Vuk Lazarevic
Prikazujem rezultate 1 do 2 od 2

Tema: Vuk Lazarevic

  1. #1
    Iskusan ancika (avatar)
    Učlanjen
    15.03.2004.
    Pol
    ženski
    Lokacija
    Tamo gde ljubav pochinje...
    Poruke
    5.098
    Tekstova u blogu
    20
    Reputaciona moć
    103

    Podrazumevano Vuk Lazarevic

    Sta znate o mladjem bratu despota Stefana Lazarevica?



  2. #2
    Iskusan ancika (avatar)
    Učlanjen
    15.03.2004.
    Pol
    ženski
    Lokacija
    Tamo gde ljubav pochinje...
    Poruke
    5.098
    Tekstova u blogu
    20
    Reputaciona moć
    103

    Podrazumevano mrzi me vise da kopiram

    17. Побуна Вука Лазаревића
    Мукотрпни мир није било баш лако одржати па су видљиви многи уступци које је деспот Стефан морао чинити према Турцима. Међутим, за утеху је било и то што су Турци респектовали деспотову снагу и нису више смели са својим четама да упадају у Србију онако како су то до тада чинили. Нарочито је то било видљиво током 1404. године када је у Бугарској почињао устанак против турака. "А и градови бугарски беху се побунили (под вођством) синова царева бугарских. Зато пре овога подиже се цар Мусулуман и дошавши на Темско, заузе га у боју" (Константин Филозоф). Устанак је узео те размере да је до краја султан Сулејман морао лично да поведе војску у Бугарску, али пут га је водио кроз земље деспота Стефана. Не смејући да пређе преко њих он је једним посебним посланством за то од деспота затражио дозволу. "И посла посланике ка благочастивом овом деспоту рекавши: Само хоћу да прођем кроз пределе твоје без икакве штете" (Константин Филозоф). Ово је био сасвим довољан знак да султан респектује деспотову снагу, а на овом месту је потребно навести и то да су турске јединице након проласка кроз деспотове земље ушле у земље које су држали Бранковићи, али њих нису питали за било какве дозволе.

    Колико је све ово могло да охрабри деспота види се из тога ако се присети оних година турске власти пре Ангорске битке. Тада Бајазит никада никога није питао за било какве дозволе, па је ово био сасвим довољан знак нарасле деспотове снаге, али и опадања турске моћи. Ипак, деспот није био толико јак и сигуран у своју снагу да Турцима дозволу ускрати, а пролазак турака кроз Србију изазвао је комешање међу властелом којој није било право видети Турке како неометано пролазе. У том незадовољству отишао је најдаље неки властелин Новак (или Караљук) који није само нападао турску војску у пролазу већ је упадао и дубоко у њихову територију. "Беше неки муж по природи сличан лаву (неки Новак) и тај (је био) од пресветлих из давнине, (као и) под руком истоименога (Стефана) и пре овога; он на хајдучки начин узнемири срца исмаиљћанских земаља" (Константин Филозоф). Разјарен султан је тражио од деспота да овога властелина ухвати и да га казни, али деспот се извлачио тиме да му је Новак недоступан јер се налази по планинама и да га стога не може ухватити. "И зато га је тражио цар (Сулејман) да га погуби. Одговор (Стефанов) беше да он као разбојник у горама обитава (Константин Филозоф). Новак је у својим нападима по свему судећи ипак био подржаван од стране деспота и није то чинио без његовог знања и одобрења. На крају се толико осмелио да је напао и заробио ни мање ни више него комору султана Сулејмана и послао је као поклон своме господару, деспоту Стефану. То је сада већ било превише и за самог деспота, па је он (деспот) на крају морао да заплењену комору врати Сулејману. "Њу, полазећи ка овчем пољу Топлицом, напред речени муж, Караљук му је име (Новак) узевши неке ствари од царских станова донесе, а деспот опет ове врати" (Константин Филозоф).

    До 1409. године то је био најкрупнији вид неслагања између деспота и Турака, а сви односи су касније имали неки привид мира. Те године (1404-1409.) и немају неких посебних догађаја у самој Србији, мада је деспот имао неколико покушаја да се умеша у догађаје који су се дешавали око Зетског Приморја, али како они немају неки посебан значај за његову владавину неће се спомињати. Оно што је направило прави хаос у Србији за наредне године јесте поновни сукоб између деспота Стефана и његовог брата Вука, а који је тек сада почео да добија драматичне облике.

