јаме, па су ту затрпавали своје злехудо покућанство. Када су то свршили, бежали су у кршеве. Тако су и становници ове куће покушали да прикрију своје имање, али су наишли Арнаути, па су их све побили. Крај домаћина, који је таман пошао из куће у двориште, па ту погинуо од пушке, лежи једна велика калајисана тепсија.Понео је, јадник, и то да склони, али су га убили чим се појавио на прагу.Жена му је убијена мотком, која и сада још лежи крвава покрај леша. То је она понела да са осталим стварима склони у јаму. У јами, која је донекле испуњена сламом, страшно крвав леш девојчин.Она је, несрећна, примала од својих родитеља ствари и полагала их у сламу. Спустила је нешто празничнога одела, неколико кошуља и убруса када су Арнаути наишли и убили је из пушака. Просто су је изрешетали, толико рана има на себи...


    ...Сумрак је већ хватао када су нам предња одељења силазила у Бугариње...
    Када стигосмо до улаза у кућу кравава и ужасно унакажена лежи млада жена. Груди раздробљене, стомак пробуражен, руке и ноге искасапљене, Крв свуда око ње, читаве баре од крви.
    Али слика ужаса није још потпуна. Више леша, убијене младе мајке, виси о таваници леш њеног мушког, трогодишњег или четворогодишњег детета. Распорили су му груди бајонетом или каквим великим ножем, па су га онда једним похабаним црвеним тканиницама обесили о таваницу. Али зверовима ни то није било доста! Одсекли су детету уд, па су га мајци стрпали у уста
    !
    Дарко Рибникар текст,Од Рујна до Куманова , објављен у Политици

    Британски новинар Марк Хју у свом тексту Битка код Куманова пише:
    Свуда, кудагод у Маћедонији дођу победничке трупе, њих становници поздрављају као браћу и као ослободиоце од турскога притиска. Када трупе уђу у вароши и села, народ их поздравља и пева српску народну химну.
    У Куманову је пожртвовање једне старе сељанке спасало трупе од једне оружане заседе. Када су се Срби приближавали, варош је изгледала пуста, али куће су, међутим, биле пуне башибозука, тих најогорченијих непријатеља Срба. Та гомила је мислила да чека Србе да уђу у варош и да онда из кућа да пуца на њих. Једна стара сељанка је умакла из вароши, пошла је у сусрет предстражама и рекла комаданту да је варош пуна башибозуцима. Трупе се зауставише, топови се спустише и отпоче бомбардовање вароши. Згранут изненађењем, непријатељ је бежао кроз равницу, а артиљериска ватра га је пратила убијајући гомилама...

    ... Становници Скопља причају дтраховите сцене, које су се тамо одиграле после битке код Куманова. Војници су јурили ка железничкој станици и као зли дуси су се борили за једно место у возу који је ишао за Једрене. Један другог је убијао бајонетом и један на другог пуцао да само себи обезбеди место у вагону.

    до чувени италијански новинар Гвелфо Чивенини у тексту од 1. новембра 1912. под називом Освета Косова ( изашао у више италијанских листова, између осталих и у Коријера дела сери) :
    Дођосмо до првих бедних кућица, које личе на арапске колибе. Приземне собе пуне су олупина, крпетина, нечистоћа, дворишта су пуста. Пљачкаши су све испретурали и однели што је вредело. Стрвине, мртви пси и козе, куже ваздух. У првој кући , на прагу , лежи леш неког старог Циганина. На вратима друге једне куће , на степеницама, седи полунага жена и плаче. Приђох јој, она заплака још јаче, показа ми на зид упрскан црном усиреном крви. Сву њену породицу , мужа и двоје деце , исекли су пре пет ноћ Арнаути који су бежали.

    Сиви, пусти, трагични пут иде даље између мало бољих кућа. Кроз обојена врата види се свуда полупан намештај, гомила тајанствених и чудноватих ствари. Ни једна кућа није поштеђена. Неке, од тих порушених и опустошених кућа окружују вртови пуни хризантема , које им дају извесну драж. Ти мали интимни вртови , који су најбрижљивије неговани, са својим зеленим клупама и столовима, са стакленим, посребреним лоптама, испод хладњака од бршљена, говоре нам о ужаснијим мукама и патњама него ли саме куће. Изгажене леје, покрхано дрвеће причају о жени и деци који су бежали, ако су могли побећи. Видео сам једно од те деце које није могло да побегне. Лежало је згрчено под једним пожутелим дрветом, главе размрскане секиром.
    Poslednji put ažurirao/la вук са Авале : 02.11.2012. u 16:24
    http://www.youtube.com/watch?v=rKjtmRBwGAE

Slične teme

  1. Odgovora: 3
    Poslednja poruka: 15.12.2015., 21:48
  2. Нови Балкански ратови?
    Autor СрбинПодгорица u forumu Politika
    Odgovora: 78
    Poslednja poruka: 25.12.2012., 14:59
  3. Odgovora: 24
    Poslednja poruka: 20.11.2012., 02:18
  4. Odgovora: 91
    Poslednja poruka: 17.02.2010., 10:02
  5. Будући ратови
    Autor СЛОБОДА 3 u forumu Vojska, policija i avijacija
    Odgovora: 5
    Poslednja poruka: 30.03.2007., 20:06

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •