PAC-PAC
Domaćin
- Poruka
- 3.894
МИСТЕРИЈЕ
КО ЈЕ УБИО ЗОРАНА ЂИНЂИЋА?
Ђинђић је као политичар био тешко компромитован и представљао је препреку било каквом истинском опоравку Србије и Црне Горе. Њега је свакако требало уклонити, али легалним политичким средствима, злочин и убиство свакако нису начини ријешавања политичке кризе на нашим подручјима
ПИШЕ: Емил ВЛАЈКИ
АНТРФИЛЕ
СРБИ НЕ ПОЗНАЈУ СВОЈЕ ХЕРОЈЕ
У низу трагедија које Србију уништавају већ 15 година, ова последња као да пролази незапажено. У Београду је, наиме, уклоњен са дужности Начелника ВМА највећа, најчаснија и најхеројскија личност Србије генерал-пуковник др Зоран Станковић. Ово смењивање је доказ да Србија није само на кољенима, него је, преко гуше, у проамеричком живом блату.
Др Станковић је био и остао професионалац од главе до пете. Никада се није мијешао у политику и никада није имао политичких амбиција. Али све што је до сада радио, као признати патолог свјетског гласа, било је изузетно храбро и достојанствено. Он је једна од најзаслужнијих личности што демонизација Срба није попримила далеко стравичније размјере. Као једини експерт-патолог Хашког трибунала, јавно је устао против манипулација које је Хаг употребљавао да би оптужио Србе за "сребренички масакр". У јамама покрај Сарајева је са својом екипом, у стравичним и непријатељским условима рада, извлачио тијела српских цивила који су били убијани у периоду 1992-1996. Био је судски експерт и у вези злочина почињених у Хрватској над Србима. Посебном студијом је научно доказао да дијелови БиХ које је НАТО гађао осиромашеним уранијумом имају знатно повећану смртност од рака.
Године 2001. је јавно устао против самодемонизације, када је ставио у питање истинитост постојања хладњача у којима су, наводно, Срби трпали убијене Муслимане и Албанце.
Коштуница га је, 2002. године поставио за начелника ВМА након чега је та институција буквално процвјетала, модернизирала се и извукла из дугова.
Цјелокупно дјеловање др Зорана Станковића указивало је на једну једину истину, мада то није било у његовој намјери: Да је разарање Југославије и Србије од стране НАТО-Америчке било нехуманитарно и злочиначко.
Наравно, када је на власт дошла отворено проамеричка екипа Тадић-Драшковић, др Зоран Станковић је, дакако, морао бити уклоњен.
Ова чињеница указује на то, да је Коштуница и даље грубо инструментализиран и да наставља да фигурира као марионета антиеуропским силама. Питање је, зашто Коштуница и даље пристаје да служи антисрпским америчким циљевима?
Смењивање др Зорана Станковића такођер подцртава и то да Срби више нису у стању да разазнају властите хероје.
Др Зоран Станковић, као генерал, је најновија хашко/америчка жртва. Њега, наравно, неће, као његове колеге са бојног поља који су се супротставили агресији, моћи ставити у затвор. Зато су одлучили да га ставе у заборав.
А заборав је, изгледа, већ ту. Србија је постала земља гдје достојанство, одбрана властитих вриједности и револт против наметнутог зулума као да не постоје. Треба истаћи, да се још нешто може и урадити када су вође слијепе, али скоро ништа када и читав један народ постаје слијеп.
ОСНОВНИ ТЕКСТ
Зоран Ђинђић, предсједник владе Србије и америчко-њемачки експонент, живио је насилно у крајње насилном амбијенту и коначно умро као жртва злочина. (Про)западна штампа жели у овом часу да га представи као хероја, демократу, особу изузетних врлина и слично. Али Зоран Ђинђић упркос изузетној интелигенцији и великом смислу за практичну политику, био је далеко од идеалних карактеристика које му се у овом часу приписују.
КОШТУНИЦА – ИЗБОРНИ ТРОЈАНСКИ КОЊ
Скупа са својом екипом, дошао је на власт у Србији захваљујући Коштуницичиној популарности, плаћеничкој елити у земљи и америчким парама. Американци су, наиме, грубо се мијешајући у интерне ствари једне суверене земље, истакли Коштуницу као изборног тројанског коња, а дали стварну власт Ђинђићу. Зоран Ђинђић, као, рекли смо, изузетно интелигентан прагматичар, није оклијевао ни тренутка. У самом току "октобарске револуције" (брижљиво организираног државног преврата од стране врхова војске и полиције), са добро истренираним јуришним трупама, одговоран је за спаљивање гласачких кутија у Савезној скупштини, тако да се више никада неће моћи установити да ли је Коштуница стварно добио предсједничке изборе у првом кругу 2000. године.