    Некако од Ангорске битке и постепеног преузимања власти у Србији од стране деспота Стефана, Вук је испољавао све веће незадовољство таквим развојем догађаја тражећи за себе удео у владању земљом. Деспот Стефан, као прави аутократа, али и човек свестан да распарчавање земље доводи Србију у опасност од поновног потчињавања Турцима, одбијао је и по цену сукоба са братом било какву помисао да земљу дели. Видели смо из претходног дела приче да је до једног оваквог сукоба већ дошло и да је Вук тражио помоћ од Турака. Да Сулејман није био заузет ратовањем око султанског престола, могуће је да би Вука до краја и војно помогао. Увидевши да деспота Стефана не може угрозити на престолу, али и притиснут од стране мајке, кнегиње Милице, Вук се привидно смирио и одустао од даљњих таквих драстичних притисака на деспота Стефана. Међутим, то стање није могло дуго да траје и тога су били свесни сви. Након смрти кнегиње Милице (1405.) и повлачења Јефимије, нико више није остао, а кога би браћа толико поштовала да би му послушали савет, ко би могао да посредује међу њима. Сада су се створили сви услови да се овај неспоразум реши.

    Сукоб међу браћом мора се посматрати нешто слојевитије него што би то било ако би се сматрало да је то била обична борба за власт међу њима. Било је и тога, али то није све. С једне стране је тачно то да је код Вука сигурно избило незадовољство тиме да је он, као један од Лазаревића, био скоро потпуно потиснут из владања Србијом. У време живота кнегиње Милице, сви су они заједно (кнегиња, Стефан и Вук) управљали земљом и појачани са Јефимијом представљали неки породични савет Лазаревића. Нешто слично је било и код Бранковића где су Мара, Гргур, Ђурађ и Лазар, заједнички управљали оном облашћу која им је припадала. Међутим, након Ангорске битке почео је Стефан да за себе присваја све већи удео у владању, а након смрти кнегиње Милице (1405.) постао је и прави аутократа. У то доба нешто слично се дешавало и код Бранковића, с тим да је тамо предводничку улогу преузимао ратнички настројен Ђурађ. С друге стране, деспоту Стефану није падало на памет да дели власт у Србији, не само зато што он није желео да крњи своју власт, већ и због тога што је Србија била ионако сувише слаба, а њеним дељењем постала би одмах плен неког од освајача. Дакле, поново се створио сукоб две концепције које су за све ово време толико присутне у Србији. С једне стране је Вук са својим сепаратним идејама о подели Србије, а с друге аутократа Стефан који не мисли да је подела Србије добар потез. Сукоб међу браћом је трајао дуже време, заправо од Ангорске битке, али тек сада је добио могућности да се до краја разреши. "Кад је прошло неко време, Вук је упорно молио и кумио од брата свој део покрајине, али му је овај ни по какву цену није хтео уступити" (Мавро Орбин).

    За све то време султан Сулејман је са стране посматрао све те сукобе у оквиру породице Лазаревић и са своје стране га још распиривао. Њему сигурно није било право то што је деспот успео да отргне Србију из круга турских вазала и да је на крају преведе у Угарски табор. Стога је непрестано чекао погодан тренутак да се умеша у унутрашње ствари Србије и да онда покуша да оствари своје циљеве. Управо Вуково незадовољство је било идеална прилика да се створи јака опозиција у Србији све јачој власти деспота Стефана. Оно што је олакшавало посао била је чињеница да није Вук био једини незадовољник у Србији. Било је ту много властеле која није била задовољна деспотовим приласком Угарској и која је сматрала да је турска сигурнији савезник. Опет, било је доста оних који су прижељкивали немире не би ли на тај начин себи створили могућност да постану независни (попут ранијих Зојића, и Белоцрквића). Управо на такве незадовољнике рачунао је султан Сулејман. Наравно, ту су били и Бранковићи, већ турски вазали, који би могли значајно припомоћи већем хаосу у Србији. Да би на неки начин убрзао догађаје, али и пољуљао деспотов положај и охрабрио незадовољнике почео је султан да шаље акинџије да упадају на српску територију и да пљачкају по њој. У том упадима нарочито је остао у сећању онај из јануара 1407. године када су Турци страшно похарали параћински крај.

    Није познато шта је деспот чинио да сузбије турске упаде, као што није познато и то на који је начин покушао да онемогући незадовољнике. Заправо, он у предвечерје отвореног сукоба (крајем 1408. године) све више учвршћује своје везе са краљем Жигмундом. По неким наводима још током 1406. године деспот Стефан и краљ Жигмунд су планирали неки ратни поход на Турке будући да су ови представљали све већу претњу Угарској и Србији. Међутим, Жигмунд се упетљао у рат у Босни са приврженицима напуљскога брата Ладислава и цела операција према Турцима морала је да чека друго време. Након победе код Добора где је Жигмунд заробио и босанског краља Твртка II и већину властеле, пала је и Босна. Ту се Жигмунд страшно осветио давши да се убије чак 126 босанска властелина, да им се главе одсеку и да им се онда обезглављена тела баце са високих стена доборскога града у реку Босну. Ипак, имао је довољно разума да поштеди краља Твртка II и да га са собом у тријумфу поведе у Будим. "Знај, кад се од Божјег рођења бројила година хиљаду четири стотине и пета, пошао је краљ Жигмунд у краљевину Босну с много војске, наиме са 60.000 људи провалио је у краљевство, јер се ондашњи краљ подигао против њега. Стога је остао у земљи три пуне године лети и зими, и напокон је савладао краљевину и заробио краља босанскога и одвео га у Будим. И дао је сто и двадесетшесторици земаљске господе главе одрубити и с високе стене код Добора побацати из града у воду. Тако је покорио краљевство" (Еберхард Виндеке). Оно што је нарочито интересантно у овом сукобу јесте то да, иако је велики број босанске властеле изгинуо, ни један једини велики босански великаш није страдао. Они се чак и не спомињу па се не зна да ли су они то на време умакли или чак нису ни учествовали у овој битци. Но, све њих ћемо ускоро затећи у Будиму где се приклањају победнику Жигмунду. Остало је непознато да ли је у сукобима у Босни учествовао и деспот Стефан, а узимајући у обзир то да је он био угарски вазал велика је вероватноћа да је са својим одредима помагао Жигмунда.

