Драгомир Анђелковић

Драгомир Анђелковић: Новосадски гамбит

01 септембар 2012 Драгомир Анђелковић








Новосадска политика суштински је далеко од локалног домена у који формално спада, већ се налази у епицентру великих игара са директним последицама на националном нивоу

О ономе шта Чанак и њему слични „озбиљни“ сепаратистички настројени политичари на северу Србије заправо мисле док еуфемистички говоре о широкој аутономији Војводине, много јасније говоре њихове сецесионистичке „колеге“ из невладиног сектора и ванпарламентарних странака. Тако нас је ових дана НВО „Војвођански клуб“ саопштењем за јавност „подсетио“ да је од распада „велике Југославије“ до данас седам од осам република и покрајина бивше СФРЈ стекло независност док „је једино питање Војводине остало нерешено“. По поменутом „клубу“ оно би у што скорије време требало да буде решено доношењем новог Устава Србије којим би она била уређена као „федерална држава састављена од Републике Србије и Републике Војводине“.

ФАЗНИ СЕПАРАТИЗАМ



Јасно је да се чак и ту ради само о етапи на путу ка сепарацији Војводине. Ни предложено накарадно „решење“ то није, већ је увод у нове, још опсежније, антидржавне акције. Јер, тога смо вероватно сви свесни, они који причају о некаквим „грађанима Војводине“, аутономији по Уставу из 1974. и сличном, углавном маштају о црногорском сценарију. То значи о стварању вештачког националног идентитета, а не само нове државе на делу српског простора. А и оне нам само фале, па да до краја пропаднемо.
Војвођански сепаратисти неће одустати од својих опаких наума, а у кризно време, када многи ирационално пројектују своје објективне проблеме на „друге“ који им за њих нису криви, и те како могу Србији да створе бројне проблеме. Стога је важно сада ослабити и неутралисати антидржавне елементе на северу Србије. У нормалније време, иако ће ватра њихове државне деструктивности тињати, ипак неће претити да се отргне контроли. Но, сада има превелики запаљиви потенцијал којем је што пре, и колико год је могуће целовитије, потребно парирати.

Одлука Уставног суда о Војводини од пре неколико месеци – којом су одредбе Закона о утврђивању надлежности Војводине проглашене неуставним, те су престале да важе – има огроман значај за будућност наше државе, али далеко је од тога да је тиме „битка“ са војвођанским сепаратизмом добијена. Уставни суд, охрабрен променом власти, усвојио је исправну одлуку коју у околностима да је на челу државе и даље ДС не би смео да донесе. Но, сепаратистичка хидра се није, чак ни привремено, повукла, већ је одмах најавила заоштравање опонирања Београду, што између осталог подразумева и интернационализацију тзв. војвођанског питања. И не би требало се заваравати да ће од тога одустати.

НАЦИОНАЛНИ ПРИОРИТЕТИ

Што год републичке институције радиле, какве год одлуке донеле, сепаратисти на северу Србије (инструментализовани од неких кругова из Загреба и дугих иностраних средишта моћи), њих ће одбацивати. Једино ефикасно решење је да им се избије тло под ногама. А одличан потез у прилог тога је преузимање власти над Новим Садом, административним средиштем Војводине, од стране коалиције која влада на републичком нивоу, а чији већи део чинилаца, уз све мане, ипак има државотворну позицију.

Без контроле над Новим Садом од стране јавних и прикривених војвођанских сепаратиста, нема могућности за иоле продуктивну сецесионистичку политику у вези са нашом северном покрајином. Отуда, што пре је важно реализовати план преузимања власти над „српском Атином“. Никакви лично-партијски рачуни или раније преузете обавезе неких фактора из појединих владајућих партија на републичком нивоу не смеју да буду разлог за околишење. Вођство покрајинског одбора СПС-а, те њихове колеге са градског нивоа, имају право да воде неку своју политику, али не и да се макар и нехотично поигравају са судбином државе. Њихова београдска централа то не би смела мирно да гледа, односно неприхватљиво је да бежи од онога што је дужна да учини, и да не држи кормило владе.

У принципу исто важи и за опозициони СРС. Непримерени су протести новосадских радикала против тога да постојећи режим у Новом Саду буде смењен. Ради се о сувише озбиљној ствари да би партијске страсти смеле да обесмисле патриотску одговорност, која се од изразито национално усмерене странке као што је СРС неизоставно очекује. И да актуелна новосадска власт није у сваком погледу, вероватно, најгора коју је тај град у својој историји имао, из државних разлога било би важно да буде промењена. Камоли овако када је, изгледа, до крајности огрезла у корупцију и криминал. О свему томе би, без обзира на однос који генерално имају према напредњацима (и они према радикалима), врх СРС-а морао озбиљно да размисли, те обузда свој новосадски одбор који, у суштини, сада у том граду брани постојећи штеточински режим предвођен локалним ДС-ом.

АМЕРИЧКЕ ПАРАЛЕЛЕ

О томе колико је за неутралисање војвођанских сепаратистичких трендова битно преузимање Новог Сада, сликовито говори америчко искуство из времена пред грађански рат (1861-1865). Чињеница да се престоница САД-а, Вашингтон, у својству федералног дистрикта, иако на његовим ободима, налазила у робовласничком делу земље, допринела је опредељењу критичног дела елите у региону који гравитира главном граду, у том смислу да се неколико тамошњих држава определи за Унију, тј. да не крене сепаратистичким путем осталих робовласничких делова САД-а. Опет – гле необичне паралеле са нашом стварношћу – томе је по државно јединство на кобан начин могло да допринесе неодговорно понашање одлазеће администрације из редова америчке Демократске странке.

Велики део врха те партије чак и на северу – укључујући и Џејмса Бјукенена, председника САД-а у време када су се опасно љуљали темељи јединства Америке (1857-1861) – из личних и партијских побуда кокетирао је са јужњачким сецесионистима. Не само да су годинама некритички попуштали партијским колегама са југа (где је амерички ДС тада био посебно снажан), али и другим тамошњим елементима који су угрожавали државо јединство, већ су и у околностима када је дошло до цепања САД-а сецесионистичким крајевима омогућили да мирно конституишу своју Конфедерацију, па и да њихови органи власти преузму већину војних и других федералних објеката на својој територији.

Нова председничка администрација, тај пут већ републиканска администрација, предвођена Абрахамом Линколном, имала је много више мука него што би то био случај да су се њени демократски претходници уистину патриотски понашали. То је САД коштало више стотина хиљада живота и много материјалних средстава, а ожиљци грађанског рата оптерећивали су ту државу и њен народ деценијама. А да Вашингтон није био федерално острво у робовласничком окружењу, са свим последицама које је то у околностима кулминације кризе имало, и без попустљиве демократске власти која је претходила сецесији (а тим пре са њом), питање је шта би било са Сједињеним Државама.

