proka
Legenda
- Poruka
- 57.100
Izvor: mojnovisad.com /
Šta niste znali o Štrandu: Od pojila za volove do fensi plaže
Pored Fruške gore i čuvene Petrovaradinske tvrđave, koja svojom romantičnošću privlači goste našeg grada, Novi Sad ima Dunav i svoj „Štrand“. Mi, Novosađani volimo da ga zovemo jednim od najlepših kupališta na Dunavu uopšte, ali malo je onih koji znaju da se ova najlepša plaža na Dunavu nekada zvala „Veliki štrand“, ali i „poloj“ ili „pojilo“ jer su ovde zbog plićaka volari napajali stoku.
Piše: Zoran Knežev, hroničar i publicista
Za formiranje i reputaciju Štranda zaslužni su pre svih vojnici i oficiri koji su doazili na kupanje, a činjenica je da je za vreme Prvog svetskog rata dr. Kornel Slavi osnovao preduzeće, koje ga je uredilo. Tih godina do Štranda su gosti dolazili malom železnicom, takozvanim „Trčikom“, čija je polazna stanica bila u Sremskoj ulici.
Od tih godina u spoju vode i peska, bežeći od leta u gradu, ovde vreme provode generacije Novosađana, a neki se preko letnjih meseci potpuno presele na nju. Iako na Štrandu daje svako sebi oduška na svoj način, to ne stvara disharmoniju već, naprotiv, jedan izvanredan štimung. Novosađani vole da se kupaju. Jedni zbog sporta i dobrog fizičkog izgleda i kondicije, drugi da umaknu nesnosnoj vrućini, neko iz dosade, a neko samo zato što je uvek bilo moderno ići na Štrand. Nekada je to bilo malo drugačije nego danas, pa malo podsećanja neće škoditi.
Nekada su topli sunčani dani takođe dovodili priličan broj Novosađana i Novosađanki na tu našu najlepšu plažu na Dunavu, a procvat se desio između dva velika rata. Ako govorimo o damama, to su većinom bile nežne dame, koje su oduvek pratile modu i kojima je dakako bilo bitno da budu viđene na toj, današnjim rečnikom, IN lokaciji.
Muški svet za o vreme daje Štrandu drugu vrstu živosti. Uzmimo sportiste, vole da se sunčaju, ali ne lenjo ispruženi na pesku, nego su uglavnom u pokretu, treniraju. Neki bacaju disk i igraju odbojku u vodi, drugi uče i vežbaju stoj na rukama, dok treći igraju fudbal. Igraju na zažarenom pesku bosim nogama, a kada ih noge zabole, utrče malo u Dunav da ih rashlade, pa nastavljaju. Neki momci koriste krošnje i grane drveća, o koje se okače. Kada im to dosadi, onda se trude da lepim skokovima u vodu oduševe devojke, koje ih neprestano krajičkom oka posmatraju i uzdišu za njima.
Sa druge strane, redovni posetioci Štranda su i oni malo manje sportski nastrojeni. Oni pre svega cene udobnost ligeštula, ali i gastronomske ponude i mogućnosti da odlaze na „ladno pivo“, ili na obaveznu partiju šaha, loruma ili preferansa.
A tu su i porodične priče. Majka nešto uvek radi na plaži, krpi, veze ili čita, dok se sinčić pred njiom koprca u plićaku, a otac se bezbrižno tegli i drema. Čudnovata je moć Štranda kada se zaboravljaju svakidašnje stvari. Sinčić zaboravio da vuče majku za ruku i da plače, a ona ništa ne prebacuje mužu zbog kojeg piva viška, nema nikakvog nespokojstva. Povetarac je zatalasao vodu, uzvitlao pesak, odneo koji list novina ili oborio nešto sa stola...a niko se ne ljuti.
Ali priča o „Štrandu“ mora da se ofarba pričom o novosadskim damama, van uobičajenih kalupa. Dokumenti kažu sledeće. Tih godina Novosađanke su pokušavale da se kao muškarci šepure i privlače pažnju, ali na malo drugačiji način. One su se šetale pored same vode, tako da oduzimaju pažnju i onima što igraju fudbal, i onima na granama, ali i onima što su u vodi i kupaju se. Flert i šminka su bili nerazdvojni njhovi pratioci nekada na Štrandu, a danas?