    Након ове победе, вратио се Жигмунд у Будим где је прославио овај свој крвави тријумф, а босански великаши (херцег Хрвоје, кнез Иван Нелипић, војвода Сандаљ Хранић и други) који су до сада били његови љути противници, сада се утркују у изјавама верности. Управо ту, у Будиму, док је трајао Жигмундов тријумф, боравио је и деспот Стефан Лазаревић као његов вазал. Баш у то време долази до једног значајног догађаја. Крајем децембра 1408. године установио је краљ Жигмунд у сагласности са својом женом, краљицом Барбаром, витешки ред који су назвали Змајев ред. Знак овога реда био је златни змај којег су ови витезови носили на грудима, а задатак им је био да бране хришћанство од свих неверника, да штите угарску краљевску кућу од свих могућих непријатеља као и права и слободе краљевства. Створена су два разреда витезова који су припадали овоме реду. У првом разреду је могло бити укупно 24 витеза, а његови припадници су могли бити само домаћи великаши који самим тиме постају и тајни краљеви саветници. У други разред су могли ући сви остали витезови које именују краљ и краљица без ограничења њиховог броја и националности.

    Међу витезовима првога разреда у оснивачкој повељи на првом месту је наведен деспот Стефан Лазаревић, а ту су били међу познатијим и гроф Херман Цељски, палатин Никола Горјански, мачвански бан Иван Моровић. То је био цвет Угарског племства и свих оних на које се угарски краљ ослањао. Самим тиме што је деспот Стефан стављен на прво место међу витезове реда Змаја, довољно говори да је он уживао највећи могући углед на угарском двору. Осим што му је самим тиме указао велику част, угарски краљ Жигмунд је тиме за себе још чвршће везао деспота. Сасвим је сигурно да је Жигмунд знао за све оне неприлике са којима се код куће сусреће деспот те свим оним недоумицама око тога којим политичким правцем кренути, односно приклонити се Угарској или Турцима, па је ово био покушај да се деспот веже за Угарску. Жигмунд није био ни у ком случају наиван што се види већ из самог његовог постављања према деспоту. Оснивање реда Змаја и деспотово наименовање за његовог члана морало је имати одјека како у Србији тако и у Турској, а тим чином се сасвим јасно показивало да је деспот на угарској страни.

    На крају се показало да то што је деспот Стефан постао члан реда Змаја није у Србији посебно импресионирало ни Вука, а ни остале незадовољнике, док је турског султана Сулејмана натерало на одлучну акцију. Сада је било сасвим јасно да деспот неће променити савезника и да ће приступити Турској, а да Вук нема шта да очекује у погледу поделе власти у Србији. Стога он (Вук) пребегне код турског султана Сулејмана и ту му се пожали. Можда је тада Сулејман и сазнао да је деспот именован за витеза реда Змаја, што му је, као искусном политичару, било сасвим довољно да увиди да неће више имати прилику да види деспота Стефана као свога вазала. С друге стране, није било све изгубљено за Турке јер се ту налазио деспотов брат Вук (који је Лазаревић, што је посебно важно) који се нуди за вазала уколико му султан помогне да отцепи део Србије за себе. Уз Бранковиће који су горели од жеље да поравнају рачуне са деспотом и чињеницу да Угарски краљ неће бити у стању да пружи већу помоћ деспоту због сопствених проблема, то је било сасвим довољно да се султан одлучи да Вуку помогне са војском која је изгледа била веома јака. "Подиже, дакле, и овде напред поменутога Вука који измоли од цара (турскога) множину војника, тако рећи све силе његове. Тада цар Сулејман беше заузео и источне крајеве и тако дошавши Сулејману рече (Вук): Ударићу на мога брата (Стефана) да ми или даде половину отачаске земље и градова којима ћу царству твоме служити, или ћу земљу попленити и сатрти је" (Константин Филозоф).