За разлику од окружења Вашингтона средином 19. века, гро Срба у Војводини, али, у то сам такође сигуран, већина припадника мањинских заједница у тој нашој покрајини, није склона да подржи тамошње сепаратистичке снаге. Међутим, тим пре је тако било са православним становницима некадашње „српске Спарте“, тј. Црне Горе пре пет-шест деценија када је отпочело њихово однарођивање, а видимо куда су ствари отишле. Нови Сад – административни, културни и привредни центар Војводине – може да буде генератор сецесионистичке ерозије нашег севера, као што је реално да буде кохезивни чинилац државног јединства као пре 150 година Вашингтон у САД-у (и то у много неповољнијем окружењу за тако нешто од онога које ми, срећом, имамо на северу Србије). Само је питање ко влада „српском Атином“ и на који начин то чини.

ДРЖАВОТВОРНИ ФРОНТ

Када говоримо о формирању нове власти у Новом Саду, ту се из наведених разлога више не ради о локалној већ par excellence државној политици. Негде није добро да се копља велике политике ломе на општинском и градском нивоу, већ је важно да акценат буде стављен на проблеме које притискају тамошње житеље, те да се води рачуна о локалним партијским симпатијама, антипатијама и интересима. Опет, тамо где се брани државно јединство, не би требало ни рећи, локални рачуни морају да буду у другом плану. Они су битни као дрво спрам читаве шуме.

У том погледу зрео је став новосадског ДСС-а, који не само да је подржао најављено прекомпоновање власти у том граду, већ је и указао да би та партија заједно са Српском напредном странком и Социјалистичком партијом Србије могла чинити успешан фронт против аутономаша. То је, у овом тренутку, срж новосадске политике. Све друго је мање битно. Зато је у потпуности оправдано и одговорно опредељење лидера СНС-а и министра одбране у власти Србије Александра Вучића, да је његова партија спремна да иде и на нове изборе ако СПС не прихвати да иступи из коалиције са ДС-ом у неколико случајева, а пре свега у Новом Саду, где је то раније договорено. Србија је уморна од избора, али и они су боља опција од игнорисања опасности од малигнитета какав је поменути новосадско-војвођански.

Што се тиче Чанкове странке, и то да поменем, она је до јуче подржавала жути режим у Новом Саду, у којем је партиципирала са користи коју то носи, а који је посредно ишао у прилог сепаратистичким идејама ЛСВ-а. Али, сада и она диже руке од Павличића и његових. Тако поступа јер види да петроварадински брод ДС-ове екипе тоне, па настоји да минимизира штету, односно избегне кривичну одговорност за поступке власти у урушавању. Чанак је као мачка са седам живота. Спасава се данас да би сутра на другачијим основама наставио по старом. На патриотским снагама је да створе контекст који му то неће омогућити, али због напрасних Чанкових напада не смемо ни на трен да наивно помислимо да је новосадски ДС ипак ОК.

ДАЧИЋ НА ПОТЕЗУ

Премијер Ивица Дачић недавно је изјаво да је задовољан радом Владе Србије у првих месец дана, јер Кабинет ради ефикасно као добар тим, односно у њој нема трзавица. Полазећи од тога Дачић сматра да ће она трајати цео мандат. Верујем да је тако, ипак владу могу да уруше и проблеми на нижем нивоу, као што је онај у Новом Саду. То не би било добро, јер је Србији потребна стабилна власт која би се коначно озбиљно ухватила укоштац са бројним проблемима који нас оптерећују. Но, ни влада не сме да буде изнад свега онога што је битно за јединство земље. Шта значи успех на пољу спољне или фискалне политике ако се упоредо са њим толерише нечије минирање државних темеља? Тада је, без обзира на неке квалитете постојеће владе, потребно усиљеним темпом кренути ка формирању владе која ће се томе супротставити. Ваљало би да у светлу тога Дачић размисли о деловању неких својих партијских колега у Војводини и са тим скопчаној судбини владе чији је председник.

Извор: Печат

Драгомир Анђелковић: Вучић у Немачкој - да ли постоји стаза спаса?

16 септембар 2012 Драгомир Анђелковић








Када се ради о економији, али и заштити других националних приоритета, док се геополитичка реалност озбиљније не промени, Србија нешто може да постигне само продуктивним уплитањем својих интереса са интересима бар оних великих сила које су за нас суштински заинтересоване а сада су моћне у нашем региону. Наравно, conditio sine qua non за то, као и било шта друго позитивно за државу, несумњиво је посвећеност власти националним стремљењима. Србија не сме више да попушта када се ради о њеним виталним интересима, већ једино да прави компромисе на мање важним пољима, како би заштитила оно што је за земљу важније.



У јеку Берлинског конгреса (1878), Бизмарк је немачкој штампи објасниo како функционишу ствари за столом на којем се игра „дипломатски покер“. Рекао је: „Сви политички преговори засновани су на принципу do ut des (дајем да би ми ти дао), иако се због уљудности о томе не говори“. У том погледу се ништа није изменило од краја 19. до почетка 21. века. Додуше, за разлику од наших предака који су добро знали шта желе за своју државу, они који су претходних година водили Србију, давали су олако наше, а заузврат су тражили понешто само за себе. Желим да верујем да су се ствари у вези са реченим дијаметрално промениле после Ђурђевданских избора, који су нам донели новог председника и владу. Томе у прилог иду речи Александра Вучића, првог потпредседника владе и лидера најснажније владајуће странке, изговорене током најновије посете Немачкој. Он је изјавио: „Србија ће убудуће све одлуке доносити у складу са потребама својих грађана, поштујући при том међународне, правне и политичке обавезе“.

ШТА ХОЋЕ БЕРЛИН?

Српска делегација отишла је у Берлин да, како је поручено нашој јавности, Немцима понуди оно што може да задовољи њихове интересе на нашем терену, а да при томе ми од тога имамо вишеслојну корист, а не штету. Другим речима, да за нас неоспорно заинтересованим, али нама свакако не баш наклоњеним Немцима, „тргује“ на начин који погодује српском националном интересу. Но, прво да видимо шта Немци желе да постигну у нашој кући и њеном окружењу?

Берлин хоће да се (1) што боље економски позиционира у Србији, (2) обезбеди свестрану стабилност нашег региона и (3) додано ојача своју политичку улогу у нашем поднебљу. Далеко је од тога да модерна Немачка има глобалне хегемонистичке претензије налик својим претходницама које су изазвале светске ратове, али свакако намерава да буде главни политички и економски фактор у Средњој Европи, где као периферни део сврстава и нас. А у зони своје превласти не жели било какав пожар, а тим пре да рескира животе својих војника на Косову и Метохији, те јој је отуда стало да што пре буде разрешен тзв. косовски чвор.