Када је нова проамеричка елита дошла на власт, дебело подмазивана, барем деценију, зеленим новчаницама "Ујка Сама", настало је, као и за вријеме француске револуције, доба терора. Кадрови претходног режима су насилно уклањани са руководећих позиција, избацивани из станова, шиканирани и уцијењивани. Слобода штампе је практично укинута. Док је за трајања "Милошевићев диктатуре" преко 90% медија припадало опозицији, у новом "демократском систему" више није било могуће наћи ни један опозициони лист. Новинари су масовно отпуштани. Злочини претходног режима наставили су се у оквирима побједничке власти, а нове мафијашке структуре су преузеле власт у подземљу. Постоје многе индикације које Ђинђића везују за србијанску "Цосу Ностру" о чему је понешто и процурило у појединим југословенским и совјетским гласилима. Политичка убиства су се наставила; довољно је споменути уморства Гавриловића и Бухе.
Ђинђићева прагматична непринципијелност се посебно огледала у киднапирању истакнутих политичких личности бившег система, њиховој продаји Западу и њиховом слању у Хаг. Тако се читава свјетска јавност изругала отмици Слободана Милошевића од стране Ђинђићевих специјалаца и његовој продаји "међународној заједници" за милијарду и триста милијуна долара од чега је Србија добила тек 220 милијуна; остатак су ММФ и Совјетска банка узели на рачун дуга Југославије. Ђинђић је тиме био тешко разочаран и пожалио се њемачкој штампи тврдећи да је, у ствари, био насамарен.
ЂИНЂИЋЕВЕ "ЗАСЛУГЕ"
На економском плану, Ђинђић је са својом екипом дословце спроводио наредбе својих господара утјеловљених у међународним монетарним институцијама, ММФ-у и Совјетској банци. Лимитирао је плате, почео са распродајом у бесцјење друштвене имовине те уништио добар дио бивше здравствене заштите и бесплатног школства. Стварна незапосленост се данас ситуира између 30 и 40%, од плата се више умире него живи с тим што нема никакве политике развоја. Југословенске и српске банке су ликвидиране како би овом земљом завладао страни банковни капитал.
Што се тиче духовне климе, све што је западно се велича и оправдава. Извршена је ревизија школских програма. Укидајући лаицитет као основну карактеристику грађанске заједнице, у школи је уведен вјеронаук. Дјеца се у Србији данас уче како је НАТО-агресија била оправдана (на пр. у уџбенику историје за осми разред осмогодишње).
Политички гледано, Ђинђићеве политичке "заслуге" су неизмјерне. Настављајући криминално дјеловање дијела "међународне заједнице" у последњих десет година, активно је допринио уништењу Југославије као државне творевине. Данас, ово подручје има небулозно име и формира фантомску заједницу која је без устава, без предсједника и са неодређеном територијом. Тешко, да се у хисторији може наћи сличан примјер. Али Ђинђићеве заслуге иду још даље. На југу Србије се, "у име демокрације", толерирају терористичке војно-политичке институције које припремају одцијепљење тог дијела српског територија. Ђинђић је са својом екипом присилио избјеглице са Космета да гласају за нову косметску скупштину и тако легализирао власт Албанаца подржавану од стране окупационих НАТО-снага. Соросевско-досовски медији пресуђују чињеницу да се у Санџаку данас одигравају потпуно исти процеси као и на Космету у току претходних деценија: Срби се шиканирају, тјерају из њихових кућа и са њихове земље, тако да су присиљени да продају своју имовину у бесцјење. Све у свему, само је питање времена када ће се Санџак, а изгледно и југ Србије, уз обилну америчку помоћ, покушати одвојити од остатка Србије и изазвати нове међуетничке ратове. У Војводини се одигравају слични процеси али, за сада, успркос настојањима САД које су у њиховом Сенату расправљали о "изузетно тешком положају војвођанских мађара", са много мање шансе на успјех.
КО СТОЈИ ИЗА УБИСТВА ЂИНЂИЋА?
Вјероватно је јавност највише заинтересирана да сазна тко стоји иза убиства Зорана Ђинђића. Хипотезе су у овом часу бројне.