    На самом почетку 1409. године проваљује на деспотову територију турска војску уз помоћ незадовољника из Србије којима је био лидер Вук Лазаревић. На челу ове војске био је Евренос бег, увелико познат као победник над српском војском на Марици (1371.), а било је присутно и других познатих турских војсковођа. Султан Сулејман је ову акцију схватио веома озбиљно шаљући најелитније трупе и војсковође које је тада имао. "А посла са њиме онога који је од почетка био проливач хришћанске крви, који је истоимени са Исмаиљћанима у ратовима, који је и у великој бици на реци званој Марица био виновник крви (Арванез); посла и друге изабране војводе. И дођоше дакле" (Константин Филозоф). Помало чудно делује чињеница да су се незадовољници из Србије удружили са највећим српским крвопијама које је ни мање ни више него предводио славни Евренос бег. И више је него сигурно да је многим од оних Срба који су јахали иза Евреноса, неко од ближње или даљње родбине погинуо на Марици од руке овога познатог убице, међутим у сулудој борби за власт то тада њима није сметало.

    Удар ове војске био је страшан и јаук се проломио целом земљом због страшних покоља и палежа које су чинили Турци, а несебично га помагали (па чак можда у бестијалностима и предњачили) они Срби који су били уз Вука. "И шта је било после овога? Прођоше сву српску земљу, као дивље звери палећи, секући, уништавајући. Порушише и неке градове и, што је незгодније, то не беше бој са варварима, него (бој), који се не може лако бити - са једноплеменима" (Константин Филозоф). Сам турски напад није деспот дочекао сасвим неспреман, а имао је и неку помоћ из Угарске коју је послао краљ Жигмунд. Међутим, и ова Угарска помоћ је била веома горка јер су ови страни плаћеници изгледа правили још више зла него Турци. Тако је познато да је угарска посада из Новог Брда упала у Приштину и спалила је, а успут убила и опљачкала неке дубровачке трговце.

    Ипак, изгледа као да је тај први талас турака и Вукових незадовољника некако сузбијен. "Иако беше множина оних који су дошли, (деспот) (их ипак) много пута сатираше и ужасаваше њихова срца" (Константин Филозоф). У тим првим сукобима деспот Стефан је по наводима биографа имао доста успеха, али као да није желео да у ломљењу противника иде до краја не желећи да буде крив у случају евентуалне Вукове погибије. "Бојаше се да не пострада слично Давиду, који проклињаше пределе гелвујске да не падне дажд на њих ни роса, зато што је ту истекла крв Јонатанова и, побеђујући га, (тј. Вука) не затезаше узде да не буде крив због братске крви" (Константин Филозоф). Стиче се утисак да је деспот још увек очекивао да ће успети да се некако нагоди са Вуком и да ће њега са свим оним осталим незадовољницима који су били са њим (Вуком) успети поново да приволи на своју страну. Таква његова намера, под условом да је стварно постојала, сасвим је разумљива, јер српско национално биће је било ипак бројно сувише мало након силних погибија на Марици и Косову да би се могло исцрпљивати у међусобним борбама за власт. У суштини ове међусобне борбе Лазаревића и Бранковића, као и Лазаревића међу собом, носиле су корист једино Турцима, а стиче се утисак као да је деспот био једини који је то јасно видео. Сама његова намера да се незадовољници поштеде и да се не иде до њиховог крајњег уништења показала се касније као погрешна и до краја ће Србији донети још већих разарања.

    Све што је деспот покушавао до краја се показало да је узалуд јер Турци свој удар понављају у пролеће те године (1409.), али овај пут су изгледа били појачани и са одредима које је довео Ђурађ Бранковић (Мавро Орбин га назива са Ђурађ Вуковић). "Због тога је Вук, добивши од Турчина војску од око тридесет хиљада бораца под заповедништвом Авраноза, у пратњи Ђурђа Вуковића дошао у Рашку, месеца марта 1409. године и пуних шест месеци остао у Рашкој, пустошећи и пленећи она места која му се нису хтела предати" (Мавро Орбин). Турска акција је била много успешнија него што је то била претходна, али је и трајала једно дуже време, што опет говори да се у освајање кренуло сасвим систематски. Наиме, први турски удар у самом почетку 1409. године очигледно није успео и Евренос бег је то одмах увидео. Због тога је други удар у пролеће био нешто спорији, али далеко боље организован. Било је јасно да се Србија не може сломити једним изненадним нападом и да је потребно отпор ломити постепено, од града до града. Овај пут наступао је Вук много опрезније придобијајући све више присталица по Србији. Неког је успео да убеди неким митом, а друге пустим обећањима, углавном деспот је имао све мање властеле са којом је могао пружати отпор. "А када се побоја напада, благочастиви деспот Стефан не изиђе против (њега). Јер још мало изабраних беше (му) остало верних; они и за писма послана од Вука јављаху овоме; (Вук) с једне стране дарове и многе поклоне обећаваше, а с друге стране је страшио претњама" (Константин Филозоф).