Начин како Немци за сада мисле да то питање може брзо да се скине са дневног реда нама не одговора. Очито, и даље одлучно гурају концепт тзв. независног Косова, и то у уз поштовање његовог наводног „територијалног интегритета“. За сваку српску (али не и антисрпску) власт то је неприхватљиво. Косово је лакмус папир патриотизма. Но, не значи да смо присиљени да на све што Немци траже пристанемо, чак ако и настојимо да са њима унапедимо односе. Поступајући прагматично, Београд је у стању да чврсто брани своје преостале косовско-метохијске позиције, али и да упоредо према Немцима води политику отворених врата тамо где постоји обострани интерес и тако умањује потенцијалне притиске по питању КиМ. И уз то јача своје економске капацитете, без чега дугорочно нема ни успешне одбране територијалног интегритета.

ПРОДУКТИВНА РАЗМЕНА

Модерну немачку политику карактерише висок степен рационалности. Смењени режим то није користио. Понашао се шибицарски и са Западом, и са Истоком, и са нама. Све је лагао и варао купујући себи опстанак, без јасне концепције на било којем пољу. Опет, чим је наилазио на „чврсто“, олако се повлачио. У таквим околностима и Берлин се водио логиком да се са Србима резултат може постићи само притиском. Време је да окренемо други лист, те да и ми почнемо да поступамо практично и доследно. Значи да, полазећи од реалности, дефинишемо шта хоћемо, а можемо, и да се тога непоколебљиво држимо, упоредо кооперативно нудећи великим силама оно што би задовољило њихове претензије компатибилне са бар неким нашим интересима.

У немачком случају то значи да ненападно али јасно изнесемо шта је у овом тренутку у вези са КиМ и другим битним питањима минимум нашег националног интереса, од којег ни у којем случају нећемо одустати, те да одлучно кажемо и делима покажемо да за нас улазак у ЕУ по цену одрицања од КиМ-а није прихватљив (ако је уопште прихватљив у шта сада нећу улазити, већ полазим од декларисаних опредељења власти). Паралелно је разумно понудити Берлину конкретне могућности за јачање немачког економског присуства на профитабилним основама, и то на начин који ће Немци схватити као могућност да ојачају и своје политичке позиције у Србији, а нама ће донети нове технологије, озбиљне инвестиције, сигурност.

Речено пре свега значи да би Немце требало да наведемо да препознају могућност да инвестирају у велике системе (али тако да Србија остане њихов већински власник). Једно је улагати у трговину, финансијски сектор и друге области одакле се капитал брзо повлачи, а друго је темељно, на начин који захтева дугорочно пословање, закорачити на наш економски терен. А када се то деси и са озбиљним немачким капиталом, односно када буде изграђен руски „Јужни ток“, Србија ће добити много већу геополитичку тежину и значај за поменуте и друге велике силе. Код нас ће бити лоцирано, односно преко нас ће ићи, оно што је суштински потребно много моћнијима од нас, те ће наш интерес умногоме постати и њихов. Биће им од значаја да код нас не долази до тешкоћа које би врло брзо угрозиле и њих. Отуда, пре неколико дана, уз подршку обе владе, потписан споразум између нашег ЕПС-а и немачког енергетског гиганта РВЕ – који за почетак подразумева улагање око две милијарде евра у термоелектрану „Никола Тесла 3“ и хидроелектрану на Морави – може да има епохални значај. Како у вези са реченим, тако и када се ради о даљим немачким (и осталим) инвестицијама (за које ће бити магнет), које ће створити основ за наш убрзани привредни развој и технолошку модернизацију.

ЕНЕРГЕТСКА (ГЕО)ПОЛИТИКА

За разлику од Англосаксонаца који код нас немају веће економске интересе, односно штете од пожара који тињају или чак букте код нас, те нас третирају као „јефтину“ монету за поткусуривање у њиховој борби за глобалну хегемонију – Немци су много озбиљније повезани са нашим регионом. Они су се до сада према нама негативно односили као и друге велике западне силе, а и традиционалном су према нама поступали непријатељски, али када се о њима ради постоји реалан простор да се ствари промене бар у толико да више не буду активан део блока који настоји да нам узме и оно мало што нам је на КиМ остало, односно да ширењем аутономашког, регионалистичког и отворено сепаратистичког синдрома угрожава целовитост преосталог дела Србије (Војводина, Рашка).

У духу реченог о ЕПС-у и РВЕ-у, важно је да Немци уђу у системе за чије успешно функционисање је потребно јединство (бар на класичан начин) неокупираног дела Србије. Тада и они постају заинтересовани за њега, а и када се радио о КиМ-у, штагод причали и формално захтевали, неће повлачити потезе који би угрозили стабилност остатка Србије пошто би тако директно ударили и на своје економско-енергетске интересе. Данашња, сурово прагматична, немачка политичка елита, то не ради!

Савремена немачка спољна политика несумњиво је тек рационално-експанзионистичка. Она је инспирисана, у некој (али битној) мери коригованом доктрином Фридриха Наумана, дефинисаном средином Првог светског рата, у његовој књизи „Средња Европа“ („Mitteleuropa“). Она подразумева стварање економско-политичког савеза средњоевропских држава и земаља југоисточне Европе, под хегемонијом Немачке, док би неке друге државе нашег континента (западне и источне Европе), укључујући и Француску, биле ослабљене и такође на неки начин повезане са „Унијом“ окупљене око Берлина. Нема сумње, данашња ЕУ суочена са кризом, све више добија контуре о којима је сањао Науман (иначе отац модерних немачких владајућих либерала, чији представник је и актуелни министар спољних послова те земље, а чија се Фондација, која делује и у Србији, зове „Фридрих Науман“). Но, постоје и озбиљне разлике које нама погодују.

И БЕРЛИН И МОСКВА

Науман је заговарао антируску политику, односно потискивање Русије из европских послова, те оштро супротстављање англосаксонском фактору ради стицања немачког глобалног престижа. Данас Берлин у Русији види асиметрично-стратешког партнера, тј. гаранта своје енергетске и сировинске безбедности, односно препознаје и уважава огроман потенцијал, чак и у кризно време платежно способног, тржишта „руске заједнице народа“. Уједно, без обзира на извесно еволутивно дистанцирање од тзв. евроатлантизма, Немачка и даље намерава да изграђује војнополитичко савезништво са САД-ом, а друге моћне чланице ЕУ (као што је у првом реду Француска) у много чему ипак нису у сенци Берлина.

То дугорочно за нас, којима у прилог иде урушавање евроатлантског блока, можда и није добро, али средњорочно јесте (а у наредним деценијама можда се и промени немачки став према атлантским интеграцијама). Свестрано еманципована Немачка од остатка Запада, са потпуно самосталним марко-хегемонистичким претензијама које би се пре или касније претвориле и у оштро надметање са Русијом (којој треба још времена да заокружи свој историјски геополитички простор и модернизује привреду, те енергичније закорачи у Средњу и Југоисточну Европу), за нас је опаснија и од опстанка НАТО-а. С друге стране за Србе је најбоља опција уистину стратешка преоријентација Берлина на Москву, и тек онда Немачко убрзано напуштање евроатлантског концепта, што свакако искључује пуну немачку доминацију на Балкану. Нажалост, оно што је малопре речeнo неће се брзо десити, али ће се одмерено и селективно приближавање Русије и Немачке сигурно наставити, уз реалан раст шанси за много више у неком наредном периоду.