- Запад индиректно тврди да је за то одговоран Милошевић. То је тешка бесмислица. Милошевић је политички мртав, а његова партија, која му се у свему супротставља, у пуном је расулу. С друге стране, убиство је предобро организирано, да би иза њега стајали неки "гњевни милошевићевци".
- Друга хипотеза која се спомиње како иза убиства Ђинђића стоји српска мафија, има можда нешто више кредибилитета. Међутим, ако је Ђинђић стварно био у врху мафије, онда је и та хипотеза нереална.
- Трећа претпоставка, како су Ђинђића убиле незадовољне избјеглице са Космета, је практично невјероватна. Прогнани Срби из свих крајева бивше Југославије су доказали у току посљедњих десет година да се не умију светити. Ни онима који су их протјерали са њихових огњишта и који у овом часу уништавају њихов културни идентитет, ни НАТО-окупаторима. Како би се онда светили својим проданим и\\или некомпетентним политичарима?
- Ђинђићеве убице треба, дакле тражити у структурама властите политичке врхушке. Притом треба схватити слиједеће: Ђинђић је са својим прагматским непринципијелним дјеловањем био итекако искомпромитиран. "Међународна заједница" га је исфорсирала, наметнула му велик број непопуларних потеза, и српски народ није имао више повјерења у њега. Све анкете јавног мнијења као и недавно одржани пропали предсједнички избори су то показали. За дио политичке врхушке је то био знак да га се треба ријешити, јер би, у противном, пропали заједно са Ђинђићем.
У овом контексту је могуће да струја која је под патронатом лидера "међународне заједнице", жели да настави са хаосом у земљи али под новим рухом. Она добро зна да са Ђинђићем, том изузетно интелигентом политичком видром без посебних принципа, није било могуће правити икакву консистентну политику. Овај злочин добија посебну тежину у оквиру садашњег тешког расцијепа у НАТО-у гдје се значајан дио Европе одлучно супротставља САД-у.
Све у свему, можда директни извршиоци убиства стварно немају везе са изнесеним политичким спекулацијама и вјероватно су били инструментализирани од стране правих наручиоца, али коријене тог злочина треба тражити у дијеловима садашње политичке врхушке. Ти дијелови су засигурно добро организирани, тајни су, у позадини су свега, за њих јавност практично не зна, а у служби су појединих сегмената "сувереног хашког хуманитаризма". Уосталом, врло брзо ће се показати, тко је од овог злочина стварно профитирао.
НЕ ДАТИ ВИШЕ НИ ПЕДЉА СРБИЈЕ!
У хаосу који данас влада у Србији, истинске патриотске снаге морају се супротставити оним квислинзима и њиховим господарима који у овом часу одрађују плату, те чине све да не остане било што од српског етоса као ни С од Србије, а све под кринком "хуманизма", "људских права", "неизбјежне сурадње са Хагом" и сличним свињаријама. Другим ријечима, власт "октобарске револуције" је сада у расулу и истинске патриотске снаге морају створити политичку већину базирану на широкој народној коалицији која ће имати слиједеће принципе: Не дати више ни педља Србије ни окупаторима ни терористима, вршити константан притисак за ријешавање косметског питања у оквирима одговарајуће резолуције Уједињених народа, продубите везе са оним дијелом Европе који се супротставља хегемонији САД, супротставити се континуираној демонизацији српског народа која се води преко Хашког (америчког) трибунала, извршити прерасподјелу друштвеног богатства у корист данас дефаворизираних класа, учинити све да млади српски кадрови остану у својој земљи.
Поред реченог, треба рећи и слиједеће. Ђинђић је био тешко компромитиран и представљао је препреку било каквом истинском опоравку Србије и Црне Горе. Али злочин није начин ријешавања политичке кризе на нашим подручјима. Они који се данас радују убиству Ђинђића као "лошег момка" (а има их подоста), сутрадан могу бити тешко оштећени убиствима далеко исправнијих личности. Ђинђића је свакако требало уклонити, али легалним политичким средствима. Доста је било Дивљег Запада у нашој напаћеној земљи. Овом подручју пријети даљњи распад, и даљња економска и социјална деградација, тако да постоје велике шансе да се, уз садашњу проституирану политику, калварија српског народа још више продуби. Ђинђићева смрт, тај тешки злочин, могла би и требала би да резултира нешим много хуманијим од онога што су убице те особе највјероватније злослутно планирале.