    Сада већ деспот није могао да се одупире онолико успешно колико је то чинио раније па се из тога разлога морао постепено повлачити. Ипак, отпор удруженим Турцима, Вуку Лазаревићи и Ђурђу Бранковићу од стране деспота Стефана је био толико јак да су борбе вођене пуних шест месеци. Тада је деспот увидео да је даљњи отпор бесмислен јер он сам није имао снаге да се даље бори, а од Угара није могао очекивати помоћ будући да су се они уплели у своје ратове. То је био основни разлог због којег се повукао чак до Београда у коме је био релативно безбедан због јаких одбрамбених зидова којима је овај град био окружен. То су сигурно били тренуци безнађа за деспота јер држава му се распадала пред налетима Турака које је предводио његов рођени брат Вук. Некако по биографу излази да су деспота у очај бацала писма која је Вук слао његовој властели и у којима је предлагао да они (властела) напусте свога господара (деспота) и пређу на његову (Вукову) страну. "А Стефан, држећи његово писмо, плакаше и баци се пред икону Спаситељеву, говорећи: Види, Христе мој, јер Ти знаш како се неправедно против мене поучавају и слуге моје издају ме, као некада Твој ученик Јуда. Сачувај, дакле, до краја (оне чији си) мали број оставио са мном. И (говораше) друге, сличне овима, умиљене речи и молитве из дубине срца. А ово беше у великом граду, тј. Београду, у његову дому (који беше) унутра (града)" (Константин Филозоф).

    Колико је удружена Вукова и турска сила била јака види се и из тога што су њихови војници долазили чак до Београда и палили његову околину, а да деспот није могао да организује ефикасан отпор. "А (Вук и Турци), прошавши опет још више крајева, дођоше чак близу Београда и велику множину попленише, и сву земљу упропастише" (Константин Филозоф).

    Многима је тада можда изгледало да је деспотовој владавини дошао крај, али ипак Вук није имао снаге да иде до краја (тешко је након свега поверовати да то није хтео) па се сукоб међу браћом на крају завршио преговорима. Немајући куд, деспот је урадио оно што је стално избегавао и што му је најтеже од свега падало, односно поделио је Србију тако да је јужни део земље добио Вук док је северни део са Београдом остао деспоту. "На крају, после многог страдања Рашке, речена господа су се нагодила, те је деспот дао део државе свом брату задржавши за себе земље према Дунаву и Новом Брду" (Мавро Орбин). Доследан својој тадашњој политици, деспот је одбио било какав облик зависности од Турака и остао је и даље повезан са Угарском. Сам положај оног дела земље којом је владао давао му је пуну могућност такве политике. Снажно утврђени Београд, где му је била престоница, био је Дунавом директно повезан са Угарском тако да му је овај град могао бити последње упориште према Турцима. С друге стране, Вук Лазаревић је морао да призна вазалне обавезе према турском султану, а ту су били и Бранковићи који су само наставили своју потчињеност Турцима.

    Гледајући свеукупну ситуацију која тада владала може се слободно рећи да је тога момента губитник био управо деспот Стефан коме је Вук успео да одломи велики део земље, а осим тога изгледа да је и са оног дела на којем је владао морао да исплаћује Вуку половину прихода. "Поред тога, давао је половину прихода ове земље свом брату Вуку, који је остао господар другог дела земље, од Мораве на запад" (Мавро Орбин). Ситуација за деспота није ни у ком случају била добра и то је морало бити свима јасно. За само годину дана успео је Вук уз турску помоћ да добије све оно што је тог тренутка желео, односно, добио је део Србије као што је и тражио. Тога момента он је био можда и задовољан оним што је успео, а могуће је да су и Турци сматрали да је за ту годину доста урађено. Међутим, постављало се питање да ли је такво стање могло да остане и за касније јер сасвим је сигурно да је за деспота такав распоред снага који је тога момента владао био апсолутно неприхватљив. С друге стране, било би сасвим за очекивати да би Вуку, потпуно залуђеним за власт, могло пасти на памет да покуша да преузме и остатак земље што би у реалном односу снага он можда могао и да учини. Турском султану би таква акција сасвим одговарала јер би довела до стављања и остатка Србије под њихову директну контролу. Међутим, сада се коначно редослед догађаја окренуо деспоту у корист.

    Управо у то време, односно баш 1409. године настао је познати деспотов спис под насловом Слово љубве (Слово љубави). Овај спис је посвећен искључиво деспотовом брату Вуку и кроз њега се протежу два мотива: мотив чулне љубави и мотив духовне љубави. Спис рађен као посланица имао је искључиви задатак да подсети Вука на некадашње дане када су он и деспот Стефан били у братској љубави. Тако деспот каже да су били у заједно и близу телом и духом, али су их горе и реке раздвојиле. Ипак, он поручује Вуку да за измирење још увек није касно "још да се скупимо, још да се угледамо, још у љубави да се сјединимо".