СПОЉНОПОЛИТИЧКИ ПОЛИЦЕНТРИЗАМ

Све наведено указује да приближавањем Немачкој ипак не улазимо у њену неоколонијалну зону, односно да нам остаје широк простор да отварајући врата за њен стратешки утицај, њему парирамо успостављањем јаких спона са Русијом, те продуктивних веза са другим силама где за то постоји могућност. Тако у општем збиру много више добијамо него што дајемо (без чега нема успешне међународне сарадње). Уосталом, задњих десетак година само су нам отимали наше, а ништа давали заузврат, па је и известан позитиван корак у том погледу за нас помак од „сто миља“.

Официјелни Београд је од 2008. много причао о четири стуба своје спољне политике, али је у пракси, и то на погрешан начин, водио рачуна само о два: Вашингтону и Бриселу. Мотивисан лично-партијским рачунима кључних чиниоца бившег режима, некритички је занемаривао друге меридијане (које је користио само за унутрашњополитичку пропаганду), те се снисходљиво понашао према Западу. А и са њим је, деловањем на други начин (чак и уз изразиту наклоност ДС-а тој „страни света“), могло много више да се уради за земљу.

За то ни сада није касно. Уз сву љубазност коју је мудро да мали демонстрирају према великима, ако доследно будемо поступали у складу са Бизмарковим принципом do ut des, у првом реду за нас ипак најзаинтересованија Немачка, али и друге западне силе, много више ће уважавати наше интересе. Тим пре када они буду стављени у контекст уистину полицентричне спољне политике, чији битан елемент већ постаје пријатељска Русија. Не би било добро да паднемо под доминацију Берлина, али је мудро да се са њим, упоредно са Москвом која за нас треба да буде приоритетни стратешки партнер, као и сваким другим респектабилним центром моћи који је спреман да нам колико-толико изађе у сусрет, што плодотворније испреплетемо интересе. За развој Србије је, око тога нема спора, битна Немачка, али је за опстанак наше државности од суштинског значаја ипак Русија. О томе увек морамо да водимо рачуна и да на Немачку увек гледамо кроз руску призму.

ОПСТАНАК КАО НАЦИОНАЛНИ ИНТЕРЕС

Данас широко распрострањена интернационална фраза „национални интерес“ вуче корене од француског израза Raison d’État – „државни разлог“. Под њим се подразумева читав низ потреба и тежњи државе, пре свега, на војнополитичком, идентитетско-културном и економском плану. Национални интерес има комплексан карактер. Ипак, као и све друго, има нешто што представља његов темељ. Основни национални интерес сваке државе је њен опстанак! Прво генерално, а онда и у вези са очувањем њеног територијалног интегритета. Опет, да би држава у модерно доба била способна за тако нешто, поготово у околностима када се суочава са озбиљним претњама, потребно је да буде бар економски консолидована ако не и снажна. Ту се ради о старој причи о кокошки и јајету. Можда и можемо да се одлучимо шта је „старије“, али и једно и друго је, у крајњој инстанци, подједнако битно.

Знамо да је Србија доведена на границу банкрота. Земља која се налази у таквом стању мало тога може да уради на било којем плану. Стога, сада је, између осталог и због одбране преосталих позиција на КиМ, за нас приоритет економска консолидација, али, наравно, на начин који ни у ком случају не подразумева даље подривање осталих националних интереса. Током Вучићеве посете Берлину, видели смо да изгледа постоје стазе којима можемо да се крећемо како би помирили вишеслојни пакет својих виталних националних интереса са тежњама релевантних великих сила. Безобразлук који је по окончању наше државне делегације уследио са испоручивањем нових немачких услова на то не треба да баци сенку. Нек они траже штагод хоће, на нама је да нудимо само оно што нама одговора и да чврсто бранимо своје приоритете.

Ма колико ниско пали, и те како још имамо шта да понудимо страним партнерима да буде боље и нама, а не само њима. Не би требало да се заваравамо да смо од приоритетног значаја за Берлин или Москву, а камоли неке друге престонице, али извесну тежину имамо и она нам, ако водимо одговорну и рационалну политику, оставља много више простора за оптимизам, него што је то изгледало док су се наши властодршци понашали национално ирационално, а лично саможиво. Ако нашим новим владајућим структурама Србија недвосмислено остане изнад свега, те у складу са тим јасно и гласно покажу да нису спремни на жртвовање виталних националних интереса, и оне стране силе чије се поједине тежње озбиљно косе са нашим, много више ће уважавати српске интересе. Оно шта данас дрско раде само је тестирање наших нових власти, колик далек су спремне да им допуштају да иду.

Краћа верзија овог текста објављена је у „Печату“ број 234

svaka kvalitetna analiza vredi da se procita. pa i kad nismo ista politicka opcija. ali mi nekako dugacko. svejedno pozdravljam napor postavljaca

Драгомир Анђелковић: Стефановић уместо Стефановића?

29 септембар 2012 Драгомир Анђелковић








Поново се чују фанатичне оде евроинтеграцијама, док у вези са отмицом Косова и Метохије глава и даље допушта да клатно полако клизи куда Приштина жели

Тек што се почетком септембра наша државна делегација вратила, како нам је током ње и одмах по њеном окончању представљено, из успешне посете Немачкој, уследио је хладан туш. У Београд су муњевито дошли немачки парламентарци, који су српској јавности предочили седам услова Берлина за отпочињање преговора о приступу Србије ЕУ. Уз разне друге видове понижавања Србије, они садрже и захтев да дигнемо руке од Косова и Метохије, односно да се помиримо са отмицом тог дела наше територије, те врховном влашћу Приштине чак и над Србима на северу КиМ. То баца сенку ако не и на мотиве нове власти, онда бар на њену превелику кооперативност према Западу и приврженост ЕУ интеграцијама. Ако не уследе озбиљни национално одговорни потези из Београда (уместо отпочињања тихог реализовања немачког ултиматума), може да испадне да су све најављене немачке инвестиције део надокнаде за КиМ, а не могућност за унапређење наших спона без обзира на размимоилажења око неслагања у вези са судбином јужне српске покрајине, односно да су српској јавности представљене разне потенцијалне „благодети“ сарадње са Немачком под условом да буде „разумна“ у вези са косовским питањем.

ЖУТА РЕТРОСПЕКТИВА



Претходна власт је водила, чак и на основу прворазредних америчких дипломатских извора, доказано издајничку политику препуштања КиМ албанским клијентима оних који су на нашу земљу извршили агресију 1999. године. Тако је, да се подсетимо, плаћала за своје довођење на чело државе. Уз то, на разне друге начине – од наметања лажи о нашој доминантној кривици за ратове деведесетих (нпр. мит о Сребреници), до „регионалног помирења“ по принципу да се ми Хрватима извињавамо и за то што су нас клали у Јасеновцу – ниподаштавала је наше националне интересе. То је радила и са моралом и традицијом. Само да се сетимо удварања Бриселу промовисањем тзв. геј парада и сличног. Да сада и не говоримо о накарадној економско-социјалној политици која је већину Срба довела до просјачког штапа, уместо великог дела наше индустрије оставила „спаљену земљу“, а скоро све што и даље вреди предала у руке странаца и домаћих тајкуна којима, по правилу, спрам личног профита нација и држава мало значе.