КО ЈЕ УБИО ЗОРАНА ЂИНЂИЋА?
Ђинђић је као политичар био тешко компромитован и представљао је препреку било каквом истинском опоравку Србије и Црне Горе. Њега је свакако требало уклонити, али легалним политичким средствима, злочин и убиство свакако нису начини ријешавања политичке кризе на нашим подручјима
ПИШЕ: Емил ВЛАЈКИ
АНТРФИЛЕ
СРБИ НЕ ПОЗНАЈУ СВОЈЕ ХЕРОЈЕ
У низу трагедија које Србију уништавају већ 15 година, ова последња као да пролази незапажено. У Београду је, наиме, уклоњен са дужности Начелника ВМА највећа, најчаснија и најхеројскија личност Србије генерал-пуковник др Зоран Станковић. Ово смењивање је доказ да Србија није само на кољенима, него је, преко гуше, у проамеричком живом блату.
Др Станковић је био и остао професионалац од главе до пете. Никада се није мијешао у политику и никада није имао политичких амбиција. Али све што је до сада радио, као признати патолог свјетског гласа, било је изузетно храбро и достојанствено. Он је једна од најзаслужнијих личности што демонизација Срба није попримила далеко стравичније размјере. Као једини експерт-патолог Хашког трибунала, јавно је устао против манипулација које је Хаг употребљавао да би оптужио Србе за "сребренички масакр". У јамама покрај Сарајева је са својом екипом, у стравичним и непријатељским условима рада, извлачио тијела српских цивила који су били убијани у периоду 1992-1996. Био је судски експерт и у вези злочина почињених у Хрватској над Србима. Посебном студијом је научно доказао да дијелови БиХ које је НАТО гађао осиромашеним уранијумом имају знатно повећану смртност од рака.
Године 2001. је јавно устао против самодемонизације, када је ставио у питање истинитост постојања хладњача у којима су, наводно, Срби трпали убијене Муслимане и Албанце.
Коштуница га је, 2002. године поставио за начелника ВМА након чега је та институција буквално процвјетала, модернизирала се и извукла из дугова.
Цјелокупно дјеловање др Зорана Станковића указивало је на једну једину истину, мада то није било у његовој намјери: Да је разарање Југославије и Србије од стране НАТО-Америчке било нехуманитарно и злочиначко.
Наравно, када је на власт дошла отворено проамеричка екипа Тадић-Драшковић, др Зоран Станковић је, дакако, морао бити уклоњен.
Ова чињеница указује на то, да је Коштуница и даље грубо инструментализиран и да наставља да фигурира као марионета антиеуропским силама. Питање је, зашто Коштуница и даље пристаје да служи антисрпским америчким циљевима?
Смењивање др Зорана Станковића такођер подцртава и то да Срби више нису у стању да разазнају властите хероје.
Др Зоран Станковић, као генерал, је најновија хашко/америчка жртва. Њега, наравно, неће, као његове колеге са бојног поља који су се супротставили агресији, моћи ставити у затвор. Зато су одлучили да га ставе у заборав.
А заборав је, изгледа, већ ту. Србија је постала земља гдје достојанство, одбрана властитих вриједности и револт против наметнутог зулума као да не постоје. Треба истаћи, да се још нешто може и урадити када су вође слијепе, али скоро ништа када и читав један народ постаје слијеп.
ОСНОВНИ ТЕКСТ
Зоран Ђинђић, предсједник владе Србије и америчко-њемачки експонент, живио је насилно у крајње насилном амбијенту и коначно умро као жртва злочина. (Про)западна штампа жели у овом часу да га представи као хероја, демократу, особу изузетних врлина и слично. Али Зоран Ђинђић упркос изузетној интелигенцији и великом смислу за практичну политику, био је далеко од идеалних карактеристика које му се у овом часу приписују.
КОШТУНИЦА – ИЗБОРНИ ТРОЈАНСКИ КОЊ
Скупа са својом екипом, дошао је на власт у Србији захваљујући Коштуницичиној популарности, плаћеничкој елити у земљи и америчким парама. Американци су, наиме, грубо се мијешајући у интерне ствари једне суверене земље, истакли Коштуницу као изборног тројанског коња, а дали стварну власт Ђинђићу. Зоран Ђинђић, као, рекли смо, изузетно интелигентан прагматичар, није оклијевао ни тренутка. У самом току "октобарске револуције" (брижљиво организираног државног преврата од стране врхова војске и полиције), са добро истренираним јуришним трупама, одговоран је за спаљивање гласачких кутија у Савезној скупштини, тако да се више никада неће моћи установити да ли је Коштуница стварно добио предсједничке изборе у првом кругу 2000. године.