    18. Погибија Вука Лазаревића и Лазара Бранковића
    Султан Сулејман је до тога момента доста смотрено водио своје послове и осим ратовања по Европи имао је својих трупа и по Малој Азији где се носио са својом браћом која су такође имала претензије на место султана. Заправо, читава борба око власти до 1409. године водила се у Малој Азији док је у европском делу турске био Сулејман суверени господар. Из тога разлога један од Бајазитових синова, принц Муса, нагло пређе са својом војском у Европу желећи да ту потражи Сулејмана и да га управо ту сломи. Муса није био ни мало за потцењивати мада његови поступци говоре да се ради о неурачунљивом човеку. Из Синопе прешао је Црно Море и запутио се код војводе Мирчета у Влашку желећи га придобити на своју страну. "Чувши за њега угровлашки владар (Мирча) позва овога (Мусу) к себи да се освети за недаће од његова брата (Сулејмана). А овај, живећи међу Мизима, уграбивши згодно време искочи као из сна према пророчким речима..." (Константин Филозоф). Недуго потом појавио се и у Бугарској. Били су то веома спретни потези јер Сулејман је постепено остајао без савезника који су сви листом прелазили на Мусину страну. Изгледа да је Муса био веома добро обавештен о томе ко се противници Сулејманови тако да му је дипломатска акција имала великог успеха. У свим тим преговорима и придобијању савезника Муса је вешто одглумио смотреног човека обећавајући све што су од њега будући савезници тражили. "Ипак, при првој својој појави показавши се свима околним као кротак, дарежљив, као смиритељ, под видом побожности, што се после показа да је горче од жучи, па чак и онима који су му служили." (Константин Филозоф). Њега очигледно нису познавали у Европи и то је вероватно био основни разлог што је успео да сакрије своју гадну природу.

    У том тражењу савезника дошао је Муса и до деспота Стефана, мада није немогуће ни то да је сам деспот, све у жељи да се освети Сулејману за све оне невоље из 1409. године, тражио контакт са њим. У сваком случају, преко војводе Витка преговарао је деспот са Мусом и на крају нашао свој интерес у целој овој акцији. "Посла и ка деспоту Стефану крепке, као заветне речи, да у братско име дође да му помогне, и као да се сам освети за оно што му је Сулејман учинио: Ја ћу ти, рече, оделити и довољан део земље као присноме брату" (Константин Филозоф). Преговори су на крају ипак били веома мучни јер је деспот био неповерљив према Муси и није му много веровао тражећи од њега неке додатне гаранције. Тешка срца, једва суздржавајући бес, Муса је пристао. "Да се о овоме увери, посла деспот Стефан, војводу Витка, који се одликоваше оштром памећу у свему, кога хоћаше (Муса) као преварити и не хтеде се пред његовим очима клети. А цар, видевши да је то немогуће, позва војводу к себи. Војвода је испитивао да ли је истинито писмо на које он треба да се закуне, или то чини на превару; а имао је са собом зналца исмаиљћанскога писма. Иако је (Муса) викао (на Витка) што му досађује, ипак се закле".

    Убрзо је склопљено и савезништво мада сами услови ове сарадње нису познати. Међутим, не треба много размишљати шта је био деспотов интерес тога момента. Скоро је сигурно да је он (деспот) од Мусе тражио да се све оне области које је морао препустити Вуку, врате под његову контролу. У оквиру тога могуће је да је ишао чак и даље тражећи да се и области Бранковића ставе под његову власт. Наравно, да Мусу није требало много убеђивати и овај (Муса) је обећавао све што се тражило од њега не би ли придобио што више савезника. Да ли је стварно и мислио да сва своје обећања одржи јесте већ друго питање. Вероватно да није размишљао уопште о томе и да је водио неку своју игру јер у његовом табору били су и Вук Лазаревић и Бранковићи. "У рату који су међусобно водили Бајазитови синови Муса и Мусломан, деспот је пристао уз новог цара Мусу, па пошао к њему у Романију са својим братом Вуком" (Мавро Орбин). Чини се да сам састав Мусине војске није обећавао много јер су се ту скупиле разноразне белосветске протуве, а Константин Филозоф без икаквог околишања каже: "пошто се сабрало к њему много војника, и то разбојника,..". Војска је била бројна, али је њен квалитет био веома сумњив.