Зато је патриотски императив био дати све од себе да кривци за убрзано труљење Србије оду са власти. Стога је велики део српске патриотске јавности подржао реалну могућност за промену власти, те, уз све резерве које је према њој имао, долазак нове владајуће екипе. Но, истиче доба поштеде „нових“, због наде да ће промене добити дубински карактер, те давања времена да то почне да се дешава. Променили су се људи на врху, али убрзано почиње да бледи нада да ће се целовито променити и штеточинска политика, односно они који на извршним функцијама, од медија до битних државних и културних институција, представљају њене носиоце.

МОДЕЛИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ВЛАСТИ

Када дође до „радикалних“ промена на челу државе, ново стање може да се учврсти на два начина: 1) темељним резовима како би дошло до дубинског дисконтинуитета у односу на претходно стање; 2) симбиозом са делом старог режима. Но, тада се покаже да оно што је требало да буде „радикални“ преокрет, заправо то није. До јуче опозиционе партије обећавале су свашта како би победиле на изборима, али пошто се то десило нису спремне да отпочну „генерално чишћење“ државе (већ га само симулирају). Тада се нова власт учвршћује преузимањем многих кадрова из старе, те прикривеним договорима са неким њеним првацима, уместо храбрим сменама и наметањем нових принципа. У софистицирано окупираним земљама као што је наша, инострани ментори ислужених квислиншких режима, обично улажу велике напоре да се промене одвијају по последњем сценарију. Тада народ на неко време умири своје страсти и отупи, а много тога, ако не баш и све, настави да се развија као и пре избора. Све док миц по миц хегемонистичке силе не заокруже оно што желе, те учврсте наметнуто стање.

Велики део патриотске јавности и даље се нада да описано на крају претходног пасуса није случај у постизборној Србији. Међутим, много тога забрињава. И то толико да се приближава тачка „лома“, када ће – ако се нешто коренито не деси у односу према Косову, али и другим аспектима наше стварности – за њу нови постати исто што су били стари. Поново се чују фанатичне оде евроинтеграцијама, док се у вези са отмицом Косова и Метохије глава и даље гура у песак, тј. допушта да клатно полако клизи куда Приштина жели. Уместо нове културно-идентитетске политике – коју су челни људи Ресорног министарства наговестили, да би се од њих под притиском старих властодржаца, јуришника анти-Србије и вероватно страних амбасада, државни врх муњевито оградио – спрема нам се, уз благослов државе, нова хомосексуална фешта на улицама Београда. Говори се о продаји „Телекома“ (ваљда Немцима?), а не о коперниканском преокрету у економији, који би довео до окретања себи и покретања индустрије, уместо да чекамо илузорно отварање ЕУ капија и клањамо се ММФ-у. Из озбиљних руских кругова већ се чују негодовања да се помпезно прича о српско-руској сарадњи, а мало се, на неким важним пољима за које су Руси заинтересовани, и сада уистину ради. Као да се и даље мисли на Берлин и Вашингтон, када се каже Москва.

КОСОВСКА РЕПРИЗА

Могао бих да се подробније бавим многим питањима, од приступа нових власти медијима до асиметрично жутих комбинација чији видљиви део је промена на челу „Телекома“. Ипак, сада ћу се задржати само на косовском проблему. Настављено је певање старе (лоше) косовско-метохијске песме, а за шефа нашег преговарачког тима доведен је кадровски анахронизам старог режима – Дејан Павићевић. Дојучерашњи блиски сарадник врховног Тадићевог косовског преговарача постао је Стефановић уместо Стефановића. Све под наивним изговором – озбиљна смо држава, па потпуно морамо да испоштујемо оно што је претходна власт прихватила, чак ако се са тим и не слажемо. Но, јасно је да ствари стоје другачије.

Професор уставног права Ратко Марковић, који је у области којом се бави прворазредни ауторитет, наглашава да нова власт апсолутно није ни у каквој обавези да спроводи договоре претходне. Државу обавезују међународни уговори, и то тек када су потврђени у Народној скупштини, а не политички договори претходне власти срачунати на то да Србија постепено дигне руке од Косова и Метохије. Отуда, са правног становишта, ни парафи које је бивши преговарач Борислав Стефановић стављао на договоре које је уз посредовање ЕУ постизао са Приштином, ни потоње уредбе владе – за садашњу власт немају обавезујући значај. Празне су приче неких наших нових властодржаца да морају да одраде оно што је отпочела претходна власт. Ако то буду радили и тамо где се удара на српске виталне интересе у вези са КиМ, у питању је неки њихов рачун за који само налазе изговор.

КРАЈ ИГРЕ?

Немачка је озбиљна држава, чија реч има пресудну улогу у ЕУ. Ако је она јасно и гласно изашла са условима без којих нема нашег наставка кретања путем евроинтеграција – нема дилеме да од тога неће одустати. Најаве из Београда да ће до отпочињања преговора о приступу Србије ЕУ, и поред отрежњујућег немачког хладног туша, ипак доћи у првој половини наредне године, указује или на то да смо током предизборне кампање слушали „патриотске“ лажи, или пак да власт купује време да би повукла неке државотворне потезе. Међутим, примена већине онога што је Стефановић договорио, представљало би стављање тачке на последњу могућност.

Нема преговора са Бриселом без испуњавања немачких услова, а они подразумевају дизање руку од Косова, на начин за који храброст није имао ни Тадићев режим. Са Немцима или било којим другим страним факторима морамо да играмо разне игре, па и да им правимо неке болне уступке, али сврха тога је да нам буде боље, а не горе, да заштитимо виталне националне интересе (од којих је први очување територијалног интегритета), а не да их опасно поткопавамо. Ако се покаже да нова власт не ради тако, већ на (гео)политичком, али и другим пољима настављају по старом, онда мотиви нису национални већ лично-партијски.

ОДМЕРЕНА ОДЛУЧНОСТ

Данас када се руше темељи ЕУ, бесмислено је причати да је наша боља будућност превасходно везана за евроинтеграције, те да је нужно да ради тога жртвујемо било шта друго. И да је тако, радило би се о неприхватљивом моделу понашања. А камоли када сваки дан гледамо колико је Унија усрећила Грке и многе друге народе подређених држава. Отуда, многи ће имати разлог да помисле да као што је прошла власт помогнута да дође на чело државе да би радила у интересу америчке и берлинске, а не српске косовске политике – овој садашњој је Запад то допустио уз њено обећање да државу суштински неће скренути са курса којим је кренула 2008. године. Још се надам да се неће показати да је тако; да нова власт околиши са повлачењем правих потеза како би у погодном тренутку кренула у општу офанзиву (унутрашњу и спољну). Ипак, време за храбре и одлучне државотворне потезе, као и стрпљење патриотске јавности – истиче! Не значи да би према глобалним моћницима требало пркосно да се поставимо и престанемо да показујемо спремност на кооперативност, али несумњиво власт државе Србије више не сме да ради у њиховом уместо у свом националном интересу!

