Glas Sauronov
Primećen član
- Poruka
- 674
Да је ово сређенија земља вероватно би међу најзначајнијима (или најпопуларнијима) биле теме преиспитивања основа једне цивилизације под утицајем разних уметничких дела која се баве историјским контраверзама. Тако су ланац расправи покренула дела Да Винчијев код или Страдање Исусово. Код нас је још далеко од тога да такве теме буду у врху интересовања, али то не смањује њихов значај, а и потребу преиспитивања “у слободно веме”. Како овакви форуми у суштини јесу производ доконости зашто не покренути такву тему овде.
Филм Небеско Краљевство, за кога је речено да представља другачији приступ Крсташким ратовима, је згодан кандидат за покретача такве расправе. Сам приступ није много другачији од оног до сада виђеног. Само је пооштрена подела скоро до нивоа манихејства. Са једне стране су фанатици (само у редовима Крсташа – Темплари), а са друге крсташки краљ Јерусалима и њему одани витезови који се труде да очувају мир са Саладином и буду толерантни као што су то били Арапи у време своје владавине. Главни јунак одбија да преузме престо после смрти краља убиством свог противника. Као да је слушао речи нашег Патријарха – зло добра донети неће.
У филму су такође приказани Сарацени много више него у ранијим делима. Види се снага цивилизације полумесеца која тада није била првенствено деструктивна. Занимљив је моменат када главни јунак преузима вођство у одбрани Јерусалима и каже како је тај град светиња која припада свима, јер се не зна чија је светиња важнија.
У својој анализи поћи ћу од овог момента. Јер данас, скоро хиљаду година касније, ова светиња и даље не припада свима. Барем не свима једнако. Супротно мировном плану Уједињених нација из 1948. Јерусалим је под искључивом влашћу Израела, државе у којој је државна религија једна од три монотеистичке – јудаизам. Јевреји у тој окупацији имају помоћ хришћана (пре свега Америке) и одржавају се углавном захваљујући тој помоћи. Међутим, хришћани од тога немају ништа (осим можда “задржавања” муслимана) јер су Израелци без икаквих дилема пуцали и на хришћанске храмове када су се у њих сакрили палестински рањеници.
Да ствар буде гора и даље се воде Крсташки ратови, овога пута не у име “вере” него “демократије”. Мада и верска компонента је и даље јака, у то не треба сумњати, јер Џорџ Дабаја Буш има “мисију од Бога” да силом уводи амерички поглед на свет где год му се прохте.
Кажу да Срби јесу Европљани. Мислим да би Србија, која је такође била жртва идеолошке искључивости и империјализма (који сада тријумфују у Ираку, а прете и суседном Ирану), могла да игра своју улогу у преиспитивању вредности једне цивилизације која је заснована на насиљу. Мени се бар гледајући неправде које смо “ми” нанели другима срце стезало, и даље се стеже јер знам да се те неправде врше и овога дана. Са друге стране Срби, који су своје дугове платили, немају разлога да се боје Зоре Новога Дана, када ће се сазнати да батина има два краја.
Још нешто за крај. Ко буде гледао филм фасцинираће га Саладинова толеранција јер је он и поред тога што су му Темплари убили сестру одлучио да поштеди становништво Јерусалима. Када му је хришћански командант рекао да су Крсташи побили све муслимане када су они заузели град, Саладин му је једноставно одговорио – ја нисам они.
Овакво понашање је доста другачије од данашњих акција муслимана. Али не треба заборавити да су уследили сурово уништавање цивилизације Ал Андалуза, колонизација праћена француским злочинима у Алжиру, подршка израелским злочинима и остали греси Европе и Америке. Треба имати у виду да муслимански поглед на време много се разликује од западнохришћанског. Према том погледу Крсташки ратови, који су били пре скоро хиљаду година, као да су били пре мање од једног века. Када се има у виду ова дуга историја ароганције, не треба много да чуде легитимне акције попут оне која је изведена 11. Септембра 2001. године.
Филм Небеско Краљевство, за кога је речено да представља другачији приступ Крсташким ратовима, је згодан кандидат за покретача такве расправе. Сам приступ није много другачији од оног до сада виђеног. Само је пооштрена подела скоро до нивоа манихејства. Са једне стране су фанатици (само у редовима Крсташа – Темплари), а са друге крсташки краљ Јерусалима и њему одани витезови који се труде да очувају мир са Саладином и буду толерантни као што су то били Арапи у време своје владавине. Главни јунак одбија да преузме престо после смрти краља убиством свог противника. Као да је слушао речи нашег Патријарха – зло добра донети неће.
У филму су такође приказани Сарацени много више него у ранијим делима. Види се снага цивилизације полумесеца која тада није била првенствено деструктивна. Занимљив је моменат када главни јунак преузима вођство у одбрани Јерусалима и каже како је тај град светиња која припада свима, јер се не зна чија је светиња важнија.
У својој анализи поћи ћу од овог момента. Јер данас, скоро хиљаду година касније, ова светиња и даље не припада свима. Барем не свима једнако. Супротно мировном плану Уједињених нација из 1948. Јерусалим је под искључивом влашћу Израела, државе у којој је државна религија једна од три монотеистичке – јудаизам. Јевреји у тој окупацији имају помоћ хришћана (пре свега Америке) и одржавају се углавном захваљујући тој помоћи. Међутим, хришћани од тога немају ништа (осим можда “задржавања” муслимана) јер су Израелци без икаквих дилема пуцали и на хришћанске храмове када су се у њих сакрили палестински рањеници.
Да ствар буде гора и даље се воде Крсташки ратови, овога пута не у име “вере” него “демократије”. Мада и верска компонента је и даље јака, у то не треба сумњати, јер Џорџ Дабаја Буш има “мисију од Бога” да силом уводи амерички поглед на свет где год му се прохте.
Кажу да Срби јесу Европљани. Мислим да би Србија, која је такође била жртва идеолошке искључивости и империјализма (који сада тријумфују у Ираку, а прете и суседном Ирану), могла да игра своју улогу у преиспитивању вредности једне цивилизације која је заснована на насиљу. Мени се бар гледајући неправде које смо “ми” нанели другима срце стезало, и даље се стеже јер знам да се те неправде врше и овога дана. Са друге стране Срби, који су своје дугове платили, немају разлога да се боје Зоре Новога Дана, када ће се сазнати да батина има два краја.
Још нешто за крај. Ко буде гледао филм фасцинираће га Саладинова толеранција јер је он и поред тога што су му Темплари убили сестру одлучио да поштеди становништво Јерусалима. Када му је хришћански командант рекао да су Крсташи побили све муслимане када су они заузели град, Саладин му је једноставно одговорио – ја нисам они.
Овакво понашање је доста другачије од данашњих акција муслимана. Али не треба заборавити да су уследили сурово уништавање цивилизације Ал Андалуза, колонизација праћена француским злочинима у Алжиру, подршка израелским злочинима и остали греси Европе и Америке. Треба имати у виду да муслимански поглед на време много се разликује од западнохришћанског. Према том погледу Крсташки ратови, који су били пре скоро хиљаду година, као да су били пре мање од једног века. Када се има у виду ова дуга историја ароганције, не треба много да чуде легитимне акције попут оне која је изведена 11. Септембра 2001. године.
Ali ozbiljne civilizacije ne. Umetnost je vidjenje istorije a ne sama istorija.
. Shvatio si na sta sam ciljao !