    Ни Муси није ишло све баш глатко јер му посланици нису успели убедити византијског цара Манојла II да напусти Сулејмана. То је на крају био онај језичак на ваги међусобне снаге двојице браће који је превладао. У самом почетку Муса је имао доста успеха заузимајући Галипоље и ликвидирајући једног од јачих Сулејманових великаша, неког Сараџу. "Прво, излазећи из Влашке, сазнаде за једнога од великих исмаиљћанских велможа званог Сараџа-башу у неком месту Дублину и на превару га ухвати; и узевши га са собом, дође до Андријанова града, где му рекоше да иде на Калипоље; и ту уби тога Сараџу" (Константин Филозоф). Но, на крају се показало да то није било од велике важности. Одлучујући сукоб се десио под зидинама Цариграда 15. јуна 1409. године. Међутим, до тога судара десило се неколико веома битних ствари.

    Уплашен тиме што види брата Стефана у Мусином табору, Вук је помислио (и вероватно био у праву) да је деспот са Мусом трговао успешније него што је он то успео. Домишљао се да је та трговина између деспота и Мусе морала бити на његову штету, а што не би било чудно за онога ко је познавао претходне догађаје. Муса сигурно није пропустио да сазна да се Сулејман гадно замерио деспоту Стефану тиме што је помогао Вуку да од овога (деспота) одломи велики део Србије. Са те стране могао је бити сигуран да ће му деспот бити веран (барем у првој фази борбе која је и најважнија), док са Вуком већ није био такав случај. Ако је Вука и успео да убеди да ће му за дату помоћ против Сулејмана оставити све оне територије на којима је тога момента владао, све је то пало у воду онога момента када је Вук видео у Мусином табору и деспота. Сви који су били са Мусом били су ту из неког интереса, неке трговине око власти, а то је био случај и са Стефаном, али и са Вуком. Споразум између Мусе и деспота могао је да буде само на његову (Вукову) штету. То је, по свему судећи, био онај основни разлог због којег се Вук веома брзо покајао што је пристајао уз Мусу. Осим тога, оно што је потпомогло Вука у наредним потезима, било је нагло осипање међу Мусиним присталицама које су одједном почеле, углавном због Мусине тешке нарави, да прелазе на Сулејманову страну.

    И поред свега Муса је успео да са војском дође под Цариград и ту чак да избори извесних војних успеха. Иако није успео да спречи прелазак Сулејманових трупа из Мале Азије, могао се Муса утешити тиме да је код Галате успео да спали и излупа барем оне бродове који су превозили те трупе. У тој акцији истакнуту улогу је имао управо деспот Стефан. "Пошто су Грци и Фрузи били у пријатељству са источним царем (Сулејманом), превезоше га у Цариград, а постројише близу у помоћ и лађе. Муса и Стефан, дошавши више Галате, разбише ове лађе" (Константин Филозоф). Управо тада је и дошло до колебања међу Мусиним савезницима јер су тада могли да се увере да византијски цар Манојло II не подржава Мусу већ Сулејмана. Постепено почео је пребег из Мусиног у Сулејманов табор.

    Вук није нагло променио страну већ је привидно и даље био Мусин савезник, али је тајно шуровао са Сулејманом. У оквиру те сарадње чак је код Венеције посредовао да она (Венеција) обезбеди бродове којима би се Сулејманова војска из Мале Азије пребацила у Европу. Осим тога тражио је од Венеције да му обезбеди уточиште уколико дође до тога да мора да бежи из Србије. На крају је ова његова делатност била и откривена и Вук умало није главу изгубио од разјареног Мусе. На Вукову срећу Муса није реаговао нагло како је он то иначе већ умео, већ се најпре посаветовао са деспотом Стефаном. Овај (деспот) се уплашио тада за брата и успео да одврати Мусу од те намере, узимајући на себе гаранцију да Вук није издао Мусу. "А Муса, сазнавши да Вук хоће да бежи ка Сулејману, тражио је да га закоље при јахању и рече Стефану: Врати се, и узми све (земље) братове, пошто сам од њега узео писмо и неверству и стога ће умрети. А деспот му рече: Ако сам ја неверан, онда је и он. И постаде јамац за свога брата. А ко би други, ако не он?" (Константин Филозоф). По овим наводима стиче се утисак да је деспот брата, иако му је он до тога момента нанео много зла, спасао од сигурне смрти. Међутим, сви су знали да Вук ни у ком случају није сигуран од Мусине касније реакције и да ће му се он (Муса) осветити за издају. Деспотова интервенција је могла да има ефекат само за једно време па не изненађује то што је Вук већ исто вече, након што је деспот Муси гарантовао братову верност, побегао. Није немогуће да га је деспот опоменуо да Муса зна за његову издају и да му је много паметније да се склања испред Мусиних очију. "Затим Вук те ноћи побеже од онога цара (Мусе) (Константин Филозоф).