Извор: Печат

Драгомир Анђелковић: Косовско-метохијски лакмус тест патриотизма



Србија се недавно суочила са немачком уценом која је преко ноћи изменила параметре српске политичке сцене. Из тога ће релативно брзо произаћи важни одговори о карактеру нове власти.

Иако се неретко потпуно поистовећују, колаборационисти и квислинзи нису нужно исто. Први некада сарађују са моћним непријатељима своје земље, руковођен жељом да ублажи патње народа и колико је то могуће умање штету која држава трпи. Други су малигна подврста првих. Са агресорима, окупаторима или недобронамерним хегемонистичким силама, сарађује из жеље да дођу на власт или пак из идеолошких разлога (убеђења да се једино они боре за праве вредности, важније и од базичног националног интереса, које већина њихових сународника није у стању да схвати и усвоји). Ради власти или из идеолошког фанатизма, они ђаволу продају своју душу и националне интересе. Отуда, неизоставно су разорни фактор државности свог народа. Опет, добронамерни колаборационисти су често по нацију много кориснији од оних који су, по цену било какве штете за државу и народ, некритички спремни на отпор глобалним силницима. У околностима када се нација налази под великим притиском много моћнијих, мудро је тражити стазе спаса како би се сачували национални приоритети. Али њих нико нема право да жртвује. Ради њих је и тотални отпор, уз све ризике које са собом носи, неопходан онда када нема других могућности. То је тада рационална а не емотивна солуција.

ПРАВА МЕРА КОЛАБОРАЦИЈЕ

Како је с правом својевремено рекао један амерички политичар: „Једино ново на овом свету је историја коју не знамо“. О плодотворној колаборацији и, као контраст њој, слугеранском односу према страним моћницима (праћеном ниподаштавањем сопствене нације), те разлици мећу реченим, много тога можемо да научимо из државо-конструктивних и деструктивних дешавања широм нашег континента у доба освајачке епохе француског цара Наполеона I (1769-1821). У светлу тога потом ћемо се осврнути и на нашу (гео)политичку збиљу.

Бонапарта је током својих успешних похода од Атлантика до Средоземља, до 1812. године освојио већи део Европе западно од руских граница, те прекројио међе тамошњих држава, успоставио низ нових зависних творевина, и на чело већине подређених ентитета довео владаре из редова своје породице или француског војног врха. Наметнути краљеви су се ослањали на нову (грађанску) управљачку елиту из редова покорених народа, која се једним делом идеолошки идентификовала са доносиоцима бакље Француске револуције, док се другим делом понашала опортунистички (у дијапазону од колаборације ради заштите националних интереса до служења странцима из личних побуда).

У владама свих држава Наполеонове „заједнице народа“ било је и једних, и других, али у различитим пропорцијама. Међутим, без обзира на различите преовлађујуће мотиве колаборације – доминирали беневоленти колаборационисти или преовлађивали квислинзи –владе и краљеви марионетских држава неизбежно су се налазили између француског чекића и домаћег наковња. Ко год био у питању, ако су се поменути властодршци суштински опирали захтевима Наполеона (макар их и пасивно опструирали само зато што су увидели да ће неизбежно испровоцирати опасну реакцију поданика) озбиљно су рескирали да их император уклони са власти. Опет, ако су кротко извршавали налоге из Париза, постајали би убрзо врло непопуларни и међу оним својим поданицима који су делили либералне идеје те иницијално поздравили нови поредак. Тако су призивали побуне које су многе Наполеонове клијенте такође коштале власти или су њу убрзо свеле (и то номинално) на мањи део територије њихових краљевина, који су заправо контролисали послати француски интервенционистички контингенти.

ШВЕДСКЕ ПОУКЕ

Скоро сви Наполеонови „извозни“ краљеви као и њима блиске домаће политичке елите земаља које су им поверене на управу, на овај или онај начин, лоше су прошли. Изузетак је била Шведска, у којој је уз подршку Бонапарте на власт дошао његов, на бојном пољу не нарочито успешни маршал, Жан-Батиста Бернадот (1763-1844). Тај човек из царевог ужег круга брзо се показао много способнијим политичаром него што је био војник. Додуше, испољавању његове вештине маневрисања погодовала је специфичност Шведске. Та земља, за разлику од већине Наполеонових „савезница“, није била освојена већ се сама благовремено приклонила европској хегемонистичкој сили, како би избегла инвазију. Шведски парламент је 1810. године поменутог француског маршала изабрао за наследника краља Карла XIII, који није имао деце.

Жан-Батиста Бернадот је у почетку наступао као Наполеонов верни следбеник како би се на крилима његовог ауторитета и страха од његових бајонета, учврстио на шведском престолу. Када му је то пошло за руком постао је већи Швеђанин од многих правих Швеђана. Све више је инсистирао на заштити шведских државних интереса, чак и када је на основу тога његова политика долазила у колизију са појединим Наполеоновим захтевима. Ипак, осећајући шта је за императора приоритет, на тим пољима му је полетно излазио у сусрет док год то није представљало баш превелики терет за Шведску. На тај начин је, уз повремене тензије (које ипак нису прелазиле црвену линију), и француски вук био сит и шведске овце су остајале на броју.

Тако је било све док је Наполеон био у позицији да се лако обрачуна са Шведском. Чим су његова кола кренула низбрдо током похода на Русију (1812-13), Бернадот (тада већ под именом Карло XIV) отворено је стао на страну противника Француске (које је и пре тога неко време прикривено подржавао). Дочекавши повољне војно-политичке прилике, чак је и увео Шведску у рат против Наполеона, свестан да без радикалне промене геополитичког контекста његова земља неће уистину бити независна. Шведске трупе су одиграле не баш небитну улогу у поразу Бонапарте (иако Бернадот није дозволио да наставе операције пошто су савезничке трупе прешле границе земље његовог порекла – Француске). А некадашњи пулен француског цара остао је поносни краљ северне краљевине све до своје смрти, те га је национална историја оценила позитивно, односно династија коју је основао и данас влада Шведском.

СРПСКЕ ПАРАЛЕЛЕ

Толико о прошлости. Данашња Србија се на неки начин налази у сличном положају као Шведска почетком 19. века. Лоцирана је у зони доминације евроатлантских сила које реално прете да угрозе и оно што још контролишемо на КиМ-у (да не говоримо о штети која нам је већ нанета). Ипак, до краја нисмо покорени а налазимо се у зони која није баш толико далеко од „слободне европске територије“, где се све успешније одвијају интеграције око Русије у економском и војно-политичком успону. Такође, на штету евроатлантског блока мења се и глобална геополитичка и економска реалност. Док Запад слаби, Исток (и не само он) доследно јача.