Pored Fruške gore i čuvene Petrovaradinske tvrđave, koja svojom romantičnošću privlači goste našeg grada, Novi Sad ima Dunav i svoj „Štrand“. Mi, Novosađani volimo da ga zovemo jednim od najlepših kupališta na Dunavu uopšte, ali malo je onih koji znaju da se ova najlepša plaža na Dunavu nekada zvala „Veliki štrand“, ali i „poloj“ ili „pojilo“ jer su ovde zbog plićaka volari napajali stoku.
Piše: Zoran Knežev, hroničar i publicista
Za formiranje i reputaciju Štranda zaslužni su pre svih vojnici i oficiri koji su doazili na kupanje, a činjenica je da je za vreme Prvog svetskog rata dr. Kornel Slavi osnovao preduzeće, koje ga je uredilo. Tih godina do Štranda su gosti dolazili malom železnicom, takozvanim „Trčikom“, čija je polazna stanica bila u Sremskoj ulici.
Od tih godina u spoju vode i peska, bežeći od leta u gradu, ovde vreme provode generacije Novosađana, a neki se preko letnjih meseci potpuno presele na nju. Iako na Štrandu daje svako sebi oduška na svoj način, to ne stvara disharmoniju već, naprotiv, jedan izvanredan štimung. Novosađani vole da se kupaju. Jedni zbog sporta i dobrog fizičkog izgleda i kondicije, drugi da umaknu nesnosnoj vrućini, neko iz dosade, a neko samo zato što je uvek bilo moderno ići na Štrand. Nekada je to bilo malo drugačije nego danas, pa malo podsećanja neće škoditi.
Nekada su topli sunčani dani takođe dovodili priličan broj Novosađana i Novosađanki na tu našu najlepšu plažu na Dunavu, a procvat se desio između dva velika rata. Ako govorimo o damama, to su većinom bile nežne dame, koje su oduvek pratile modu i kojima je dakako bilo bitno da budu viđene na toj, današnjim rečnikom, IN lokaciji.
Muški svet za o vreme daje Štrandu drugu vrstu živosti. Uzmimo sportiste, vole da se sunčaju, ali ne lenjo ispruženi na pesku, nego su uglavnom u pokretu, treniraju. Neki bacaju disk i igraju odbojku u vodi, drugi uče i vežbaju stoj na rukama, dok treći igraju fudbal. Igraju na zažarenom pesku bosim nogama, a kada ih noge zabole, utrče malo u Dunav da ih rashlade, pa nastavljaju. Neki momci koriste krošnje i grane drveća, o koje se okače. Kada im to dosadi, onda se trude da lepim skokovima u vodu oduševe devojke, koje ih neprestano krajičkom oka posmatraju i uzdišu za njima.
Sa druge strane, redovni posetioci Štranda su i oni malo manje sportski nastrojeni. Oni pre svega cene udobnost ligeštula, ali i gastronomske ponude i mogućnosti da odlaze na „ladno pivo“, ili na obaveznu partiju šaha, loruma ili preferansa.
A tu su i porodične priče. Majka nešto uvek radi na plaži, krpi, veze ili čita, dok se sinčić pred njiom koprca u plićaku, a otac se bezbrižno tegli i drema. Čudnovata je moć Štranda kada se zaboravljaju svakidašnje stvari. Sinčić zaboravio da vuče majku za ruku i da plače, a ona ništa ne prebacuje mužu zbog kojeg piva viška, nema nikakvog nespokojstva. Povetarac je zatalasao vodu, uzvitlao pesak, odneo koji list novina ili oborio nešto sa stola...a niko se ne ljuti.
Ali priča o „Štrandu“ mora da se ofarba pričom o novosadskim damama, van uobičajenih kalupa. Dokumenti kažu sledeće. Tih godina Novosađanke su pokušavale da se kao muškarci šepure i privlače pažnju, ali na malo drugačiji način. One su se šetale pored same vode, tako da oduzimaju pažnju i onima što igraju fudbal, i onima na granama, ali i onima što su u vodi i kupaju se. Flert i šminka su bili nerazdvojni njhovi pratioci nekada na Štrandu, a danas?