Када је нова проамеричка елита дошла на власт, дебело подмазивана, барем деценију, зеленим новчаницама "Ујка Сама", настало је, као и за вријеме француске револуције, доба терора. Кадрови претходног режима су насилно уклањани са руководећих позиција, избацивани из станова, шиканирани и уцијењивани. Слобода штампе је практично укинута. Док је за трајања "Милошевићев диктатуре" преко 90% медија припадало опозицији, у новом "демократском систему" више није било могуће наћи ни један опозициони лист. Новинари су масовно отпуштани. Злочини претходног режима наставили су се у оквирима побједничке власти, а нове мафијашке структуре су преузеле власт у подземљу. Постоје многе индикације које Ђинђића везују за србијанску "Цосу Ностру" о чему је понешто и процурило у појединим југословенским и совјетским гласилима. Политичка убиства су се наставила; довољно је споменути уморства Гавриловића и Бухе.
Ђинђићева прагматична непринципијелност се посебно огледала у киднапирању истакнутих политичких личности бившег система, њиховој продаји Западу и њиховом слању у Хаг. Тако се читава свјетска јавност изругала отмици Слободана Милошевића од стране Ђинђићевих специјалаца и његовој продаји "међународној заједници" за милијарду и триста милијуна долара од чега је Србија добила тек 220 милијуна; остатак су ММФ и Совјетска банка узели на рачун дуга Југославије. Ђинђић је тиме био тешко разочаран и пожалио се њемачкој штампи тврдећи да је, у ствари, био насамарен.
ЂИНЂИЋЕВЕ "ЗАСЛУГЕ"
На економском плану, Ђинђић је са својом екипом дословце спроводио наредбе својих господара утјеловљених у међународним монетарним институцијама, ММФ-у и Совјетској банци. Лимитирао је плате, почео са распродајом у бесцјење друштвене имовине те уништио добар дио бивше здравствене заштите и бесплатног школства. Стварна незапосленост се данас ситуира између 30 и 40%, од плата се више умире него живи с тим што нема никакве политике развоја. Југословенске и српске банке су ликвидиране како би овом земљом завладао страни банковни капитал.
Што се тиче духовне климе, све што је западно се велича и оправдава. Извршена је ревизија школских програма. Укидајући лаицитет као основну карактеристику грађанске заједнице, у школи је уведен вјеронаук. Дјеца се у Србији данас уче како је НАТО-агресија била оправдана (на пр. у уџбенику историје за осми разред осмогодишње).
Политички гледано, Ђинђићеве политичке "заслуге" су неизмјерне. Настављајући криминално дјеловање дијела "међународне заједнице" у последњих десет година, активно је допринио уништењу Југославије као државне творевине. Данас, ово подручје има небулозно име и формира фантомску заједницу која је без устава, без предсједника и са неодређеном територијом. Тешко, да се у хисторији може наћи сличан примјер. Али Ђинђићеве заслуге иду још даље. На југу Србије се, "у име демокрације", толерирају терористичке војно-политичке институције које припремају одцијепљење тог дијела српског територија. Ђинђић је са својом екипом присилио избјеглице са Космета да гласају за нову косметску скупштину и тако легализирао власт Албанаца подржавану од стране окупационих НАТО-снага. Соросевско-досовски медији пресуђују чињеницу да се у Санџаку данас одигравају потпуно исти процеси као и на Космету у току претходних деценија: Срби се шиканирају, тјерају из њихових кућа и са њихове земље, тако да су присиљени да продају своју имовину у бесцјење. Све у свему, само је питање времена када ће се Санџак, а изгледно и југ Србије, уз обилну америчку помоћ, покушати одвојити од остатка Србије и изазвати нове међуетничке ратове. У Војводини се одигравају слични процеси али, за сада, успркос настојањима САД које су у њиховом Сенату расправљали о "изузетно тешком положају војвођанских мађара", са много мање шансе на успјех.
КО СТОЈИ ИЗА УБИСТВА ЂИНЂИЋА?
Вјероватно је јавност највише заинтересирана да сазна тко стоји иза убиства Зорана Ђинђића. Хипотезе су у овом часу бројне.