Српска власт, ко год њу чинио, за сада још мора да балансира како би нашла неки начин да избегне ударе са Запада који могу озбиљно да угрозе и њу, и државу, али и већ сада дужна је да паралелно систематски ради у циљу дугорочног стварања што бољих основа да се наша земља у погодном моменту радикално окрене од оних који су јој много зла учинили, те продужење чије доминације представља препреку за реализацију наших националних претензија, односно озбиљна је претња и за нашу државност и виталне интересе.

Прошли режим је био доминантно квислиншки а не беневолентно колаборационистички. Трговао је националним интересима да би дошао на власт а тек после тога је (и то повремено) покушавао да нешто извуче и за земљу, како би избегао опасно прекомерно унутрашње незадовољство. Нова власт, без икаквих илузија да ће бити изразито национална (без обзира на такве појединце у њеним редовима), дочекана је са надом многих да ће Србију повести новим путем, тј. курсом национално конструктивне колаборације са Западом, те у реалним оквирима упоредном приближавању Русији и другим пријатељским државама. Неки досадашњи потези охрабрују да је тако (Николићева посета Русији, наговештаји нове културно-идентитетске политике). Други – као што је задржавање многих старих кадрова и фанатично понављање ЕУ мантри – изазивају зебњу да није тако, односно да се у Србији осим државног врха ништа суштински није променило. Но, прави тест патриотизма нове власти је већ почео.

ТРЕНУТАК ИСТИНЕ

Србији су у првој половини септембра дрско испоручени немачки услови за наставак ЕУ интеграција. Они подразумевају потпуну нормализацију односа Београда са Приштином и дизање руку Србије чак и од Срба на северу наше јужне покрајине. Национално одговорна власт ни по цену рата а камоли одрицања од (иначе врло проблематичног) кретања путем ка чланству у ЕУ, на тако нешто не би пристала. Једно је покушавати и даље да се са Немцима нађе неки модус вивенди (што сам већ јавно подржао), те на продуктиван начин склапање обострано корисних аранжмана са Берлином (који су могући и без ЕУ интеграција), а друго је неприхватљива (а сада од нас тражена) косовска капитулација.

Власт која директно или посредно препусти север Косова Приштини била би на најгори начин квислиншка чак и када не би формално признала независност лажне државе Косово (што ни за пуну нормализацију односа није неопходно). То би била и када би „непристрасно“ пустила грађане да се на референдуму – о коме се сада прича да ће бити одржан – изјасне да ли бирају ЕУ или КиМ, а да се при томе сама јасно и јавно не определи у прилог очувања територијалног интегритета државе. Државни врх је по Уставу дужан да брани сваки педаљ Србије, а не да лобира за улазак у Унију или ради њега под знак питања доводи очување територијалног интегритета.

Толико о конструктивној колаборацији, служењу интересима иностраних фактора, нијансама и границама између наведеног, и косовском лакмус папиру патриотизма, који ће нам пружити круцијални одговор о карактеру актуелне влати. Надам се да ће он бити позитиван по Србију, али тада више нема места за празне приче да смо дужни да испоштујемо баш све што је прихватила претходна власт. Тим пре што се ради о неформалним договорима а не обавезујућим споразумима. Уосталом, Устав Србије је и изнад њих, а оне који су их евентуално потписали треба санкционисати, а не њихове антидржавне поступке материјализовати. Њихова започета (не)дела не амнестирају оне који их окончају.

НАЦИОНAЛНИ ОДГОВОР

Српска патриотска јавност поново мора максимално да се активира у прилог заштите преосталих српских позиција на Косову и Метохији. Друштвена мобилизација у том правцу биће најбоља подршка патриотским елементима у власти, и упозорење онима који то нису, да мирно нећемо гледати ни на евентуалне манипулације са одбраном КиМ-а, а камоли на косовску капитулацију! Власт која настави по старом када се радио о Косову и другим важним државним питањима, за нас не сме да буде боља од претходног режима, и од њега не треба да прође боље и када се ради о суду народа, и о суду историје. „Медени месец“ је прошао са доласком хладног ветра из Берлина тек који дан после помпезног повратка наше делегације из Немачке, а да државни врх на одговарајући начин није реаговао. Срећни смо што смо се решили (неких) жутих, али сада је крајње време да видимо какви су стварно ови нови, и да ли негде из позадине поново не провејава нешто жуто?

Драгомир Анђелковић: Стефановић уместо Стефановића?
29 септембар 2012 Драгомир Анђелковић
Ел. пошта Штампа PDF

Поново се чују фанатичне оде евроинтеграцијама, док у вези са отмицом Косова и Метохије глава и даље допушта да клатно полако клизи куда Приштина жели

Тек што се почетком септембра наша државна делегација вратила, како нам је током ње и одмах по њеном окончању представљено, из успешне посете Немачкој, уследио је хладан туш. У Београд су муњевито дошли немачки парламентарци, који су српској јавности предочили седам услова Берлина за отпочињање преговора о приступу Србије ЕУ. Уз разне друге видове понижавања Србије, они садрже и захтев да дигнемо руке од Косова и Метохије, односно да се помиримо са отмицом тог дела наше територије, те врховном влашћу Приштине чак и над Србима на северу КиМ. То баца сенку ако не и на мотиве нове власти, онда бар на њену превелику кооперативност према Западу и приврженост ЕУ интеграцијама. Ако не уследе озбиљни национално одговорни потези из Београда (уместо отпочињања тихог реализовања немачког ултиматума), може да испадне да су све најављене немачке инвестиције део надокнаде за КиМ, а не могућност за унапређење наших спона без обзира на размимоилажења око неслагања у вези са судбином јужне српске покрајине, односно да су српској јавности представљене разне потенцијалне „благодети“ сарадње са Немачком под условом да буде „разумна“ у вези са косовским питањем.

ЖУТА РЕТРОСПЕКТИВА



Претходна власт је водила, чак и на основу прворазредних америчких дипломатских извора, доказано издајничку политику препуштања КиМ албанским клијентима оних који су на нашу земљу извршили агресију 1999. године. Тако је, да се подсетимо, плаћала за своје довођење на чело државе. Уз то, на разне друге начине – од наметања лажи о нашој доминантној кривици за ратове деведесетих (нпр. мит о Сребреници), до „регионалног помирења“ по принципу да се ми Хрватима извињавамо и за то што су нас клали у Јасеновцу – ниподаштавала је наше националне интересе. То је радила и са моралом и традицијом. Само да се сетимо удварања Бриселу промовисањем тзв. геј парада и сличног. Да сада и не говоримо о накарадној економско-социјалној политици која је већину Срба довела до просјачког штапа, уместо великог дела наше индустрије оставила „спаљену земљу“, а скоро све што и даље вреди предала у руке странаца и домаћих тајкуна којима, по правилу, спрам личног профита нација и држава мало значе.

