Hteli mi to priznati ili ne,danas je nažalost veoma mali broj pravih ljubavi.Svaki segment života je postao nešto što liči na ubrzane slike sa neke filmske trake.U svemu preovladava žeđ za interesom,vreme je postalo jedna od najvećih dragocenosti savremenog društva,a samim tim su i mnogi drugi segmenti ljudskog života svedenisu na neku vrstu trenutnosti.Bukvalno,mnogo je stvari koje se odvijaju u samo jednom trenutku i pravo je čudo da čovek i u takvim uslovima uspeva nekako da funkcioniše.
Najveći ceh svemu tome plaća ljubav.Nešto što je nekada bilo najvrednije,danas je samo neka obicna usputna potreba.Naravno da kada ovo kažem ne mislim na sve osobe ovoga sveta,jer jako dobro znam da još uvek poput fosila,postoje i one osobe za koje ljubav u svemu ima najbitnije značenje.No,nažalost,takvih je osoba svakim danom sve manje i manje i bojim se da nece jos puno vode Dunavom proteći,a da će i ti poslednji ostaci koji u sebi nose najdragoceniji dar ljdske biti,naprosto izumreti.
Znam,davno je prošlo vremne Ane Karenjine,vreme u kome se za ljubav davalo sve,pa čak i život.Istina i danas dođe do svađe ili tuče zbog neke devojke,ali su razlozi za nju sasvim drugačije biti.
Sve se zasniva na nekoj prokletoj fizici,Fizici u kojoj ne postoji ni malo mesta za osećanja,za bol,za postovanje,niti za bilo sta sto čoveku može oduzimati tako «dragoceno vreme».
Često sebi postavim pitanje,posmatrajući mnoge mlade ljude na ulici,po diskotekama,parkovima i na mnogim drugim mestima,da li je iko od njih sposoban i spreman da se recimo godinu dana bori za nečiju ljubav?Da tu osobu do koje mu je stalo, danima obasipa lepim recima,buketima cveća,lepim stihovima i mnogim sitnim,ali veoma dragocenim poklonima?Ne,mislim da takva osoba gotovo da i ne postoji.A nekada,nekada se za pravu ljubav znalo potrošiti mnogo više od jedne godine.Nekada se znalo odreci se svih blagodeti života samo zbog toga što se sve te blagodeti ne mogu doživeti sa voljenom osobom.A danas?Danas je samo potrebno na sebe nabaciti par posebnih stvarčica,ući u neku diskoteku,pogledom poput vuka koji vreba žrtveno jagnje izabrati devoju,prići joj,reći par prostih rečenica i vrlo često,čak i bez popijenog pića izaći u prvu nedovoljno osvetljenu ulicu,ili pak u neku od prijatelja koji radi u trećoj smeni, iznajmljenu «gajbu»,
Sa novim danom sve se zaboravlja.Ostaju neke sitnice koje ponekada služe da se pojedinci pohvale kako su «smuvali dobru ribu».
Sve je to bez emocija,bez dara davanja,sa puno gladi i uzimanja,bez poštovanja i bez i najmanje trunke one istinske ljubavi.
Znam,mnogi će reći da sam konzervativan i da je moje poimanje o ljubavi zastarelo i ostalo tamo negde u osamnaestom veku.Ne,neću se braniti,neću im ni uzeti za zlo zbog tih konstatacija,jer možda su i u pravu.Uostalom,nije nas je ista majka rodila,nismo svi mi isto vaspitani i na isti način odgajani i na kraju krajeva,možda su nam i te škole života u kojoj se stiču znanja koja se ni u jednoj drugoj školi ne mogu steći,nalazile na sasvim razlicitim krajevima tog puta Gospodnjeg.
U svakom slučaju,ne želeći nikoga da omalovažim ili pak ignorišem,pitaću sve,kako one čiji je pogled na ljubav sličan mom,tako i one čiji se u svakom mogućem pogledu razlikuje,da li i u pravoj ljubavi ima mesto fizici.
Cekam Vase komentare i biću Vam zahvalan bez obzira ma kakvi god da su.
JAGGE®™