- Запад индиректно тврди да је за то одговоран Милошевић. То је тешка бесмислица. Милошевић је политички мртав, а његова партија, која му се у свему супротставља, у пуном је расулу. С друге стране, убиство је предобро организирано, да би иза њега стајали неки "гњевни милошевићевци".
- Друга хипотеза која се спомиње како иза убиства Ђинђића стоји српска мафија, има можда нешто више кредибилитета. Међутим, ако је Ђинђић стварно био у врху мафије, онда је и та хипотеза нереална.
- Трећа претпоставка, како су Ђинђића убиле незадовољне избјеглице са Космета, је практично невјероватна. Прогнани Срби из свих крајева бивше Југославије су доказали у току посљедњих десет година да се не умију светити. Ни онима који су их протјерали са њихових огњишта и који у овом часу уништавају њихов културни идентитет, ни НАТО-окупаторима. Како би се онда светили својим проданим и\\или некомпетентним политичарима?
- Ђинђићеве убице треба, дакле тражити у структурама властите политичке врхушке. Притом треба схватити слиједеће: Ђинђић је са својим прагматским непринципијелним дјеловањем био итекако искомпромитиран. "Међународна заједница" га је исфорсирала, наметнула му велик број непопуларних потеза, и српски народ није имао више повјерења у њега. Све анкете јавног мнијења као и недавно одржани пропали предсједнички избори су то показали. За дио политичке врхушке је то био знак да га се треба ријешити, јер би, у противном, пропали заједно са Ђинђићем.
У овом контексту је могуће да струја која је под патронатом лидера "међународне заједнице", жели да настави са хаосом у земљи али под новим рухом. Она добро зна да са Ђинђићем, том изузетно интелигентом политичком видром без посебних принципа, није било могуће правити икакву консистентну политику. Овај злочин добија посебну тежину у оквиру садашњег тешког расцијепа у НАТО-у гдје се значајан дио Европе одлучно супротставља САД-у.
Све у свему, можда директни извршиоци убиства стварно немају везе са изнесеним политичким спекулацијама и вјероватно су били инструментализирани од стране правих наручиоца, али коријене тог злочина треба тражити у дијеловима садашње политичке врхушке. Ти дијелови су засигурно добро организирани, тајни су, у позадини су свега, за њих јавност практично не зна, а у служби су појединих сегмената "сувереног хашког хуманитаризма". Уосталом, врло брзо ће се показати, тко је од овог злочина стварно профитирао.
НЕ ДАТИ ВИШЕ НИ ПЕДЉА СРБИЈЕ!
У хаосу који данас влада у Србији, истинске патриотске снаге морају се супротставити оним квислинзима и њиховим господарима који у овом часу одрађују плату, те чине све да не остане било што од српског етоса као ни С од Србије, а све под кринком "хуманизма", "људских права", "неизбјежне сурадње са Хагом" и сличним свињаријама. Другим ријечима, власт "октобарске револуције" је сада у расулу и истинске патриотске снаге морају створити политичку већину базирану на широкој народној коалицији која ће имати слиједеће принципе: Не дати више ни педља Србије ни окупаторима ни терористима, вршити константан притисак за ријешавање косметског питања у оквирима одговарајуће резолуције Уједињених народа, продубите везе са оним дијелом Европе који се супротставља хегемонији САД, супротставити се континуираној демонизацији српског народа која се води преко Хашког (америчког) трибунала, извршити прерасподјелу друштвеног богатства у корист данас дефаворизираних класа, учинити све да млади српски кадрови остану у својој земљи.
Поред реченог, треба рећи и слиједеће. Ђинђић је био тешко компромитиран и представљао је препреку било каквом истинском опоравку Србије и Црне Горе. Али злочин није начин ријешавања политичке кризе на нашим подручјима. Они који се данас радују убиству Ђинђића као "лошег момка" (а има их подоста), сутрадан могу бити тешко оштећени убиствима далеко исправнијих личности. Ђинђића је свакако требало уклонити, али легалним политичким средствима. Доста је било Дивљег Запада у нашој напаћеној земљи. Овом подручју пријети даљњи распад, и даљња економска и социјална деградација, тако да постоје велике шансе да се, уз садашњу проституирану политику, калварија српског народа још више продуби. Ђинђићева смрт, тај тешки злочин, могла би и требала би да резултира нешим много хуманијим од онога што су убице те особе највјероватније злослутно планирале.
ops: 