Зато је патриотски императив био дати све од себе да кривци за убрзано труљење Србије оду са власти. Стога је велики део српске патриотске јавности подржао реалну могућност за промену власти, те, уз све резерве које је према њој имао, долазак нове владајуће екипе. Но, истиче доба поштеде „нових“, због наде да ће промене добити дубински карактер, те давања времена да то почне да се дешава. Променили су се људи на врху, али убрзано почиње да бледи нада да ће се целовито променити и штеточинска политика, односно они који на извршним функцијама, од медија до битних државних и културних институција, представљају њене носиоце.

МОДЕЛИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ВЛАСТИ

Када дође до „радикалних“ промена на челу државе, ново стање може да се учврсти на два начина: 1) темељним резовима како би дошло до дубинског дисконтинуитета у односу на претходно стање; 2) симбиозом са делом старог режима. Но, тада се покаже да оно што је требало да буде „радикални“ преокрет, заправо то није. До јуче опозиционе партије обећавале су свашта како би победиле на изборима, али пошто се то десило нису спремне да отпочну „генерално чишћење“ државе (већ га само симулирају). Тада се нова власт учвршћује преузимањем многих кадрова из старе, те прикривеним договорима са неким њеним првацима, уместо храбрим сменама и наметањем нових принципа. У софистицирано окупираним земљама као што је наша, инострани ментори ислужених квислиншких режима, обично улажу велике напоре да се промене одвијају по последњем сценарију. Тада народ на неко време умири своје страсти и отупи, а много тога, ако не баш и све, настави да се развија као и пре избора. Све док миц по миц хегемонистичке силе не заокруже оно што желе, те учврсте наметнуто стање.

Велики део патриотске јавности и даље се нада да описано на крају претходног пасуса није случај у постизборној Србији. Међутим, много тога забрињава. И то толико да се приближава тачка „лома“, када ће – ако се нешто коренито не деси у односу према Косову, али и другим аспектима наше стварности – за њу нови постати исто што су били стари. Поново се чују фанатичне оде евроинтеграцијама, док се у вези са отмицом Косова и Метохије глава и даље гура у песак, тј. допушта да клатно полако клизи куда Приштина жели. Уместо нове културно-идентитетске политике – коју су челни људи Ресорног министарства наговестили, да би се од њих под притиском старих властодржаца, јуришника анти-Србије и вероватно страних амбасада, државни врх муњевито оградио – спрема нам се, уз благослов државе, нова хомосексуална фешта на улицама Београда. Говори се о продаји „Телекома“ (ваљда Немцима?), а не о коперниканском преокрету у економији, који би довео до окретања себи и покретања индустрије, уместо да чекамо илузорно отварање ЕУ капија и клањамо се ММФ-у. Из озбиљних руских кругова већ се чују негодовања да се помпезно прича о српско-руској сарадњи, а мало се, на неким важним пољима за које су Руси заинтересовани, и сада уистину ради. Као да се и даље мисли на Берлин и Вашингтон, када се каже Москва.

КОСОВСКА РЕПРИЗА

Могао бих да се подробније бавим многим питањима, од приступа нових власти медијима до асиметрично жутих комбинација чији видљиви део је промена на челу „Телекома“. Ипак, сада ћу се задржати само на косовском проблему. Настављено је певање старе (лоше) косовско-метохијске песме, а за шефа нашег преговарачког тима доведен је кадровски анахронизам старог режима – Дејан Павићевић. Дојучерашњи блиски сарадник врховног Тадићевог косовског преговарача постао је Стефановић уместо Стефановића. Све под наивним изговором – озбиљна смо држава, па потпуно морамо да испоштујемо оно што је претходна власт прихватила, чак ако се са тим и не слажемо. Но, јасно је да ствари стоје другачије.

Професор уставног права Ратко Марковић, који је у области којом се бави прворазредни ауторитет, наглашава да нова власт апсолутно није ни у каквој обавези да спроводи договоре претходне. Државу обавезују међународни уговори, и то тек када су потврђени у Народној скупштини, а не политички договори претходне власти срачунати на то да Србија постепено дигне руке од Косова и Метохије. Отуда, са правног становишта, ни парафи које је бивши преговарач Борислав Стефановић стављао на договоре које је уз посредовање ЕУ постизао са Приштином, ни потоње уредбе владе – за садашњу власт немају обавезујући значај. Празне су приче неких наших нових властодржаца да морају да одраде оно што је отпочела претходна власт. Ако то буду радили и тамо где се удара на српске виталне интересе у вези са КиМ, у питању је неки њихов рачун за који само налазе изговор.

КРАЈ ИГРЕ?

Немачка је озбиљна држава, чија реч има пресудну улогу у ЕУ. Ако је она јасно и гласно изашла са условима без којих нема нашег наставка кретања путем евроинтеграција – нема дилеме да од тога неће одустати. Најаве из Београда да ће до отпочињања преговора о приступу Србије ЕУ, и поред отрежњујућег немачког хладног туша, ипак доћи у првој половини наредне године, указује или на то да смо током предизборне кампање слушали „патриотске“ лажи, или пак да власт купује време да би повукла неке државотворне потезе. Међутим, примена већине онога што је Стефановић договорио, представљало би стављање тачке на последњу могућност.

Нема преговора са Бриселом без испуњавања немачких услова, а они подразумевају дизање руку од Косова, на начин за који храброст није имао ни Тадићев режим. Са Немцима или било којим другим страним факторима морамо да играмо разне игре, па и да им правимо неке болне уступке, али сврха тога је да нам буде боље, а не горе, да заштитимо виталне националне интересе (од којих је први очување територијалног интегритета), а не да их опасно поткопавамо. Ако се покаже да нова власт не ради тако, већ на (гео)политичком, али и другим пољима настављају по старом, онда мотиви нису национални већ лично-партијски.

ОДМЕРЕНА ОДЛУЧНОСТ

Данас када се руше темељи ЕУ, бесмислено је причати да је наша боља будућност превасходно везана за евроинтеграције, те да је нужно да ради тога жртвујемо било шта друго. И да је тако, радило би се о неприхватљивом моделу понашања. А камоли када сваки дан гледамо колико је Унија усрећила Грке и многе друге народе подређених држава. Отуда, многи ће имати разлог да помисле да као што је прошла власт помогнута да дође на чело државе да би радила у интересу америчке и берлинске, а не српске косовске политике – овој садашњој је Запад то допустио уз њено обећање да државу суштински неће скренути са курса којим је кренула 2008. године. Још се надам да се неће показати да је тако; да нова власт околиши са повлачењем правих потеза како би у погодном тренутку кренула у општу офанзиву (унутрашњу и спољну). Ипак, време за храбре и одлучне државотворне потезе, као и стрпљење патриотске јавности – истиче! Не значи да би према глобалним моћницима требало пркосно да се поставимо и престанемо да показујемо спремност на кооперативност, али несумњиво власт државе Србије више не сме да ради у њиховом уместо у свом националном интересу!

Извор: Печат

Pdf Politika ne služi za promociju

zatvoreno