    Код Орбина постоји једна нешто мало измењенија верзија овога догађаја. По тој верзији успео је Муса нешто раније да зароби Лазара Бранковића, али био је касније пуштен уз вероватни услов да се придружи Муси. "Пре њиховог доласка пао је у Мусине руке Вуков сестрић Лазар, који је био заточен у Галипољу, а касније пуштен" (Мавро Орбин). Вече пред битку окупио је Муса све своје словенске савезнике и, очигледно не верујући им много, закле их на верност. Ипак, непосредно пред битку Вук Лазаревић и Лазар Бранковић пребегну код Сулејмана. "Увече, уочи дана када ће се заметнути битка, сва словенска господа била су код Мусе и заклела му се на верност. Али, упркос томе, пре почетка битке Вук и његов сестрић Лазар побегоше од Мусе и пређоше на страну Мусломана" (Мавро Орбин).

    Коначна битка између Мусине војске и оне коју је водио Сулејман одиграла се 15. јуна 1409. године под зидинама Цариграда. Ту је Сулејман однео апсолутно победу над Мусином војском која се на крају разбежала. "У бици између ова два брата оста победник Мусломан, а Мусина војска беше разбијена и поражена" (Мавро Орбин). Деспот Стефан се по свом обичају храбро борио, али видевши да је битка изгубљена и да је са бојног поља Муса побегао, одлучио је да се и он повуче. "Напред пође деспот Стефан и када виде Мусу где се уплашио и окренуо леђа због невере својих војника и због мало (људи) оставших (уз њега), врати се и сам покрај мора" (Константин Филозоф). Речено је да се битка одиграла у непосредној близини Цариграда, а да је византијски цар био на страни Сулејмана, односно на супротној од оне на за коју се деспот борио. Могуће да се деспот није имао никаквих намера да се склања у овај град јер није знао какав би му се дочек тамо могао припремити. Стога се повлачио дуж мора, али византијски цар Манојло II чим је чуо да се деспот туда креће пошаље по њега лађе које га превезу у Цариград. "И кренувши (Стефан) ка Галати, посла му цар Манојло лађе, у које ушавши, дође у Царствујући град" (Константин Филозоф).

    Иако су у протеклој бици два владара стајала на супротној страни, њихов је сусрет на крају испао веома срдачан, а цар Манојло II је чак потврдио деспоту његово већ дато деспотско достојанство. "Сличан беше упознао сличнога, када му по други пут даде и венац деспотскога достојанства; јер рече да Јован није био у пуној владалачкој власти" (Константин Филозоф). Ово потврђивање деспотскога достојанства је учињено због тога што цар Манојло II није био тај који је Стефану у августу 1402. године дао овај високи чин, већ је то био његов савладар цар Јован. Сада је цар Манојло II нашао оправдање да у то време цар Јован није имао пуну царску власт тако да и његово даровање деспотскога достојанства није имало пуну снагу. Желећи да то исправи цар Манојло II је поново Стефану доделио деспотско достојанство. У суштини радило се о једном типично политичком потезу византијског цара који је покушавао да привуче деспота Стефана на своју страну. Византија није имала шта Стефану да понуди, а оно једино што је могла да подари биле су високе титуле. Како је Стефан титулу деспота већ добио (више од те није било) то му цар Манојло II није могао дати ништа, те стога измишљање да првобитно даривање титуле није правоснажно и онда као знак царске милости Стефан буде поново венчан на деспотство.

    Све то није могло задржати деспота Стефана неко дуже време у Византији и он је журио да се што прије врати кући. Имао је за то доста разлога. Његови главни непријатељи у Србији били су брат му рођени Вук, и Бранковићи. Да зло буде веће сви су они ратовали на страни Сулејмана који је био победник под Цариградом и сада се могло очекивати да ће они као победничка страна да журе у Србију не би ли тамо преузели власт. Како су сви путеви били запоседнути Мусиним непријатељима који би се сасвим сигурно светили деспоту уколико би ишао преко њихове територије, то је остао једини пут за Србију преко државе румунског војводе Мирчета. Ту би деспот био сигуран јер војвода Мирча је био управо први који је на европском континенту примио Мусу и подржао га у ратним акцијама против Сулејмана. Очекивања га нису преварила и након узбудљивог путовања преко мора, војвода Мирча је примио деспота веома срдачно. "А тада је био влашки владар благочастиви и увек спомињани велики војвода Мирча. (Он) их са великим љубочашћем срете и прими деспота и оне који су били с њиме. Јер није се могао наситити неизмерне жеље да га се нагледа те је непрестано гледао у његов

Slične teme

  1. OS Sreten Lazarevic Prilike
    Autor windofchange u forumu Škole
    Odgovora: 1
    Poslednja poruka: 22.04.2009., 00:24
  2. Lazarević i Pavković privremeno na slobodi
    Autor Samanta_ u forumu Politika
    Odgovora: 8
    Poslednja poruka: 22.06.2007., 19:43
  3. Laza K. Lazarević
    Autor odavde_do_vecnosti u forumu Književnost
    Odgovora: 15
    Poslednja poruka: 07.08.2005., 22:47
  4. Laza Lazarević
    Autor Stoorbak u forumu Književnost
    Odgovora: 5
    Poslednja poruka: 07.11.2004., 11:05

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •